Kada sam bio mali, ljudi su stalno govorili da sam razuman i da se lepo ponašam; ukratko, da sam dobro dete. Retko bih se naljutio na druge i nikada nisam izazivao nevolje. Nakon što sam postao vernik, takođe sam bio prilično ljubazan sa drugom braćom i sestrama. Bio sam tolerantan, strpljiv i brižan. Sećam se perioda kada sam učio neke starije članove kako da koriste kompjuter. Strpljivo sam ih tome učio iznova i iznova. Iako bi nekada sporo kapirali, a ja postao malo uznemiren, veoma sam se trudio da ne pokažem nestrpljenje, bojeći se da će drugi reći da mi nedostaje ljubaznosti. Kao rezultat toga, braća i sestre su često govorili da imam dobru ljudskost i moj starešina me je izabrao da zalivam nove vernike, govoreći da samo ljudi koji su ljubazni i strpljivi mogu tu dužnost da obavljaju kako treba. Bio sam zadovoljan sobom kada sam to čuo i bio još sigurniji da su ljubaznost i srdačnost znaci dobre ljudskosti.

Kasnije smo brat Li Ming i ja kao starešine u crkvi postali saradnici. Nakon što smo neko vreme zajedno radili, primetio sam da je Li Ming želeo da stvari radi na svoj način i da je prilično naprasit. Ukoliko se nešto ne bi odvijalo kako je on hteo, često bi se razljutio. Isto tako nije bio transparentan u svom radu i često je bio lažljiv. Nije se ponašao u skladu sa načelima i nije štitio crkveni rad. Neko vreme je koristio svoj mobilni telefon da bi kontaktirao braću i sestre. Znao sam da bi to moglo da omogući policiji da ih prisluškuje i da crkvi napravi problem i nekoliko puta sam razmišljao da ga zaustavim, ali baš kada je trebalo da progovorim, uzdržao bih se. Imao sam osećaj da bi on, ako bih mu direktno ukazao na problem, mogao da pomisli da sam, iako sam se spolja gledano ponašao kao dobra osoba, prilično nemilosrdan u svojim rečima i delima i da je teško slagati se sa mnom. Nakon što sam o tome dobro razmislio, odlučio sam se za kompromis i da ga naprosto upitam da li je koristio mobilni telefon da kontaktira drugu braću i sestre. Kada nije priznao da jeste, znao sam da laže, ali ga nisam razotkrio niti zaustavio, bojeći se da će to uneti razdor među nas i da me više neće poštovati. Kasnije sam primetio da problemi koje je Li Ming imao postaju sve ozbiljniji. Jednom su mi braća i sestre rekli da je njegova žena stalno govorila reči i doktrine da bi se pravila važna tokom okupljanja, da nije rešavala stvarne probleme i da je drugima pričala o tome koliko je propatila i žrtvovala se u svojoj dužnosti samo da bi joj se oni divili. Nakon jedne istrage, utvrđeno je da nije bila podobna za starešinu i da je treba smeniti. Kada sam rekao Li Mingu za to, postao je veoma razdražljiv i govorio da je procena braće i sestara bila pogrešna i nepravedna prema njegovoj ženi. Čak je pitao zašto nismo istražili one koji su prijavili problem, već samo njegovu ženu. Bio sam šokiran – nikada nisam pomislio da će Li Ming zauzeti tako loš stav. Da bih pokušao da izgladim stvari, rekao sam mu: „Umiri svoje srce i tragaj za Božjom namerom u ovome. Ne dozvoli svojim emocijama da te nadvladaju.” Ali me on uopšte nije slušao i jednostavno nije popuštao. Zbog Li Mingove namerne opstrukcije, problem njegove žene je ostao nerešen. Nakon toga Li Ming je isto tako prekorio braću i sestre tokom okupljanja i jednu sestru čak doveo do suza svojim pridikama. Imao sam osećaj da problem Li Minga postaje veoma ozbiljan. Drugi su objektivno i pravično ocenili njegovu ženu, samo iznoseći činjenice, ali pošto je to predstavljalo pretnju njegovim interesima, on se razljutio i obrušio se na njih. Imao je zlu ljudskost! Želeo sam da prijavim problem koji ima višem starešini, ali sam onda pomislio: „Neću li tako biti tužibaba i zabosti mu nož u leđa? Isto tako, taj vođa će ga definitivno pozvati na razgovor ukoliko ga prijavim – ako sazna da sam ja taj koji ga je prijavio, šta će misliti o meni? Neće li reći da sam ga omalovažavao iza njegovih leđa i da imam lošu ljudskost?” Uvidevši to, uzdržao sam se od toga da ga prijavim, ali sam se osećao pomalo sputano i uznemireno.

