Dok sam bila vođa grupe za zalivanje, Merilin je bila crkveni starešina koja je nadgledala moj rad. Kroz našu komunikaciju, otkrila sam da je, po pitanju sprovođenja posla, bila sklona više priči a manje radu. Umesto da se fokusira na postizanje rezultata ona je uzvikivala parole, a nije bila u stanju da reši prave probleme. Nije nas vodila da sažimamo niti da rešavamo probleme i odstupanja u našim dužnostima, niti je besedila o Božjim rečima i relevantnim načelima, niti ukazivala na put primene. Sve što je znala bilo je da nam drži lekcije i da nas grdi. Kada su joj braća i sestre davali predloge, obično ih nije prihvatala. Takva ponašanja su me naterala da pomislim da je ona možda lažni starešina, pa sam htela da kontaktiram njenu pretpostavljenu, Džesiku, da razgovaramo o tome. Ali onda sam pomislila: „Džesika se često okuplja sa Merilin i puno rade zajedno. Džesika sigurno, kao i ja, uočava probleme koje Merilin ima. Pored toga, Merilin je odgovorna za rad nekoliko grupa i nadgleda više od deset vođa grupe. Zar ni oni ne vide njene probleme? Pošto niko od njih ništa nije prijavio, zašto bih se ja izjašnjavala? Šta ako grešim, a Džesika kaže da imam predrasude prema Merilin i da pokušavam da joj nađem zamerku? Možda ne bi trebalo da stavljam glavu na panj; na taj način neću upasti u nevolje.” Ali onda sam pomislila kako su me u prošlosti povredile lažne starešine i antihristi. Ni tada ih nisam odmah prijavila, pa su napravili nered u radu nekoliko crkava, što je uticalo na život braće i sestara. Kad ne bih odmah prijavila Meriline probleme, propustila bih da zaštitim interese crkve. Kada mi je to palo na pamet, osećala sam se pomalo nelagodno i mislila sam da bi trebalo da razgovaram sa drugom braćom i sestrama i da vidim šta oni imaju da kažu. Otišla sam kod brata Džordana, a on je rekao da je takođe otkrio da Merilin ne može da reši stvarne probleme, da nije pratila rad niti istraživala o njemu, i da, kada je reč o profesionalnim veštinama, nije usmeravala braću i sestre niti im je pomagala da uđu u načela. Rekao je i da je bila sklona autokratiji i neorganizovanosti prilikom dodeljivanja poslova i da nije umela da odredi prioritete. Efikasnost i efektivnost rada su zbog toga zaista trpeli, a sa nekim stvarima se ozbiljno kasnilo. Kada su je drugi na to upozoravali, ona to nije shvatila ozbiljno. Tokom okupljanja, retko je govorila o tome kako je razmišljala, kako je stekla spoznaju o sebi i kako je praktikovala Božje reči kada se suočila sa problemima. Samo je deklamovala reči i doktrine, govoreći milozvučne reči, ali ne radeći nikakav stvarni posao. Kada sam čula da je Džordan video iste probleme kao i ja, bila sam sasvim sigurna da je Merilin lažni starešina koji nije radio stvarni posao. Kada bi ostala na svom položaju, to bi nanelo veliku štetu radu crkve. Shvatila sam da su Merilini problemi ozbiljni i da ih moram odmah prijaviti Džesiki. Ali onda sam se setila da je Merilin direktno nadgledala moj rad, pa, ako ne bude otpuštena nakon što progovorim, a sazna da sam je ja prijavila, mogla bi mi jako otežati život ili me čak otpustiti. Bila bih jako ponižena ako bih izgubila svoju poziciju tako brzo nakon što sam je dobila. Kažu da „Grom uvek u najviše drvo udara”, pa sam shvatila da ne bi trebalo da budem prva koja će prijaviti Merilin. Odlučila sam da razgovaram sa Džordanom i da ga nateram da on to iznese umesto mene, a onda bih mogla da podržim njegovu prijavu. Tako ne bih stavila glavu na panj. Ali kada sam pokušala da razgovaram sa njim, jednostavno nisam mogla to da izustim. Mislila sam da bi možda trebalo da sačekam i vidim kako će se stvari odvijati. Ali Bog gleda u srca i umove ljudi, i osećala sam se pomalo nelagodno što ću ćutati. Jednostavno sam osećala da sam pogrešila i da sam kriva, pa sam se molila Bogu tražeći od Njega da me prosveti da razumem sebe kroz tu stvar.

Zatim sam pročitala odlomak Božjih reči koje su bacile svetlo na moje stanje. Bog kaže: „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo nameru i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje ispoljavaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. (…) Nemaš nikakvu moć nad onim što govoriš i činiš. Čak i da hoćeš, ne bi mogao da govoriš istinu niti da kažeš šta stvarno misliš. I da hoćeš, ne bi mogao da primenjuješ istinu. I da hoćeš, ne bi mogao da ispunjavaš svoje obaveze. Sve što govoriš, činiš i primenjuješ je laž; naprosto si površan. Potpuno si sputan i pod kontrolom svoje sotonske naravi. Možda bi želeo da prihvatiš i primenjuješ istinu, ali ti se zapravo ni ne pitaš. Kada te tvoje sotonske naravi kontrolišu, ti govoriš i činiš šta god ti sotonska narav naredi. Ti si tek obična marioneta iskvarene telesnosti; postao si oruđe u Sotoninim rukama. (…) Nikada ne tražiš istinu, a kamoli da je primenjuješ. Jedino što se stalno moliš, donosiš odluke, definišeš svoje težnje i u srcu daješ obećanja. I kakav je ishod? I dalje udovoljavaš ljudima, nisi spreman za probleme na koje nailaziš, nije te briga za zle ljude kada ih vidiš, ne reaguješ kada neko čini zlo ili prouzrokuje ometanje i ostaješ po strani kada nisi lično pogođen. Misliš: ’Ne oglašavam se o onome što me se ne tiče. Ne obazirem se apsolutno ni na šta što ne škodi mojim interesima, mojoj taštini ili imidžu. Moram da pazim, jer grom uvek u najviše drvo udara. Neću da pravim gluposti!’ Ti si pod čvrstom i nepopustljivom kontrolom tvojih iskvarenih naravi zlobe, lažljivosti, nepomirljivosti i odbojnosti prema istini. Teže ih podnosiš od zlatnog venca koji steže glavu kralju majmuna. Tako je mučno i nesnosno živeti pod kontrolom iskvarenih naravi!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su otkrile moju sebičnu i varljivu iskvarenu narav. Videla sam da je Merilin bila krajnje neodgovorna u svojoj dužnosti. Nije mogla da rešava probleme, da radi stvarni posao niti da prihvati istinu. Bila je sklona autokratiji u svojoj dužnosti i sve je moralo biti urađeno po njenom. Sva ta ponašanja su potvrdila da je ona lažni starešina. Kada bi ostala na svom položaju, to bi ozbiljno uticalo na rad crkve i odložilo život-ulazak braće i sestara. U srcu sam znala da to treba odmah prijaviti, ali, ako bih je uvredila, plašila sam se da bi me mogla otpustiti ili naterati da zažalim. Da bih zaštitila svoje interese, radije sam dozvolila da nanese štetu crkvenom radu nego da je prijavim. Odabrala sam da budem lažljiva i da nateram nekog drugog da stavi glavu na panj, da bih kasnije mogla da se priključim većini. Na taj način, ako bi neko upao u nevolju, to ne bih bila ja i ne bih morala da rizikujem. Živela sam po sotonskim pravilima kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, i „Grom uvek u najviše drvo udara”. Razmišljala sam samo o tome kako da zaštitim svoje interese, a ne o interesima crkve ili o tome kako bi životi braće i sestara mogli da stradaju. Bila sam tako sebična i lažljiva! Uvek sam mislila da imam osećaj za pravdu i da mogu braniti interese crkve, ali ovo iskustvo mi je pokazalo da sam lažljiva i sebična osoba koja se savijala na koju god stranu vetar duvao. Živela sam po sotonskim filozofijama i nisam uspela da prijavim lažnog starešinu. Bila sam na strani Sotone i povređivala Božji izabrani narod. Bila sam saučesnik lažnog starešine. Nisam mogla da ostanem kukavica, morala sam da prijavim probleme koje sam videla.

