Ranije nisam shvatala ozbiljno svoje dužnosti i puno sam lenčarila. Ćesto sam nemarno obavljala poslove. Pozvala bih moguće primaoce jevanđelja da slušaju propovedi, ali nisam bila voljna da pričam sa njima niti da ih pitam kako se osećaju u vezi s onim što su čuli. Mislila sam da je to što sam pozvala puno ljudi da slušaju značilo da dobro obavljam dužnost. Osim toga, tako mi je bilo lakše. Bilo mi je naporno da pričam s njima; ne samo zato što je dugo trajalo odgovaranje na njihova pitanja, već je zahtevalo i puno truda, i zato nisam htela puno da se angažujem oko njih. Mislila sam da će oni koji se bave jevanđeljem razgovarati sa njima i da će to biti dovoljno, da nije važno da li ja znam njihovu situaciju. Na jednom okupljanju, vođa je rekao: „Kad pozovemo ljude da dođu da slušaju propovedi, moramo da znamo šta se sa njima dešava posle, da vidimo da li dolaze na okupljanja, da li razumeju ono što je rečeno i da čujemo kako oni gledaju na to. Moramo svim srcem da se potrudimo da im pomognemo i to je takođe naša dužnost.” Ali ja to tada nisam shvatala. Mislila sam da je to gnjavaža i nisam se toliko žrtvovala niti se posebno trudila. Išla sam najlakšim putem i nisam razmišljala o tome da li sam postigla neki rezultat. Jednom je vođa rekao da postoje neki koji pozivaju puno slušalaca, ali da se tek mali broj njih bavio traženjem i istraživanjem. Znala sam da sam ja jedna od njih; samo sam se površno bavila poslom i nisam imala nikakve prave rezultate. Posle je vođa došao da ispita moj rad i rekao: „Kako su sada ovi mogući primaoci jevanđelja?” Osetila sam se posramljeno i nisam znala šta da kažem. Sa mnogima od njih nisam bila u kontaktu i nisam ni ponudila pomoć i podršku nekima koji nisu dolazili da slušaju propovedi. Samo tako sam ih zanemarila.

Počela sam da razmišljam o tome nakon razgovora sa vođom. Videla sam da Bog kaže: „Ljudi treba da izvrše sve ono što Bog od njih zahteva, kao i sve najrazličitije poslove u Božjoj kući – sve se to smatra ljudskim dužnostima. Kakav god posao da ljudi obavljaju, to je dužnost koju treba da izvršavaju. Dužnosti obuhvataju široku lepezu poslova u raznim oblastima, ipak, kakvu god dužnost da obavljaš, jednostavno rečeno to je tvoja obaveza i nešto što treba da učiniš. Sve dok svesrdno težiš tome da to radiš kako treba, imaćeš Božje odobravanje i priznanje da si neko ko istinski veruje u Njega. Bez obzira na to ko si, ako uvek nastojiš da izbegneš svoju dužnost ili se od nje sakriješ, u tom slučaju postoji problem. Ti si, blago rečeno, previše lenj, previše prevrtljiv, dokon si, voliš dokolicu i prezireš rad. Ozbiljno govoreći, nisi spreman da izvršavaš svoju dužnost, nisi odan i nepokoran si. Ako nisi u stanju ni da se fizički potrudiš da uradiš to malo posla, šta onda možeš? Šta si u stanju da uradiš kako valja? Ako je čovek istinski posvećen svojim dužnostima i ima osećaj odgovornosti, onda će, dokle god to Bog zahteva i dokle god je to potrebno Božjoj kući, uraditi sve što se od njega traži, ne rukovodeći se sopstvenim odlukama. Zar jedno od načela obavljanja dužnosti nije u tome da se čovek prihvati onoga što može i što treba da uradi i da to valjano obavi? (Jeste.)” