Počela sam da nadgledam rad na produkciji video-zapisa u novembru 2018. godine. Svakog dana sam bila na ivici nerava zbog velikog obima posla. Bila sam zauzeta rešavanjem svakojakih problema i praćenjem rada ostalih. Nisam smela da se opustim. Posle izvesnog vremena, Dženifer bi često davala savete u pogledu naših video-snimaka i govorila bi da su svi ti problemi nastali zbog toga što se ne trudimo. Osetila bih snažan otpor kada bih videla takve njene poruke. Već smo davali sve od sebe da greške svedemo na minimum i ono što smo postigli u poslu nije bilo tako loše. Zar ona nije samo razvlačila proces svojim sitničarenjem? Nikada nisam ozbiljno shvatala njene predloge, misleći da drami ni oko čega i da odugovlači posao. Jednog dana sam zakazala razgovor s Dženifer. Objedinila sam neka načela u razgovoru o tome kako njeno sitničarenje utiče na napredak našeg posla. Iznenadila sam se kada je odmah nakon našeg razgovora oštro rekla: „To je jedan aspekt načela stvari. Ali da te podsetim – nemoj misliti da su načela opravdanje za površno i neodgovorno ponašanje u obavljanju dužnosti. To su dve različite stvari. Nemoj da ih mešaš.” Kada sam čula šta je rekla, iako ništa nisam rekla, bilo je tu u meni. Mislila sam: „Hoćeš da kažeš da sam ja površna i neodgovorna u svojoj dužnosti? Očigledno je da sitničariš i usporavaš stvari, a ipak me kritikuješ! Šta je to toliko bitno kod nekih sitnih problema? Oni uopšte neće uticati na kvalitet video-snimaka, a i već smo uradili prilično dobar posao. Ne znaš koliki je naš obim posla, a samo izvlačiš sitne probleme i onda me tako orezuješ. Tako si nadmena!” Posle toga sam odbila da komuniciram s Dženifer. Ako bi ona ukazala na neki problem, ja bih se usprotivila i emotivno sam pristupala rešavanju problema.

Skoro svake dve nedelje posle toga, Dženifer bi nam pripremila rezime povratnih informacija o problemima u poslu. Jednom je čak te informacije iznela starešini. Razbesnela sam se kad sam to čula. Napravili smo neke greške, ali s tako velikim obimom posla svakog meseca, zar nije normalno da se neke sitnice ne obave kako treba? Zar je stvarno to morala da kaže starešini? Opsednuta si sitnicama i tvoja merila su suviše stroga. Da li smatraš da smo mi, braća i sestre, mašine? Zar nikada ne smemo da pogrešimo? Što sam više razmišljala, to sam bila sve ljuća. Kada je starešina došla da razgovara sa mnom, uperila sam prstom u Dženifer, rekavši da je izuzetno nadmena. Nije imala svest o sebi, nego je samo ukazivala na naše probleme. Starešina je videla da ja nemam nimalo svesti o sebi i govorila je o tome kako bi trebalo da se ispravno ponašam prema Dženifer. Rekla mi je da se preispitam i naučim lekciju. Ali ja sam ignorisala reči starešine. Odugovlačila sam s rešavanjem problema koje je Dženifer pomenula u svojoj povratnoj informaciji i uopšte se nisam trudila da razmislim kako da ubuduće izbegnem slične probleme. Da li si tada znala da tvoje stanje nije dobro? Bila sam blago svesna toga i u molitvi sam tražila Boga, moleći Ga da me usmeri kako da naučim lekciju i kako da steknem svest o sebi po tom pitanju.

