U avgustu 2021. godine započela sam obuku za zalivanje novih vernika. Pošto moj izgovor na engleskom nije bio baš pravilan, plašila sam se da bi me mogli omalovažavati kada bih s njima razgovarala u zajedništvu, pa sam obično komunicirala samo putem poruka. Međutim, nastavak takvog ponašanja uticao je na napredak zalivanja. Tokom jednog okupljanja, jedna sestra je podelila svoje iskustvo, rekavši da njen engleski nije bio sjajan, ali da je želela da usmeno razgovara s novopridošlicama i blagovremeno reši njihove razne predstave i poteškoće, pa je koristila softver za prevođenje kao pomoć. Na taj način mogla je što više da razgovara s njima. Osećala sam se posramljeno kada sam to uporedila sa vlastitim stavom prema svojoj dužnosti. Iako nije dobro govorila engleski, ipak je bila u stanju da pronađe način da usmeno komunicira s novopridošlicama. Moj jedini problem bio je što nisam imala pravilan izgovor. U svakodnevnom razgovoru dobro sam se snalazila, ali plašila sam se da će novopridošlice reći da je moj engleski loš, i zbog toga nisam bila voljna da s njima komuniciram usmeno. To je direktno uticalo na ishod zalivanja. Sve je više novih vernika prihvatalo Božje delo poslednjih dana, pa smo morali da intenziviramo rad na zalivanju i pomognemo im da što pre izgrade temelj na istinitom putu. Ali ja sam razmišljala samo o svom ugledu i statusu, a ne o tome kako da blagovremeno zalivam novopridošlice. Nisam ni najmanje razmišljala o Božjim namerama! Zato sam se pomolila, spremna da se oslonim na Boga i pokušam da usmeno komuniciram s novopridošlicama. Nakon toga, počela sam da vežbam engleski u razgovoru sa novopridošlicama koje sam već poznavala. Posle nekog vremena više se nisam toliko plašila usmenih razgovora. Sećam se kada sam jednom razgovarala sa novim vernikom – ne samo da sam mogla tečno da se izrazim, već je i njegov problem bio rešen. Teško je poverovati da jedan jedini usmeni razgovor može biti delotvorniji od nekoliko dana dopisivanja.

Pošto je sve više novih članova pristupalo crkvi, starešina je odredio da sestra Mejvis i ja sarađujemo u radu na zalivanju. Kada sam čula za ovaj raspored, bila sam stvarno iznenađena. Tek sam počela da praktikujem zalivanje novopridošlica, još uvek nisam razumela mnoge istine o Božjem delu, a moj nivo engleskog bio je prosečan. Kako bih mogla da preuzmem takvu odgovornost? Mejvis je duže od mene zalivala novopridošlice, pa je svakako imala više iskustva. Takođe, prilično je dobro govorila engleski. Ako bih sarađivala sa njom, s obzirom na moje stvarne sposobnosti, zar istina ne bi bila otkrivena čim bih progovorila? Možda bi rekla da moj razgovor o istini nije jasan, da nisam pogodna za tu dužnost. Baš dok sam se zbog toga brinula, Mejvis je došla da razgovara sa mnom o poslu i pitala me kako se snalazim sa engleskim. Bez razmišljanja sam rekla: „Moj engleski nije dobar. Razumem ga, ali ne govorim baš najbolje. Pismeno se dobro sporazumevam.” Ona je odgovorila: „Onda ti možeš da budeš zadužena za organizovanje termina okupljanja sa novim vernicima, a ja ću biti zadužena za razgovor s njima. Možemo da radimo zajedno.” Kad sam čula šta je Mejvis rekla, pomislila sam da je izgovor kako ne govorim dobro engleski odličan i da na okupljanjima neću morati ništa da govorim. Dokle god budem ćutala, niko neće primetiti moje greške i nedostatke. Onda bih mogla da prisustvujem dok Mejvis zaliva novopridošlice, slušam i učim, pa da posle nekog vremena, kada se bolje snađem, mogu i sama da komuniciram usmeno s njima. Na ovaj način me ne bi prozreli.