Kasnije je Li Ming konačno smenjen jer su drugi ljudi prijavili njegov problem. Posle toga, viši starešina me je razotkrio, govoreći: „Dok se spolja čini da se lepo slažeš sa svima, Bogu nisi istinski odan. Zašto nisi razotkrio i zaustavio Li Minga kada si uočio njegov problem? Kako si mogao da ne prijaviš tako ozbiljan problem? Želiš li da štitiš crkveni rad ili ne?” Tek pošto me je moj starešina orezao, probudio sam se i počeo da se molim Bogu i razmišljam. Naišao sam na odlomak Božjih reči koji kaže: „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskost. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepoštovanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i dobar sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard čini sposobnost pokoravanja Bogu i istini, sposobnost pristupanja svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Sopstvene interese nisu u stanju da ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju da ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i kako se ponašaju dok obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobiti veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Kroz Božje reči sam uvideo da se ljudskost neke osobe ne može proceniti na osnovu spolja vidljivih karakteristika poput toga da li ona ima blag temperament ili toga da li je sa drugima u harmoničnim odnosima, već pre na osnovu stava te osobe prema Bogu i istini, na osnovu toga da li je odgovorna u svojoj dužnosti i da li stoji uz Boga i ponaša se u skladu sa istina-načelima kada se suoči sa problemima. Ranije sam mislio da imam pristojnu ljudskost. Spolja gledano sam bio ljubazan i imao prijatnu ličnost, ali kada sam primetio da Li Ming koristi svoj mobilni telefon da kontaktira braću i sestre, što je ugrozilo crkvenu bezbednost, brinuo sam se da bi, ako ga direktno prozovem, to moglo da uništi naš odnos, pa sam mu uputio samo taktičnu, suptilnu opomenu. Kada nije priznao da se tako poneo, nisam ga razotkrio niti zaustavio. Pomislio sam u sebi: „Ako nešto pođe po zlu, ne može da kaže da ga nisam opomenuo.” Mislio sam da praktikovanje na ovaj način ne bi naštetilo mom ugledu i da bi me oslobodilo odgovornosti ukoliko nešto krene naopako. Razmišljao sam samo o sopstvenim interesima, statusu i ugledu dok na crkveni rad ili bezbednost braće i sestara nisam obraćao pažnju. Bio sam tako sebičan i lažljiv! Kada sam video kako se Li Ming, zbog naklonosti prema svojoj ženi, obrušio na druge po pitanju problema sa njom, trebalo je da to odmah prijavim višem starešini, ali sam se brinuo da će misliti da mu zabadam nož u leđa, pa nisam nikome ništa rekao. Ustuknuo sam i dozvolio Li Mingu da divlja, što je negativno uticalo na crkveni rad i dovelo do napada na braću i sestre i naškodilo im. Gde mi je bila ljudskost? Razmatrajući svoje postupke u svetlu Božjih reči suda i razotkrivanja, osećao sam se veoma krivim. Oduvek sam smatrao da imam dobru ljudskost, ali mi se kroz otkrovenje Božjih reči i to što su me činjenice razotkrile, percepija o meni samom potpuno promenila. Spolja gledano bio sam ljubazan, ali se iza te ljubaznosti krila ogavna namera. Mario sam samo