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (4. deo)”). „Ako si pokoran i iskren, pri izvršavanju zadatka nećeš biti površan ni aljkav, već ćeš se potruditi svim srcem i svom snagom. Ako je čovekovo unutrašnje stanje pogrešno i u njemu raste negativnost, izgubiće motivaciju i poželeće da bude površan; on u svom srcu sasvim dobro zna da njegovo stanje nije ispravno, a ipak se i dalje ne trudi da to ispravi tako što će tražiti istinu. Takvi ljudi ne vole istinu i tek su malčice spremni da obavljaju svoju dužnost. Neskloni su tome da se potrude ili da trpe nedaće, uvek nastojeći da zabušavaju. Bog je sve to, zapravo, već pomno preispitao, pa zašto se onda ne obazire na te ljude? Bog jednostavno čeka da se Njegov izabrani narod probudi, da prozre i razotkrije te ljude i da ih eliminiše” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (4. deo)”). U Božjim rečima videla sam da ljudima koji odgovorno obavljaju svoju dužnost nije potreban nadzor drugih da bi obavili zadatke; oni svim srcem obavljaju svoju dužnost. Ali oni koji svoju dužnost ne shvataju ozbiljno, samo naizgled obavljaju poslove i otaljavaju ih. Čak i ako se ljudima čini da su uradili puno posla, to je samo površno jer nisu postigli nikakve stvarne rezultate. Oni obmanjuju ljude. Božje reči su razotkrile moje stanje. Bila sam srećna kad sam pozvala moguće primaoce jevanđelja da dođu na propovedi jer kad bi svi videli koliko sam ljudi pozvala mislili bi da sam odgovorna osoba. Ali u stvarnosti, kad je trebalo da saznam šta se sa njima dešava nakon toga, nisam htela da se potrudim, niti da trošim vreme i energiju. Samo sam htela da prebacim posao na one koji se bave jevanđeljem. Sviđalo mi se to što sam se izvlačila od obaveza. Koji god put da mi je zahtevao manje napora i bio prijatniji, tim putem sam išla. Koristila sam prečice kad su stvari bile komplikovanije. Želela sam da odustanem kad se nešto činilo teško ili je trebalo da uložim puno napora. Bila sam pravi zabušant! Nisam se trudila da saznam koja pitanja mogući primaoci jevanđelja imaju nakon što su čuli propovedi, da li i dalje dolaze na okupljanja, a ako ne, zašto ne dolaze i tako dalje. Bila sam istinski neodgovorna u svojoj dužnosti i nisam se predavala poslu, već sam htela da izgleda da uspešno obavljam svoju dužnost. Bila sam tako prepredena i lažljiva da nisam zasluživala poverenje. Setila sam se još jednog svog iskustva iz prošlosti. Kad sam išla u školu i dobijala loše ocene, morala sam na dopunsku, ali čak ni tada nisam učila marljivo. Uvek sam više volela lak nego težak posao i bila sam lenja. To je deo moje prirode. Kad sam to shvatila, počela sam više da razmišljam o svom poslu, da menjam navike i da komuniciram sa tim mogućim primaocima jevanđelja. Razgovarala sam i sa onima koji su se bavili jevanđeljem i tražila pomoć od njih. Kad sam to uradila, postala sam malo efikasnija.

