Kada sam bila u osnovnoj školi, jedan tekst je ostavio dubok utisak na mene – priča o Kung Žungu koji je delio kruške. Kung Žung je naveće kruške dao svojoj starijoj i mlađoj braći, dok je on uzeo najmanju, zbog čega ga je otac pohvalio. Njegova priča je zabeležena u lektiri za osnovnu školu. U tom periodu sam se zaista divila njegovom moralnom ponašanju i rekla sam sebi da i ja moram da budem takvo dete. Tako da, još od detinjstva, kada bih imala nešto posebno ukusno ili zabavno, iako sam to zaista želela za sebe, ja bih oponašala Kung Žunga i davala bih to svojim sestrama, nikada se ne svađajući oko toga. Moje sestre su me zbog toga veoma volele, a moji starci su me još više hvalili, govorivši drugoj deci da uče od mene. To me je navelo da mislim da je to vrsta ljudske osobine koju bi ljudi trebalo da poseduju. Nakon što sam počela da verujem u Boga, na isti način sam se slagala sa svojom braćom i sestrama. Kako u dužnosti, tako i u životu, nikada se nisam borila za stvari. U svemu sam druge stavljala na prvo mesto. Zato su me braća i sestre dobro primili, a svi su govorili da je lako slagati se sa mnom, da nisam sebična i da sam uviđavna prema drugima. Bila sam veoma ponosna na sebe zbog takvog ponašanja i stalno sam mislila da je moja ljudskost dobra. Kasnije, nakon što su me neke činjenice razotkrile, konačno sam zadobila izvesno razumevanje svog pogrešnog pogleda.

U januaru 2022. godine, zbog potreba rada na jevanđelju, bilo je neophodno pronaći nove delatnike jevanđelja i zalivanja, pa su od mene zahtevali da neprekidno tražim zalivače podobne za negovanje. Ponekad, kada bih pronašla braću i sestre pogodne za zalivanje, oni koji su bili zaduženi za jevanđelje su do njih došli pre mene. Bila sam veoma nesrećna zbog toga, ali me je bilo previše sramota da to kažem, jer sam mislila da će svi misliti kako sam sebična i takmičarski nastrojena. Zato sam smislila način. Namerno sam poslala poruku đakonu zaduženom za zalivanje, u kojoj sam mu rekla da su delatnici jevanđelja odveli ljude pogodne za zalivanje. To je dovelo do toga da đakon zadužen za zalivanje razvije predrasude prema delatnicima jevanđelja i da skladna saradnja između njih postane nemoguća. Kada je jedna starešina sa višeg nivoa saznala za to, oštro me je orezala i razotkrila me da sam govorila izvesne stvari kako bih posejala seme razdora, kao i da sam prekidala rad crkve. Rastužilo me je to što sam bila orezana, ali nisam razmišljala niti na bilo koji način poznavala sebe.

Kasnije sam čula da jedna sestra po imenu Lise ima dobar kov i razumevanje, tako da je bila veoma pogodna za rad na zalivanju. Otišla sam do crkvenog starešine da tražim da ta sestra bude prebačena na zalivanje pridošlica. Ali, pošto je bilo hitno naći ljude da propovedaju jevanđelje, crkveni starešina je poslao Lise da obavlja tu dužnost. Kada sam čula tu vest, bilo mi je veoma žao i želela sam da pričam sa crkvenim starešinom o tome, ali sam pomislila da, kada bih to uradila, moja braća i sestre bi sigurno mislili da sam sebična i da volim da se svađam zarad stvari. Rekla sam sebi: „Ne, neću to uraditi. Tako će delovati da sam darežljiva i dobroćudna.” Zato sam potisnula svoju ogorčenost, rekavši licemerno da mi je drago zbog Lise i da i rad na zalivanju i rad na jevanđelju spadaju u rad crkve. Nedugo zatim, čula sam kako crkveni starešina kaže: „Brat Džerom ima dobar kov i čisto razumevanje.” Poželela sam da taj brat dođe da zaliva pridošlice, ali je crkveni starešina neočekivano rekla da ga je već poslala da bude delatnik jevanđelja. Više nisam mogla to da trpim. Prošli put je tražila od Lise da propoveda jevanđelje. Zašto je i Džeromu dodelila rad na jevanđelju? Bili su nam potrebni ljudi za rad na zalivanju. Rekla sam crkvenom starešini za taj problem. Nakon što me je saslušala, rekla je: „Pošto je potrebniji za rad na zalivanju, prepuštam ti Džeroma.” Ali, shvatila sam, pošto ga je crkveni starešina već poslala da obavlja rad na jevanđelju, kada bih insistirala da ga uzmem, jevanđeoski delatnici bi mogli reći da sam sebična i da insistiram da uzmem dobre ljude. Zato sam odlučila da ga pustim da propoveda jevanđelje. To će pokazati da imam dobru ljudskost, da nisam sebična i da mogu da uzmem u obzir potrebe drugih. Poslala sam poruku u grupu da će Džerom biti dobar jevanđeoski delatnik i poslala sam niz srećnih i slavljeničkih smajlija. Zapravo, to je sve bila laž. Bila sam u groznom raspoloženju i puna pritužbi. Kako je starešina mogla da misli da su samo za rad na jevanđelju potrebni dobri ljudi? Nije videla naše stvarne poteškoće. Što sam više razmišljala, to sam bila žalosnija.

