Postao sam hrišćanin 1991. godine. Nekoliko godina kasnije postao sam propovednik u crkvi. Godine 1995, uhapsila me je policija koja je pripadala Birou javne bezbednosti i ispitivali su me gde propovedam i ko je moj vođa. Kad nisam hteo da odgovorim, udarali su me pesnicama i šutirali i mučili me satima. Bio sam sav u modricama. Onda su me odveli u pritvor. Policija i zatvorenici su me tamo mučili 42 dana da sam bio na ivici smrti. Kasnije je moja supruga iskoristila neke veze i platila skoro 10.000 juana da bi me oslobodila. Zaista nisam razumeo. Kao vernici, mi smo učili druge da slede učenje Gospoda, da budu dobri ljudi, da budu tolerantni i vole jedni druge. Zašto bi nas Komunistička partija tako brutalno proganjala? Nakon što sam zadobio veru u Svemogućeg Boga, kroz otkrivenje Božjih reči i lično iskustvo, video sam demonsku prirodu Partije koja prezire istinu i suprotstavlja se Bogu.

Jednog dana, u decembru 1999. godine, dok sam doručkovao sa svojom suprugom, iznenada su upala tri policajca. Jedan od njih me je već ranije hapsio zbog moje vere u Gospoda. Posmatrao me je kratko, a onda strogo rekao: „Prijavljen si zbog svoje vere i propovedanja jevanđelja. Nisi naučio lekciju!” Nakon toga su pretresli celu kuću. Sve su pretražili. To je trajalo oko sat vremena. Ostavili su mi kuću u potpunom haosu. Iako nisu našli nikakve verske knjige, ipak su me poveli u policijsku stanicu. Na putu do tamo, vraćale su mi se slike prvog puta kad sam uhapšen i mučen. Bio sam prilično uplašen. Ti demoni su gajili posebnu mržnju prema vernicima i nisam imao pojma kako će me mučiti. Tada sam se u sebi pomolio Bogu i setio nečeg što je On rekao: „Kome god podarim slavu Svoju, svedočiće o Meni i daće život svoj za Mene. Ovo sam odavno predodredio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Istina je da je moje hapšenje tog dana imalo Božju dozvolu i koliko god ja patio, bio živ ili mrtav, sve je bilo u Božjim rukama. Morao sam svedočiti o tome. Božje reči su mi pružile veru i snagu i umirile me.