za sopstvene interese i uopšte nisam štitio crkveni rad. Trgovao sam lažnom ljubaznošću i pokušavao svima da ugodim. Bio sam lažno pobožna i lažljiva osoba. Nisam se više usuđivao da sebe predstavljam kao nekoga sa dobrom ljudskošću. Kasnije sam naišao na još jedan odlomak Božjih reči: „Suština koja stoji iza lepog ponašanja, poput pristupačnosti i druželjubivosti, može se opisati jednom rečju: pretvaranje. Takvo lepo ponašanje ne rađa se iz Božjih reči, niti usled upražnjavanja istine ili postupanja u skladu sa načelima. Čime je ono izazvano? Ono dolazi iz ljudskih motiva, spletki, pretvaranja, glume, lažljivosti. Kada se ljudi drže takvog lepog ponašanja, cilj im je da dobiju ono što hoće; inače se nikada ne bi tako maltretirati i živeli u suprotnosti sa svojim željama. Šta znači kada kažemo da žive u suprotnosti sa svojim željama? Znači da oni, po svojoj pravoj prirodi, nisu tako lepo vaspitani, nevini, nežni, ljubazni i moralni kao što drugi zamišljaju. Ne žive po savesti i razumu; naprotiv, žive da bi ostvarili određeni cilj ili zahtev. Kakva je čovekova istinska priroda? Smetena je i neuka. Bez zakona i zapovesti koje im je Bog podario, ljudi ne bi imali pojma šta je greh. Zar nije čovečanstvo nekada bilo baš takvo? Tek kada je Bog objavio zakone i zapovesti, ljudi su stekli neki pojam o grehu. Još uvek, međutim, nisu imali predstavu o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, kao ni o tome šta je pozitivno, a šta negativno. Pa kako bi, imajući to u vidu, mogli da budu svesni ispravnih načela govora i ponašanja? Da li su mogli da znaju koji bi načini postupanja, koji oblici lepog ponašanja, trebalo da odlikuju normalnu ljudskost? Da li su mogli da znaju šta dovodi do istinski lepog ponašanja, kakav put treba da slede da bi proživeli ljudsko obličje? Nisu mogli. Zbog svoje sotonske prirode, svojih instinkta, mogli su samo da se pretvaraju i da glume da žive pristojno i dostojanstveno – a to je dovelo do varki kao što su obrazovanje i razumnost, nežnost i prefinjenost, ljubaznost, poštovanje prema starima i briga o mladima, druželjubivost i pristupačnost; tako su nastali ti trikovi i tehnike obmane. A kada su jednom nastali, ljudi su se selektivno držali jedne ili većeg broja tih varki. Neki su birali da budu druželjubivi i pristupačni, neki da budu obrazovani i razumni, nežni i prefinjeni, neki da budu ljubazni, da poštuju stare i brinu o mladima, a neki da budu sve to. A ipak, ja sve ljude koji se tako lepo ponašaju nazivam jednim imenom. Koje je to ime? ’Glatko kamenje.’ Šta je glatko kamenje? To je ono glatko kamenje u rekama koje je tekuća voda tokom dugih godina ispirala i glačala, pa sad nema oštrih ivica. Iako nas možda ne boli kada na njega nagazimo, čovek, ako ne pazi, može da se oklizne. To kamenje je, izgledom i oblikom, veoma lepo, ali kada ga odneseš kući, ono je sasvim beskorisno. Ne možeš da se nateraš da ga baciš, ali nema smisla ni da ga čuvaš – eto šta je ’gladak kamen’. Po Meni su ljudi koji se tako očigledno lepo ponašaju mlaki. Spolja se pretvaraju da su dobri, ali uopšte ne prihvataju istinu, govore stvari koje lepo zvuče, ali ništa stvarno ne rade. Oni