Nekoliko dana kasnije, desilo se nešto drugo – starešina je tražila od nas da podnesemo izveštaj o kadru koji smo nedavno negovali. Videla sam da jevanđeoski delatnici neguju više ljudi od nas delatnika na zalivanju i više nisam mogla da trpim. Nezadovoljstvo i pritužbe su odmah ispunili moj um. Nisam očekivala da oni neguju toliko ljudi. Čak sam im dozvolila da uzmu Lise i Džeroma. To je bilo previše nepravedno! Bilo je više jevanđeoskih delatnika nego delatnika na zalivanju. Razmišljajući o velikom broju pridošlica u budućnosti i kako nas je bilo malo na zalivanju, osetila sam veliki pritisak, kao i predrasude prema starešini. Delovalo je kao da ona razmišlja samo o jevanđeoskom radu i da niko ne razmišlja o radu na zalivanju. Što sam više razmišljala o tome, to sam bila tužnija i nisam mogla a da ne zaplačem. Gledajući kako jevanđeoski đakon i crkveni starešina govore s entuzijazmom o pridošlicama u grupi, osećala sam se kao da ne pripadam tu. Bila sam toliko isfrustrirana, da sam čak poželela da napustim grupu. U podne tog dana, osećala sam se toliko bedno da nisam mogla ni da jedem. Ležala sam sama u krevetu i jecala; Mislila sam da ću se sigurno razboleti ako nastavim tako. Kada je jedna sestra videla u kakvom sam stanju, rekla je da okolišam i da se pretvaram kako bi drugi mislili da sam velikodušna i kako bi se ugledali na mene. Nakon što me je ta sestra podsetila na to, konačno sam počela da razmišljam o sebi. U Božjim rečima sam pročitala sledeće odlomke: „Znate li šta je, zapravo, farisej? Ima li oko vas fariseja? Zašto te ljude nazivamo ’farisejima’? Kako se fariseji mogu opisati? To su ljudi koji su licemerni, potpuno lažni i koji u svemu što rade zapravo glume. Šta je u pozadini te njihove predstave? Pretvaraju se da su dobri, ljubazni i pozitivni. A jesu li zaista takvi? Naravno da nisu. Budući da su licemeri, sve što se u njima ispoljava i otkriva je lažno; sve je obično pretvaranje – to nije njihovo pravo lice. Gde se krije njihovo pravo lice? Skriveno je duboko u njihovim srcima, daleko od očiju drugih ljudi. Sve što vidimo spolja samo je obično glumatanje i sve je lažno. Ipak, oni mogu prevariti samo ljude; Boga ne mogu da prevare. (…) Drugima takvi ljudi izgledaju veoma pobožno i skromno, ali zapravo su lažni; samo su naizgled tolerantni, strpljivi i ljubazni, ali sve je to pretvaranje; kažu da vole Boga, a u stvari samo glume. Drugi ih kuju u svece, ali sve se svodi na laž. Gde se to može naći osoba koja je zaista sveta? Ljudska svetost je u potpunosti lažna. Sve je to gluma, čisto pretvaranje. Ljudi su naizgled odani Bogu, a zapravo se samo pretvaraju pred drugima. Kad ih niko ne gleda, ne pokazuju ni trunku odanosti, a sve što rade je površno. Površno gledano, oni se daju za Boga, ostavljaju svoje porodice i poslovnu karijeru. Šta, međutim, rade u potaji? Oni u crkvi sprovode vlastiti poduhvat i izvode vlastitu operaciju, uzimaju profit od crkve i potajno kradu darove, a sve pod maskom da rade za Boga… Ti ljudi su licemerni fariseji savremenog doba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). „Ako stremiš ka istini i upražnjavaš je, a temelj tvog govora i delanja su Božje reči, istina-načela, i ako drugi mogu od tebe da imaju koristi i da nešto dobiju, zar ne bi onda to