Bila sam crkveni starešina tokom leta 2017. godine. Zbog zahteva posla, starešina višeg ranga je uredila da sestre Jang Guang i Čeng Sin sarađuju sa mnom u upravljanju radom crkve i rekla mi je da im pomažem. Posle nekog vremena primetila sam da su ove dve sestre nosile teret svoje dužnosti i brzo napredovale. Nisam morala da brinem o nekim stvarima – sestre su bile u stanju da ih samostalno razmotre i pravilno reše. Isprva sam bila stvarno srećna zbog toga, ali s vremenom je to počelo da me muči. Pomislila sam u sebi: „Ja sam starešina, pa je logično da se o crkvenim problemima, velikim ili malim, prvo razgovara sa mnom. Ali sada, ove dve sestre uređuju neke stvari bez konsultacije sa mnom. Ne shvataju me ozbiljno! Ako se to nastavi, zar neću biti starešina samo formalno?”

Na jednom okupljanju, đakon zadužen za zalivanje pomenuo je Jang Guang i Čeng Sin. Rekao je: „One zaista nose teret svoje dužnosti. Ranije nam je uvek nedostajalo osoba koje zalivaju, ali otkako su one došle, ne samo da se prenos odvija brzo, već je i rad na zalivanju postao vrlo delotvoran…” Nakon što sam to čula, zahvalila sam Bogu, ali u svom srcu nisam bila toliko zadovoljna. I osećala sam kako mi lice gori. Pomislila sam u sebi: „Izgleda da ostali više cene te dve sestre nego mene. Starešina sam već nekoliko godina, a one su počele to da rade tek pre nekoliko dana. Da li su one bolje od mene?” Nisam htela to da prihvatim i nisam čula ništa od onoga što je đakon zadužen za zalivanje rekao nakon toga. Otišla sam kući posle okupljanja sva klonula. Te noći sam ležala u krevetu, prevrtala se i nisam mogla da zaspim. Svaki put kad bih se setila onoga što je đakon zadužen za zalivanje rekao, osećala sam se zaista uznemireno. Bila sam starešina godinama, a nisam se mogla uporediti ni sa dve sestre koje su tek počele obuku. Šta bi starešina višeg ranga mislila o meni kad bi to saznala? Da li bi rekla da sam nekompententa i da nisam pogodna da budem starešina? Ostali su se nekada ugledali na mene. Da li bi sada mislili da su te sestre bolje od mene? Da li bi u budućnosti podržavali njih, a ne mene? Osećala sam kao da su mi Jang Guang i Čeng Sin ukrale svu pažnju i bila sam ispunjena ljubomorom i ogorčenjem prema njima. Mašta mi je bila van kontrole u tom periodu i bojala sam se da moj položaj nije siguran. U tišini sam bodrila sebe da dobro obavim svoj posao, da se trudim da budem bolja u svim našim projektima i da pokažem drugima da nimalo ne zaostajem za tim sestrama. Nakon toga, ustajala sam rano i ostajala budna do kasno svakog dana; preuzimala sam inicijativu u svim važnim projektima i brzo rešavala sve probleme koji bi iskrsli, strahujući da bi sestre mogle to da urade pre mene. Ponekad sam čak priželjkivala da pogreše i da se osramote. Jednog dana dok smo proveravale crkvene knjige, pronašle smo neslaganja u broju poslatih i primljenih knjiga. Sestre su bile zadužene za distribuciju i prijem knjiga, i dok su one zabrinuto tražile uzrok, ne samo da im nisam pomogla, već sam uživala u njihovoj nesreći, misleći: „Mislila sam da ste vas dve tako sposobne. Šta ćete sada da uradite?” Prekornim tonom sam im rekla da je ozbiljna stvar ako postoji problem sa crkvenim knjigama. To ih je još više uznemirilo i uticalo na njihovo stanje. U sebi sam se osećala prilično srećno: „Da vidimo da li će starešina višeg ranga i dalje misliti da ste bolje od mene sada kada ste napravile tako veliku grešku! Ako ostanete u tom negativnom stanju, neću morati da brinem da ćete ugroziti moj položaj.” U tom trenutku osetila sam se pomalo krivom i shvatila da preterujem, ali više nisam stvarno razmišljala o tome.