Prvo su me odveli u policijsku stanicu da me pretresu i ispitaju, ali pošto sam nastavio da ćutim, odveli su me u Biro za javnu bezbednost. Kad sam tamo stigao, opkolilo me je nekoliko policajaca koji su me udarali pesnicama i šutirali me. Neki su koristili električne palice. Pao sam od njihovog prebijanja, a u glavi mi se vrtelo. Nos i usta su mi krvarili, odeća mi je bila sva pocepana i jedva da sam imao snage da ustanem. Tada me je glavni policajac ščepao za vrat i rekao mi: „Ako ti ne pokažem šta je šta, nećeš znati s kim se kačiš. Govori! Reci mi ko ti je vođa? Kome si propovedao?” Bio sam prilično nervozan. Bilo je to previše. Ako ne kažem, sigurno će nastaviti da me tuku, a ako bi se to nastavilo, mislio sam da ću završiti kao invalid ili ću umreti. U svom srcu sam se pomolio Bogu i zamolio Ga da me zaštiti i vodi. Tada sam pomislio na ove Božje reči: „Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Shvatio sam da strah potiče od Sotone i koliko god besa i zlostavljanja da trpim od policije, ne mogu da mi dotaknu dušu. Čak i kad bi me nasmrt pretukli tog dana, moja duša bi bila u Božjim rukama. Ta misao mi ja dala vere i snage da budem odan i zaštitim druge, čak i ako bi to značilo smrt. Stisnuo sam zube i nisam rekao ni reč. Odbijao sam da govorim uprkos njihovim ispitivanjima, pa su me oborili na pod, a onda su uzeli palicu, stavili je na pod i naredili dvojici da me povuku i prisile da kleknem na nju. Bol u cevanicama je bio strašan. Plakao sam od bola. Jedan policajac mi je brutalno gazio po listovima iznova i iznova, što je toliko bolelo da sam se uplakan od bolova sklupčao u loptu. Policajac je dreknuo: „Ustani!” Ali nisam mogao da pomerim noge – nisam imao snage da stojim. To je bilo nemoguće. Osećao sam se izuzetno jadno i pomolio se Bogu: „O, Bože, gotovo da sam na ivici snaga. Ne znam kako će još da me muče. Molim Te, Bože, ne želim da Te izdam – molim te, podari mi veru i snagu.” Upravo tada sam pomislio na neke Božje reči: „Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su vam dati? Da li ste ikada tražili obećanja koja su vam data? Vi ćete sigurno, pod vođstvom Moje svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Usred tame, sigurno nećete izgubiti vođstvo Moje svetlosti. Sigurno ćete biti gospodari svega stvorenog. Sigurno ćete biti pobednici pred Sotonom. Sigurno ćete, kada dođe propast carstva velike crvene aždaje, ustati među bezbroj ljudi kao dokaz Moje pobede. Vi ćete svakako postojano i nepokolebljivo stajati u zemlji Sinim. Kroz patnje koje trpiš, nasledićeš Moje blagoslove i sigurno ćeš isijavati Moju slavu kroz celu vaseljenu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su mi osnažile veru. Morao sam da se oslonim na Boga, a vođen Njegovim rečima, mogao sam da pobedim Sotonu i budem postojan u svom svedočenju. Nakon šest ili sedam sati užasne torture, bio sam pretučen prilično strašno i levi list mi je bio unakažen. Pošto i dalje nisam hteo da govorim, policija me je odvela u pritvor. Tamošnje osoblje je videlo koliko sam teško povređen i nisu me hteli. Tek pošto je policija neko vreme pregovarala sa njima, na kraju su me prihvatili.

Odveden sam u ćeliju gde sam osetio užasan miris. Bio je to majušan prostor od oko 10 kvadratnih metara, sa smrdljivim jorganima, i WC šoljom u sklopu ćelije. Bilo je tu 15 ili 16 ljudi koji su sve radili tu: jeli, spavali – prostorija je bila vlažna i u haosu. Ostali zatvorenici su me gledali. Osetio sam se prilično nervozno i molio se sve vreme. Setio sam se nečeg što je On rekao: „Ne boj se, Moje ruke te podržavaju i čuvaće te od svih zlih ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me utešile i dale mi veru. Više nisam bio toliko nervozan. Sledećeg dana, glavni zatvorenik je započeo svađu i naterao druge da me pretuku. Ostao sam da ležim na zemlji. Bio sam sklupčan od bolova i nisam mogao da se pomerim. Nakon toga, policija me je povremeno ispitivala, tražili su od mene da prodam crkvu i često su menjali taktike jer nisam hteo da govorim. Jednom je ujak moje žene došao da me ispita. Pretvarajući se da je zabrinut, pitao me je: „Da li te zatvorenici tuku? Da li ti daju hranu?” Zatim je poslao drugog policajca da mi kupi kifle pečene na pari i cigarete. Zabrinuto je uzdahnuo i rekao mi: „Ako ne priznaš, ići ćeš u zatvor i ja onda neću moći da ti pomognem. Dolazi Nova godina. Mogao bi da ideš kući ako priznaš. Razmisli o tome. Hoćeš li?” Kad mi je to rekao, pomislio sam na svoje roditelje koji su imali 70-tak godina i svoju ženu koja se sama brine o troje male dece. Kako će se oni snaći ako ja zaista odem u zatvor na nekoliko godina? Kineski zatvori su kao pakao i mogu me mučiti do smrti u svakom trenutku. Šta će oni raditi ako ja umrem? Što sam više razmišljao o tome, sve sam se sumornije osećao. Zato sam se pomolio Bogu da me čuva. Pomislio sam na ovaj citat Njegovih reči: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica, čuvajući za Mene kapiju Moje kuće; trebalo bi da budu u stanju da jedni druge podržavaju i opskrbljavaju se, kako bi izbegli da upadnu u Sotoninu zamku, jer bi u tom trenutku bilo prekasno za žaljenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su me probudile. Policija je htela da iskoristi moja osećanja prema porodici kako bi me naterali da izdam Boga. To je bilo tako podmuklo! U trenutku sam pokleknuo pred tim. Bog mi je dao život i moj život je u Njegovim rukama. Sudbina moje porodice takođe je bila u Božjim rukama – Njegova je odluka bila konačna. I ako bih otišao u zatvor, bilo bi to s Božjim dopuštenjem. Morao sam da budem postojan čak i ako izgubim život! Zato sam mu rekao: „Rekao sam sve što sam imao da kažem. Ne znam ništa više.” Kad njegov trik nije uspeo, pogledao me je na trenutak, a onda je otišao besan.

