Postao sam hrišćanin 1991. godine, a zatim sam nekoliko godina kasnije postao crkveni propovednik. 1995. godine, privela me je policija iz Sektora političke bezbednosti okružnog Biroa za javnu bezbednost, zahtevajući da sazna gde propovedam i ko mi je starešina. Kada nisam hteo da odgovorim, udarali su me, šutirali i mučili četiri-pet sati, zbog čega sam bio sav u modricama. Onda su me zatvorili u okružni pritvor. Policija i ostali zatvorenici su me mučili 42 dana, zbog čega sam bio na ivici smrti. Kasnije je moja žena iskoristila neke veze i platila kaznu od skoro 10.000 juana da me oslobodi. Nisam razumeo. Kao vernici koji dele jevanđelje, usmeravali smo druge da slede učenja Gospoda, da budu dobri ljudi, da budu tolerantni i da vole druge kao sebe. Zašto bi nas Komunistička partija tako surovo proganjala? Zatim, nakon što sam zadobio veru u Svemogućeg Boga, kroz otkrivenja u Božjim rečima i kroz lično iskustvo, zadobio sam raspoznavanje demonske suštine KPK koja mrzi istinu i suprotstavlja se Bogu.

Jednog dana u decembru 1999. godine, dok smo žena i ja doručkovali, upala su tri policajca. Jedan od njih je bio policajac koji me je ranije uhapsio zbog vere u Gospoda. Odmerio me je pogledom nekoliko puta i rekao strogo: „Prijavljen si zbog verovanja u Svemogućeg Boga i propovedanja jevanđelja. Zaista nisi naučio lekciju!” Nakon toga, pretražili su celu kuću iznutra i spolja, ne ostavljajući nijedan ugao netaknut. To je trajalo oko sat vremena i ostavili su moju kuću u potpunom haosu, ali nisu našli nijednu knjigu niti materijal o veri. Zatim su me stavili u auto da me odvezu u policijsku stanicu. Na putu do tamo, kroz glavu su mi, jedna za drugom, prolazile slike od prvog puta kada su me uhapsili i mučili. Bio sam prilično uplašen, razmišljajući: „Ti demoni posebno mrze vernike, kako li će me mučiti?” U sebi sam se pomolio Bogu i setio sam se nečega što je On rekao: „Kome god podarim slavu Svoju, svedočiće o Meni i daće život svoj za Mene. Ovo sam odavno predodredio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Istina – moje hapšenje tog dana bilo je uz Božje dopuštenje, i koliko ću patiti, da li ću preživeti ili umeti, sve je to bilo u Božjim rukama. Morao sam da svedočim. Božje reči su mi dale veru i snagu i osećao sam se smirenije.