bilo korisno i za tebe i za njih? Ako živiš sputan načinom razmišljanja tradicionalne kulture, pa se pretvaraš, a i drugi to rade, ako se ti ponašaš izveštačeno i pokazuješ lepe manire, a oni se klanjaju i ulaguju i svi se jedni pred drugima pretvarate, onda niko od vas ništa ne vredi. I ti i oni se klanjate i ulagujete i ponašate se po bontonu po čitav dan, bez ijedne reči istine, a u životu otelovljujete samo lepo ponašanje za kakvo se zalaže tradicionalna kultura. Iako je takvo ponašanje, spolja gledano, konvencionalno, ono je čisto licemerje, ponašanje koje druge vara i navodi na pogrešan put, ponašanje koje ljude obmanjuje i vara, bez ijedne iskrene reči. Ako se sa čovekom koji se tako ponaša sprijateljiš, sigurno je da će te on na kraju obmanuti i prevariti. U njegovom lepom ponašanju nema ničega što će te poučiti. Sve čemu će te naučiti je laž i prevara. Ti varaš njega, on vara tebe. Na kraju ćeš osetiti da su ti integritet i dostojanstvo do kraja urušeni i to ćeš onda jednostavno morati da podnosiš. I dalje ćeš morati da se predstavljaš kao ljubazan, obrazovan i razuman i nećeš smeti drugima da se zameraš niti da mnogo tražiš od njih. I dalje ćeš morati da budeš strpljiv i tolerantan i da se, uz blistav osmeh, pretvaraš da si bezbrižan, slobodouman i velikodušan. Koliko li je godina napora potrebno da se postigne to stanje! Ako od sebe budeš zahtevao da tako živiš pred drugima, zar te neće tvoj život iscrpljivati? Pretvarati se da imaš toliko ljubavi, a odlično znati da je nemaš – nije lako biti takav licemer! Sve više bi, kao osoba, bio iscrpljen od takvog ponašanja; poželeo bi da se u sledećem životu rodiš kao krava ili konj, svinja ili pas, radije nego kao ljudsko biće. Ljudi bi ti izgledali previše neiskreni i zli” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Bog je razotkrio da ljudi žive prema licemerju na osnovu tradicionalnih kulturoloških ideja, što samo donosi bol, utučenost i samoizolaciju. To je bilo duboko uznemirujuće, jer su mi te ideje duboko naudile. Pogotovo kada sam pročitala: „Pretvarati se da imaš toliko ljubavi, a odlično znati da je nemaš – nije lako biti takav licemer!” Veoma sam se posramila – te reči su opisivale mene. Očigledno nisam bila veoma darežljiva, ali sam se pravila da jesam, niti sam u obzir uzimala rad crkve, ali sam se pretvarala da to radim. Kada su Lise i Džerom zamoljeni da propovedaju jevanđelje, očigledno je da nisam bila za to, ali sam se silom osmehnula i čak sam poslala poruku u kojoj sam rekla da sam srećna što oni propovedaju jevanđelje. Tako sam lagala i pretvarala se! Božje reči razotkrivaju da su fariseji bili licemeri koji su se stalno pretvarali. Spolja je delovalo da imaju dobru ljudskost, da su tolerantni, strpljivi, skromni i pobožni. Zapravo, oni su koristili te metode kako bi ljude naveli na stranputicu i uhvatili ih u zamku, da bi zaštitili svoj status i poziciju. Njihova suština je mrzela istinu i Boga, zbog čega ih je Gospod Isus proglasio za zmije i osudio. Dok sam razmišljala o tim stvarima, uplašila sam se. Moja lažna pretvaranja su bila identična pretvaranjima fariseja. Prilikom imenovanja nekih ljudi, pokazala sam da se neću svađati sa drugima, a želela sam da zauzvrat dobijem dobru ocenu drugih. Govorila sam da bi interese