Čuvari u radnom logoru su podsticali druge zatvorenike da me muče na sve načine. Morao sam da „jedem knedle”, da „gledam u ogledalo”, da „jedem lakat”, plus da ponavljam zatvorska pravila. „Jedenje knedli” je kad me umotaju u posteljinu, što čvršće, a onda me drugi udaraju pesnicama i šutiraju dok se ne onesvestim. „Gledanje TV-a” bilo je čupanje i uvijanje ušiju, a onda bi me terali da kažem da sam na televizijskoj mreži, poput kanala Šandong ili Henan, i ako bih pogrešio, udarali bi me. „Gledanje u ogledalo” je kad mi guraju glavu u WC šolju punu urina i fekalija u kojima sam mogao da se udavim ako ne bih pazio. „Jedenje lakta” je udaranje laktom u leđa. Terali su me da ponavljam zatvorska pravila. Ako bih pogrešio, jako bi me pretukli cipelom, od čeka su mi ostajali krvni podlivi. Povrh toga, zatvorski čuvari su me terali da radim neprestano i danju i noću. Radio sam polako zbog svojih povreda, a drugi zatvorenici su mi davali na tone posla. Ako ne bih završio, pretukli bi me. Bilo je teško suočavati se sa torturom. Bilo je bolno i bio sam depresivan. Ponekad sam bio tako slab da sam želeo da umrem kako bi se patnje okončale. Uvek sam se molio Bogu da me čuva. Jednog dana mi je iznenada palo na pamet raspeće Gospoda Isusa. Bog je vrhovni, sveti i bez greha i on se lično ovaplotio i došao da deluje i da spase čovečanstvo, ali je prikovan za krst. Sada se Bog ponovo ovaplotio i isto tako trpi odbijanje, klevete, osudu i bogohuljenje. I Njega progoni Komunistička partija. Ali On i dalje izražava istinu da bi spasao čovečanstvo. Božja ljubav prema čoveku je neverovatna! Ja sam vernik koji traga za spasenjem – zašto je onda bitna ova mala žrtva? Osim toga, ova patnja ima svoj deo u Hristovom carstvu. Bila je to stvar slave. To je imalo vrednost i značaj. Kad sam to shvatio, obnovile su mi se vera i snaga i nisam bio tako očajan bez obzira na torturu koju sam trpeo od zatvorenika.