Kasnije je dužnost Čeng Sin iz određenih razloga promenjena, pa smo Jang Guang i ja ostale da radimo zajedno. Jednog dana, tokom razgovora o poslu, primetila sam da starešina višeg ranga uvek traži mišljenje Jang Guang, dok sam ja sedela sa strane, osećajući se zapostavljeno. Nisam mogla a da se ne zapitam da se starešina možda ne fokusira na obučavanje Jang Guang jer je mlađa i ima bolji kov? Bila sam tako razočarana. Starešina je ranije uvek razgovarala sa mnom o svemu, ali sada je imala toliko visoko mišljenje o Jang Guang. Zar to nije pokazivalo da je Jang Guang bolja od mene? Moja ljubomora ponovo je izbijala na površinu. U tom periodu prekoravala sam Jang Guang kad god bih primetila odstupanja u njenom radu, a ponekad sam je jednostavno ignorisala. Žurila sam da vodim svako okupljanje i da rešavam probleme drugih, ne dajući joj priliku za besedu. Njeno stanje je postajalo sve gore i više nije nosila teret crkvenog rada; nije blagovremeno izvršavala neke zadatke, što je dovelo do toga da rad crkve pretrpi određene gubitke. U tom trenutku osećala sam izvesnu krivicu. Osećala sam da sam u velikoj meri doprinela njenom negativnom stanju, ali nisam razmišljala o sebi. Nisam imala nikakvo razumevanje svog stanja sve dok me Bog nije disciplinovao.

Jednog dana sam se iznenada osećala loše, dobila sam temperaturu, a zatim i kašalj. Mislila sam da se moja astma ponovo pokrenula, ali kasnije se kašalj sve više pogoršavao i nijedan lek nije pomagao. Koliko god sam želela, nisam mogla da učestvujem u razgovoru na okupljanjima. Otišla sam kod lekara na pregled i rečeno mi je da imam težak oblik bronhiektazije i tuberkuloze. Doktor je rekao da je to veoma ozbiljna bolest i da je potrebno duže od godinu dana lečenja da bi se stavila pod kontrolu. Kada sam to čula, samo sam sedela u šoku, osećajući se zaista jadno. Ranije sam imala tuberkulozu i bilo ju je veoma teško izlečiti. Kako se ponovo vratila i zašto je ovog puta bila tako ozbiljna? Pošto je tuberkuloza zarazna, nisam smela da imam nikakav kontakt s braćom i sestrama. To je značilo da neću biti u stanju da obavljam svoju dužnost. Tokom svih ovih godina vere, uvek sam obavljala neku dužnost. Čak sam ostavila porodicu i posao da bih se potpuno dala Bogu. Posebno je u tom periodu crkveni rad bio veoma intenzivan, a ja sam bila na čelu svega toga. Zašto sam dobila tako ozbiljnu bolest? Koja je bila Božja namera? Što sam više razmišljala o tome, to sam se gore osećala i često sam plakala skrivena ispod pokrivača. Jednom sam se, u suzama, pomolila Bogu: „Bože! U tolikom sam bolu. Ne znam kako ovo da prebrodim. Molim Te, prosveti me da razumem Tvoju nameru kako bih kroz ovu bolest naučila lekciju.”