Jednog dana sam, tokom predanosti, pročitala neke Božje reči, koje su mi pomogle da steknem malo svesti o svom stanju. Božje reči kažu: „Kada ljudi vole da se prepiru oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno, oni pokušavaju da razjasne da li je svaka stvar ispravna ili pogrešna i ne prestaju dok se stvar ne raščisti i dok se ne utvrdi ko je bio u pravu, a ko nije; zaokupljeni su stvarima za koje nema odgovora. Šta je smisao ovakvog postupanja? Naposletku, da li je dobro prepirati se oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno? (Nije.) U čemu je greška? Da li postoji bilo kakva veza između ovoga i primenjivanja istine? (Ne postoji nikakva veza.) Zašto kažete da ne postoji? Prepiranje oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno nije u skladu sa istina-načelima, ne podrazumeva diskutovanje ili razgovor u zajedništvu o istina-načelima; naprotiv, ljudi uvek govore o tome ko je bio u pravu, a ko nije, šta je bilo tačno, a šta netačno, ko je bio razuman, a ko nije, ko je imao dobre razloge, a ko nije, ko je izgovorio višu doktrinu – to je ono što ispituju. Kada Bog stavlja ljude na kušnju, oni uvek pokušavaju da se raspravljaju sa Bogom, uvek iznose ovaj ili onaj razlog. Da li Bog diskutuje o takvim stvarima sa tobom? Da li se Bog raspitivao o kontekstu? Da li te je Bog pitao šta su tvoji razlozi i uzroci? Nije. Kada te iskušava, Bog te pita da li imaš pokoran stav ili pružaš otpor. Bog pita da li razumeš istinu ili ne i da li si pokoran ili nisi. To je sve što Bog pita, ništa drugo. Bog te ne pita koji je razlog tvoje nepokornosti, Njega ne zanima da li imaš dovoljno dobar razlog ili ne – On uopšte ne uzima takve stvari u obzir. Bog posmatra samo da li si pokoran ili nisi. Bez obzira na tvoje životno okruženje i kontekst, Bog ispituje jedino da li u tvom srcu postoji pokornost i da li imaš pokoran stav; Bog sa tobom ne raspravlja o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, On ne mari za tvoje razloge, već samo za to da li si istinski pokorna osoba – to je sve što Bog traži od tebe. Zar to nije istina-načelo? Da li istina-načela postoje u srcima onih ljudi koji vole da se prepiru oko toga šta je ispravno, a šta pogrešno i koji vole verbalne obračune? (Ne postoji.) Zašto ne postoji? Da li su oni ikada obratili pažnju na istina-načela? Da li su ikada stremili ka njima? Da li su ih ikada tražili? Nikada nisu obraćali pažnju na njih, nisu stremili ka njima niti su ih tražili – u njihovim srcima uopšte nema istina-načela. Shodno tome, mogu da žive jedino u okviru ljudskih predstava, sve što je u njihovim srcima svodi se na ispravno i pogrešno, tačno i netačno; sve su to izgovori, razlozi, sofistika i argumenti nakon kojih odmah jedni druge napadaju, okrivljuju i osuđuju. Narav ovakvih ljudi je takva da oni prosto vole da diskutuju o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, oni vole da sude ljudima i da ih osuđuju. Takvi ljudi ne vole i ne prihvataju istinu, skloni su tome da pokušavaju da se raspravljaju sa Bogom, pa čak i da Ga osuđuju i da Mu se opiru. Na kraju će završiti tako što će biti kažnjeni” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (15)”). Božje reči su mi razotkrile da ljudi koji stalno govore o tome šta je u nekoj situaciji ispravno ili pogrešno najpre detaljno istražuju ko je u pravu, a ko nije i na čijoj strani je razum. Ako mogu da okolišaju, oni počinju da raspravljaju o svom slučaju, fiksiraju druge pogledom, postaju neposlušni