crkve trebalo da stavim na prvo mesto po svim pitanjima, ali ono što sam zapravo uzimala u obzir bila je moja reputacija. Brinula sam se da će jevanđeoski delatnici reći da sam sebična, da imam lošu ljudskost i da ne uzmimam u obzir rad crkve, pa sam morala da se obuzdavam. Iako sam spolja delovala kao darežljiva i velikodušna, trpela sam veliku bol i bila sam veoma ogorčena, a čak sam imala i predrasude prema crkvenom starešini i jevanđeoskom đakonu. Ali, ja sam te stvari sakrila kako ih moja braća i sestre ne bi videli, pa bi mislili da imam dobru ljudskost i da mogu da podržavam rad crkve. Razmišljala sam o svojim namerama i o tome što sam otkrila i moje ponašanje mi se zgadilo. Ljude sam navodila na stranputicu i uplitala ih svojim naizgled dobrim delima i uspostavila sam sopstvenu reputaciju – Bogu se gadilo i mrzeo je sve što sam govorila i radila.

Kasnije sam nekoliko puta slušala Božju besedu u kojoj se detaljno analiziraju tradicionalna kultura i vrline i počela sam da razmišljam o sebi i o vrsti tradicionalnih kulturoloških ideja koje su me kontrolisale i dovele do toga da živim tako licemerno i tako mučno. Pročitala sam neke Božje reči: „U tradicionalnoj kulturi postoji priča o Kong Rongu koji se odriče krupnijih krušaka. Šta mislite: da li se za svakoga ko nije nalik Kong Rongu može reći da nije dobra osoba? Ljudi su nekada smatrali da svako ko je nalik Kong Rongu ima plemeniti karakter i čvrst integritet, da sopstvene interese žrtvuje zarad drugih – jednom rečju, da je dobra osoba. Da li Kong Rong iz ove istorijske priče predstavlja uzor koji su svi sledili? Da li taj lik ima svoje mesto u ljudskim srcima? (Da.) Pritom, mesto u ljudskim srcima ne zauzima njegovo ime, već njegove misli i postupci, njegov moral i ponašanje. Ljudi cene i odobravaju takve postupke i duboko u duši se dive moralnom postupanju Kong Ronga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). „Uticaj tradicionalne kulture na intelektualce je posebno dubok. Ne samo da prihvataju tradicionalnu kulturu, već prihvataju mnoge ideje i gledišta iz tradicionalne kulture u svoja srca i tretiraju ih kao pozitivne stvari, čak do te mere da neke poznate izreke smatraju motom i pri tom kreću pogrešnim putem u životu. Tradicionalnu kulturu predstavlja konfučijanska doktrina. Konfučijanska doktrina ima čitav niz ideoloških teorija, uglavnom promoviše tradicionalnu moralnu kulturu, a poštovali su je vladajući slojevi dinastija kroz istoriju, koji su Konfučija i Mencija poštovali kao svece. Konfučijanska doktrina zagovara to da osoba treba da podržava vrednosti blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti, da nauči da prvo bude smirena, sabrana i strpljiva kad god se nešto desi, da zadrži hladnokrvnost i razgovara o stvarima, a ne da se svađa ili otima za stvari, kao i da nauči da bude učtivo predusretljiva i zasluži poštovanje od svih – to je dolično ponašanje. Ti intelektualci sebe stavljaju na viši položaj od običnih ljudi i u njihovim očima svi ljudi su objekti njihove strpljivosti i tolerancije. ’Efekti’ znanja su prilično veliki! Ti ljudi u velikoj meri liče na lažnu gospodu, zar ne? Ljudi koji steknu previše znanja postaju lažna gospoda. Ako je ta grupa prefinjenih akademika opisana jednom frazom, to je prefinjena