Prvi put kada smo Mejvis i ja zajedno zalivale novopridošlice, primetila sam da je ona razgovarala s njima na tečnom engleskom, dok sam se ja usudila da kažem samo „Hello!”. Dogovorile smo se da ću, kada se okupljanje završi, razgovarati s novim vernicima da bih stekla uvid u njihove probleme i borbe kako bismo ih što pre rešile, ali sam osećala nevoljnost. Već prilikom prvog razgovora sa Mejvis primetili su koliko je dobar njen engleski i da jasno može da razgovara o istini. Da su tada razgovarali sa mnom i čuli kako zamuckujem, shvatili bi koliko je to drastična razlika. Šta bi onda mislili o meni? Stalno sam razmišljala o tome i odlučila da nastavim komunikaciju putem poruka. Nakon toga, usmeno sam komunicirala sa nekoliko novopridošlica koje sam dobro poznavala, a sa ostalima sam se dopisivala putem poruka. Međutim, to je bio sporiji način komunikacije. Često bih poslala poruku novopridošlici, ali oni ne bi bili onlajn, a kada bi odgovorili, ja to ne bih primetila. Određeni problemi koji bi se usmeno mogli rešiti za samo nekoliko minuta, putem poruka nisu bili rešeni ni za nekoliko dana. Tek kada smo pregledali obavljeni posao, shvatila sam da skoro polovina novih vernika za koje sam bila odgovorna nije redovno prisustvovala okupljanjima. Bila sam zatečena. Kako je to moglo da se dešava? Mejvis me je pitala: „Zašto stalno šalješ poruke novim vernicima? Zašto nikada ne razgovaraš direktno s njima?” Mucala sam i odugovlačila, ne želeći da joj kažem. Znala sam da bi neki od njih počeli redovno da dolaze na okupljanja da sam direktno razgovarala s njima i pomogla im da reše svoje probleme i poteškoće. Ali plašila sam se da pokažem svoje slabosti i oslanjala sam se na poruke, što je dovelo do ovakvog ishoda.

Te noći sam se prevrtala po krevetu i nisam mogla da zaspim. Što sam više razmišljala o tome, to sam se sve lošije osećala. Ako se nedoumice i razne predstave novih vernika ne razreše odmah, mogli bi u bilo kom trenutku da napuste veru. To je bio ozbiljan propust u dužnosti! Zašto sam insistirala na dopisivanju o nečemu što bi se moglo rešiti za tri minuta razgovora? Nije da ja nisam umela da govorim engleski. Do pre nekog vremena bila sam u stanju da komuniciram usmeno, pa zašto to više nisam činila? Pomisao na to da neke novopridošlice ne dolaze redovno na okupljanja zato što ih nisam pravilno zalivala učinila je da se osećam krivom. Bila sam toliko uznemirena da sam se pomolila Bogu. Molila sam Ga da me vodi u spoznavanju sebe. Zatim sam pročitala sledeći odlomak u Božjim rečima: „Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. Neki ljudi, kada se od njih traži da nešto urade, kažu da umeju to da urade, iako zapravo ne umeju. Posle u tajnosti traže i pokušavaju da nauče kako se to radi, ali nakon nekoliko dana proučavanja i dalje ne umeju da obave zadatak. Na pitanje kako napreduju, odgovaraju: ’Samo što nisam, samo što nisam!’ A u sebi misle: ’Još nisam shvatio, nemam pojma kako se to radi, ne znam šta da radim! Ne smem da dozvolim da me otkriju, moram da nastavim da se pretvaram, ne smem da dozvolim da ljudi vide moje nedostatke i neznanje, ne smem da dozvolim da me gledaju sa visine!’ Kakav je to problem? To je pakao od života dok se pokušava da se sačuva obraz po svaku cenu. Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili osećaj. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom. (…) zar tim ljudima glava nije u oblacima? Zar ne sanjare? Ni oni sami ne znaju ko su, niti znaju kako da prožive normalnu ljudskost. Nikada se nisu ponašali kao praktična ljudska bića. Ako dane provodiš sa glavom u oblacima, ako besciljno lutaš, ništa ne radiš sa obe noge na zemlji i uvek živiš u sopstvenoj mašti, onda je to problem. Put koji si izabrao u životu nije ispravan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da sam se pretvarala i skrivala svoje pravo lice. Plašila sam se da će me novi vernici omalovažavati jer moj engleski u govoru nije bio odličan, pa