i suprotstavljaju se, pa čak i napadaju druge, ne tragajući za istinom niti razmišljajući o sopstvenim problemima. Ne pokoravaju se situacijama koje Bog postavlja pred njih. Razmišljala sam o tome zašto ovako postupam. Kada je Dženifer ukazala na neke probleme u našem radu, znala sam da ti problemi postoje, ali sam iznalazila razloge i izgovore da bih se opravdala, smatrajući da i inače radimo dobro s obzirom na količinu posla i da je nemoguće izbeći neke manje probleme. Čak sam pokušala da je opovrgnem pomoću načela i sprečim je da ističe probleme. Mislila sam da previše očekuje, da su ti problemi nebitni i da nije važno čak i ako se oni ne reše. Kada me je Dženifer kritikovala zato što sam površna i neodgovorna, ja ne samo što to nisam prihvatila od Boga, nego sam i razvila predrasude prema njoj i mislila sam da sitničari. Kada bi bila stroga na rečima i time povređivala moj ponos, označila sam njenu narav kao nadmenu i čak sam je osuđivala pred starešinom, nastojeći da ubedim starešinu da stane na moju stranu i da nju vidi u lošem svetlu. Kada mi je starešina pomogao, odbila sam da ga slušam. Nisam prihvatala situacije od Boga niti sam razmišljala o sopstvenim problemima. Umesto toga sam pronalazila izgovore i opravdanja i raspravljala o tome ko je u pravu a ko nije. Samo sam pokazala naprasitost bez i trunke poslušnosti. Kako sam mogla da se nazovem vernicom? Postupala sam kao bezvernik.

Posle toga sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči, koji mi je pomogao da još bolje razumem Božju nameru. Božje reči kažu: „Sve što ljudi rade je u vezi sa traženjem istine i sprovođenjem istine u delo; Sve što je u vezi sa istinom se odnosi na kvalitet čovekove ljudskosti i na stav koji ljudi imaju kada nešto rade. U većini slučajeva, kada ljudi čine stvari ne držeći se načela, to je zato što ne razumeju načela koja stoje iza njih. Ali, veoma često ljudi ne samo da ne razumeju ta načela, već i ne žele da ih razumeju. Iako znaju nešto malo o njima, oni ipak ne žele da u tome budu bolji. Ovaj standard se ne nalazi u njihovim srcima, kao ni ovaj zahtev. Dakle, njima je veoma teško da nešto dobro urade, da čine stvari na način koji je u skladu sa istinom i koji udovoljava Bogu. Ključ toga hoće li ljudi moći da obavljaju svoje dužnosti na prihvatljiv način leži u tome čemu oni teže, streme li istini ili ne, i vole li pozitivne stvari ili ne. Ako ljudi ne vole pozitivne stvari, nije im lako da prihvate istinu, a to je veoma problematično – iako ispunjavaju dužnost, oni samo službuju. Bez obzira na to da li ti razumeš istinu ili ne i jesi li ili nisi sposoban da shvatiš načela, ako svoju dužnost obavljaš po savesti, u najmanju ruku ćeš postići prosečne rezultate. Samo to je prihvatljivo. Ako si tada u stanju da tražiš istinu i da činiš stvari u skladu sa istina-načelima, onda ćeš moći da ispuniš Božje zahteve u potpunosti i da budeš u skladu sa Božjim namerama. Koji su Božji zahtevi? (Da ljudi dobro obavljaju svoje dužnosti, celim srcem i svom svojom snagom.) Kako treba razumeti ’celim srcem i svom snagom’? Ako ljudi posvete sve svoje misli izvršavanju svojih dužnosti, onda to rade celim srcem. Ako koriste svaki atom svoje snage da bi obavili svoje dužnosti, onda to čine svom snagom. Da li je lako dati celo srce i svu svoju snagu? Ovo nije lako postići ako nemate savest i razum. Ako čovek nema srce, ako mu nedostaje intelekt i nije sposoban da razmišlja, i ako, kada se suoči sa problemom, ne zna kako da traži