Jednog dana, tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči. Bog kaže: „Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno. Bez obzira da li si bolestan ili dobrog zdravlja, Božja namera je u tome” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”). Razmišljajući o tome, shvatila sam da to što je Bog dopustio da se ozbiljno razbolim nije bila slučajnost, već da je u tome svakako postojala Božja namera. Morala sam ozbiljno da se preispitam. Neprestano sam se molila Bogu i tražila odgovor od Njega. Tokom razmišljanja o sebi, iznenada sam shvatila da se zbog moje stalne ljubomore prema Jang Guang tokom ovog perioda, kao i zbog moje uporne borbe za ličnu slavu i dobit, ona osećala sputano, što je uticalo na rad crkve. Kada sam to shvatila, osetila sam krivicu i duboko žaljenje. U Božjim rečima sam pročitala sledeće: „Okrutan ljudski rod! Dosluh i spletke, međusobno otimanje i grabež, borba za slavu i bogatstvo, međusobni pokolj – hoće li tome ikada doći kraj? Uprkos stotinama hiljada reči koje je Bog izgovorio, niko se nije opametio. Ljudi deluju zarad svojih porodica, sinova i kćeri, svoje karijere, izgleda u budućnosti, položaja, preterane sujete i novca, radi hrane, odeće i onog telesnog. Međutim, ima li ikoga čiji su postupci zaista radi Boga? Čak i među onima koji deluju zarad Boga, malo je onih koji Boga spoznaju. Koliko ljudi ne postupa zarad svojih sopstvenih interesa? Koliko njih ne ugnjetava niti izopštava druge kako bi zaštitili sopstveni položaj?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zlikovci će zasigurno biti kažnjeni”). „Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Ono što je Bog otkrio precizno je opisivalo moje stanje. Otkako sam videla da te dve sestre vešto obavljaju svoju dužnost, brzo napreduju i rešavaju neke stvari bez konsultacija sa mnom, postala sam uznemirena i mislila sam da me ne poštuju. Kada ih je đakon zadužen za zalivanje pohvalio da efikasno obavljaju svoju dužnost, još više sam osećala da predstavljaju pretnju mom položaju i da su ukrale svu moju pažnju. Da bih dokazala da sam bolja od njih i osigurala svoj položaj, gurala sam se ispred njih da razgovaram i rešavam probleme drugih na okupljanjima i nisam im uopšte davala priliku za besedu. Kada se brojevi crkvenih knjiga nisu slagali, umesto da im pomognem da pronađu razlog za to, uživala sam u njihovoj muci i davala zajedljive primedbe, što je dovelo do toga da su živele u negativnosti. Bila sam tako zlonamerna. Na tu pomisao osetila sam krivicu i žaljenje, pa sam se molila Bogu u suzama: „O, Bože! Zbog Tvoje blagodati sam u stanju da nadgledam rad crkve, ali bila sam tako buntovna. Ne samo da nisam obavljala svoju dužnost dobro i da se nisam odužila za Tvoju ljubav, već sam bila ljubomorna na one koji su sposobniji od mene i borila se za ličnu slavu i dobit. Moje ponašanje pred Tobom je bilo odvratno i gnusno. Bože, želim da se pokajem i promenim.”

Nakon toga, pročitala sam sledeće Božje reči: „Kada se suoče s problemom, neki ljudi traže odgovor od drugih, ali kada druga osoba govori u skladu sa istinom, oni to ne prihvataju, nisu u stanju da poslušaju i u svom srcu misle: ’Obično sam bolji od njega. Ako ovaj put poslušam njegov predlog, zar neće izgledati kao da je on bolji od mene? Ne, ne mogu da ga poslušam. Postupiću onako kako ja mislim da treba.’ Onda nađu razlog i izgovor da obore gledište druge osobe. Kakva je to narav kada neka osoba vidi nekoga ko je bolji od nje i pokušava da sroza tu drugu osobu, širi glasine o njoj ili koristi gnusna sredstva da je ocrni i potkopa njen ugled – čak i da je gazi – kako bi zaštitila svoje mesto u glavama ljudi? To nije samo nadmenost i uobraženost, to je Sotonska narav, to je zlobna narav. To što je ta osoba u stanju da napada i udalji ljude koji su bolji i jači od nje je podmuklo i rđavo. A to što je ništa neće zaustaviti da srozava ljude pokazuje da u njoj ima mnogo toga đavolskog! Živeći u skladu sa Sotonskom naravi, ona je sklona da omalovažava ljude, da pokušava da im smesti, da im otežava život. Zar to nije zlodelo? Živeći tako, ona i dalje misli da joj ništa ne fali, da je dobra osoba – ali kada vidi nekog boljeg od sebe, sklona je da tom nekom zadaje muke, da ga celog izgazi. O čemu se ovde radi? Zar ljudi koji su sposobni da čine takva zlodela nisu beskrupulozni i svojevoljni? Takvi ljudi misle samo na sopstvene interese, misle samo na svoja osećanja i jedino žele da ostvare sopstvene želje, ambicije i ciljeve. Nije ih briga koliko štete nanose radu crkve i radije žrtvuju interese doma Božjeg kako bi zaštitili svoj status u glavama ljudi i sopstveni ugled. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni, sebični i podli? Ne samo da su nadmeni i samopravedni, već su i izuzetno sebični i podli. Uopšte se ne obaziru na Božje namere. Da li takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Zato se i ponašaju bezobzirno i rade šta god im se prohte, bez ikakvog osećaja krivice, bez ikakve strepnje, bez ikakve bojazni ili brige, i ne razmišljaju o posledicama. To je ono što često rade i kako su se uvek ponašali. Kakva je priroda takvog ponašanja? Blago rečeno, takvi ljudi su isuviše zavidni i imaju isuviše jaku želju za ličnim ugledom i statusom; isuviše su lažljivi i podmukli. Oštrije rečeno, suština problema je u tome što takvi ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni nisu Bogom zastrašeni, veruju da su vrlo bitni i svaki aspekt sebe smatraju višim od Boga i višim od istine. U njihovim srcima, Bog nije dostojan pomena, već je beznačajan i uopšte nema nikakav status u njihovim srcima. Da li oni koji u svojim srcima nemaju mesta za Boga i koji nemaju bogobojažljivo srce, mogu da sprovedu istinu u delo? Ne, nikako. Dakle, kada obično idu okolo, veselo se zanimajući nečim i ulažući dosta energije, šta oni zapravo rade? Takvi ljudi čak tvrde da su sve napustili da bi se dali Bogu i da su mnogo propatili, dok zapravo motiv, načelo i cilj svih njihovih postupaka leže u sticanju ličnog statusa i prestiža, kao i u zaštiti vlastitih interesa. Da li biste rekli da je takva osoba užasna? Kakvi to ljudi veruju u Boga već dugi niz godina, a ipak nemaju bogobojažljivo srce? Zar nisu nadmeni? Zar nisu Sotone? A kome bogobojažljivo srce najviše nedostaje? Osim zveri, tu su i zli i antihristi, đavoli i oni koji pripadaju Sotoninom soju. Oni uopšte ne prihvataju istinu; u potpunosti su lišeni bogobojažljivog srca. Sposobni su za svako zlo; oni su neprijatelji Boga i neprijatelji Njegovog izabranog naroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Osećala sam se kao da je Bog preda mnom i da me osuđuje. Pošto sam godinama bila starešina, mislila sam da treba da budem iznad drugih i bolja od njih, pa sam zavidela svakome ko je bio sposobniji od mene i odbacivala ga. Znala sam da su te dve sestre imale kov, da su nosile teret i da su bile efikasne u svojoj dužnosti. To je bilo dobro za rad crkve i za život-ulazak braće i sestara. Ali nisam razmišljala o tome; brinula sam se samo o svom ugledu i statusu. Tajno sam se nadmetala s njima, tražeći odstupanja i propuste u njihovom radu kako bih ih uznemirila i osramotila. Zbog toga su bile u lošem stanju i više nisu nosile teret svoje dužnosti, što je takođe nanelo štetu radu crkve. Kako bih sačuvala svoj status, iz zavisti prema onima koji su bili talentovaniji od mene, sputavala sam te dve sestre, koje su mogle da obavljaju stvaran rad, do te mere da su postale negativne. Time sam prekidala rad crkve i štetila interesima crkve. Nisam imala ni trunku ljudskosti. Sve što sam otkrivala bila je sotonska narav. Sotona ne može da podnese da ljudi napreduju i očajnički želi da postanu negativni, da se izopače i da izdaju Boga. Ponašala sam se kao Sotonin sluga, čime sam prekidala rad crkve. Budući da sam crkveni starešina, trebalo je da razmišljam o Božjim namerama i negujem ljude za crkvu, kako bi moja braća i sestre mogli da izvršavaju svoje dužnosti. Ali umesto toga, ne samo da nisam negovala talentovane ljude, već sam bila ljubomorna na njih i ugnjetavala ih. Kako je to bilo vršenje moje dužnosti? To je bilo činjenje zla i suprotstavljanje Bogu.