Prvo su me odveli u policijsku stanicu da me pretresu i ispitaju, ali videvši da neću da pričam, odveli su me u okružni Biro za javnu bezbednost. Tamo me je opkolilo nekoliko policajaca, udarajući me i šutirajući, a neki su koristili policijske palice. Pao sam na zemlju od njihovih batina. Krvario sam iz nosa i usta, odeća mi je bila pocepana, a u glavi mi se vrtelo. Nisam imao snage ni da ustanem. Onda me je načelnik zgrabio za vrat i rekao: „Ako ti ne pokažem svoje, nećeš znati s kim imaš posla! Pričaj! Ko ti je starešina? Kome si propovedao?” Bio sam prilično nervozan. Kada ne bih progovorio, sigurno bi nastavili da me tuku, a kada bi se to desilo, mislio sam da bih mogao ostati invalid ili umreti. Molio sam se Bogu u svom srcu, tražeći Njegovu zaštitu i usmeravanje. Tada sam pomislio na ove Božje reči: „Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Shvatio sam da moja plašljivost i strah dolaze od Sotone i koliko god policija bila žestoka, mogla je samo da povredi i muči moje telo, ali dušu mi nije mogla dotaći. Čak i kad bi me tog dana prebili do smrti, moja duša bi bila u Božjim rukama. Ta misao mi je dala veru i snagu i ne bih izdao Boga niti prodao svoju braću i sestre, čak i kada bi to značilo smrt. Stisnuo sam zube i nisam rekao ni reč. Nisam hteo da odgovorim nakon što su me nekoliko puta pitali, pa su me šutnuli na zemlju, zatim su uzeli policijsku palicu, stavili je na betonski pod i dvojica su me povukla i naterala da kleknem na nju. Pritisak na moje potkolenice izazivao je oštar bol i suze su mi tekle iz očiju. Jedan policajac je grubo zgazio moje listove nekoliko puta, što me je toliko bolelo da sam vrisnuo i pao na pod, sklupčan u klupko. Policajac je viknuo: „Ustani!” Ali nisam mogao da nateram noge da se pomere – nisam imao snage da ustanem. Osećajući se neverovatno jadno, molio sam se Bogu: „O Bože, skoro da ne mogu više da izdržim i ne znam kako će me još mučiti. Bože, ne želim da Te izdam – molim Te, daj mi veru i snagu.” Upravo tada sam pomislio na neke Božje reči: „Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su vam dati? Da li ste ikada tražili obećanja koja su vam data? Vi ćete sigurno, pod vođstvom Moje svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Usred tame, sigurno nećete izgubiti vođstvo Moje svetlosti. Sigurno ćete biti gospodari svega stvorenog. Sigurno ćete biti pobednici pred Sotonom. Sigurno ćete, kada dođe propast carstva velike crvene aždaje, ustati među bezbroj ljudi kao dokaz Moje pobede. Vi ćete svakako postojano i nepokolebljivo stajati u zemlji Sinim. Kroz patnje koje trpiš, nasledićeš Moje blagoslove i sigurno ćeš isijavati Moju slavu kroz celu vaseljenu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su ojačale moju veru i snagu. Morao sam se istinski osloniti na Boga i uz usmeravanje Njegovih reči, sigurno bih mogao da pobedim Sotonu i da ostanem postojan u svom svedočenju. Posle šest ili sedam sati strašnog mučenja, Bio sam namrtvo prebijen, a leva potkolenica mi je bila unakažena. Pošto i dalje nisam hteo da pričam, policija me je odvela u pritvor. Tamošnje osoblje je videlo koliko sam teško povređen i nije htelo da me preuzme, a tek pošto je policija neko vreme pregovarala sa njima konačno su pristali da me prime.

Odveli su me u ćeliju gde sam osetio smrad. Bio je to mali prostor od oko 10 kvadratnih metara, sa nekom prljavom, smrdljivom ćebadi, u kojem je bio i toalet. Petnaest ili šesnaest ljudi je tu jelo, pilo, spavalo i vršilo nuždu – bilo je vlažno i neuredno. Ostali zatvorenici su me oštro zagledali. Bio sam jako nervozan i neprestano sam se molio Bogu. Setio sam se nečega što je On rekao: „Ne boj se, Moje ruke te podržavaju i čuvaće te od svih zlih ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me utešile, dale su mi veru i više nisam bio tako nervozan. Sledećeg dana, glavni zatvorenik je namerno započeo tuču sa mnom i naterao je ostale da me prebiju, ostavljajući me da ležim na zemlji. Završio sam sklupčan od bola, nesposoban da se pomerim. Nakon toga, policija bi me s vremena na vreme ispitivala, zahtevajući da izdam crkvu, a zatim bi prešli na manje direktnu taktiku kada nisu mogli ništa da izvuku od mene. Jednom je ujak moje žene Li došao da me ispituje. Rukovodio je materijalima u Sektoru političke bezbednosti Biroa za javnu bezbednost. Pitao me je, glumeći zabrinutost: „Da li te zatvorenici tuku? Imaš li dovoljno hrane?” Zatim je pozvao drugog policajca da mi kupi nekoliko peciva i nekoliko paklica cigareta. Duboko je uzdahnuo i zabrinuto je rekao: „Ako ne priznaš, verovatno ćeš dobiti zatvorsku kaznu, a ja ti neću moći pomoći. Ako priznaš, možda ćeš moći da odeš kući na vreme za Novu godinu. Razmisli malo!” Kada je to rekao, razmišljao sam kako moji roditelji imaju više od 70 godina i kako se moja žena sama brine o troje male dece. Kako bi se oni snašli kad bih zaista otišao u zatvor na tri do pet godina? Zatvori Komunističke partije su kao pakao i u svakom trenutku možeš biti mučen do smrti. Šta bi oni radili kad bih ja umro? Osećao sam se sve turobnije što sam više razmišljao o tome, pa sam se pomolio, moleći Boga da pazi na mene. Pomislio sam na ovaj citat iz Božjih reči: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica, čuvajući za Mene kapiju Moje kuće; trebalo bi da budu u stanju da jedni druge podržavaju i opskrbljavaju se, kako bi izbegli da upadnu u Sotoninu zamku, jer bi u tom trenutku bilo prekasno za žaljenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su me probudile. Policija je želela da iskoristi moju privrženost porodici i telesne slabosti da me natera da izdam Boga. To je bilo tako podmuklo! Skoro sam pao na to. Moj život je dat od Boga i da li ću živeti ili umreti zavisi od Njega. Sudbina mojih roditelja i moje žene takođe je bila u Božjim rukama – On je imao poslednju reč. Kad bih dobio zatvorsku kaznu, to bi bilo uz Božje dopuštenje. Morao sam da ostanem postojan, čak i ako bi mi to oduzelo život! Zato sam mu odgovorio: „Rekao sam sve što imam da kažem i ništa drugo ne znam.” Kada njegov trik nije uspeo, malo me je besno gledao, a onda je ljutito otišao.