Taman kada sam odlučila da sastavim tu prijavu, viši starešina nas je zamolio da napišemo procene za Merilin i njenog saradnika. Bilo mi je zaista drago, misleći da to znači da je viši starešina prepoznao Meriline probleme, pa sam sve u vezi sa njenim ponašanjem napisala veoma detaljno. Ali na moje iznenađenje, njen saradnik je bio taj koji je otpušten, a Merilin je nastavila da bude starešina. Nekoliko dana kasnije, Merilin je počela da plače u toku svoje besede, govoreći: „Ne radim stvaran posao, ja sam lažni starešina i nemam ljudskost. Ne rešavam probleme braće i sestara, pa čak i tlačim druge. Sada se niko ne usuđuje da mi daje predloge. Bila sam neodgovorna kao starešina crkve i izneverila sam Boga. Toliko sam zla učinila i lišena sam ljudskosti. Crkva mi je dala priliku da nastavim da obavljam svoju dužnost, tako da se moram pokajati. Ako neko od vas vidi da imam problem, molim vas da mi kažete i biće mi drago da to prihvatim.” Tako je tužno plakala dok je govorila i delovala je tako iskreno. Pitala sam se: „Da li sam pogrešila? Ona ipak nije potpuno nesposobna da prihvati istinu. Nije trebalo toliko da očekujem od nje. Ako je spremna da se pokaje, trebalo bi da je i dalje u stanju da dobro obavlja posao. Nema veze, budući da nije otpuštena, trebalo bi da dam sve od sebe da radim sa njom.” Tako da sam joj poslala poruku u kojoj sam rekla: „Nismo shvatali šta te je to mučilo. Hajde da radimo zajedno i da od sada dobro obavljamo svoje dužnosti.” Ona je odgovorila i zamolila me da joj i ubuduće dajem predloge i pomoć. Bila sam tako uzbuđena, misleći da, ako bi mogla da prihvati istinu i preokrene stvari, mogla biti dobar starešina.

Zaista sam se iznenadila kada sam videla da se nimalo nije promenila. I dalje je samo pravila veliku buku, ali se nije bavila pravim problemima na okupljanjima. U to vreme pojavili su se neki problemi u opštim poslovima crkve, ali na okupljanjima je govorila samo o nekim spoljnim stvarima. Nije razgovarala o tome kako tražiti istinu u takvom okruženju. Zbog svega toga su svi bili nervozni i niko se nije osećao opušteno obavljajući svoju dužnost, što je ozbiljno prekidalo crkveni život. Nakon što sam sve to videla, otišla sam da podelim svoje misli sa njom. Na moje iznenađenje, rekla je: „Ti si ta koja ima problem; svi ostali jednostavno mogu da rade kako ja kažem, osim tebe. Ti si ta koja remeti!” Osećala sam se negativno kada sam je čula da to govori. Nisam znala kako da nastavim svoju dužnost i bila sam pod velikim stresom. Mogla bih da ignorišem Merilin, pa da me grdi ili bih mogla da radim to što kaže, što bi samo izazvalo nevolje ostaloj braću i sestrama. Bila sam zaista nemoćna – osećala sam se kao da se gušim. Razmišljala sam da prijavim Meriline probleme Džesiki, ali onda sam se setila kako sam ranije pričala višim starešinama o Merilin. Uopšte se nisu bavili njom i umesto toga su otpustili drugog starešinu koji je radio stvaran posao. Kad bih ponovo prijavila Merilin da li bi rekli da izazivam nevolje i mislili da sam ja ta koja ima problem? Šta ako bi me za nešto optužili i smenili? Dok sam bila u tom stanju, osećala sam samo tamu i tonula u svom srcu, ne mogavši da osetim Božje prisustvo.

Ubrzo je Božja kuća izdala radne aranžmane. Pomenuto je da, ako postoje lažne starešine i delatnici koji ne rade pravi posao, i ako se u crkvi otkriju zli ljudi, ili antihristi, oni moraju biti razotkriveni i prijavljeni radi zaštite interesa crkve. To je odgovornost celog Božjeg izabranog naroda. Ako starešina ili delatnik potisne ili kazni brata ili sestru zbog prijavljivanja, on je antihrist. Svaki starešina i delatnik takođe mora da potpiše obavezu da neće potisnuti onoga ko ga prijavi. Osetila sam i radost i krivicu kada sam videla taj radni aranžman. Bilo mi je drago što Bog zna koliko je mali naš rast i što nas je podsticao da razotkrijemo lažne starešine i antihriste. Takođe sam se osećala krivom jer sam znala da u crkvi ima lažnih starešina i delatnika, ali nisam smela da ih prijavim jer sam se plašila da bih bila potisnuta ili maltretirana i jer bih radije dozvolila da strada rad crkve. Nisam bila dostojna da budem jedan od Božjih izabranih ljudi. Dakle, razgovarala sam o Merilinim problemima sa nekoliko drugih vođa grupa i oni su se složili sa mnom. Razgovarali smo o načelima za razaznavanje lažnih starešina i delatnika i na kraju utvrdili da je Merilin zaista lažni starešina i da je postojao problem i sa višim starešinama koji su je štitili. Odlučili smo da svi napišemo zajedničku prijavu o njima. Kada sam napisala prijavu, ostali su mi rekli da ga prva pošaljem i da ih ne čekam. Počela sam ponovo da brinem, da bi mi Merilin, ako sazna za prijavu, mogla otežati stvari. Molila sam se Bogu i zamolila Ga da me prosveti i uputi da razmišljam o sebi. Posle toga sam pročitala ove Božje reči: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: Jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božja pitanja su me ostavila bez reči. Uvek sam govorila o tome da budem pažljiva prema Božjim namerama i da čuvam crkveno delo, ali kada sam videla da Merilin ne radi stvaran posao, da je ljude doktrinama navodila na stranputicu, da se ponašala kao diktator i divljala u svojoj dužnosti, kao i da je to ozbiljno uticalo na crkveni život, bila sam previše oprezna i neodlučna. Nisam je prijavila jer sam želela da zaštitim samu sebe i nisam se usudila da zauzmem stav i da se borim protiv sila tame. Uopšte nisam zaštitila rad crkve. Nedostajalo mi je trunke savesti ili razuma. Kako bih uopšte mogla da se suočim sa Bogom? Svaka Božja reč bila je poziv za buđenje za moje otupelo srce i odlučila sam da prestanem da štitim sebe. Morala sam da je razotkrijem i prijavim, čak i ako bih na kraju bila potisnuta zbog toga, pa sam poslala prijavu.