Jednog dana nakon doručka, nekoliko policajaca me je odvuklo do pijace koja je bila oko 9 km od moje kuće, onda su me stavili sa još desetak drugih zarobljenika na platformu. Shvatio sam da su organizovali skup radi izricanja kazne. Na bini su bili kadrovi Biroa za javnu bezbednost, a iza njih velika grupa ljudi. Mnogi od njih su šaputali, a neki su čak pokazivali na mene. Lice mi je pocrvenelo, srce mi je ubrzano tuklo i nisam se usuđivao da podignem glavu. Mislio sam da su u blizini neki moji rođaci, prijatelji i poznanici, kao i bivše kolege s posla. Pomislio sam šta li će misliti kad me vide ovde sa znakom oko vrata kako stojim pored zatvorenika? Kako da se nakon toga pojavim pred njima? Što sam više razmišljao o tome, sve lošije sam se osećao, pa sam se molio Bogu da mi da snage. Pomislio sam na neke Božje reči: „Ovo je poslednji zahtev koji postavljam pred čoveka, što znači da se nadam da su svi ljudi u stanju da snažno i glasno svedoče o Meni pred velikom crvenom aždajom, da se poslednji put žrtvuju za Mene i da poslednji put ispune Moje zahteve. Jeste li zaista u stanju da to učinite?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 34. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Kao vernici, mi smo na ispravnom putu. Mi ne kršimo zakone i ne činimo loše stvari, u tome nema srama. Bio sam progonjen zbog pravednosti kada sam se suočio sa tim poniženjem. Trebalo je da se osećam ponosnim! Osećao sam se smireniji sa tom mišlju na umu. Na kraju su me optužili za „nezakonitu veru” i „narušavanje društvenog reda” i osudili me na tri godine prevaspitavanja kroz rad. Kad sam video sva ta licemerna, samosvesna lica na bini, prezirao sam te demone svim srcem i zakleo sam se da čak i ako me osude na 30 godina umesto na tri, nikada neću izdati Boga. Ni za hiljadu godina! Nakon okupljanja radi izricanja kazne, poslat sam u radni logor dva dana kasnije.

Kad sam došao tamo, dodelili su mi posao na gradilištu da kopam rovove i morao sam da prenosim cement i pesak ručnim kolicima. Terali su me da radim taj posao dvanaest i više sati svakog dana. Ponekad sam radio vrlo sporo jer mi je noga bila povređena, a zatvorski čuvar me je tukao kad bi to primetio. Osećao sam se pomalo slabo pri pomisli da tu moram da ostanem tri godine i radim tako težak posao. Nisam bio siguran kako ću to izdržati i da li ću odatle izaći živ. Za to vreme sam se puno molio Bogu i mislio na Njegovu ljubav, na to kako je On trpeo patnje i poniženja kako bi spasao iskvareno čovečanstvo. To me je pokretalo. Zbog toga sam bio spreman da se pokorim i sledim Boga do kraja, bez obzira na to koliko sam patio.

Kasnije sam našao zatvorenika po imenu Šang Đin koji je takođe bio vernik. Razgovarali smo o našoj veri kad god smo bili u prilici pošto smo obojica bili hrišćani. Brat Šang Đin je bio dobra osoba i čeznuo je za povratkom Gospoda, pa sam želeo da mu ispričam o Božjem delu u poslednjim danima. Ali njegovo služenje kazne se završilo i otpušten je pre nego što sam imao priliku. Smatrao sam da je to prava šteta. Zato sam izgovorio molitvu Bogu da mi pruži priliku da podelim jevanđelje sa Šang Đinom. Nedugo nakon njegovog otpusta, radio sam uobičajen posao na gradilištu kao i uvek. Jednog dana sam imao bolove u stomaku i morao sam da idem u toalet više nego obično. Primetio sam da zid kupatila nije mnogo visok i da se pored nalazi fabrika. Dok sam bio u kupatilu, stražar se zabavljao napolju čitajući novine. Ne znam da li je to bio Bog koji mi je otvorio put. Izgovorio sam molitvu da se uverim. Nakon molitve, bio sam siguran da mi je to Bog pružio šansu da izađem. Dok stražar nije obraćao pažnju, preskočio sam preko zida i ušao u fabriku. Brzo sam skinuo zatvorsku uniformu i izašao na glavni ulaz. Nisam ni sanjao da ću uz tako jako obezbeđenje uspeti da pobegnem, zahvaljujući Bogu. Bio sam tako zahvalan Bogu.