su samo glatko kamenje. Ako sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini i načelima, oni ti govore o tome kako treba biti nežan, prefinjen i ljubazan. Ako im govoriš o razaznavanju antihrista, oni ti pričaju o poštovanju starih i brizi o mladima, o obrazovanju i razumnosti. Ako im kažeš da čovek mora da se ponaša u skladu sa određenim načelima, da pri vršenju svoje dužnosti mora da traga za načelima, a ne da se ponaša svojeglavo, kakav će biti njihov stav? Reći će: ’Ponašanje u skladu sa istina-načelima nešto je sasvim drugo. Ja samo želim da budem obrazovan i razuman i da drugi odobravaju moje postupke. Dok god poštujem stare i brinem o mladima i dok god dobijam odobravanje drugih ljudi, to mi je dovoljno.’ Njima je stalo samo do lepog ponašanja, nisu usredsređeni na istinu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Kroz Božje reči sam shvatio da su ljubaznost i pristupačnost, što se smatralo dobrim ponašanjem u tradicionalnoj kulturi, u suštini samo pretvaranje. Oni koji se tako ponašaju se predstavljaju da su ono što nisu, simuliraju da bi stekli divljenje ljudi i prevarili ih kako bi ih ovi poštovali i hvalili. Sve je to zavera i obmana i takvo ih ponašanje čini varalicama. Isto tako sam uvideo da je razlog što sam još uvek bio tako sebičan i lažljiv, uprkos stremljenju da se dobro ponašam sve te godine, bio taj što su se iza svega toga krile zle namere. Želeo sam da ostavim dobar utisak na ljude kako bi me oni poštovali i hvalili. Od ranih nogu me je tradicionalna kultura uslovljavala i učila da vrednujem dobro ponašanje. Smatrao sam da bih dobrim ponašanjem zaslužio hvalu ljudi oko sebe. Nakon što sam postao vernik i dalje sam pokušavao da budem ljubazna i pristupačna osoba i održim dobar ugled i status među braćom i sestrama, pogotovo kada mi je Li Ming bio saradnik. Nekoliko puta sam primetio da je koristio svoj telefon da bi kontaktirao braću i sestre, kršeći načela, dovodeći braću i sestre u opasnost i ignorišući crkvene interese i trebalo je da ga razotkrijem i zaustavim, ali sam se brinuo da će steći loš utisak o meni, pa sam to samo zanemario. Jasno sam video da je Li Ming štitio svoju ženu i čak potiskivao braću i sestre i da se tu nije radilo o jednostavnom slučaju iskvarenosti – njegova ljudskost je bila zla, on nije bio prikladan starešina i trebalo ga je odmah prijaviti. No, umesto toga ja sam izabrao da još jednom ništa ne kažem kako bih zaštitio svoj status i ugled. Da bih zaštitio svoj ugled, ugrizao sam ruku koja me je hranila. Uopšte nisam štitio crkvene interese. Postao sam duboko svestan toga kako nastojanje da budem ljubazan i pristupačan ne samo da mi nije pomoglo da promenim svoju iskvarenu narav, već me je zapravo učinilo još sebičnijim i lažljivijim. Usmerio sam se na dobro ponašanje umesto na primenjivanje istine, stvarajući lažnu sliku kako bih sakrio svoje ogavne namere i nagnao sve da misle da posedujem istina-stvarnost i da sam drag i ljubazan, zavaravajući ih da mi veruju, poštuju me i odobravaju. Nalazio sam se na putu kojim su išli lažno pobožni fariseji i opirao sam se Bogu. Bog bi me osudio i uklonio da sam ovako nastavio.