Nekoliko dana kasnije, na sastanku saradnika, Merilin je ponovo bila u suzama i priredila je još jednu predstavu „pokajanja”. Rekla je: „Radila sam dan i noć, ali nisam uspela da dobijem ničiju podršku, a čak sam i prijavljena. To je Božja ljubav prema meni i znam da treba da zastanem i razmislim o sebi. Braća i sestre mi pomažu tako što me prijavljuju, a ja sam potpisala obavezu da nikada neću potisnuti nikoga ko me bude prijavio…” Kasnije je došla da me pita da li sam imala problema na poslu i kakvo je moje stanje, i nije delovala tako drsko kao pre – čak mi je donela i hranu. U početku mi je nedostajala razboritost, misleći da se možda zaista pokajala. Ali onda sam pomislila: „Ne mogu dozvoliti da me uhvati trenutak dobrote – moram da sačekam i vidim šta će se desiti. Plakala je i ’pokajala se’ prošli put, ali se posle toga ništa nije promenilo. Možda je dobra prema meni jer zna da sam je prijavila. Možda samo želi da kažem da se promenila kada starešina istraži moju prijavu. Ona me navodi na stranputicu i ne mogu da upadnem u Sotoninu zamku i da opet budem prevarena.” Kada mi je to palo na pamet, brzo sam se pomolila Bogu, moleći Ga da pazi na moje srce, da me ne bi ponele njene suze kao prošli put. Bila sam zaista iznenađena kada sam videla da ponovo tako brzo skida masku.

Samo nekoliko dana kasnije, delili smo istine o razaznavanju ljudi i iskoristila je tu priliku da kaže: „Ne možemo samo držati pognute glave i steći spoznaju o sebi, moramo naučiti da razaznajemo druge. Nedavno nas je crkva podstakla da pišemo izveštaje i pritom su se otkrili neki zli ljudi. Našli su nešto da optuže starešine i delatnike, a onda su to iskoristili da ih napadnu. Moramo razotkriti te zle ljude i sve ’male mušice’ koje ih prate. Moramo pozvati na odgovornost svakog zlog čoveka i antihrista.” Bila sam prilično ljuta kada sam je čula da to govori. Videla sam da je sva njena takozvana samospoznaja lažna. Uopšte nije spoznala sebe i upirala je prstom u ljude koji su pisali prijave o njoj. To me je podsetilo na nekoliko pasusa Božjih reči: „Antihristi bi radije umrli nego da se pokaju. Oni nemaju osećaj stida; pored toga, oni su opake i rđave naravi i osećaju krajnju odbojnost prema istini. Može li neko sa takvom odbojnošću prema istini da tu istinu praktikuje ili da se pokaje? To bi bilo nemoguće. To što imaju apsolutni odbojnost prema istini znači da se nikada neće pokajati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). „Recite Mi, da li antihristi prihvataju da budu orezani? Da li priznaju da imaju iskvarenu narav? (Ne, oni to ne priznaju.) Oni ne priznaju da imaju iskvarenu narav, ali kada bivaju orezani, i dalje se pretvaraju da poznaju sebe. Kažu za sebe da su đavo i Sotona, da su lišeni ljudskosti i da imaju slab kov, da nisu sposobni da temeljno razmotre stvari, da nisu primereni za zadatke koje je crkva uredila i da nisu pravilno obavljali svoje dužnosti. Zatim, pred većinom ljudi priznaju svoju iskvarenu narav, priznaju da su đavo, te na kraju kažu da je to Božje oplemenjivanje i spasenje i pokazuju ljudima kako su sposobni da prihvati orezivanje i kako su pokorni istini. Oni ne spominju zašto su orezani niti spominju štetu i gubitke koje su njihovi postupci prouzrokovali radu crkve. Izbegavaju ta pitanja i izgovaraju prazne reči, doktrine, sofizme i objašnjenja kako bi naveli ljude da pomisle da je orezivanje koje primaju od Božje kuće zapravo nezasluženo i nepravedno, kao da su pretrpeli neku veliku nepravdu. Nakon orezivanja, ostaju neumoljivi u svojim srcima i ni najmanje ne priznaju svoja raznovrsna zlodela. Šta su onda sve te reči koje su izgovorili, priznajući svoje iskvarene naravi i iskazujući spremnost da prihvate istinu i sposobnost da se pokore orezivanju? Da li su to njihova istinska osećanja? Uopšte nisu. Sve su to laži, pretvaranja i đavolske reči koje antihristi koriste s namerom da ljude namame i da ih navedu na pogrešan put. Zašto navode ljude na pogrešan put? (To rade da bi ih ljudi obožavali i da bi ih sledili.) Tačno, njihov cilj je da navedu ljude na pogrešan put i da namame ljude da ih slede i slušaju, tako da svi misle kako su oni ispravni i dobri. Na taj način, niko ih ne prozire niti im se protivi. Naprotiv, ljudi veruju da oni prihvataju istinu, da prihvataju orezivanje i da se kaju. Pa, zašto onda ne priznaju svoja zlodela niti priznaju gubitke koje su prouzrokovali radu Božje kuće? Zašto ne iznose te stvari na videlo u zajedništvu? (Kad bi to izrekli, ljudi bi ih prozreli.) Kada bi ih ljudi raspoznali, kada bi ih prozreli, kada bi prozreli njihovu ljudskost i njihovu narav-suštinu, oni bi ih napustili. Da li bi onda i dalje padali na njihove trikove i bili navođeni