nisam smela da započnem razgovor s njima. Nakon što smo Mejvis i ja počele da radimo zajedno, videla sam da je njen engleski zaista dobar i da je njen razgovor o istini jasniji od mog. Brinula sam se da ću razočarati braću i sestre kada me uporede s njom i plašila sam se da će me Mejvis prozreti, pa sam se još više pretvarala. Kad me je Mejvis pitala kakav mi je engleski, namerno sam rekla da nije dobar, tražeći izgovor da ne moram usmeno da razgovaram. Kad god bismo nas dve zajedno radile na zalivanju vernika, ja se ne bih oglašavala. Nisam ispunjavala svoju dužnost. Dok sam zalivala novopridošlice, slala sam im poruke umesto da razgovaram s njima direktno, što je značilo da mnogi njihovi problemi nisu bili rešeni na vreme. Zbog toga su njihova negativna osećanja ostala prisutna, pa nisu dolazili na okupljanja. Usporavala sam naš rad. Stalno sam se pretvarala, u strahu da će moje slabosti biti otkrivene. Želela sam da učim u tajnosti i onda da se vratim i zadivim sve. Kako sam bila nadmena! Nisam mogla da se suočim sa svojim manama i nedostacima, već sam želela da se prikažem kao posebna i drugačija od svih ostalih. To je baš kao ono što je Bog razotkrio: „Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem!” Moje govorne veštine engleskog nisu bile odlične, a kratko sam zalivala nove vernike. Nisam imala mnogo iskustva u radu na zalivanju. Crkva je uredila da zalivam strane novopridošlice, što mi je pružilo sjajnu priliku za vežbanje koju je trebalo da cenim. Ali umesto da dobro obavljam svoju dužnost, stalno sam pokušavala da prikrijem svoje nedostatke i da se ponašam kao da sve mogu, kako bi se drugi ugledali na mene i divili mi se. Nisam imala ni trunku razuma niti samospoznaje. Znala sam da moram prestati da glumim i da se prikrivam. Bez obzira na to šta drugi mislili, morala sam da ostavim sujetu po strani kako bih izvršavala svoju dužnost i svoje odgovornosti. To je bilo ono što sam morala da sprovedem u delo.

Pročitala sam još nekoliko odlomaka Božjih reči koje su mi pokazale put praktičnog delovanja. Svemogući Bog kaže: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Kad god se nađeš u Božjem prisustvu, ma koliko da se dobro prerušiš, ma kako da se vešto skrivaš i ma kakve izgovore da smišljaš, Bog će uvek uspevati da dokuči sve tvoje najiskrenije misli i sve ono što si u svojoj najdubljoj unutrašnjosti sakrio; nema na svetu čoveka čije skrivene, unutrašnje stvari mogu promaći pažljivom Božjem proučavanju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je prvi korak u rešavanju moje iskvarene naravi taj da naučim da otvoreno govorim o tome, da prestanem da glumim i da se pretvaram, kao i da iznesem na videlo svoje nedovoljne sposobnosti, neuspehe i iskvarenost. Morala sam da budem jednostavna, iskrena i prizemna osoba pred braćom i sestrama i pred Bogom. Tada bih mogla opušteno i slobodno da obavljam svoju dužnost. Razumevanje ovoga dalo mi je samopouzdanje i hrabrost da sprovedem istinu u delo, pa sam potražila starešinu i Mejvis i otvoreno im rekla o svom stanju i razumevanju. Nisu me omalovažavali, već su strpljivo razgovarali sa mnom o svojim iskustvima kako bi mi pomogli da shvatim svoj problem. Kada sam posle toga zalivala nove vernike, više nisam bila sputana svojom sujetom. Počela sam da se fokusiram na svoju usmenu komunikaciju s njima kako bih im brže pomogla da razreše svoje nedoumice. Kad bih naišla na reč koju nisam znala ili nisam mogla da izgovorim, uzela bih rečnik ili koristila softver za prevođenje. Vremenom se moje usmeno izražavanje na engleskom poboljšalo. Osetila sam da, otvoreno razgovarajući sa braćom i sestrama, bez prikrivanja ili pretvaranja, mogu da spoznam svoju iskvarenost i greške i brzo prevaziđem svoje loše stanje. Baš kao što Bog kaže: „Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Mislila sam da sam nakon svega ovoga bila u stanju da se otvorim i promenim. Međutim, ubrzo me je nova situacija ponovo razotkrila.