Jednog dana otvoreno sam razgovarala sa jednom sestrom o svom stanju ljubomore. Ona me je saslušala, a zatim je podelila sa mnom primer Savlove ljubomore prema Davidu. Rekla je: „Kada je Savle video da Bog koristi Davida da bi pobeđivao u ratovima i da ga svi Izraelci podržavaju, postao je ljubomoran na Davida i neprestano pokušavao da ga ubije. Na kraju se Bog gnušao Savlea i odbacio ga i kaznio.” Kada sam to čula, osetila sam jezu kroz celo telo. Razmislila sam o svom nedavnom ponašanju. Kada su te dve sestre počele da postižu rezultate u svojim dužnostima, postala sam ljubomorna na njih i sputavala ih i potiskivala na svakom koraku. Nisam im samo otežavala život, već sam se postavljala kao neprijatelj Boga. Zar nisam bila poput Savla? Razmišljajući o tome, osetila sam blagi strah i shvatila da je ovo bila Božja blagovremena grdnja i disciplina koja me zaustavila na mom putu činjenja zla. Da sam nastavila da se ponašam na taj način, posledice bi bile nezamislive. Kasnije sam iznova razmišljala: „Iako sam dobro znala da Bog ne voli ljubomoru, zašto nisam mogla da se uzdržim od toga da činim stvari koje potiskuju druge ljude?” Pročitala sam odlomak Božjih reči koji glasi: „Jedna od najočiglednijih karakteristika suštine antihrista jeste da oni preuzimaju monopol nad vlašću i da vode sopstveni diktatorski režim: oni ne slušaju nikoga, ne poštuju nikoga i uopšte ne obraćaju pažnju na druge ljude, bez obzira na njihove prednosti, bez obzira na ispravna gledišta ili mudre stavove koje ti ljudi izražavaju i bez obzira na prikladne metode koje možda predlažu; ponašaju se kao da baš niko ne ispunjava uslove da sarađuje s njima ili da uzme učešće u onome što oni rade. Takva je narav koju poseduju antihristi. Neki ljudi kažu da to znači imati lošu ljudskost – ali, kako bi to mogla da bude samo obična loša ljudskost? To je jedna potpuno sotonska narav, a takva narav je do krajnosti opaka. Zašto kažem da je njihova narav do krajnosti opaka? Antihristi otimaju sve iz Božje kuće i od crkvene imovine, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, kojom u celosti treba da upravljaju oni, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. (…) Kad god se neko istakne u nekom poslu ili je u stanju da govori o pravom iskustvenom svedočenju iz čega pripadnici Božjeg izabranog naroda izvlače koristi, pouke i podršku, a ta osoba od svih dobija velike pohvale, u srcima antihrista sve više rastu zavist i mržnja i oni pokušavaju da tu osobu isključe i potisnu. Takvoj osobi ni po koju cenu ne dozvoljavaju da se lati bilo kakvog posla, ne bi li je sprečili da ugrozi njihov status. (…) Antihristi u sebi misle: ’Nema šanse da se pomirim s tim. Ti želiš da dobiješ ulogu unutar mog domena, želiš da se takmičiš sa mnom. To je nemoguće; ni ne pomišljaj na to. Obrazovaniji si od mene, bolje se izražavaš, popularniji si od mene i marljivije od mene stremiš ka istini. Ako budem sarađivao s tobom, a ti mi preotmeš prestiž, šta onda da radim?’ Da li oni uopšte uzimaju u obzir interese Božje kuće? Ne. O čemu oni razmišljaju? Razmišljaju samo o tome kako da sačuvaju svoj status. Iako antihristi dobro znaju da su nesposobni za bilo kakav stvarni posao, oni ne odgajaju, niti unapređuju ljude dobroga kova koji streme ka istini; oni promovišu isključivo ljude koji im laskaju, koji su spremni da obožavaju druge, koji im se u srcu dive i odobravaju njihove postupke, ljude koji su vešti izvršioci, koji ne razumeju istinu i koji su nesposobni da rasuđuju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (1. deo)”). Bog otkriva da antihristi nemaju obzira prema radu crkve i da samo žele da monopolizuju moć. Oni stavljaju crkvu pod svoju kontrolu i ne dozvoljavaju nikom drugom da se uključi. Isključuju i ugnjetavaju svakoga ko predstavlja pretnju njihovom statusu i žestoko se trude da prikriju vrline i zasluge drugih. Ponašala sam se baš kao antihrist. Da bih učvrstila svoj status, stalno sam želela da imam monopol na vlast i da budem jedina