na pogrešan put? Da li bi ih i dalje visoko cenili? Da li bi ih i dalje hvalili do nebesa? Da li bi ih i dalje obožavali? Ne bi ništa od toga činili. Antihristi se pretvaraju da poznaju sami sebe, ali u stvarnosti, to su sve sofizmi i samoopravdanja kako bi naveli ljude na pogrešan put i kako bi ih naveli da ih podrže, što je njihov prikriveni motiv. Oni izbegavaju važna pitanja, govore neozbiljno o samospoznaji i prihvatanju orezivanja kako bi naveli ljude na stranputicu i namamili ih, i kako bi ih ljudi visoko cenili i obožavali. Nije li to prilično rđav metod? Neki ljudi zaista padaju na to i, nakon što ih antihristi navedu na pogrešan put, kažu: ’Taj čovek se tako lepo izražava – bio sam tako inspirisan. Plakao sam nekoliko puta!’ U tom trenutku, ti ljudi ih zaista obožavaju i visoko cene, ali na kraju se ispostavi da su to antihristi; to je posledica antihrista koji mame druge i navode ih na pogrešan put” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (2. deo)”). Antihristi su po prirodi neverovatno nadmeni i uobraženi i nikada ne prihvataju istinu. Oni imaju odbojnost prema istini i mrze je. Bez obzira na to koliko gorkih neuspeha dožive, odbijaju da se pokaju ili promene. Oni su vešti u tome da pomoću iluzija navode ljude na stranputicu i neverovatno su podmukli i lažljivi. Razumevanjem toga, moje rasuđivanje o Merilin je poraslo. Kada je prijavljena, plakala je i pričala o samospoznaji, rekavši da su prijave Božja ljubav i da će razmisliti o sebi. Rekla je da joj je nedostajalo ljudskosti i da je izneverila Boga, zaklevši se da će se pokajati. Čak je tražila još povratnih informacija. Ali sve je to bilo lažno, sve su to bile laži sa ciljem da se obmanu ljudi. Koristila je te spoljašnje pokazatelje da nas navede na stranputicu, tako da svi pomisle da može prihvatiti da bude orezana i da je u stanju da se pokori istini. Ali nikada se nije istinski pozabavila ponašanjima koja su pokazala da je lažni starešina, da nije radila stvaran posao, da je bila sklona autokratiji u svojoj dužnosti i da je naštetila radu crkve. Rekla je samo nekoliko reči o nedostatku humanosti i nikada nije detaljno analizirala načine na koje je pokazala taj nedostatak humanosti. Nikada nije ispričala detalje o tome kako je stekla spoznaju o sopstvenoj iskvarenoj naravi i nije svedočila o Božjoj pravednosti. Tako da su se ljudi ugledali na nju i saosećali sa njom, misleći da ima rast i da će se pravilno odnositi prema onima koji su je prijavili. Njena beseda nikako nije bila istinska samospoznaja, samo je htela da navede ljude na stranputicu i zadrži njihovu podršku, da bi mogla da zadrži svoj položaj. Ali ta fasada je bila kratkog veka. Čim je dobila priliku, svalila je sve na ljude koji su je prijavili, spustivši tu svoju licemernu masku pokajnika. Stvari su eskalirale kada nas je javno osudila i osvetila se. To je temeljno razotkrilo njeno pravo ja, njenu mržnju prema istini i njenu opaku prirodu. Bila je zla osoba koja je mrzela istinu i imala odbojnost prema istini u svojoj priroda-suštini. Ona nije bila samo lažni starešina, ona je imala suštinu antihrista.

Nakon toga, saznala sam da Merilin i njena ekipa pripremaju materijale da uklone iz crkve Džordana, koji je Merilin često davao predloge. Kad je druga starešina rekla da Džordan nije ispunio uslove za uklanjanje, tvrdili su da je ona lažni starešina i smenili je. Takođe, našli su izgovore da smene drugo dvoje vođa grupe koji su zajedno sa mnom prijavili Merilin. Izbegla sam da budem smenjena samo zato što su braća i sestre glasali da ostanem na poziciji. Crkva je odmah nakon toga održala svoje godišnje izbore i, na moje iznenađenje, svi koji su bili prijavljeni, ponovo su izabrani da budu starešine i delatnici. Oni koji su im bili bliski, uključujući Merilinu mlađu sestru, takođe su dobili rukovodeće uloge. Osećala sam se pomalo zbunjeno i nije mi bilo jasno kako su stvari mogle da ispadnu tako. Očigledno su napravili nered u crkvenom radu, pa kako mogu opet da budu izabrani za starešine i delatnike? Čak sam počela da sumnjam da je crkva poput sekularnog sveta, da se sve svodi samo na veze i moć. Kada sam to pomislila, tama mi je ispunila srce i izgubila sam želju da obavljam svoju dužnost. Htela sam samo da se zavučem u neki ćošak, gde me niko ne vidi. Čak sam počela da gajim sumnje u Božju pravednost. Gotovo da sam prestala da govorim na okupljanjima i nisam delila nikakva mišljenja. Bila sam sa svima na oprezu i samo sam mehanički obavljala svoju dužnost. Ponekad sam se čak pitala: „Treba li i ja da im se ulizujem? Ako se izvinim, kažem da sam pogrešila i izgladim stvari, možda bi zaboravili na moju prijavu. Tako me barem neće ukloniti iz crkve.”