Ali nedugo zatim čuo sam sirene koje zavijaju iza mene. Požurio sam da se sakrijem u šumarak i sve vreme sam se molio. Čekao sam dok nije pala noć, a onda sam oprezno izašao iz šumarka. Pratio sam seoski put, pitao za put do kuće Šang Đina. Kasno u noć, nakon što sam izašao na autoput koji vodi do njegove kuće, ugledao sam policiju ispred koja je postavljala punkt za zaustavljanje. Prilično sam se uplašio. Šta ako bi me otkrili? Ne bi me pustili kad bi me se jednom dočepali. U srcu sam se molio Bogu. Ugledao sam plast sena i sakrio se u njemu i tu sam ostao više od sat vremena. Oprezno sam izašao napolje tek kad sam video da je policijski auto otišao. A onda sam nastavio prema kući Šang Đina. Nisam otišao daleko kad me je noga toliko zabolela da nisam mogao da hodam. Odmorio sam se, a onda nastavio. Dok sam hodao, počeo sam da pevušim himnu „Želim da vidim dan Božje slave.”

Danas prihvatam Božji sud i pročišćenje, a sutra ću dobiti Njegove blagoslove. Voljan sam da dam svoju mladost i ponudim svoj život da bih video dan Božje slave. Božja ljubav mi je opčinila srce. On deluje i izražava istinu, pruža čoveku pravi put u životu. Voljan sam da naiskap popijem gorku čašu i patim kako bih zadobio istinu. Istrpeću poniženje bez protivljenja. Želim da provedem svoj život odužujući se Bogu za Njegovu blagodat.

Ponudiću svoju ljubav i odanost Bogu i izvršiću svoju misiju kako bih Ga slavio. Odlučan sam da ostanem postojan u svom svedočenju o Bogu i da nikad ne popustim pred Sotonom. Iako nam glave mogu pući i krv nam može teći, kičma Božjih ljudi se ne može saviti. Božji napori su mi vezani za srce i odlučan sam da ponizim Sotonu đavola. Bol i nedaće su predodređene od strane Boga. Ja ću biti veran i pokoran Njemu do svoje smrti. Nikada više neću dovesti do toga da Bog pati i neću Mu dozvoliti da bude zabrinut.

(…)

– „Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”

Moja vera je rasla kako sam je pevušio. Sledećeg dana u podne stigao sam do kuće Šang Đina. Zaplakali smo od radosti čim smo videli jedan drugog. Pošto se plašio da bi policija mogla uskoro doći, organizovao je da me neko drugi ugosti. Kao što se i očekivalo, u podne sledećeg dana policija se dovezla do njegove kuće. Otišli su ozlojeđeni jer me nisu našli. Najzad sam sa Šang Đinom podelio jevanđelje Božjeg carstva. Sa Bogom kao vodičem preko stotinu braće i sestara iz njegove veroispovesti došlo je pred Svemogućeg Boga.