Zatvorski čuvari su uvek govorili drugim zatvorenicima da me muče na mnogo načina, poput „gutanja knedli”, „gledanja u ogledalo”, „gutanja lakta” i recitovanja zatvorskih pravila. „Gutanje knedle” je značilo da me umotaju u posteljinju, pa onda udaraju i šutiraju, zbog čega bih bio ošamućen i dezorijentisan. „Gledanje u ogledalo” je značilo da mi stave glavu u WC šolju u kojoj je bilo urina i izmeta, zbog čega bih se ugušio ako ne bih pazio. „Gutanje lakta” je značilo da mi neko zabije lakat u leđa. Takođe, terali su me da recitujem zatvorska pravila, a ako bih pobrkao neku reč, skinuli bi mi pantalone i koristili bi cipelu sa plastičnim đonom da me tuku sve dok ne bih dobio krvave plikove na zadnjici. Povrh toga, zatvorski čuvari su me često terali da radim dan i noć. Imao sam povrede, pa sam radio sporo, a ostali zatvorenici su mi davali dodatne zadatake. Kad ih ne bih završio, pretukli bi me. Suočavanje sa tom vrstom mučenja za mene je bilo zaista bolno i bio sam utučen. Ponekad bih bio toliko slab da sam želeo da umrem, da okončam tu patnju. Uvek sam se molio Bogu, moleći Ga da pazi na moje srce. Jednog dana, iznenada mi je palo na pamet raspeće Gospoda Isusa. Bog je iznad svega, On je svet i bez greha i lično se ovaplotio i došao da deluje da bi spasio čovečanstvo, ali su ga razapeli na krst. Sada je Bog ponovo postao telo, dolazeći da deluje u Kini, i isto tako, On trpi odbacivanje, klevetu, osudu i bogohuljenje od strane ljudskog roda. Takođe ga progoni Komunistička partija. Ipak, On nastavlja da izražava istine da bi spasio čovečanstvo. Božja ljubav prema čoveku je tako velika! Ja sam vernik koji stremi ka spasenju – da li je ova mala količina patnje važna? Osim toga, patiti znači imati udela u Hristovom carstvu i u Njegovoj nevolji. To je stvar slave. U tome ima vrednosti i smisla. Kada sam to shvatio, vera i snaga su mi se obnovili i nisam više bio tako nesrećan, ma kako me zatvorenici mučili.