istinu i nema načina ili sredstava da to učini, da li je on sposoban da dȃ svoje srce? Definitivno nije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Od Božjeg plana upravljanja najveću korist ima čovek”). Pošto sam razmislila o Božjim rečima, shvatila sam Njegovu nameru. Bog od ljudi ne zahteva da postignu savršenstvo u svojoj dužnosti, već gleda na to da li su dali sve od sebe i da li imaju takav stav da nastoje da još bolje obavljaju svoju dužnost. Bog ispituje ljudsko srce. Razmislila sam o svom stavu prema svojoj dužnosti u odnosu na Božje reči. Uvek sam smatrala da imam veliki obim posla, pri čemu treba da mislim i pazim na mnogo toga, i da je normalno da se u poslu jave manji problemi. Ponekad, iako sam znala da bi se ti problemi mogli izbeći. Ponekad, iako sam znala da bi se ti problemi mogli izbeći, što je dovelo do odugovlačenja i nerešavanja problema. Ali zapravo Bog ne zahteva da nikad ne napravim grešku u obavljanju svoje dužnosti. On samo prezire moj površan i nedogovoran stav. Dženifer mi je skretala pažnju na neki problem tako što bi ukazala na njega, čime mi je pomagala da ga blagovremeno rešim i da dobro obavim svoju dužnost. Kad sam jednom to shvatila, moje stanje se donekle popravilo. Posle toga sam razgovarala i rezimirala stvar s drugima, razmišljajući o tome kako da se promenim. Sledećeg puta kada bi neko ukazao na neki problem, nisam se toliko opirala i nisam bila tako površna, nego sam ga rešavala zajedno sa drugima.

Takođe sam se preispitala. Zašto sam se toliko protivila Dženiferinim predlozima? Kasnije sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči i stekla malo svesti o sebi. Božje reči kažu: „Tipičan stav antihristȃ prema orezivanju ogleda se u tome da žestoko odbijaju da ga prihvate ili priznaju. Koliko god zla da učine ili koliku god štetu da nanesu delu Božje kuće i život-ulasku Božjeg izabranog naroda, ne osećaju ni najmanje kajanje, kao ni to da su išta dužni. Sa ove tačke gledišta, imaju li antihristi ljudskost? Nipošto je nemaju. Nanose svakakvu štetu Božjem izabranom narodu i škode radu crkve – pripadnicima Božjeg izabranog naroda to je jasno kao dan i mogu da primete čitav niz zlih dela antihristȃ. Pa ipak, antihristi tu činjenicu ne prihvataju niti je priznaju; tvrdoglavo odbijaju da priznaju da greše ili da su odgovorni. Nije li ovo pokazatelj da imaju odbojnost prema istini? Antihristi u tom stepenu imaju odbojnost prema istini. Ma koliko rđavosti da počine, tvrdoglavo odbijaju da to priznaju i do kraja ostaju nepopustljivi. To u dovoljnoj meri dokazuje da antihristi nikad ne shvataju ozbiljno delo Božje kuće niti da prihvataju istinu. Oni ne veruju u Boga; oni su Sotonine sluge, dolaze da ometaju i prekidaju delo Božje kuće. U srcu antihristȃ postoje samo reputacija i status. Ako bi svoju grešku priznali, smatraju da bi onda morali da preuzmu odgovornost, a u tom slučaju bi njihov status i reputacija bili ozbiljno ugroženi. Shodno tome, opiru se uz stav ’poricaću do smrti’. Ma koliko da ih ljudi razotkrivaju ili detaljno analiziraju, oni se svim silama upiru da to poreknu. Bilo da je njihovo poricanje namerno ili ne, ukratko, ova ponašanja, s jedne strane, razotkrivaju priroda-suštinu antihristȃ koja ima odbojnost i mržnju prema istini. S druge strane, to pokazuje u kojoj meri antihristi čuvaju svoj status, reputaciju i interese. U međuvremenu, kakav je njihov stav prema poslu i interesima crkve? Odlikuju ga prezir i neodgovornost. Oni nemaju nimalo