akademska elegancija. (…) Specijalizovani su za učenje i imitiranje prefinjene elegancije koju pokazuju gospoda. Kakvim tonom i na koji način međusobno razgovaraju i raspravljaju o stvarima? Njihovi izrazi lica su posebno nežni, a govore učtivo i s rezervom. Izražavaju samo svoja gledišta, a čak i ako znaju da su tuđa gledišta pogrešna, ne govore ništa. Niko ne vređa ničija osećanja, a reči su im izuzetno nežne, kao da su umotane u vatu, da nikoga ne povrede ili razljute, zbog čega se čovek oseća mučno, uznemireno ili ljuto samo dok ih sluša. Činjenica je da ničiji stavovi nisu jasni i da niko nikome ne popušta. Takvi ljudi su jako dobri u pretvaranju. Prilikom suočavanja čak i sa najbeznačajnijim stvarima, oni će se pretvarati i zamaskirati, a niko od njih neće dati jasno objašnjenje. Kakvo držanje žele da zauzmu pred običnim ljudima i kakav ugled žele da ostvare? Naime, žele da obični ljudi vide da su oni skromna gospoda. Gospoda su za nijansu iznad drugih i predmet su poštovanja ljudi. Ljudi misle da oni imaju veće uvide od prosečnih ljudi i da bolje razumeju stvari u poređenju sa prosečnim ljudima, pa ih svi konsultuju kad god imaju problem. Upravo takav ishod žele ovi intelektualci, svi se oni nadaju da će biti poštovani kao sveci” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). Božje reči su tačno opisale moj problem. Zašto sam na ta licemerna dobra dela gledala kao na pozitivne stvari koje treba oponašati? Zato što sam bila pod uticajem tradicionalnih kulturoloških ideja Kung Žunga koji se odriče najvećih krušaka. Živela sam prema toj ideji od malih nogu. Da bi ljudi mislili da sam dobro dete, davala sam mnogo svojih omiljenih igračaka i slatkiša svojim sestrama. Kada sam odrasla, takođe sam bila darežljiva u svemu. Iako sam to nerado radila, mislila sam da jedino takva osoba ima dobru ljudskost i manire sa puno razumevanja i da je to jedini način da zadobijem divljenje i poštovanje drugih, pa sam nerado istrajala u tome. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam primenjivala tu tradicionalnu predstavu kao istinu. Po pitanju postavljenja ono dvoje ljudi, jednostavno sam odustala. Postojao je jasan nedostatak osoblja za zalivanje, ali ja sam se pretvarala da sam nesebična i dozvolila sam da dvoje ljudi pogodnih za zalivanje umesto toga propovedaju jevanđelje. Zbog toga je delovalo da sam veoma plemenita i darežljiva, ali, zapravo, bila sam toliko negativna da sam nekoliko puta u tajnosti plakala zbog nedostatka osoblja. Gajila sam predrasude prema crkvenom starešini i, na kraju, rad na zalivanju je kasnio. Koji je bio smisao takvog „davanja”? Zbog svoje dobre reputacije, usvojila sam plemenito držanje, poput Kung Žunga, i nije me bilo briga da li to usporava rad crkve. Bila sam istinski licemer. Da me je zaista bilo briga za rad crkve, procenila bih naše potrebe za osobljem u skladu sa stvarnim zahtevima rada na zalivanju, ali, kako bih zaštitila svoju reputaciju, uopšte nisam sledila načela. Čak i kada je nedostatak osoblja uticao na rad na zalivanju, i dalje sam insistirala da „darežljivo” pustim ljude da odu. Dobila sam pohvale drugih po cenu kašnjenja u radu na zalivanju. Nije čudo da Bog kaže da su takvi ljudi licemeri. Shvatila sam da je moje ponašanje bilo zaista lažno.