Jednog dana, posle doručka nekoliko policajaca me je odvezlo do pijace, oko 8,5 km od moje kuće, zatim su stavili mene i desetak drugih zatvorenika na platformu. Shvatio sam da sprovode javnu osudu. Na bini je sedeo red kadrova okružnog Biroa za javnu bezbednost, sa gomilom ljudi zbijenih pred njom. Mnogi od njih su šaputali jedni drugima i pokazivali na mene. Lice mi se zažarilo, srce mi je brže zakucalo i nisam smeo da podignem glavu. Razmišljao sam kako u tom kraju ima dosta mojih rođaka, prijatelja i poznanika, kao i saradnika iz moje prethodne veroispovesti. Šta bi pomislili kada bi me videli kako stojim na suđenju sa znakom oko vrata sa ostalim zatvorenicima? Kako bih mogao da im izađem na oči posle toga? Što sam više razmišljao o tome, sve sam se gore osećao, pa sam se pomolio i zamolio Boga da mi da snage. Pomislio sam na neke Božje reči: „Se nadam da su svi ljudi u stanju da snažno i glasno svedoče o Meni pred velikom crvenom aždajom, da se poslednji put žrtvuju za Mene i da poslednji put ispune Moje zahteve. Jeste li zaista u stanju da to učinite?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 34. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Kao vernici, mi smo na pravom putu. Ne kršimo zakone i ne radimo loše stvari, pa nemamo čega da se stidimo. Poniženje sa kojim sam se suočio bilo je podnošenje progona zbog pravednosti. Trebalo bi da budem ponosan. Ta pomisao me je smirila. Na kraju su mi prikačili optužbe za „nezakonitu veru” i „remećenje društvenog poretka” i osudili me na tri godine prevaspitavanja kroz rad. Videći sva ta svetoljubiva, samozadovoljna lica na bini, mrzeo sam te demone svakim delićem svog bića i zakleo sam se da, čak i kad bi me osudili na 30 godina, a ne samo na tri, nikada neću izdati Boga, nikada se neću pokloniti Sotoni!

Poslali su me u radni logor dva dana nakon javnog suđenja. Tamo sam bio raspoređen na gradilište da kopam rovove i morao sam da premeštam cement i pesak u kolicima. Morao sam da radim desetak ili više sati tog teškog posla svakog dana. Ponekad sam radio sporo jer mi je list bio povređen, a dežurni me je tukao kad bi primetio. Osećao sam izvesnu slabost pri pomisli da ću morati da ostanem tamo tri godine. Nisam znao kako da prođem kroz to niti da li ću se izvući živ. U tom periodu sam se mnogo molio Bogu i razmišljao sam o Njegovoj ljubavi. Razmišljanje o bolu i poniženju koje je On trpeo da bi spasio nas – iskvareni ljudski rod – bilo je zaista potresno za mene. To me je učinilo spremnim da se pokorim i hteo sam da sledim Boga do kraja, ma koliko patio.

Nakon nekog vremena, saznao sam da postoji zatvorenik po imenu Šang Đin, koji je vernik u Gospoda i pošto smo obojica bili hrišćani, pričali bismo o našoj veri kada bismo imali priliku. Video sam da brat Šang Đin ima dobru ljudskost i da žudi za povratkom Gospoda, pa sam želeo da s njim podelim Božje delo u poslednjim danima. Ali njegova kazna je istekla i pušten je pre nego što sam imao priliku da to uradim. Mislio sam da je to velika šteta i pomolio sam se Bogu, moleći Ga da mi otvori put kako da bih imao priliku da podelim jevanđelje sa Šang Đinom. Nedugo nakon njegovog puštanja na slobodu, radio sam na gradilištu kao i uvek. Jednog dana me je boleo stomak i morao sam da idem u kupatilo češće nego inače. Primetio sam da zid kupatila nije mnogo visok i da je sa druge strane velika fabrika. Dok sam ja bio u kupatilu, stražar je čitao novine ispred. Nisam bio siguran da li mi to Bog otvara put, pa sam se pomolio. Posle molitve, osetio sam u srcu da mi to Bog daje izlaz, pa sam preskočio zid i ušao u fabriku dok stražar nije pazio. Brzo sam skinuo zatvorsku uniformu, prebacio je preko ramena i izašao na glavni ulaz. Nisam mogao ni da sanjam da bih mogao da pobegnem pored tako strogog obezbeđenja. Bio sam tako zahvalan Bogu.