Jednog dana sam čula čitanje Božjih reči: „Uživam u onima koji nisu sumnjičavi prema drugima i volim one koji spremno prihvataju istinu; ovim dvema vrstama ljudi posvećujem veliku pažnju jer su oni u Mojim očima pošteni ljudi. Ako si lažljiv, onda ćeš biti rezervisan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru. U nedostatku prave vere, još više si lišen prave ljubavi. A ako si sklon da sumnjaš u Boga i spekulišeš o Njemu po svojoj volji, onda si ti, bez sumnje, najlažljiviji od svih ljudi. Spekulišeš o tome da li Bog može biti kao čovek: neoprostivo grešan, slabog karaktera, lišen pravednosti i razuma, bez osećaja za pravdu, predan opakim taktikama, varljiv i lukav, poklonik zla i tame i tako dalje. Nije li razlog što ljudi imaju takve misli zato što im nedostaje i najmanje znanje o Bogu? Takva vera nije ništa drugo do greh! Ima čak i onih koji veruju da Mi ugađaju upravo oni koji Mi laskaju i ulizuju se, a da će oni koji nemaju takve veštine biti nepoželjni u kući Božjoj i da će izgubiti svoje mesto u njoj. Da li je ovo jedina spoznaja do koje ste došli posle svih ovih godina? Da li ste ovo stekli? Ali vaša spoznaja o Meni ne prestaje ovim nerazumevanjem; još gore je vaše huljenje Božjeg duha klevetanje Nebesa. Zato kažem da će vas vera poput vaše još više udaljiti i okrenuti protiv Mene. Tokom mnogo godina delovanja videli ste mnoge istine, ali da li znate šta su Moje uši čule? Koliko vas je spremno da prihvati istinu? Svi vi verujete da ste spremni da platite cenu za istinu, ali koliko vas je zaista patilo zbog istine? U vašim srcima nema ničeg osim nepravde, zato mislite da su svi, ko god oni bili, podjednako lažljivi i nepošteni – do te mere da čak verujete da bi ovaploćeni Bog, kao normalna osoba, mogao biti bez dobrog srca ili dobronamerne ljubavi. Štaviše, vi verujete da plemenit karakter i milostiva, dobronamerna priroda postoje samo u Bogu na nebu. Vi verujete da takav svetac ne postoji, da na zemlji vladaju samo tama i zlo, a da je Bog nešto čemu ljudi poveravaju svoju čežnju za dobrim i lepim, legendarna figura koju su sami izmislili. (…) Vi posmatrate sva Hristova dela sa stanovišta nepravednika i ocenjujete celokupno Njegovo delo, kao i Njegov identitet i suštinu, iz perspektive zlih. Napravili ste ozbiljnu grešku i uradili ono što nikada nisu uradili oni koji su došli pre vas. Zapravo, vi služite samo uzvišenom Bogu na nebu sa krunom na glavi i nikada ne obraćate pažnju na Boga koga smatrate toliko beznačajnim da vam je nevidljiv. Nije li to vaš greh? Nije li ovo klasičan primer vaše uvrede naravi Božje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati Boga na zemlji”). Čuvši Božju sud, jako sam se postidela. Kad su se događale stvari koje nisu bile u skladu s mojim predstavama, nisam tražila istinu, umesto toga, posumnjala sam u Božju pravednost. Sumnjala sam da moćnici štite jedni druge i da u Božjoj kući vlada tama. Nisam li sumnjala da Bog voli zlo i tamu, baš kao i ljudi? To je bio apsurdan način gledanja na stvari! Bog poseduje svetost i pravedan je, i istina i pravednost vladaju u Njegovoj kući. Iako lažne starešine i antihristi mogu neko vreme da rade po svom u crkvi i mogu da navode neke ljude na stranputicu i da ih kontrolišu, pravo uporište tu nikada neće steći – Bog će ih na kraju razotkriti i isključiti. Bog dopušta da se ti ljudi pojave u crkvi da bi Njegov izabrani narod mogao da razvije stvarnu sposobnost rasuđivanja i da bi kroz njih video zlo lice Sotone koji se opire Bogu, a potom ih se odrekao i oslobodio njihove kontrole i navođenja na stranputicu. To je mudrost Božjeg dela. Ali kad sam videla da crkvu kontrolišu lažne starešine i antihristi i da su kažnjavali i potiskivali druge, bila sam obazriva i oprezna, bojeći se da i mene ne potisnu. Bila sam previše uplašena da bih razgovarala sa braćom i sestrama, prestrašena da bih mogla da kažem nešto pogrešno što bi antihristi upotrebili protiv mene, a zatim me smenili ili proterali. Kako bih se zaštitila, razmišljala sam čak i o korišćenju sekularne filozofije za ovozemaljsko ophođenje i ulizivanje njima. Bila sam prava kukavica i beskičmenjak. Poricala sam Božju pravednost, odbijajući da verujem da istina i Hristos vladaju u Njegovoj kući. Ove Božje reči su me posebno ubole u srce: „Ali vaša spoznaja o Meni ne prestaje ovim nerazumevanjem; još gore je vaše huljenje Božjeg duha klevetanje Nebesa. Zato kažem da će vas vera poput vaše još više udaljiti i okrenuti protiv Mene.” Svojim apsurdnim stavovima sam hulila na Boga i klevetala Ga. Nisam imala pravo razumevanje Boga u svojoj veri. Nakon što su me potisnule te lažne starešine i antihristi, nisam stvarno tražila istinu da bih stekla razboritost niti sam ustala i borila se protiv zlih sila antihrista; umesto toga sumnjala sam u pravednost Božje kuće. Bila sam zla! Lažne starešine i antihristi mogu da se pojave u crkvi samo uz Božju dozvolu. On ih koristi da nam zada pravu lekciju, kako bismo mogli da tražimo istinu i steknemo razboritost. Morala sam da tražim istinu i da naučim svoju lekciju kroz to okruženje. Shvativši to, kleknula sam i pomolila se Bogu. Rekla sam: „Bože, želim da se pokajem pred Tobom. Molim Te, daj mi vere. Bez obzira s kakvom se situacijom suočim nakon ovoga, osloniću se na Tebe da je prebrodim.” Posle molitve sam osetila olakšanje.

Jednog dana, Merilina mlađa sestra mi je rekla da su me neka braća i sestre prijavili i da su morali privremeno da me suspenduju sa dužnosti. Nije rekla zbog čega sam prijavljena, samo mi je rekla da razmislim o sebi. Takođe je rekla, da ništa ne kažem, ako me neko pita zašto sam smenjena. Sve se to dogodilo tako iznenada i osećala sam se zaista savladano. Bila sam potpuno zapanjena i um mi je bio prazan. Otišla sam kući i sedela tamo ošamućena, razmišljajući i razmišljajući. Da li su hteli da me proteraju iz crkve? Kada su uklonili Džordana, prvo su iskoristili njegovu starost kao izgovor da ga nateraju da prestane da obavlja svoju dužnost, a onda su prikupili materijale neophodne za njegovo uklanjanje. Nisam imala pojma šta bih uradila kada bi upotrebili tu taktiku i protiv mene. Bila sam toliko uplašena. Ponekad sam na to gledala sa više optimizma, misleći da me je možda neko zaista prijavio i da bi mi, nakon njihove istrage, možda dozvolili da prisustvujem okupljanju i da ponovo obavljam dužnost. Stalno sam se kolebala između optimizma i pesimizma. Osećala sam da će mi glava eksplodirati. Bila sam očajna i osećala sam kao da imam veliki teret na grudima. Nisam znala kako da prebrodim tu situaciju i ponovo sam sumnjala u Božju suverenost. Požurila sam da se pomolim, moleći Boga da pazi na mene da ne bih izgubila veru u Njega ili posumnjala u Njegovo delo. Znala sam da Bog dozvoljava da mi se to desi i da će to biti od koristi za moj život. Želela sam da se smirim i da zaista potražim istinu. Za to vreme, pročitala sam mnogo Božjih reči o razumevanju Božje suverenosti i prolasku kroz kušnje i shvatila sam da Bog dozvoljava da se sve to desi. Bez obzira na to koliko antihrist ili neka zla osoba bila divlji, ništa mi nisu mogli učiniti bez Božjeg odobrenja. Nisam mogla da znam šta će te lažne starešine i antihristi uraditi, ali trebalo bi da naučim da čekam i da tražim i da barem ne krivim Boga i ne dozvolim Sotoni da mi se ruga. Čak i kad bi me zaista proterali, ne bih mogla da odustanem od svoje vere, a i dalje sam morala da obavljam svoju dužnost širenja jevanđelja. Nisam se osećala tako slabo i uplašeno kada sam o tome razmišljala na taj način.