Kasnije sam pročitao još dva odlomka Božjih reči koji kažu: „A šta je sa ljudima koji uvek misle na sopstveni interes, koji uvek pokušavaju da zaštite sopstveni ponos i sujetu, i koji otkrivaju iskvarenu narav, a ipak ne traže istinu da bi je popravili? Takvi nemaju život-ulazak, niti istinsko iskustveno svedočenje. A to je opasno, zar ne? Ako nikada ne primenjuješ istinu, ako nemaš iskustveno svedočenje, onda ćeš u dogledno vreme biti razotkriven i uklonjen. Kakva je korist od ljudi bez iskustvenog svedočenja u Božjoj kući? Oni će zasigurno loše ispuniti bilo koju dužnost i ništa neće moći da urade kako treba. Zar oni nisu samo običan ološ? Ako ljudi, i nakon višegodišnjeg verovanja u Boga, nikada ne primenjuju istinu, oni su bezvernici; oni su zli ljudi. Ako nikada ne primenjuješ istinu i ako se tvoji prestupi umnožavaju, onda je tvoj kraj zapečaćen. Jasno se vidi da se svi tvoji prestupi, pogrešan put kojim ideš, kao i tvoje odbijanje da se pokaješ, nadovezuju na mnoštvo zlih dela; i tako ćeš završiti u paklu – bićeš kažnjen. Da li mislite da je ovo beznačajna stvar? Ako nisi kažnjen, nećeš znati koliko je to strašno. Kada dođe dan da se zaista suočiš sa nesrećom i smrću, biće prekasno za žaljenje. Ako u svojoj veri u Boga ne prihvatiš istinu i ako godinama veruješ u Boga, ali u tebi nema promena, u krajnjem ishodu ćeš biti uklonjen i napušten” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ljudi imaju istinski temelj tek kada postupaju i ponašaju se u skladu sa Božjim rečima. Ako se ne ponašaju u skladu sa Božjim rečima, već se samo fokusiraju na pretvaranje da se lepo ponašaju, mogu li tako postati dobri ljudi? Ni slučajno. Dobre doktrine i lepo ponašanje ne mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, niti njegovu suštinu. Samo istina i Božje reči mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, misli i mišljenja i da postanu njegov život. (…) Šta treba da bude osnova ljudskog govora i delanja? Božje reči. Koji su onda zahtevi i standardi koje je Bog postavio za ljudski govor i delanje? (Da budu konstruktivni za ljude.) Tako je. A što je najvažnije, moraš da govoriš istinu, da govoriš iskreno, i drugi treba da imaju koristi od tebe. Tvoj govor, u najmanju ruku, treba da bude poučan i ne sme ljude da vara, da zavodi na stranputicu, ismeva, izvrgava ruglu, da im se ruga i podsmeva, da ih sputava, da razotkriva njihove slabosti niti da ih povređuje. To je izraz normalne ljudskosti. To je vrlina ljudskosti. (…) S druge strane, u određenim, posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takav način praktikovanja je za ljude veoma koristan. On im zaista pomaže i kontruktivan je, zar ne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Božje reči su me uzbunile i uplašio sam se. Ako neko bira da štiti sopstvene interese u situaciji za situacijom i nikada ne primenjuje istinu, gomilaće prestup za prestupom i na kraju će biti potpuno razotkriven i uklonjen od Boga. Pomislio sam na sebe – kada sam video da je bezbednost moje braće i mojih sestara ugrožena i crkveni rad pogođen, nisam se držao načela ni štitio crkveni rad, već sam stalno težio da budem takozvana dobra osoba. Sve i da sam zaradio poštovanje i odobravanje drugih, u Božjim očima sam bio zlikovac i On bi me se na kraju gnušao, odbacio me i kaznio. Prestravio sam se kada sam uvideo kakve su to posledice i bio sam spreman da ispravim svoje pogrešno stremljenje. Božje reči su mi ukazale i na ispravni put primene. Samo kada se