Međutim, nedugo zatim, začuo sam sirene iza sebe. Pojurio sam da se sakrijem u šumarku i neprestano sam se molio. Sačekao sam da padne mrak, a onda vrlo oprezno izašao iz šumarka. Pratio sam mali seoski put, raspitujući se za pravac, i krenuo prema kući Šang Đina. Kasno uveče, ubrzo nakon što sam izašao na put koji je vodio do njegove kuće, video sam neke policajce na kontrolnom punktu i prilično sam se uplašio. Šta ako me otkriju? Ne bi me pustili kad bi me se dočepali. Molio sam se Bogu u svom srcu. Video sam plast sena i pojurio da se sakrijem u njega, zadržavši se tamo više od sat vremena. Vrlo pažljivo sam izašao tek pošto sam video kako policijski auto odlazi, a zatim sam s mukom nastavio da hodam ka Šang Đinovoj kući. Nisam daleko odmakao, kad me je potkolenica toliko zabolela da više nisam mogao da hodam, pa sam seo i odmorio, a zatim opet krenuo. Dok sam hodao, pevušio sam himnu „Želim da vidim dan Božje slave”:

1  Danas prihvatam Božji sud, a sutra ću dobiti Njegove blagoslove. Voljan sam da dam svoju mladost i ponudim svoj život da bih video dan Božje slave. On deluje i izražava istinu, pruža čoveku pravi put u životu. Božje reči i Božja ljubav su očarale moje srce. Voljan sam da naiskap popijem gorku čašu i patim kako bih zadobio istinu. Istrpeću poniženje ne žaleći se. Želim da provedem svoj život odužujući se Bogu za Njegovu blagodat.

2  S Božjim poverenjem u svom srcu, nikada neću pokleknuti pred Sotonom. Iako se naše glave mogu kotrljati i naša krv proliti, kičma Božjih ljudi se ne može saviti. Ja ću glasno svedočiti o Bogu i poniziti đavole i Sotonu. Bol i nedaće su predodređene od strane Boga. Ja ću biti odan i pokoran Njemu do svoje smrti. Nikada više neću rasplakati Boga i nikada Ga više neću zabrinuti. Ponudiću svoju ljubav i odanost Bogu i izvršiću svoju misiju kako bih Ga slavio.

(…)

– „Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”

Osetio sam kako moja vera raste dok sam je pevušio. Konačno sam stigao do Šang Đinove kuće oko podneva sledećeg dana. Čim smo ugledali jedan drugog, potekle su nam suze radosnice. Očekujući da će doći policija, uredio je da me neko drugi ugosti. Kao što se i očekivalo, oko podneva trećeg dana policija je došla do Šang Đinove kuće. Pošto me nisu našli, otišli su ogorčeni. Nakon toga sam podelio Božje jevanđelje poslednjih dana sa Šang Đinom. Uz Božje usmeravanje, preko stotinu braće i sestara njegove veroispovesti stupilo je pred Svemogućeg Boga.