Kasnije sam one koji su bili spremni da prihvate istiniti put predavala onima koji koji zalivaju, ali i dalje mnogi ljudi nisu nastavljali da dolaze na okupljanja. Postojala je jedna osoba koja je bila previše zauzeta poslom da bi dolazila na okupljanja. Isto tako, majka joj je nedavno preminula. Bila je slomljena i povukla se od ostalog sveta. Nisam znala kako da komuniciram sa njom, osim da nađem neke jednostavne reči koje bih joj rekla. Kad bi ljudi naišli na probleme, nisam umela da nađem prave Božje reči da im pomognem da ih reše. To mi je bilo baš teško. Više sam volela da pozovem ljude da slušaju propovedi jer je to bilo lakše. Nisam baš volela da pričam s njima; plašila sam se pitanja na koja ne umem da odgovorim, pa sam se odlučivala da ih izbegavam i zapostavljam. Oko pola godine kasnije, videla sam da je samo šest od onih koje sam pozvala prihvatilo Božje delo poslednjih dana, dok su ostala braća i sestre pridobili puno ljudi. Bilo me je sramota i obuzelo me je kajanje. Bila sam nemarna u obavljanju svojih dužnosti tih šest meseci. Kad bih mogla da vratim vreme, ne bih bila nemarna. Činjenica da su drugi doveli tako puno ljudi u Božju kuću pokazala je da je to moguće. Videla sam reči Svemogućeg Boga koje kažu: „Prilikom širenja jevanđelja, ljudi moraju da ispune svoju odgovornost i da se ozbiljno pozabave svakim mogućim primaocem jevanđelja. Bog spasava čoveka u najvećoj mogućoj meri i ljudi moraju da budu obzirni prema Božjim namerama, ne smeju da zanemare bilo koga ko traži i istražuje istiniti put. Štaviše, dok širite jevanđelje morate da dokučite načela. U vezi sa svakom osobom koja istražuje istiniti put, morate da posmatrate, razumete i dokučite stvari kao što su njena verska prošlost, da li je njen kov dobar ili loš, kao i kvalitet njene ljudskosti. Ako naiđete na osobu koja je žedna istine, koja je u stanju da shvati Božje reči i koja može da prihvati istinu, tada je tu osobu Bog predodredio. Treba da se svim silama potrudite da s njom u zajedništvu razgovarate o istini i da je pridobijete. Međutim, ako se radi o osobi manjkave ljudskosti i užasnog karaktera, koja se samo pretvara da je žedna istine, a zapravo se neprestano prepire i ne odriče se vlastitih predstava, treba je ostaviti po strani i dići ruke od nje. Među onima koji istražuju istiniti put ima ljudi koji poseduju moć razumevanja i odličnog su kova, ali su nadmeni i samopravedni. Čvrsto se drže verskih predstava, tako da sa njima o istini treba u zajedništvu da razgovarate s velikom ljubavlju i strpljenjem, kako biste im pomogli da to reše. Treba da odustanete samo ukoliko oni ne prihvataju istinu bez obzira na to kako u zajedništvu razgovarate s njima – to će značiti da ste učinili sve što je bilo u vašoj moći. Ukratko, nemojte olako odustajati ni od koga ko je u stanju da prizna i prihvati istinu. Dokle god su ljudi voljni da istražuju o istinitom putu i sposobni su da traže istinu, treba svojski da se trudite i da im čitate što više Božjih reči, da s njima što češće u zajedništvu razgovarate o istini, da im svedočite o Božjem delu i razrešite njihove predstave i pitanja, kako biste mogli da ih pridobijete i dovedete pred Boga. To je u skladu s načelima širenja jevanđelja. Dakle, kako oni mogu da se pridobiju? Ukoliko tokom razgovora s njima utvrdiš da je ta osoba dobrog kova i dobre ljudskosti, moraš da učiniš sve što možeš da ispuniš svoju odgovornost; moraš da platiš određenu cenu i da koristiš određene načine i sredstva i nije važno koje načine i sredstva koristiš sve dok ih koristiš da bi pridobio tu osobu. Ukratko, da bi je pridobio, moraš da ispuniš svoju odgovornost, da upotrebiš ljubav i da učiniš sve što je u tvojoj moći. Moraš da razgovaraš o svim istinama koje si shvatio i da činiš sve što treba da činiš. Čak i ako ne uspeš da pridobiješ tu osobu, savest će ti biti čista. Učinio si sve što si mogao. Ukoliko u svom razgovoru o istini nisi jasan, a ta osoba se drži svojih predstava i ti izgubiš strpljenje i svojevoljno digneš ruke od te osobe, to se naziva nemarom pri obavljanju dužnosti i to će ti se računati kao prestup i mrlja. Ima ljudi koji se pitaju: ’Da li ova mrlja znači da me je Bog osudio?’ Odgovor zavisi od toga da li ljudi te stvari čine namerno i po navici. Bog ne osuđuje ljude za povremene prestupe; dovoljno je da se pokaju. Ali kada svesno postupaju pogrešno i odbijaju da se pokaju, Bog ih osuđuje. Kako da ih Bog ne osudi kad su očigledno svesni istinitog puta, a ipak namerno čine greh? Posmatrano u skladu s istina-načelima, to znači biti neodgovoran i površan, i u najmanju ruku ti ljudi nisu ispunili svoju odgovornost; tako Bog sudi o njihovim greškama. Ako odbiju da se pokaju, biće osuđeni. I tako, da bi smanjili ili izbegli slične greške, ljudi treba da učine sve što mogu da ispune svoje odgovornosti, da ljudima koji istražuju istiniti put daju najbolje moguće odgovore na sva pitanja i da svakako ne odugovlače niti odlažu ključna pitanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Božje reči su me zaista navele na razmišljanje i bila sam dirnuta. Bog je ljudima dao dužnosti i očekuje da daju celog sebe, ali ja nisam bila voljna da se žrtvujem u svojoj dužnosti da ljude dovedem Bogu. Bila sam lenja i suviše nemarna u svojoj dužnosti. Nisam radila kako je Bog rekao i nisam iskreno pridavala pažnju onima koji su istraživali istiniti put niti sam ispunjavala svoje obaveze. Mislila sam da je dovoljno samo da pozovem ljude da dođu da slušaju, a ono što je sledilo nije bio moj posao. Po mom mišljenju, to je bila obaveza onih koji se bave zalivanjem, a to da li su dolazili na okupljanja ili ne nije bio moj problem niti obaveza. I zato kad ne bi došli na okupljanja, nisam davala sve od sebe da nađem Božje reči da im pomognem. Mislila sam da su njihovi problemi teški da bih ja mogla da ih rešim, pa sam odustajala od toga. Ali zapravo, dokle god oni odgovaraju načelima propovedanja jevanđelja, treba ozbiljno da im posvetim pažnju jer sam ja ta koja ih je pozvala da dođu da slušaju. Normalno je bilo da nastavim da komuniciram sa njima posle toga, ali to nisam činila. Samo sam ih prosleđivala na zalivanje i sve je ostajalo na tome. Zaista nisam imala osećaj odgovornosti niti sam u obzir uzimala Božju nameru. Kad sam postala svesna svog problema, odlučila sam da promenim stav, ali sam znala da to ne mogu da učinim sama. Morala sam da se molim i da zatražim Božju pomoć. Nakon toga, kad sam upoznala moguće primaoce jevanđelja, često sam se molila Bogu da mi pomogne da ih dovedem Njemu i da mi da volje da radim naporno i da se istinski žrtvujem, a ne da budem nemarna u svojoj dužnosti kao ranije. Pitala sam i vođu kako da navedem ljude da prihvate Božje delo poslednjih dana. Podelila je sa mnom neke od načina i počela sam da razmišljam u želji da vidim šta to dosad nisam radila. Shvatila sam da nisam tražila istinu u svom radu i da nisam učila od svoje braće i sestara. Kad neki ljudi ne bi došli na okupljanja, ja nisam želela da znam zašto, već sam dizala ruke od njih. Moj stav prema dužnosti bio je izuzetno nemaran.

To me je navelo da pomislim na Božje reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, postidela sam se. Kao Božje stvorenje, trebalo je da dobro obavljam dužnost. To je moja misija i razlog življenja. Ako to ne mogu da radim, onda ću izgubiti funkciju zbog koje sam stvorena i neću biti vredna toga da živim pred Bogom. Na kraju će me Bog prezreti i eliminisati. Širenje jevanđelja carstva je najhiitnija namera Boga, i treba da dam celu sebe u dužnosti, a ne da budem nemarna. Pomislila sam na trenutak kad je Bog pozvao Noja da napravi barku. Iako je to bio izuzetno težak zadatak, Noje nije odustao. Nije pitao Boga kad će barka biti završena niti kad će nastupiti potop. Samo je pratio Božja uputstva i pravio barku. Kad sam toga postala svesna, shvatila sam da moram da promenim svoj stav prema dužnosti, da pratim Nojev primer i dam sve od sebe da dobro obavljam dužnost. Jednom su tokom okupljanja drugi delili iskustva propovedanja i kako su koristili Božje reči da reše probleme mogućih primalaca jevanđelja. Kad sam ih čula, bila sam veoma dirnuta. Više nisam želela da budem lenja. Htela sam da budem odgovorna, da svu svoju energiju usmerim na dužnost.