savesti ni razuma. Zar izbegavanje odgovornosti antihristȃ ne ukazuje na ove probleme? S jedne strane, izbegavanje odgovornosti dokazuje njihovu priroda-suštinu koja ima odbojnost i mržnju prema istini, dok s druge strane pokazuje da oni nemaju savest, razum i ljudskost. Koliko god da je njihovim ometanjem i zlodelima život-ulazak braće i sestara pretrpeo štetu, njih ne dotiče nikakav prekor i to ih nikad ne bi moglo uznemiriti. Kakvo je ovo stvorenje? Čak bi se i delimično priznanje sopstvene greške moglo računati kao da imaju makar malo savesti i razuma, međutim, antihristi nemaju čak ni to zrnce ljudskosti. Šta biste onda rekli da su oni? Antihristi su u suštini đavoli” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Božje reči razotkrivaju da antihristi ne prihvataju istinu. Oni po svojoj prirodi imaju odbojnost prema istini i mrze istinu. Kada ih orezuju i razotkrivaju, oni se bacaju na smišljanje izgovora i ne osećaju nikakvo kajanje čak i ako uzrokuju ozbiljnu štetu u poslu. Čak ne mogu ni da priznaju svoje greške i posebno su nepopustljivi. Razmislila sam kada sam uporedila sebe s Božjim rečima. Očigledno sam bila površna u obavljanju svoje dužnosti, pa je bilo mnogo previda i problema, ali nisam osećala ni krivicu ni kajanje. Kada sam se suočila s orezivanjem i podsećanjem, nisam to prihvatila. Uvek sam pronalazila razloge da se opravdam i da to odbacim. Nisam htela da priznam sopstvene greške. Mislila sam ću ispasti loša ako priznam greške i da će to naškoditi mom ugledu, statusu i renomeu, pa će me drugi gledati s visine. Bila sam krajnje nerazumna. Pokazivala sam narav odbojnosti prema istini. Ostali su mi davali predloge da bi mi pomogli da uvidim šta mi nedostaje u obavljanju dužnosti, tako da mogu blagovremeno da rešim probleme i da bolje obavljam svoju dužnost. Ali ja to nikada nisam prihvatala od Boga niti sam razmišljala o sebi. Dakle, moj problem površnog obavljanja dužnosti nikada nije rešen i nikada nisam vršila svoju ulogu nadzornice, zbog čega su i ostali bili površni u obavljanju svoje dužnosti i takođe su pravili greške. Tada sam konačno uvidela da pošto nisam rešavala tu sotonsku narav odbojnosti prema istini, teško mi je bilo da prihvatim istinu i predloge drugih. Ako se i dalje ne kajem i ako ne rešim tu iskvarenu narav, problemi i odstupanja u obavljanju moje dužnosti će se množiti i na kraju ću činiti zlo, suprotstavljaću se Bogu, a On će me prezreti i ukloniti. Kada sam to shvatila, stvarno sam se uznemirila i pokajnički sam se molila Bogu, spremna da od sada sprovodim istinu u delo u obavljanju svoje dužnosti, a ne da živim u iskvarenosti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči, koji mi je pokazao put kako da rešim narav odbojnosti prema istini. Božje reči kažu: „Ako ti neko dȃ predlog kada ne razumeš istinu i kaže ti kako da se ponašaš u skladu sa njom, treba prvo taj predlog da prihvatiš i da dozvoliš svima da u zajedništvu porazgovaraju o njemu, pa da vidiš da li je taj put ispravan ili nije i da li je u skladu sa istina-načelima ili nije. Ako potvrdiš da je u skladu sa istinom, onda tako i postupaj; ako utvrdiš da nije usklađen sa istinom, onda nemoj tako da postupaš. Eto koliko je jednostavno. Kada tražiš istinu, treba da je tražiš od mnogo ljudi. Ako neko ima nešto da kaže, treba da ga slušaš i da ozbiljno shvatiš sve njegove reči. Nemoj da ga ignorišeš ni omalovažavaš, jer se to odnosi na nešto što je u delokrugu tvoje dužnosti i moraš se prema tome odnositi