Kasnije sam pročitala neke Božje reči koje su me uznemirile. Svemogući Bog kaže: „Morate da budete načisto s tim da nikakve izreke o moralnom postupanju nisu istina, a još manje da mogu da zamene istinu. One čak nisu ni pozitivne stvari. Šta su onda one zapravo? Može se sa sigurnošću reći da te izreke o moralnom postupanju predstavljaju jeretičke zablude kojima Sotona ljude navodi na stranputicu. One same po sebi nisu istina-stvarnost koju ljudi treba da poseduju, niti su to pozitivne stvari koje normalna ljudskost treba da proživljava. Izreke o moralnom postupanju predstavljaju krivotvorine, pretvaranje, falsifikate i trikove – to su lažna ponašanja, koja nipošto ne potiču iz čovekove savesti i razuma, niti iz njegovog normalnog razmišljanja. Prema tome, sve izreke tradicionalne kulture u vezi s moralnim postupanjem zapravo su besmislene, apsurdne jeresi i zablude. Kroz ovih nekoliko razgovora u zajedništvu, na današnji dan su izreke o moralnom postupanju, koje Sotona iznosi, u celosti osuđene na smrt. Ako te izreke nisu čak ni pozitivne, kako to da ljudi mogu da ih prihvate? Kako ljudi mogu da se vode tim idejama i stanovištima? Razlog za to leži u činjenici da su izreke o moralnom postupanju tako dobro usklađene s ljudskim predstavama i uobraziljama. One izazivaju divljenje i odobravanje, pa ljudi te izreke o moralnom postupanju prihvataju svim srcem i, mada ne mogu da ih primene u praksi, u duši ih oberučke prihvataju i sa uživanjem im se klanjaju. I tako, Sotona koristi razne izreke o moralnom postupanju da bi ljude naveo na pogrešan put i da bi upravljao njihovim srcima i njihovim ponašanjem, zato što se ljudi u duši klanjaju i slepo veruju svim tim raznim izrekama o moralnom postupanju i zato što bi svi hteli da tim tvrdnjama pobude veće dostojanstvo, plemenitost i dobrotu, kako bi na taj način postigli svoj cilj da ih drugi jako cene i veličaju. Ukratko, sve te razne izreke o moralnom postupanju zahtevaju da ljudi, kad rade određene stvari, pokažu neku vrstu ponašanja ili ljudskih kvaliteta iz oblasti moralnog postupanja. Ta ponašanja i ljudski kvaliteti naizgled su prilično plemeniti i izazivaju poštovanje, pa svi ljudi u duši veoma snažno streme ka njima. Ali ono što ljudi ne uzimaju u obzir jeste da te izreke o moralnom postupanju nipošto nisu načela ponašanja koja bi normalna osoba trebalo da sledi; umesto toga, radi se o spektru licemernih ponašanja na koje čovek može da utiče. Ona predstavljaju odstupanja od merila savesti i razuma, udaljavanje od volje normalne ljudskosti. Lažne i pretvorne izreke o moralnom postupanju Sotona koristi da bi ljude naveo na pogrešan put i privoleo ih da obožavaju njega i sve te licemerne, takozvane mudrace, usled čega oni na normalnu ljudskost i kriterijume ljudskog ponašanja gledaju kao na nešto obično, jednostavno, pa čak i nisko. Oni te stvari preziru i smatraju ih potpuno bezvrednim. To je zato što su izreke o moralnom postupanju koje Sotona zastupa tako milozvučne i toliko dobro usklađene s čovekovim predstavama i uobraziljama. Činjenica je, međutim, da nijedna izreka o moralnom postupanju, ma kakva ona bila, ne predstavlja načelo koje bi ljudi trebalo da slede u svom ponašanju i ophođenju prema svetu. Razmislite o tome – zar nije tako? U suštini, izreke o moralnom postupanju nisu ništa drugo do zahtevi kojima se od ljudi traži da žive naizgled dostojanstvenije i plemenitije, što će im omogućiti da ih drugi obožavaju i veličaju, umesto da na njih gledaju sa visine. Suština tih izreka pokazuje da one od ljudi samo zahtevaju da kroz dobro ponašanje pokazuju moralno postupanje, te da tako prikriju i obuzdaju preterane želje iskvarene ljudskosti, da prikriju čovekovo zlo i njegovu odvratnu priroda-suštinu, kao i manifestacije raznih iskvarenih naravi. One imaju za cilj da unaprede čovekovu