Nakon što je prošlo nekoliko nedelja, Merlinina mlađa sestra me je zamolila da napišem procenu o sestri Džen, koja je zajedno sa mnom prijavila Merilin. Shvatila sam da verovatno spremaju materijal da je proteraju iz crkve, pa sam mirno razmislila podrobno o svemu što se dogodilo, kao i o svim stvarima koje su Merilin i ostali uradili. Smatrala sam da sam imala bolje rasuđivanje o njima. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Šta je antihristov glavni cilj kada napada i odstranjuje neistomišljenika? Cilj mu je da stvori takvu situaciju u crkvi, u kojoj neće biti glasova koji se suprotstavljaju njegovom, u kojoj su njegove reči, njegov status starešine i njegova moć apsolutni. Svi moraju da ga slušaju, a čak i ako im se mišljenje razlikuje, ne smeju da ga izraze, već treba da ga puste da im se, neizgovoreno, gnoji u srcu. Svako ko se usudi da se otvoreno usprotivi antihristu postaje njegov neprijatelj, a on neće prezati ni od čega da tom čoveku oteža stvari i jedva će čekati da učini da on nestane. I to je jedan od načina na koji antihrist napada i odstranjuje neistomišljenike kako bi osigurao svoj status i zaštitio svoju moć. Misli: ’Samo ti imaj svoja različita mišljenja, ali ne možeš da ideš okolo da pričaš o njima kako ti padne na pamet, niti da mi ugrožavaš moć i status. Ako imaš nešto da kažeš, reci mi to nasamo. Ako kažeš pred svima i ja zbog toga izgubim ugled, ti tražiš nevolje i moraću da se pobrinem za tebe!’ Kakva je to narav? Antihrist drugima ne dozvoljava da slobodno govore. Ako imaju svoje mišljenje – o antihristu ili o bilo čemu drugom – ne mogu tek tako da ga iznesu kad hoće; moraju da uzmu u obzir i antihristov ugled. Ako to ne urade, antihrist će ih proglasiti neprijateljima, napasti i odstraniti. Kakva je to priroda? To je priroda antihrista. Zašto on to radi? Ne dozvoljava da u crkvi postoje i drugi glasovi, ne dozvoljava da u crkvi postoje neistomišljenici, ne dozvoljava da Božji izabranici otvoreno u zajedništvu razgovaraju o istini i sagledavaju ljude. Ono čega se najviše boji je da ga ljudi ne razotkriju i ne razaznaju; uporno se trudi da u srcima ljudi učvrsti svoju vlast i status, koji nikada ne smeju biti uzdrmani. Nikada ne bi mogao da toleriše nešto što mu ugrožava ili umanjuje ponos, ugled, status i značaj starešine. Zar se ne ispoljava upravo time zlonamerna priroda antihrista? Nezadovoljan moći koju već ima, on je učvršćuje i osigurava i nastoji večno da vlada. Ne samo da želi da kontroliše tuđe ponašanje, već i tuđa srca” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). Iz Božjih reči sam shvatila sledeće: da bi učvrstili svoju moć i položaj u crkvi, antihristi će potisnuti i kazniti svakoga ko se sa njima ne slaže ili ih prijavljuje. Nisu li Merilin i njena ekipa bili baš poput antihrista koje je Bog opisao? Kada su ih neka braća i sestre jasno videli i prijavili, Merilinina banda je našla nešto što će upotrebiti protiv njih i smenila ih. Nadzirali su sve one koji su imali razboritost o njima i osudili su i proterali svakoga ko im se suprotstavio. Čak su uredili da njihovi rođaci i ljudi koje su cenili zauzmu pozicije starešina i delatnika. Već su se udružili da formiraju frakciju. Stvari su bile još gore nego kada smo napisali tu prijavu – oni su bili bona fide banda antihrista! Da nisam prijavila njihova zla dela, ne samo da bi crkveni rad trpeo, već bi i sva braća i sestre u crkvi bili oštećeni. Ali pomisao da ih ponovo prijavim me je uplašila. Pomislila sam: „Svi oni imaju rukovodeće uloge, a ja sam već smenjena i suspendovana sa okupljanja. Ako ih ponovo prijavim, da li će mi ostali verovati? Ako se, kao pre, dočepaju moje prijave, ne samo da od toga ne bi proizašlo ništa dobro, već bi me možda čak proterali iz crkve. To bi bio moj kraj!” Naježila sam se od pomisli da budem proterana. Ali onda sam pomislila na to da su već ozbiljno prekinuli crkveni rad i da i dalje divljaju potiskujući i kažnjavajući braću i sestre. Kada se, iz straha od njih, ne bih usudila da napišem prijavu i pustila ih da divljaju, ko zna koliko bi još braće i sestara propatilo. To bi bio ozbiljan prestup pred Bogom i On bi me se sigurno gnušao i napustio me. Jedva da sam mogla da jedem i spavam tih nekoliko dana. Kasnije me je nazvao brat Maks i pitao šta smo tačno napisali u našoj prijavi i šta sada mislim o tome. Rekla sam: „Hajde da sačekamo i vidimo.” On je odgovorio: „Misliš li da će te Merilin zaista ostaviti na miru ako ne zauzmeš stav i ne prijaviš je sada? To nije lična stvar, to se tiče crkvenog rada. Razmisli malo.” Nakon tog telefonskog razgovora, nisam mogla da prestanem da razmišljam o onome što je rekao. Osećala sam se kao da se gušim i nisam znala šta da radim. U jednom trenutku, želela bih da se borim i napišem još jednu prijavu, a sledećeg trenutka bih pomislila na svoju budućnost i sudbinu i brinula se da ću biti proterana i da bi moj život proveden u veri mogao da se završi. Osećanja su mi bila uzburkana. Tada sam videla odlomak Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Razmišljajući o tome, mogla sam da uvidim da sam uvek iznova štitila sebe i da nisam smela da prijavim Merilin jer sam živela od sotonskih otrova kao što su: „Grom uvek u najviše drvo udara”, „Razumni ljudi dobro sebe čuvaju, težeći samo tome da ne naprave greške”, „Pusti stvari neka teku ako te se lično ne dotiču” i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Ti sotonski otrovi su se ukorenili duboko u mojim kostima i krvi; Mislila sam samo na sebe u svemu što sam govorila i radila i bila sam neverovatno sebična i lažljiva. Pre nego što sam postala vernik, nikada nisam želela da uradim nešto što bi nekoga uvredilo, bilo na poslu ili u mom privatnom životu. Čak i nakon što sam se pridružila crkvi, nastavila sam da živim po tim sotonskim filozofijama, štiteći sebe na svakom koraku umesto da sprovodim istinu u delo. Znala sam da su Merilin i ostali banda antihrista i da treba da stanem na stranu Boga i prijavim ih. Ipak, mislila sam samo na svoju budućnost i sudbinu, ne uzimajući u obzir crkveni rad ili živote braće i sestara. Kako je to bilo svedočenje o Bogu? Činila sam zlo!