Postao sam traženi kriminalac nakon što sam pobegao iz radnog logora. Putovao sam deleći jevađelje i nisam se vraćao kući. Deset godina je prošlo kao tren. Onda sam se u septembru 2010. godine ušunjao u svoj rodni grad i odlučio da odem do kuće moje sestre. Tamo sam video svoju ženu i ona mi je rekla da je nakon mog bekstva iz radnog logora policija došla u našu kuću i pretražila i našu kuću i kuće naših rođaka. Čak su pokušali da pridobiju moju ženu, roditelje i ostale rođake pretnjama kako bi im otkrili gde se nalazim. Policija je takođe tajno nadzirala okolinu moje kuće nekoliko dana. Sve ove godine policija i dalje traga za mnom. Za novu godinu i rođendane mojih roditelja uvek bi pitali za mene, kako sam i videli bi da li sam se vratio kući. Godine 2002. moja žena je bila uhapšena zbog svoje vere i naša porodica je potrošila preko 2000 juana i iskoristila veze da je izbavi. Stvari su postale teže jer smo moja žena i ja bili hapšeni i novčano kažnjavani. Naša deca su morala da napuste školu pre nego što su završili razrede i morali su da odu da rade da bi zaradili za život. Kad sam to čuo, mnogo sam se potresao. Moji roditelji su došli u kuću moje sestre kad su čuli da sam se vratio. Zaplakali su u trenutku kad su me videli, ali nisu smeli da plaču preglasno jer su se plašili da ih neko ne čuje. Rekli su mi da su me sanjali sve vreme i da su isplakali more suza. Nisam mogao da zadržim suze kad sam video kako su mi slabašno roditelji izgledali. Nekoliko dana kasnije, moj otac je išao biciklom ka kući moje sestre da me vidi i slučajno pao sa bicikla i slomio butnu kost. Bio sam zaista zabrinut za njega kad sam to čuo i čak sam se izložio riziku da odem da ga vidim u ponoć. Kad me je ugledao, počeo je da plače i rekao mi: „Doktor je rekao da ne može da mi namesti butnu kost. Moram da čekam da umrem. Ovo je verovatno poslednji put da ćemo se videti.” Tešio sam ga i pravio se da sam hrabar. Nisam mogao da ostanem dugo, plašio sam se da ću biti uhapšen, pa sam otišao nakon sat i nešto. Više od deceniju sam bio u bekstvu. Zbog mogućeg hapšenja nisam mogao da se vratim kući, nisam mogao da vidim svoju porodicu, da budem sin svojim roditeljima, niti da ispunim svoje obaveze kao muž i otac svojoj ženi i deci, a sada je moj otac bio bolestan i nisam mogao da se brinem o njemu. Osetio sam da sam ih zaista izneverio i to mi je slamalo srce. Brzo sam otišao pred Boga u molitvi i zamolio ga da me vodi, da mi da snage i vere. Nakon molitve, pomislio sam na Božje reči: „Ne napušta Me osećaj da put kojim nas Bog vodi ne ide pravo gore, već vijuga i pun je rupa; Bog nadalje kaže da što je put kamenitiji, to on bolje otkriva naša srca puna ljubavi. Niko od nas ne može da započne takav put. Do sada sam hodao mnogim krševitim, varljivim stazama i pretrpeo velike muke; ponekad sam čak bio toliko fatalno pogođen tugom da sam imao želju da vrištim, ali ostao sam na ovom putu do današnjeg dana. Uveren sam da je to put kojim Bog vodi, tako da podnosim muke svih patnji i nastavljam dalje. Jer ko može da pobegne od onoga što je Bog odredio? Ne tražim nikakve blagoslove; sve što tražim jeste da budem u stanju da hodam putem kojim treba da hodam prema Božjim namerama. Ne tražim da oponašam druge, da idem putem kojim oni idu; sve što tražim jeste da ispunim Svoju posvećenost da do kraja hodam putem koji mi je namenjen. (…) To je zato što sam uvek verovao da Bog određuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu i da niko zaista ne može da pomogne nikome drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). „Ono što ste danas nasledili prevazilazi nasleđa apostola i proroka kroz vekove i veće je čak i od nasleđa koje su stekli Mojsije i Petar. Blagoslovi se ne mogu dobiti za dan ili dva, već moraju biti zasluženi velikom žrtvom. Drugim rečima, morate posedovati ljubav koja je oplemenjena, morate posedovati snažnu veru i mnoge istine koje Bog zahteva da dostignete. Štaviše, morate se okrenuti pravdi, bez straha ili izbegavanja i morate imati bogoljubivo srce koje je postojano do smrti. Morate biti odlučni, morate promeniti svoju životnu dispoziciju, morate izlečiti iskvarenost i morate prihvatiti sve Božje orkestracije bez pogovora i morate biti pokorni sve do smrti. To je ono što treba da postignete, ovo je krajnji cilj dela Božjeg i ono što Bog traži od ove grupe ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Osetio sam prosvećenje čitajući Božje reči. Bog je već odredio koliko će neko patiti u svom životu. Morao sam da ostavim roditelje u Božjim rukama i pokorim se Njegovom uređenju. Takođe sam razmišljao o svecima koji su kroz vekove svedočili o Bogu kroz progon i nevolje. Prihvatio sam Božje novo delo i uživao u istini koju je On izražavao. Dobio sam više od svih apostola i proroka, ali kad sam se suočio sa progonom, bio sam očajan i slab – bio sam tako mali. Nakon toga sam odlučio da pratim put svetaca, da budem postojan i pratim Boga! Godine 2011. jedan brat je doneo pismo u kojem je pisalo da se policija vratila u moju kuću da pita moju ženu gde sam. Žena i ja nismo bili u kontaktu od tada.