ličnost kroz tobože dobro ponašanje i praksu, da poboljšaju njegov imidž u očima drugih ljudi, kako bi ga svet, u najširem smislu, više cenio. Sve ovo pokazuje da izreke o moralnom postupanju treba da, površnim ponašanjem i praktičnim postupcima, prikriju čovekove skrivene misli, gledišta, ciljeve i namere, da sakriju njegovo odvratno lice i njegovu priroda-suštinu. A mogu li se te stvari uspešno prikriti? Zar ih pokušaj njihovog prikrivanja ne čini još očiglednijim? Sotonu, međutim, to uopšte ne zanima. Njegov je cilj da prikrije odvratno lice iskvarene ljudskosti, da sakrije istinu o čovekovoj iskvarenosti. Sotona, dakle, primorava ljude da usvoje manifestacije moralnog postupanja kako bi se maskirali, što znači da on koristi pravila moralnog postupanja da bi ljude predstavio u najboljem mogućem svetlu, da bi poboljšao čovekovu ličnost i ljudske kvalitete, kako bi ga drugi više cenili i veličali. U osnovi, izreke o moralnom postupanju određuju da li je neka osoba plemenita ili prizemna na osnovu manifestacija njenog ponašanja i njenih moralnih standarda” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (10)”). Tek kada sam pročitala Božje reči, razumela sam da sam oduvek imala pogrešan pogled, a to je bilo da se prema vrlinama tradicionalne kulture odnosim kao prema standardu po kom se meri da li je ljudskost neke osobe dobra ili loša. Pogrešno sam gledala na vrline kao na istinu, mislivši da ljudi sa vrlinama imaju dobru ljudskost. Zapravo, vrlina nije životno načelo koje bi ljudi trebalo da slede. Ona je čin licemerstva i, u suštini, predstavlja taktiku i metod koji Sotona koristi da ljude navede na stranputicu i da ih iskvari. Sotona koristi tradicionalnu kulturu kako bi ljudima usadio moralne standarde da po njima žive. Onda oni mogu da koriste naizgled dobra dela da se preruše, da sakriju svoju unutrašnju iskvarenost i ružnoću kao sredstvo da pridobiju veliko poštovanje drugih. Kao rezultat toga, ljudi postaju još licemerniji i lažljiviji. Videla sam da sam i ja takva. Smatrala sam da su vrline tradicionalne kulture kriterijum za moje postupke. Iako je izgledalo da se ne takmičim sa drugima i da mogu da se slažem sa njima, ja sam se, zapravo, primoravala da činim dobra dela, kako bi ljudi rekli da sam dobra i kako bih očuvala svoju reputaciju u njihovim srcima. Međutim, govorila sam da u obzir uzimam rad crkve. Bila sam tako lažljiva!

Kasnije sam pročitala sledeće u Božjim rečima: „Čovek koji razume istinu treba da analizira različite tvrdnje i zahteve tradicionalne kulture u pogledu moralnog postupanja. Trebalo bi da detaljno analiziraš koju od njih najviše ceniš i uvek je se pridržavaš, koja ti uvek služi kao osnova i kriterijum za način na koji posmatraš ljude i stvari, kao i za način na koji se vladaš i postupaš. Zatim, radi poređenja, te stvari kojih se pridržavaš treba da odmeriš u odnosu na Božje reči i zahteve i da proveriš da li ovi aspekti tradicionalne kulture protivreče ili se suprotstavljaju istinama koje Bog izražava. Ustanoviš li zaista problem, moraš trenutno da raščlaniš u čemu su tačno ovi aspekti tradicionalne kulture pogrešni i apsurdni. Kada ti ova pitanja budu jasna, znaćeš šta je istina a šta zabluda; imaćeš put primene i moći ćeš da izabereš put kojim treba da ideš. Traži istinu na ovaj način i moći ćeš da ispraviš svoje načine postupanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam razumela da, ako ne želiš da živiš u skladu sa tim tradicionalnim idejama, prvo moraš da rasudiš i da detaljno analiziraš stvari, da otkriješ njihove greške i besmislenosti, gde one krše istinu i koje posledice nosi život u skladu sa njima. Tek kada jasno vidiš te stvari možeš da ih odbaciš i da prihvatiš istinu. Počela sam da se pitam: da li je „davanje”, kada je Kung Žung davao veće kruške, u skladu sa