Nakon bekstva iz radnog logora, postao sam traženi kriminalac. Putovao sam unaokolo, deleći jevanđelje, i nisam se usuđivao da se vratim kući. Deset godina je prošlo kao tren, a onda sam se u septembru 2010. godine krišom vratio u svoj rodni grad i otišao kod svoje sestre. Tamo sam video svoju ženu i ona mi je rekla da je nakon mog bekstva iz radnog logora došla policija i pretražila našu kuću i kuće naših rođaka. Čak su pretnjama pokušali da nateraju moju ženu, roditelje i drugu rodbinu da otkriju gde se nalazim. Policija je takođe nekoliko dana tajno nadgledala prostor oko moje kuće. Svih tih godina, policija nije odustajala od toga da me juri. Za Novu godinu i rođendane mojih roditelja, uvek su se raspitivali za mene i gledali da li sam se vratio kući. Godine 2002. moja žena je uhapšena zbog vere i naša porodica je morala da potroši preko 2.000 juana i da koristi veze da je izvuče. Stvari su postale teške za našu porodicu jer smo i ja i moja žena bili uhapšeni i kažnjeni. Naša deca su bila primorana da prekinu školovanje pre nego što su završili osnovnu i srednju školu i morala su da napuste tu oblast da bi zaradila za život. Bio sam tako uznemiren kad sam to čuo. Kada su čuli da sam se vratio, moji roditelji su došli kod moje sestre da me vide. Bez reči su počeli da plaču čim su me videli, ali se nisu usuđivali preglasno da plaču, plašeći se da ih neko drugi ne čuje. Rekli su da su me stalno sanjali i da su skoro oslepeli od plača. Nisam mogao da zadržim suze kada sam video kako su moji roditelji nejaki. Nekoliko dana kasnije, vozeći se biciklom do kuće moje sestre da bi me video, moj tata je slučajno pao i slomio butnu kost. Stvarno sam se zabrinuo za njega kada sam čuo za to i rizikovao sam da ga posetim kod kuće, u ponoć. Kada me je video, otac je počeo da plače i rekao je: „Doktor je rekao da ne može da mi namesti butnu kost. Samo moram da sačekam da umrem. Ovo je verovatno poslednji put da se vidimo.” Tešio sam ga, zadržavajući suze. Nisam se usuđivao da ostanem dugo, plašeći se hapšenja, pa sam otišao posle sat vremena. Zbog hapšenja Komunističke partije, više od jedne decenije sam bio u bekstvu, nisam mogao da se vratim kući, nisam mogao da vidim svoju porodicu, da budem odan roditeljima niti da ispunim svoje obaveze kao muž i otac prema svojoj ženi i troje dece, a sad je moj otac bio bolestan i nisam mogao ni jedan jedini dan da se brinem o njemu. Mislio sam da ću zaista izneveriti svoje roditelje i bio sam skrhan bolom. Žurno sam stao pred Boga u molitvi, moleći Ga da me usmeri, da mi dȃ veru i snagu. Posle molitve, pročitao sam Božje reči koje kažu: „Put kojim nas Bog vodi ne ide pravo gore, već vijuga i pun je rupa; Bog nadalje kaže da što je put kamenitiji, to on bolje otkriva naša srca puna ljubavi. Niko od nas ne može da započne takav put. Do sada sam hodao mnogim krševitim, varljivim stazama i pretrpeo velike muke; ponekad sam čak bio toliko fatalno pogođen tugom da sam imao želju da vrištim, ali ostao sam na ovom putu do današnjeg dana. Uveren sam da je to put kojim Bog vodi, tako da podnosim muke svih patnji i nastavljam dalje. Jer ko može da pobegne od onoga što je Bog odredio? Ne tražim nikakve blagoslove; sve što tražim jeste da budem u stanju da hodam putem kojim treba da hodam prema Božjim namerama. Ne tražim da oponašam druge, da idem putem kojim oni idu; sve što tražim jeste da ispunim Svoju posvećenost da do kraja hodam putem koji mi je namenjen. (…) To je zato što sam uvek verovao da Bog određuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu i da niko zaista ne može da pomogne nikome drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). „Ono što ste danas nasledili prevazilazi nasleđa apostola i proroka kroz vekove i veće je čak i od nasleđa koje su stekli Mojsije i Petar. Blagoslovi se ne mogu dobiti za dan ili dva; oni moraju biti zasluženi velikom žrtvom. Drugim rečima, morate posedovati ljubav koja je oplemenjena, morate posedovati snažnu veru i mnoge istine koje Bog zahteva da dostignete. Štaviše, morate se okrenuti pravdi, bez straha ili izbegavanja i morate imati bogoljubivo srce koje je postojano do smrti. Morate biti odlučni, morate promeniti svoju životnu dispoziciju, morate izlečiti iskvarenost i morate prihvatiti sve Božje orkestracije bez pogovora i morate biti pokorni sve do smrti. To je ono što treba da postignete, ovo je krajnji cilj dela Božjeg i ono što Bog traži od ove grupe ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Čitanje Božjih reči me je prosvetilo. Bog je unapred odredio koliko će čovek patiti tokom života. Morao sam da ostavim svoje roditelje u Božjim rukama i da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima. Takođe sam pomislio na svece, koji su vekovima snažno svedočili za Boga kroz progon i nevolje. Prihvatio sam Božje delo poslednjih dana i uživao sam u istinama koje je On izrazio. Dobio sam mnogo više od svih tih apostola i proroka, ali kada sam se suočio sa progonom, bio sam jadan i slab – moj rast je bio tako mali. Zatim sam rešio da sledim vođstvo svetaca, da budem postojan u svojoj veri i da sledim Boga!