Jednog dana u decembru 2012. godine izašao sam sa nekim vernicima da delim jevanđelje. Pojavila su se četiri policajca i uhvatila me. Dve sestre su pojurile ka nama, a tri policajca su pojurila za njima. Jedan policajac me je uhvatio i ja sam se borio sa njim. Starija sestra je otišla i zgrabila policajca da mene zaštiti, što mi je pružilo priliku da pobegnem. Ali nisam otišao daleko i policajac me je stigao i zgrabio, a zatim su dve sestre došle i držale ga, omogućavajući mi da se oslobodim. Nakon što sam došao kući, srce mi je toliko udaralo i nisam mogao da prestanem da razmišljam o onom što se upravo desilo. Te sestre su me zaštitile tako što su držale policajca kako bih ja mogao da pobegnem. Nisam znao da li su bile uhapšene, da li će biti mučene, i da li su drugi bili uhapšeni ili ne. Pomislio sam na poslednja dva puta kad sam bio uhapšen i mučen. Širenje jevanđelja u Kini je vrlo opasno. Možete da budete uhapšeni i zatvoreni u svakom trenutku. Bio sam prilično potišten pa sam izgovorio molitvu Bogu. Nakon molitve, video sam ovaj odlomak u Božjim rečima: „Za sve ljude, oplemenjivanje je bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tokom oplemenjivanja, Bog razjašnjava čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje šta zahteva od čoveka, i pruža više prosvećenja, i više stvarnog orezivanja; kroz poređenje između činjenica i istine, On daje čoveku veće znanje o sebi samom i o istini, i daje čoveku veće razumevanje Božjih namera, omogućavajući čoveku da ima istinitiju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju oplemenjivanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”). „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Čitanje Božjih reči navelo me je da promislim o sebi. Uvideo sam da je moja ljubav prema Bogu nečista i da se nisam istinski pokorio Njemu. Poslednja dva puta kad sam bio hapšen, kad sam bio mučen nisam popustio pred Sotonom i bio sam postojan. To me je navelo da pomislim da sam bio dovoljno veliki i imao sam veru u Boga i posvećenost Njemu. Ali kako me je Sotona iznova i iznova testirao i napadao, otkrio sam kakva je moja stvarna veličina. To što sam ranije bio postojan nije bilo zbog moje veličine, već je to bila vera i snaga koje su mi pružale Božje reči. Ovog puta sam video da se Božja mudrost sprovodi na osnovu Sotonine prepredenosti. Sotona je upotrebio svaki trik da budem uhapšen i mučen, da me pobedi i navede me da izdam Boga, ali su mi te situacije pomogle da uvidim svoje sopstvene nedostatke i da razumem svoje mane, a moja vera i istinska posvećenost su se usavršavale kroz ta bolna iskušenja. Nisam se osećao tako negativno kad sam shvatio Božje namere i odlučio da pratim Petrov primer i sva Božja uređenja kako bih ispunio svoju dužnost i svedočio o tome.

Preko dve decenije vere, bio sam brutalno hapšen, proganjan i mučen od strane Komunističke partije, bio sam prisiljen da napustim dom i gledam kako mi se porodica raspada. U pojedinim trenucima sam bio slab. Božje reči su mi svaki put davale snagu; zbog toga sam ovde. Doživeo sam fizičke patnje kroz ove progone i nedaće, ali me je to približilo Bogu. Takođe sam stekao znanje o Njegovj mudrosti, ljubavi i spasenju. Jasno sam video da je Komunistička partija istinski zao, anti-Božji, sotonski demon. Ostavio sam to, odbacio i ostao postojan u tome da sledim Boga. Toliko sam zahvalan Bogu za ovo iskustvo, što mi je dozvolio da steknem najveće blago u životu!