Jednom su neki novi vernici želeli da podele jevanđelje sa članovima porodice i prijateljima, pa smo im vođa tima i ja objasnili načela za to. Tek što sam se predstavila, a jedna od novih vernica rekla je da ne razume šta govorim. Vođa tima je brzo priskočio u pomoć, objašnjavajući da moj izgovor na engleskom nije dobar, a zatim je počeo da razgovara sa novim vernicima. Osećala sam se kao stranac dok sam ih slušala kako tečno razgovaraju – osećala sam kako mi lice crveni. Bilo je zaista neprijatno. U početku sam želela da vođa tima ima priliku da uči od mene i stekne malo prakse, ali nisam mogla ni da se predstavim kako treba. Šta će vođa tima i te novopridošlice misliti o meni? Da li će pomisliti da je moj engleski užasan, pa sam verovatno nekompetentna i u poslu? Ko bi me posle toga shvatao ozbiljno kada budem pratila njihove aktivnosti? Ove misli su me preplavile neopisivim osećajem neuspeha i bila sam zaista utučena. U to vreme, crkveni starešina je takođe bila član grupe. Plašila sam se da će se ona priključiti onlajn, videti šta se dešava, pomisliti da je moj engleski loš i da ne mogu da obavim posao, pa me potom smeniti. Nisam želela da otkriju moje nedostatke, pa sam ponovo počela da ih skrivam, komunicirala sam putem poruka umesto usmeno i pretvarala grupnu diskusiju u pojedinačne privatne razgovore. Nakon nekog vremena, počela sam da se osećam zaista iscrpljeno. Plašila sam se da će svi saznati istinu i omalovažiti me. Svakog dana sam živela u tom stanju i nisam imala ni vremena ni energije da razmišljam o tome kako da dobro obavljam svoju dužnost. Osećala sam sve više tame u srcu i uopšte nisam mogla da osetim Božje vođstvo. Nisam imala ni pravac u svojoj dužnosti. Znala sam da sam u opasnom stanju, ali nisam mogla da ga prevaziđem. Zato sam se u svom srcu pomolila Bogu da me izbavi iz tog stanja.

Jednog dana sam pogledala video o svedočenju koji se zove „Iza maske”, i neke Božje reči prikazane u njemu ostavile su dubok utisak na mene. Svemogući Bog kaže: „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju. (…) Pravljenje grešaka ili pretvaranje: šta se od ovoga odnosi na narav? Pretvaranje je pitanje naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i lažljivost; Bog ga se naročito gnuša. (…) Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš svoje greške, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Ljudi koji nisu mudri su budalasti i uvek se zadržavaju na svojim sitnim greškama dok se prikradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste. Glupavi ljudi nemaju ni trunku mudrosti. Koliko god propovedi da su čuli, istinu i dalje ne shvataju i ništa ne vide onakvim kakvo zaista jeste. Nikad ne prestaju da se ponašaju kao da su iznad drugih, smatrajući da se od svih drugih razlikuju i da zaslužuju veće poštovanje; to su nadmenost i samopravednost, to je glupost. Budale nemaju duhovno razumevanje, zar ne? Stvari u kojima si glup i nerazuman zapravo su stvari u kojima nemaš duhovno razumevanje i u kojima ne možeš lako da shvatiš istinu. To je realno stanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Razmislila sam o Božjim rečima i to je bio pravi šok za mene. Pretvaranje i pravljenje greške su po prirodi različite stvari. Moj engleski nije bio dobar, pa kada sam napravila grešku, mogla sam da učim i vežbam. Ali uvek sam se pretvarala kako drugi ne bi mogli da vide moje pravo ja. Iza toga su se