Često bih obratila pažnju na to koji ljudi nisu došli na okupljanja i odmah bih pozvala one koji nisu bili tamo i sa njima delila Božje reči. Kad sam se svim srcem posvećivala svakoj osobi, većina njih je redovno dolazila na okupljanja. Sećam se jedne osobe koja nekoliko dana nije dolazila. Poslala sam joj poruku, ali kad nije odgovorila nekoliko dana, zabrinula sam se. Pozvala sam brata Derlija, koji se bavi zalivanjem, da ga pitam šta se dešava. Rekao je da je imala problema na poslu, pa je on sa njom podelio neke Božje reči. Kad sam to čula, osetila sam da to nije dovoljno, pa sam zamolila brata Derlija da je pozove i razgovara s njom telefonom. Na moje iznenađenje, nakon tog razgovora, pristala je da dođe na okupljanje istog tog dana i izvinila se što ranije nije dolazila. Nedugo posle toga, pridružila se crkvi. Srce mi je bilo puno radosti. Bila sam tako zahvalna Bogu! Videla sam da Bog takođe kaže: „Ako zaista poseduješ savest i razum, onda ćeš, pri obavljanju stvari, u njih uložiti malo više srca, kao i malo više ljubaznosti, odgovornosti i obzira, a moći ćeš i da uložiš više truda. Kada budeš uložio više truda, učinak dužnosti koje obavljaš će se poboljšati. Tvoji rezultati će biti bolji, a to će udovoljiti i Bogu i ljudima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). „Morate da obezbedite ulazak s pozitivne strane. Ako pasivno čekate, onda ste i dalje negativni. Morate biti samoinicijativni u saradnji sa Mnom; budite vredni i nikada nemojte biti lenji. Uvek razgovarajte sa Mnom i postignite još dublju intimnost sa Mnom. Ako ne razumeš, ne budi nestrpljiv očekujući brze rezultate. Nije da Ja ne želim da ti kažem; samo želim da vidim da li se oslanjaš na Mene kada si u Mom prisustvu i da li si uveren u svoju zavisnost od Mene. Moraš mi uvek ostati blizu i staviti sve stvari Meni u ruke. Ne vraćaj se uzalud. Nakon što jedno vreme nesvesno budeš bio blizu Mene, Moje namere će ti biti otkrivene. Ako ih budeš shvatio, zaista ćeš stati licem u lice sa Mnom i tada ćeš zaista pronaći Moje lice. Osetićeš veliku jasnoću i postojanost u sebi i imaćeš na šta da se osloniš. Tada ćeš takođe imati moć, kao i samopouzdanje, i imaćeš put kojim ćeš ići napred. Sve će ti lako dolaziti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 9. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Ranije sam bila pasivna u dužnosti i nedostajala mi je odvažnost. Nesmotreno sam zanemarivala moguće primaoce jevanđelja. Božje reči su me navele da shvatim da je vrlo važno ono što imaš u srcu. Kad se prema ljudima ophodimo s ljubavlju i sa njima iskreno razgovaramo, videćemo Božje vođstvo. Nakon što sam to shvatila, pomolila sam se Bogu, moleći ga da mi pomogne da dobro obavljam svoju dužnost i da svesno sprovodim u delo Njegove reči.

Posle toga sam postala proaktivna u razgovorima sa tim mogućim primaocima jevanđelja. Ako su zadovoljavali načela propovedanja, nastavila bih da se upoznajem sa njihovom situacijom dok ne bi prihvatili Božje delo. Kad sam to uradila, osetila sam kako me Bog vodi korak po korak i pomaže mi da shvatim da treba dobro da obavljam svoju dužnost. U srcu sam osetila samopouzdanje. Hvala Bogu!