Kasnije sam počela da razmišljam o tome zašto sam ih se toliko plašila. Da li bi oni mogli da odluče o mojoj sudbini? Zar moja budućnost i sudbina nisu bile potpuno u Božjim rukama? Zar nije bilo glupo od mene što sam se toliko plašila antihristovih zlih sila? Pomislila sam na Božje reči: „Božji izraz Njegovog gneva jeste simbol toga da će sve rđave sile prestati da postoje, kao i simbol toga da će sve neprijateljske sile biti uništene. Ovo je jedinstvenost Božje pravedne naravi i Božjeg gneva. Kada su Božje dostojanstvo i svetost izazvani, kada čovek ometa sile pravde i ne vidi ih, tada će Bog poslati Svoj gnev. Zahvaljujući Božjoj suštini, sve te sile na zemlji koje osporavaju Boga, protive Mu se i sa Njim se nadmeću, jesu rđave, iskvarene i nepravedne; potiču od Sotone i njemu pripadaju. Pošto je Bog pravedan, sazdan od svetlosti i besprekorno svet, otud će sve što je rđavo, iskvareno i što pripada Sotoni nestati kada se oslobodi Božji gnev” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni II”). Božja kuća nije kao sekularni svet – njom vlada Bog. On je istina i On je pravedan, On je simbol svega što je vedro, dobro i lepo. Mračne i zle sile Sotone, poput antihrista i zlih ljudi, ne mogu da steknu pravo uporište ovde, svi oni će biti prokleti i kažnjeni od Boga. Nije bilo razloga da budem toliko uplašena i zabrinuta. Lažne starešine i antihristi su takođe u Božjim rukama. Čak i da su me zaista proterali, to bi bilo nešto što sam morala da iskusim. Znala sam da više ne treba da ih se plašim i da moram da upražnjavam istinu, da zauzmem stav i da ih prijavim. Zato sam pozvala Džen da prodiskutujemo o tome da zajedno napišemo prijavu, i rekla mi je da su Merilin i njena ekipa prikupljali materijale da me proteraju baš u tom trenutku. Već sam znala da će verovatno naći način da me proteraju, ali to što sam čula je zapravo bio takav šok da me je oblio hladan znoj. Posle tog poziva, pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Ako crkva nema nikoga ko je voljan da primenjuje istinu i nikoga ko može postojano da svedoči za Boga, takva crkva bi trebalo da bude potpuno izolovana, a njene se veze sa drugim crkvama moraju prekinuti. To zovemo ’sahranjivanjem smrti’; to znači odbaciti Sotonu. Ako u crkvi postoji nekoliko lokalnih siledžija, a prate ih ’sitne mušice’ koje nemaju ni malo razboritosti i, ako ljudi u takvoj crkvi, čak i nakon što su uvideli istinu, i dalje nisu sposobni da odbace stege i manipulacije ovih siledžija, onda će sve te budale na kraju biti eliminisane. Ove sitne mušice možda i ne bi učinile ništa strašno, ali su još lažljivije, još ljigavije i još više izmiču, i svi takvi će biti eliminisani. Neće preostati niko! Sotoni će biti vraćeni oni koji mu pripadaju, dok će oni koji pripadaju Bogu zasigurno krenuti da traže istinu; o tome odlučuje njihova priroda. Neka propadnu svi koji slede Sotonu! Prema takvima neće biti sažaljenja. Neka budu opskrbljeni oni koji traže istinu i neka u Božjoj reči uživaju do mile volje. Bog je pravedan; On nikoga ne favorizuje. Ako si ti đavo, onda si nesposoban da primenjuješ istinu; ako si neko ko traži istinu, Sotona te sigurno neće zarobiti. U to nema sumnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Nakon čitanja Božjih reči, zaista sam mogla da osetim Božju svetu i pravednu narav koja ne toleriše uvredu od čoveka. Bog ne bi dozvolio lažnim starešinama i antihristima da prekidaju crkveni rad niti da povrede Njegov izabrani narod. Bog mrzi one koji ne upražnjavaju istinu ili ne podržavaju crkveni rad kada se pojave lažne starešine i antihristi. Ako se ti ljudi ne pokaju, oni će sigurno biti isključeni i kažnjeni. Kada, suočivši se sa Merilinom bandom lažnih starešina i antihrista, ne bih uspela da upražnjavam istinu i ne bih zauzela stav da ih prijavim, zar to ne bi značilo da sam stajala na strani Sotone i dozvolila im da prekidaju crkveni rad? Onda bih i ja imala udela u njihovom zlu! Uživala sam u istini koju nam je Bog podario i jela i pila ono što mi je pružio, ali kada su antihristi pomahnitalo prekidali crkveni rad i potiskivali izabrani narod Božji, ja nisam štitila crkveni rad. Stala sam na stranu neprijatelja. To je bila ozbiljna izdaja Boga i nešto što On osuđuje. Baš kao što je Bog rekao: „Neka propadnu svi koji slede Sotonu!” Tek tada sam osetila istinski strah. Kad se ne bih pokajala, onda bih, čak i da nisam proterana, bila osuđena i isključena zajedno sa lažnim starešinama i antihristima. Kada sam to shvatila, došla sam pred Boga da se pomolim. Rekla sam: „Bože, želim da se pokajem pred Tobom i prestanem da budem previše oprezna i da štitim sebe. Želim da upražnjavam istinu, i da ne budem sputana Sotoninim mračnim silama. Želim da zauzmem stav i zaštitim crkveni rad. Znam da moram da prijavim te antihriste i da napišem sve što znam, čak i ako na kraju budem proterana.” Posle toga mi je druga sestra pomogla da svoju prijavu predam direktno višem starešini. Sprovedena je istraga i za Merilin i ostale je utvrđeno da su antihristi i suspendovani su sa dužnosti. Posle toga nisu odustali i potajno su se dogovorili da izvedu poslednji očajnički potez. Pokušali su da navedu braću i sestre da prikriju dokaze svog zla, pa su čak i špijunirali sestru koja se bavila prijavom protiv njih. Na kraju je cela ta banda antihrista proterana iz crkve a braća i sestre koji su bili potisnuti i osuđeni mogli su da žive normalnim crkvenim životom i da ponovo obavljaju svoje dužnosti.