krile moje iskvarene naravi nadmenosti, lažljivosti i zla. To je Bogu odvratno i gnusno. Još uvek sam učila kako da obavljam tu dužnost, pa su greške, propusti i izrazi iskvarenosti bili neizbežni. To nisu bile stvari zbog kojih bi trebalo da se stidim i mogle su se rešiti traganjem za istinom. Ali otkako sam preuzela odgovornost za rad na zalivanju, postavila sam sebe u poziciju nadležne osobe, misleći da moram biti bolja od običnih ljudi da me novopridošlice ne bi potcenile. Kad je ta nova vernica rekla da ne razume šta govorim, osetila sam kao da su moje slabosti razotkrivene i moj ugled narušen, te da će me novi vernici omalovažiti i neće me saslušati. Još više me je brinulo to da će starešina uočiti moje nedostatke, pomisliti da nisam dorasla poslu i potom me smeniti. Smišljala sam način da prikrijem svoje neuspehe kako bih zaštitila svoj status i ugled, čak do te mere da sam time usporavala rad crkve. Zamenila sam usmenu komunikaciju pisanjem poruka i koristila privatna ćaskanja umesto grupnih sastanaka za diskusiju o radu, što je usporilo naš rad na zalivanju. Bila sam u stanju odbrambenog stava i sve više se udaljavala od Boga. Sve je to bilo veoma lažljivo s moje strane! Kada sam pročitala deo Božjih reči koji sudi i razotkriva sotonsku prirodu, zadrhtala sam. Bog kaže da je najistaknutiji aspekt sotonske prirode prevara i obmana, što je posebno rđavo. Velika crvena aždaja je posebno vešta u lažnom predstavljanju i obmani. Stalno uzdiže svoj „sjajni, slavni i ispravni” ugled kako bi pridobila ljude da je obožavaju i slede, sve u nastojanju da učvrsti svoju diktaturu. Čini sve da prikrije sva svoja zlodela koja čini u potaji, čime obmanjuje i zavarava ljude širom sveta. Razmišljajući o svom ponašanju, shvatila sam da stvaram lažnu sliku o sebi kako bi drugi imali pozitivno mišljenje o meni i videli samo moju dobru stranu. Pokazivala sam lažljivu i rđavu narav! Zar ta narav nije ista kao narav velike crvene aždaje? Kakva je korist od sticanja poštovanja i divljenja obmanom i pretvaranjem? Skrivala sam svoje nedostatke i slabosti, koristila sam smicalice da prevarim Boga i druge ljude, pa ne samo da nisam napredovala, već sam i usporila rad na zalivanju novopridošlica. Zar to nije bilo glupo? Mnogi novi vernici čitali su Božje reči i učili o Njegovoj nameri da spase čovečanstvo. Videli su da se katastrofe šire, a pandemija sve više pogoršava, i shvatili su da je prihvatanje Božjeg dela poslednjih dana jedini put opstanka za ljude. Bili su spremni da podele jevanđelje sa prijateljima i porodicom, da ih dovedu pred Boga kako bi zadobili Božje spasenje. Ali mene uopšte nije brinuo njihov život-ulazak. Da bih sačuvala svoju bezvrednu sujetu, nisam blagovremeno odgovarala na pitanja braće i sestara o deljenju jevanđelja. Time sam usporila mnoge ljude u istraživanju istinitog puta i okretanju ka Bogu. Nije li me to činilo preprekom, kamenom spoticanja za delo jevanđelja? Dok sam razmišljala o tome, shvatila sam da sam živela prema svojoj iskvarenoj naravi. Iako se činilo da obavljam svoju dužnost, ja sam se u stvari opirala Bogu, kočila rad crkve i nanosila štetu braći i sestrama. Mrzela sam sebe i bila sam zgađena sobom iz dubine svog srca. Osećala sam da sam toliko dužna Bogu i da sam takođe izneverila svoju braću i sestre. Pomolila sam se Bogu, rekavši da sam spremna da se pokajem i da želim istrajno da težim istini i obavljam svoju dužnost.