ozbiljno. To je ispravan stav i ispravno stanje. Kada budeš u ispravnom stanju i ne budeš pokazivao narav koja ima odbojnost prema istini i mrzi je, ovakvo će postupanje istisnuti tvoju iskvarenu narav. To je upražnjavanje istine. Ako na taj način upražnjavaš istinu, kakvim će plodovima to uroditi? (Bićemo vođeni Svetim Duhom.) Primanje vođstva Svetog Duha je jedan aspekt. Ponekad će pitanje biti veoma jednostavno i moći ćeš da ga rešiš koristeći sopstveni um; kada drugi završe sa davanjem predloga i kada budeš razumeo, bićeš u stanju da ispraviš stvari i da postupaš u skladu sa načelima. Ljudi možda misle da je to mala stvar, ali za Boga je velika. Zašto ovo kažem? Zato što, kada ovako postupaš, ti si za Boga neko ko je u stanju da upražnjava istinu, neko ko voli istinu, i neko kome istina nije odbojna – kada Bog pogleda u tvoje srce, On vidi i tvoju narav, a to je velika stvar. Drugim rečima, kada vršiš svoju dužnost i deluješ u prisustvu Boga, ono što proživljavaš i izlivaš su istina-stvarnosti koje ljudi treba da poseduju. Stavovi, misli i stanja koja poseduješ u svemu što radiš najvažnija su stvar za Boga, i ono što On ispituje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). Bože reči su mi ukazale na put praktičnog delovanja. Kada braća i sestre iznesu predloge ili ukažu na moje probleme, trebalo bi najpre da imam stav prihvatanja i poslušnosti. Kada ne znam kako da nešto izvršim, ne bi trebalo da to prezirem ili da mu se protivim, nego prvo treba da to prihvatim, zatim da tražim da razgovaram s nekim ko razume istinu, a onda kada dobro shvatim načela, da to sprovedem u delo. To predstavlja obavljanje dužnosti u skladu s Božjom namerom. Razmišljala sam o tome da kada drugi primete i ukažu na probleme ili nedostatke u mom poslu, kada mi daju predloge i kada me orezuju, to rade isključivo zato što su odgovorni za crkveni posao, a ne da bi me izdvajali ili mi otežavali stvari. Trebalo bi da to primim od Boga, da budem poslušna, da prihvatam stvari, da razmišljam o svojim problemima, da se promenim i da ih blagovremeno rešim. To je jedini način da moj posao malo-pomalo postane bolji i da sprečim da se crkveni posao prekida zbog moje iskvarene naravi.

Jednog dana Dženifer je poslala poruku u kojoj je ukazala na neke probleme s našim videima. Kada sam videla poruku, na trenutak sam se usprotivila. Već sam s drugima razgovarala o tim problemima i pozabavila se njima. Zašto ih ona opet iznosi? Htela sam da kažem nešto u svoju odbranu, ali onda sam zastala da razmislim o tome. Ako je ona ukazala na nešto, sigurno još ima previda ili nedostataka u poslu. Stoga sam preuzela inicijativu i pitala Dženifer za to. Pošto sam stekla temeljno razumevanje, konačno sam shvatila da sam o tim problemima razgovarala samo s braćom i sestrama, ali da kasnije nisam blagovremeno pratila njihov rad. Takođe sam shvatila da nisam bila dovoljno aktivna i odgovorna prema svom poslu, nego da sam samo pasivno čekala da drugi ukažu na probleme da bih mogla da ih rešim. Stoga sam preuzela inicijativu i pitala ostale za probleme koji još uvek postoje u našim video-snimcima. Razgovarala sam s njima i blagovremeno rešila probleme. Posle izvesnog vremena postalo je jasno da ima sve manje i manje problema i osetila sam mir i olakšanje u obavljanju svoje dužnosti. Takođe sam osećala u srcu da samo ako budem u stanju da prihvatim predloge drugih, da tragam za istinom i da rešavam svoje probleme moći ću dobro da obavljam svoju dužnost.