Kroz sve to sam zaista osetila Božju pravednu i neuvredljivu narav i videla da Božjom kućom vlada istina, Bog i pravednost. Bez obzira na to koliko je Sotona divalj ili koliko moćnim se činio, on je i dalje samo oruđe koje Bog koristi da usavrši Svoj izabrani narod. Božja reč kaže: „Uvek govorimo kako je Sotona rđav, pakostan i zloban, kako Sotona ima odbojnost prema istini i mrzi je, no, da li to možeš da vidiš? Možeš li da vidiš šta Sotona radi u duhovnom svetu? Kako on govori i postupa, kakav je njegov stav prema istini i Bogu, u čemu leži njegova rđavost – ništa od toga ne možeš da vidiš. Prema tome, koliko god da govorimo da je Sotona rđav, da se Bogu opire i da ima odbojnost prema istini, u tvom umu to je samo puka izjava. Iza nje ne stoji istinska predstava. Previše je šuplja i nepraktična; ne može da posluži kao praktična smernica. Ali kada čovek dođe u kontakt sa antihristom, on malo jasnije vidi Sotoninu rđavu, pakosnu narav i njegovu suštinu odbojnosti prema istini, pa je njegovo razumevanje Sotone malo oštroumnije i praktičnije. Bez ovih stvarnih ličnosti i primera sa kojima ljudi dolaze u kontakt i zapažaju ih, njihovo takozvano shvatanje istine bilo bi nejasno, šuplje i nepraktično. Međutim, kada dođu u stvarni kontakt sa ovim antihristima i zlobnicima, ljudi mogu da vide kako ovi čine zlo i opiru se Bogu i mogu da prepoznaju priroda-suštinu Sotone. Ljudi vide da su ovi zli ljudi i antihristi Sotonino ovaploćenje – da su žive Sotone, živi đavoli. Dolazak u dodir sa antihristima i zlim ljudima može da ima takvo dejstvo. Kad se Sotona ovaploti kao zla osoba ili antihrist, sposobnosti njegovog tela od krvi i mesa nisu tako velike, ali i dalje može da čini brojne loše stvari i da izazove veliku nevolju, da u svom ponašanju i postupcima bude tako rđav i podmukao. Prema tome, zlo koje Sotona čini u duhovnom svetu sigurno je stotinu ili hiljadu puta veće od zbira celokupnog zla koje čine svi zli ljudi i antihristi koji žive u telu. Stoga, pouke koje ljudi izvlače dolazeći u kontakt sa zlim ljudima i antihristima od velike su im pomoći da razviju razboritost i jasnije uvide pravo lice Sotone. One ljudima omogućavaju da nauče da razaznaju koje su stvari pozitivne a koje negativne, čega se Bog gnuša a šta Mu je po volji, šta je istina a šta laž, šta je pravda a šta rđavost, šta Bog tačno mrzi a šta On tačno voli, i koje ljude Bog odbacuje i uklanja, a koje odobrava i zadobija. Besmisleno je pokušavati razumeti ova pitanja samo kao doktrinu. Čovek mora da iskusi mnoge stvari, posebno navođenje na pogrešan put i ometanje koji dolaze od zlih ljudi i antihristȃ. Tek kada čovek ima pravu razboritost, on može da shvati ove brojne istine i da stekne dublje i praktičnije razumevanje onoga što Bog zahteva i što On želi da zadobije. Zar to ne dovodi do većeg razumevanja Božjih namera? Zar ne može više da te uveri da je Bog istina i da je Onaj koji je najdivniji? (Može.) Bog ljude navodi da kroz doživljavanje stvari izvlače pouke i razvijaju pronicljivost i On sasvim sigurno ujedno obučava ljude, dok istovremeno otkriva ljude od svake sorte. Kad se susretnu sa zlom osobom ili antihristom, neki ljudi se ne usuđuju da ih razotkriju ili prepoznaju i ne usuđuju se da sa njima dođu u kontakt. Plaše se i samo pokušavaju da ih izbegnu, kao da su videli neku zmiju otrovnicu. Takvi ljudi su beskičmenjaci i ne mogu da izvuku pouke, pa neće steći pronicljivost. Neki ljudi koji se susretnu sa zlom osobom ili antihristom ne pridaju značaj izvlačenju pouka ili sticanju pronicljivosti; dopuštaju da ih njihova preka narav usmerava u ophođenju prema tim zlim ljudima i antihristima, i kad dođe vreme da razotkriju i označe antihrista, beskorisni su i ne mogu da učine ništa praktično. Neki ljudi zapaze da antihrist pričinjava veliko zlo i u svom srcu prema tome osećaju odbojnost, ali smatraju da povodom toga ne mogu ništa da učine, da su im ruke vezane. Posledično, antihrist se njima samovoljno poigrava, a oni to nastavljaju da trpe i sa tim se mire. Antihristu dozvoljavaju da se ponaša bezobzirno i ometa posao crkve, i ne prijavljuju ga niti ga razotkrivaju. U svojoj odgovornosti i dužnosti, oni su kao ljudi podbacili. Ukratko, kad zli ljudi i antihristi pustoše i postupaju kako im se prohte, time se otkrivaju ljudi svih sorti i, naravno, to ujedno služi da se obučavaju oni koji streme ka istini i imaju osećaj za pravdu, omogućavajući im da razviju pronicljivost i steknu uvid, da iz ovoga nešto nauče i shvate Božje namere. Koje od Božjih namera počinju da shvataju? Dovedeni su u situaciju da vide da Bog ne spasava antihriste, već da ih naprosto koristi za pružanje usluga, te da ih, nakon što antihristi završe sa pružanjem svojih usluga, Bog otkriva i uklanja, i na kraju ih kažnjava, zato što su zli ljudi i pripadaju Sotoni. Oni koje Bog spasava jesu grupa ljudi koji, uprkos svojim iskvarenim naravima, vole pozitivne stvari i prepoznaju da je Bog istina, pokoravaju se Njegovoj suverenosti i uređenjima i koji su, nakon što počine prestup, u stanju da se istinski pokaju. Takvi ljudi mogu da prihvate orezivanje, sud i grdnju, a još i više mogu ispravno da se postave kad ih drugi ljudi razotkrivaju ili ukazuju na njihove probleme. Oni koji, bez obzira na to kako Bog dela, mogu to da prihvate i tome se pokore i da iz toga nešto nauče – oni čine grupu ljudi koji istinski slede Boga, koji doživljavaju Njegovo delo i koje On zadobija” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Pošto sam bila potisnuta od strane tih antihrista, stekla sam pravi uvid u to koliko su oni, po prirodi, okrutni i zli. Oni će osuditi i proterati svakoga ko ima razboritost o njima ili onoga ko ih ne sluša, prijavljuje ih ili ugrožava njihov položaj. Štaviše, oni nemaju ni savest ni razum. Bez obzira na to koliko zla čine ili koliko ljudi potisnu, bez obzira na to koliko puta su orezani i razotkriveni, oni nemaju ni trunke žaljenja niti kajanja. Shvatila sam da antihristi u svojoj suštini mrze istinu i da imaju odbojnost prema njoj. Oni su neprijatelji Božji, demoni reinkarnirani na zemlji. Takođe, lično sam doživela da ako se plašite njihove moći i ne usuđujete se da ih razotkrijete i prijavite, jednostavno na kraju budete potisnuti, kažnjeni i povređeni. Morate stati na stranu Boga i koristiti Njegove reči i istinu da se borite protiv njih. Morate ih prijaviti, odreći ih se i isterati ih iz crkve. To je jedini način da pobegnemo od njihove moći i kontrole i da pobedimo Sotonu. Sve to sam uspela da zadobijem zahvaljujući isključivo Božjim rečima! Hvala Bogu!