ponašamo i govorimo u skladu sa Božjim rečima možemo drugima biti od koristi i nečemu ih naučiti. Nije bitno kako govorimo, da li govorimo snažnim ili nežnim glasom ili koliko smo taktični sa svojim rečima. Ono što je najbitnije je da govorimo na način koji je poučan za braću i sestre. Sve dok je u pitanju prava osoba, neko ko može da prihvati istinu, treba da joj s ljubavlju pomognemo. Ukoliko takvi ljudi ne razumeju istinu i nanose štetu radu, možemo da razgovaramo sa njima da bismo ih usmerili i pružili im podršku. Ako nakon razgovora i dalje nema stvarnog napretka, možemo da ih orežemo, razotkrijemo suštinu njihovog problema. Sve i da to zvuči grubo ili da ostavlja utisak da se njihova osećanja zanemaruju, takvo postupanje im zaista može biti od koristi i pružiti im podršku. Ukoliko su oni antihristi ili zle osobe koje prekidaju crkveni rad, treba da zauzmemo stav i razotkrijemo ih i zaustavimo ili da ih prijavimo svojim nadređenima kako bismo podržali crkveni rad i zaštitili braću i sestre od toga da ih ometaju i zaluđuju. Samo tako čineći zaista primenjujemo istinu, demonstriramo istinsku ljudskost i ljubaznost. Božje reči su isto tako ispravile pogrešna gledišta koja sam imao. Mislio sam da prijaviti nekoga zbog kršenja načela znači tužakati se, zabadati nož u leđa ili biti nelojalan. Takvo gledište je bilo pogrešno. To radeći, čovek zapravo štiti crkveni rad i čini dobro delo. Li Ming je imao ozbiljan problem koji je uticao na crkveni rad i sputavao i povređivao braću i sestre i to je bilo pitanje načela koje se ticalo crkvenog rada; trebalo je to odmah da pomenem višim starešinama ili ga čak prijavim. To ne bi bilo zabadanje noža u leđa; to bi značilo štititi crkveni rad. Nakon što sam to shvatio, mnoge od mojih briga su nestale i bio sam daleko opušteniji.

Jednom je neko prijavio da brat koji je konstantno zabušavao i koji je izbegavao svaku poteškoću dok je obavljao svoju dužnost, uopšte nije prihvatao tu činjenicu ni nakon što su mu drugi na to ukazali i nekoliko puta ga orezali. Na osnovu načela, odlučili smo da je potrebno da se smeni i da bi trebalo da jasno raščlanimo njegove probleme kako bi mogao da razmisli o sebi. U to vreme sam pomislio: „Može biti uvredljivo raščlaniti nečije probleme. Možda da pustim svog saradnika da razgovara sa njim, a ja da se klonim toga. U suprotnom bih mogao da ostavim loš utisak na njega.” Ali sam onda najednom uvideo da ponovo pokušavam da zaštitim svoj status i ugled. Prisetio sam se Božjih reči koje kažu: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi ukazale na put primene. Kada se suočavamo sa problemima, moramo da svoje želje i reputaciju ostavimo po strani, damo prioritet crkvenim interesima i u obzir uzmemo Božje namere. Jedino je takvo ponašanje iskreno i Bog će ga pohvaliti. Kada sam shvatio koji su Božji zahtevi, osetio sam se motivisano, pa sam u skladu sa Božjim rečima detaljno analizirao ponašanje tog brata. Osećao sam se veoma opušteno nakon što sam praktikovao na ovaj način. Uvideo sam da samo kroz primenjivanje istine možemo da dosegnemo istinski mir i sreću.

Nakon ovog iskustva bio sam ispunjen zahvalnošću prema Bogu. Božja reč je bila ta koja mi je pomogla da vidim koliko su ljubaznost i pristupačnost koje je tradicionalna kultura zagovarala besmisleni i koliko je to ljudima nanelo štete. Ona mi je isto tako dozvolila da iskusim slobodu koja dolazi kada se čovek reši ograničenja i okova tradicionalne kulture. Hvala Bogu na Njegovom spasenju!