Jednom prilikom, tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam sledeći odlomak iz Božjih reči: „Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš da se otvoriš kada razgovaraš u zajedništvu. Dalje, moraš da naučiš da raščlaniš svoje misli i postupke da bi video koji su od njih pogrešni i koji se ne sviđaju Bogu, te moraš odmah da ih preinačiš i ispraviš. Šta je cilj tog ispravljanja? Cilj je da prihvatiš i usvojiš istinu, istovremeno otklanjajući iz sebe stvari koje pripadaju Sotoni i nadomeštajući ih istinom. Ranije si sve činio u skladu sa svojom varljivom naravi, koja je lažljiva i prevrtljiva, i mislio si da ništa ne možeš da postigneš bez laganja. Sada, kada razumeš istinu i gnušaš se načina na koji Sotona postupa, više se tako ne ponašaš, već postupaš sa mentalitetom poštenja, čistote i pokornosti. Ako ne zadržavaš ništa u sebi, ako se ne pretvaraš, ne zavaravaš i ne prikrivaš stvari, ako se potpuno otvoriš braći i sestrama, ne kriješ svoje najdublje ideje i misli, već dopuštaš drugima da vide tvoj pošten stav, onda će se istina postepeno ukoreniti u tebi, procvetaće i iznedriti plodove i, malo-pomalo, doneti rezultate. Ako ti je srce sve poštenije i sve više okrenuto Bogu, ako znaš da štitiš interese Božje kuće dok obavljaš svoju dužnost i savest ti je uznemirena kada ne zaštitiš te interese, to je onda dokaz da je istina ostvarila uticaj u tebi i da je postala tvoj život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči dale su mi konkretan put praktičnog delovanja. Morala sam da obavljam svoju dužnost čistog i iskrenog srca, i bez obzira na to koliko je moj rast veliki ili mali ili kakve nedostatke i slabosti imam, nisam smela da se pretvaram. Morala sam da pokažem svoje pravo lice svima i da se otvorim, čak i ako napravim grešku. Živeti na taj način ne bi bilo iscrpljujuće, a Bog to odobrava. U stvari, moji problemi i nedostaci neće nestati samo zato što pokušavam da ih sakrijem, zato treba da se suočim s njima mirno, priznam ono što mi nedostaje i budem osoba koja može da se ogoli i otvori. Ako nešto nisam razumela, morala sam da postavljam pitanja i učim više kako bih postepeno napredovala u svom radu. Osim toga, zadatak za koji me je zadužio starešina treba da prihvatim kao odgovornost od Boga, a ne kao status. Trebalo je da se oslobodim identiteta zadužene osobe i da stavim svoju dužnost na prvo mesto. Bez obzira na to šta su drugi mislili ili rekli, morala sam da ispravim svoje motive, da znam svoje mesto i da obavljam dužnost stvorenog bića.

Od tada sam odlučila da napustim svoj ponos i aktivno tražim novopridošlice za usmeni razgovor kako bih razrešila poteškoće i probleme koje su imali u izvršavanju svojih dužnosti. Takođe sam više vežbala svoje konverzacijske veštine na engleskom i radila na izgovoru, a kada bih naišla na nešto što nisam razumela, pitala bih ostalu braću i sestre i učila iz njihovih jačih strana. Jednom, dok sam učestvovala u onlajn okupljanju sa nekoliko novih vernika, baš kada smo počeli da se pozdravljamo, nisam dobro izgovorila ime jedne od njih. Nova vernica je više puta ispravljala moj izgovor. Osećala sam se pomalo posramljeno i pitala se zašto to shvata tako ozbiljno. Dovoljno je da me ispravi jednom, pred svim tim ljudima koji slušaju! Tada sam se setila nečega što Bog kaže: „Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pomislila sam: „To je istina. Kad grešim, treba da priznam da sam pogrešila. Zašto uvek moram to da krijem? Umesto da misli usmeravam na svoju dužnost, usmeravam ih na svoju sujetu, a s takvim teretom ne mogu da obavljam svoju dužnost dobro.” Zato sam se smirila i izgovorila molitvu, tražeći od Boga da me vodi kako bih odbacila svoj ponos i ostala usredsređena na svoju dužnost. Nakon molitve, više se nisam osećala posramljeno niti sputano zbog svog nestandardnog izgovora. Zamolila sam novopridošlicu da mi pomogne oko izgovora. Nešto kasnije, sestra s kojom sam ranije sarađivala rekla je: „Kako obično vežbaš engleski? Zaista se odlično sporazumevaš s novim vernicima. Toliko si napredovala u ovih nekoliko meseci otkad se nismo videle!” Te reči su me zaista dirnule, i znala sam da je to u potpunosti Božje vođstvo i blagodat. Što više imam ovakva iskustva, to više osećam da mi otvoreni razgovor o svom pravom stanju, bez pretvaranja i prikrivanja, i istrajno obavljanje svoje dužnosti donosi mir u srcu. Hvala Bogu!