istina-načelima? Da li je to „davanje” jedan od Božjih zahteva za normalnu ljudskost? Da li su oni koji se u svemu uzdržavaju zaista dobri ljudi? Moje sopstveno slepo uzdržavanje je dovelo do ozbiljnog nedostatka osoblja u radu na zalivanju. Kako bih pokazala darežljivost i uzdržavanje u svemu, izrekla sam mnogo licemernih laži. Podučena tim tradicionalnim idejama, umesto da postanem dobra osoba, ja sam postala licemer i lažov. Kada sam zadobila veliko poštovanje drugih, nisam bila srećna – umesto toga, postala sam još utučenija i nesrećnija. To su bile posledice obožavanja tradicionalne kulture. Da Bog nije razotkrio suštinu tradicionalne kulture, ja bih ostala zaslepljena ceo svoj život. Nisam mogla da prestanem da se zahvaljujem Bogu što je izrazio istinu i raščlanio te tradicionalne ideje, omogućivši mi da se probudim.

Nakon toga sam pomislila: „Pošto je Kung Žungova vrlina davanja većih krušaka samo spolja delovala kao dobro ponašanje, a nije značila da ima dobru ljudskost, šta je stvarno dobra ljudskost?” U Božjim rečima sam pročitala sledeće: „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskost. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepoštovanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i dobar sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard čini sposobnost pokoravanja Bogu i istini, sposobnost pristupanja svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Sopstvene interese nisu u stanju da ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju da ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i kako se ponašaju dok obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobiti veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću. Njihovo ponašanje vide i drugi i Bog. Takvim ljudima je veoma teško da zadobiju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Iz Božjih reči sam razumela da osoba sa zaista dobrom ljudskošću voli istinu i pozitivne stvari, da je odgovorna u svojim dužnostima, da se pridržava istina-načela i da podržava rad crkve. Oni koji naizgled nikoga ne vređaju, koji se uzdržavaju slepo i bez načela i koji bi sami radije pretrpeli gubitak neko iskoristili druge, iako deluje da imaju dobar karakter, u svojim dužnostima, oni stalno tragaju za tim da zaštite sopstvene interese, nikada ne primenjuju istinu i nikada ne uzimaju u obzir rad crkve. Takvi ljudi uopšte nemaju dobru ljudskost. Više nisam želela da živim u skladu sa tradicionalnom kulturom i da budem naizgled dobra osoba. Poželela sam da proživim život u ljudskom obličju, u skladu sa Božjim zahtevima.

Čitajući Božje reči, otkrila sam put primene. Bog kaže: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam razumela da ne treba da se pretvaram kako bih drugima pružila lažnu sliku o sebi. Umesto toga, trebalo bi da budem poštena, jednostavna i otvorena osoba i trebalo bi da se otvorim i razgovaram o bilo kom problemu ili poteškoći koju imam, kako bi moja braća i sestre mogli bolje da mi pomognu. Kada nisam progovarala, kada sam samo slepo podnosila stvari i pretvarala se, svi su verovali da ne postoji nedostatak osoblja u radu na zalivanju i mislili su da posao ide dobro. Međutim, ja sam patila, a crkveni rad je trpeo štetu. Zato sam počela da svesno praktično delujem, u skladu sa Božjim rečima i da jasno saopštavam poteškoće svojoj braći i sestrama. Nakon toga, svi oni su obezbedili ljudstvo sposobno da obavlja rad na zalivanju. Tako sam uvidela kako je lako i lepo praktično delovati u skladu sa Božjim rečima. Ako živimo u skladu sa tradicionalnom kulturom, mi tako samo postajemo sve iskvareniji, sve lažniji i sve varljiviji, kao i sve nesrećniji. Jedino nam primenjivanje istine dozvoljava da proživimo u ljudskom obličju, da zaista postanemo dobri ljudi i da iskusimo pravi mir i pravu radost. Hvala Bogu!