koji donosi odluke u crkvi. Zastupala sam ideje poput: „Može postojati samo jedan alfa mužjak” i „U celoj vaseljeni, ja sam vrhovni” i nisam dopuštala da me iko nadmaši. Kada su dve sestre rešavale neka pitanja i nisu ih razmotrile sa mnom, pomislila sam da me ne shvataju ozbiljno i da sam ja ipak starešina, pa bi crkvena pitanja prvo trebalo da iznesu meni. Kada su se pojavili problemi u njihovim dužnostima, kritikovala sam ih preuveličavajući problem i namerno sam dopustila da se obrukaju. Sama bih vodila okupljanja i ne bih davala priliku ovim sestrama da učestvuju u razgovoru. Čak sam govorila omalovažavajuće stvari o njima iza njihovih leđa, kako bih navela nadzornicu da pomisli da one nisu zainteresovane za razgovor i da su okupljanja uvek bila ispunjena neprijatnom tišinom, dok sam ja uvek bila ta koji vodi okupljanja, kao da sva zasluga pripada isključivo meni. Moje ponašanje bilo je lažljivo i zlobno i hodala sam putem antihrista. Tada sam shvatila da, bez Božje grdnje i discipline, kao i suda i otkrivenja Njegovih reči, nikada ne bih uvidela koliko je ozbiljna bila priroda mojih postupaka. Ne samo da sam potiskivala i povređivala sestre s kojima sam sarađivala, već sam počinila i prestupe i zla dela. Tokom tog vremena, osećala sam krajnju grižu savesti i kajanje. Mrzela sam sebe što sam činila zlo, žalila sam što nisam ispravno obavljala svoju dužnost i osećala sam se veoma zaduženom pred Bogom.

Nakon toga sam čitala više Božjih reči: „Kao crkveni vođa, ne treba samo da naučiš da koristiš istinu za rešavanje problema, već i da naučiš da otkrivaš i odgajaš nadarene ljude kojima nikako ne smeš da zavidiš, niti da ih sputavaš. Takva primena je korisna za rad crkve. Ako možeš da odgojiš nekoliko osoba koje tragaju za istinom tako da sarađuju s tobom i da dobro obavljaju sav posao i da na kraju svi imate iskustvena svedočanstva, onda si osposobljen za vođu ili za trudbenika. Ako si u stanju da u svemu postupaš po načelima, tada pokazuješ svoju odanost. (…) Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam naučila da starešine i delatnici moraju da se fokusiraju na otkrivanje i negovanje talentovanih ljudi. Potiskivanje drugih i ljubomora prema njima zarad sopstvenih interesa odvratni su Bogu. Razmislila sam o žaljenju koje sam osećala zbog rada sa te dve sestre i donela odluku. Bez obzira na to s kim budem radila u budućnosti, staviću interese crkve na prvo mesto, odmah ću preporučiti sve talentovane ljude koje otkrijem i ispuniti svoje odgovornosti. Kasnije sam na jednom okupljanju otkrila i detaljno analizirala svoju iskvarenost pred drugima, a dok sam radila zajedno sa svima, stalno sam sebe podsećala da treba da sarađujem s njima, da učim iz njihovih vrlina i da ne činim ništa što bi prekidalo rad crkve.

Nakon nekog vremena, malo sam se oporavila od bolesti, pa me je crkva rasporedila da radim na video-produkciji. Nedugo zatim, crkva me je zamolila da pružim tehničku obuku jednoj sestri. Imala je dobar kov i brzo je učila. Pomislila sam: „Ako nauči sve ove tehnike, da li će zauzeti moje mesto? Hoće li me starešina potceniti ako vidi da ova sestra uči brže od mene?” Nakon što sam to pomislila, nisam više želela da budem tako marljiva u njenom obučavanju. Tada sam shvatila da nisam u ispravnom stanju, pa sam požurila da se pomolim, zamolivši Boga da čuva moje srce. Setila sam se nečega iz Božjih reči: „Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi poslužile kao blagovremeni podsetnik, pa sam se pobunila protiv svojih pogrešnih misli i dala sve od sebe da obučim tu sestru. Nekoliko dana kasnije mogla je samostalno da pravi video-zapise. Dok smo radile zajedno, naše dužnosti postale su nešto produktivnije. Nakon ovog iskustva shvatila sam da skladna saradnja donosi radost i mir našim srcima. Samo skladnom saradnjom možemo da zadobijemo prosvećenje i vođstvo Svetog Duha i da postignemo dobre rezultate u našim dužnostima. Ova promena u meni u potpunosti je ostvarena Božjim rečima. Hvala Bogu!