Godine 2011, jedan brat je doneo pismo u kome je pisalo da je policija došla u moju kuću da pita moju ženu gde se nalazim. Moja žena i ja od tada nismo imali kontakt.

Jednog dana u decembru 2012. godine, izašao sam sa nekoliko braće i sestara po kiši da podelim jevanđelje sa jednom porodicom. Pojavila su se četiri policajca, izašli su iz automobila i uhvatili su me. Dve sestre na električnim biciklima su pobegle, a trojica policajaca su ih jurila automobilom. Jedan policajac me je čvrsto držao, a ja sam se borio da se oslobodim. Jedna starija sestra je zgrabila policajca da bi me zaštitila, omogućivši mi da pobegnem. Ali pretrčao sam samo desetak metara kada me je policajac sustigao i zgrabio, zatim su dve sestre došle i zadržale ga, omogućivši mi da pobegnem. Srce mi je i dalje lupalo nakon što sam stigao kući i nisam mogao da prestanem da razmišljam o tome što se upravo dogodilo. Pobegao sam samo zato što su te sestre zadržale policajca da bi me zaštitile. Nisam znao da li su uhapšene, da li će ih mučiti i da li su ostala braća i sestre uhapšeni ili ne. Razmišljao sam o poslednja dva puta kada sam bio uhapšen i mučen. Smatrao sam da je širenje jevanđelja u Kini tako opasno da možete biti uhapšeni i zatvoreni u bilo koje vreme i na bilo kom mestu. Osećao sam se prilično loše, pa sam stao pred Boga i molio se. Posle molitve otvorio sam knjigu Božjih reči i video ovo: „Za sve ljude, oplemenjivanje je izuzetno bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tokom oplemenjivanja, Bog razjašnjava čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje šta zahteva od čoveka, i pruža više prosvećenja, i više praktičnog orezivanja. Kroz poređenje između činjenica i istine, čovek stiče veće znanje o sebi samom i o istini, i veće razumevanje Božjih namera, omogućavajući čoveku da ima istinitiju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju dela oplemenjivanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”). „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Počeo sam da promišljam o sebi nakon čitanja Božjih reči. Video sam da moja ljubav prema Bogu nije čista i da Mu se nisam iskreno pokorio. Poslednja dva puta kad sam uhapšen, nisam se predao Sotoni kad su me mučili i ostao sam postojan u svom svedočenju, pa sam mislio da imam rast, da imam izvesnu veru i pokornost Bogu. Ali pošto me je Sotona iznova iskušavao i napadao. moj pravi rast je razotkriven. To što sam ranije uspeo da ostanem postojan nije bilo zbog mog stvarnog rasta, to je bilo zbog vere i hrabrosti koje su mi dale Božje reči. Ovog puta sam video da se Božja mudrost zaista ispoljava u zavisnosti od Sotonine prevare. Sotona je koristio razne trikove da me uhapsi i muči, da me potpuno porazi i da me natera da izdam Boga, ali Bog je koristio te situacije da mi pomogne da uvidim svoje greške i da razumem svoje nedostatke, a moja vera i istinsko pokoravanje usavršili su se kroz ta dugotrajna iskušenja. Nisam se osećao tako negativno niti nesrećno nakon što sam razumeo Božje iskrene namere i odlučio sam da sledim Petrov primer, da sledim Božije orkestracije u svemu, i sa kakvim god se progonima i teškoćama suočio, da ispunim svoju dužnost, da delim jevanđelje i svedočim za Boga.

Preko dve decenije, Komunistička partije me je surovo hapsila, proganjala i mučila, primorala me je da napustim dom i da vidim kako mi se porodica raspala i ponekad sam bio slab. Božje reči su mi iznova davale snagu i omogućavale mi da opstanem do danas. Doživeo sam fizičku patnju kroz ove progone i nevolje, ali sam se približio Bogu. Takođe sam zadobio izvesno stvarno razumevanje Božje mudrosti, svemoći, ljubavi i spasenja. Jasno sam uvideo da je Komunistička partija sotonski demon koji se suprotstavlja Bogu. Potpuno sam se pobunio protiv nje, napustio sam je i postao sam odlučan da sledim Boga. Od srca sam zahvalan Bogu što je sve to uredio za mene, što mi je omogućilo da steknem najdragocenije blago u životu.