Prošle godine sam zalivala nove vernike u crkvi. U međuvremenu sam morala da izaberem neke ljude koji bi mogli biti negovani i da utrošim svoje vreme i energiju da im pružim podršku. To mi je zaista padalo teško. Na primer, nisam znala koje ljude da obučavam na osnovu njihovih pravih stanja i samo bih nadmeno odlučila da nisu dovoljno dobri. Pored toga, nisam u sve to želela da uložim mentalnu snagu i da platim takvu cenu. Imala sam osećaj da je to stvarno zahtevan posao. Zato nikada nisam uspela da obučim nijednog novog vernika. Ali ako ih ne bih obučavala, moja nadzornica bi mogla da kaže da sam od njih previše očekivala i da nisam obraćala pažnju na to da ih negujem ili da sam bila nesposobna i da nisam umela da ih obučim. Nalazila sam se između čekića i nakovnja i nisam znala šta da radim. Imala sam osećaj da bi možda trebalo da upitam svoju nadzornicu i pustim nju da odluči. A onda ako to ne bi prošlo kako treba, to ne bi u celosti bila moja odgovornost i ne bih bila orezana ako bih napravila greške u svojim odlukama. Zato kada sam stupila u kontakt sa svojom nadzornicom, nisam joj direktno rekla da nisam dobra u prosuđivanju ljudi i da nisam znala šta da preduzmem, već sam umesto toga konstantno pričala o situacijama tih novih vernika i borbama koje vode: taj i taj ima slabu internet konekciju i teško je doći u kontakt sa njim, taj i taj je zauzet poslom, a taj i taj ne govori mnogo na sastancima… Onda sam, bojeći se da će reći da sam ljudima postavljala granice, okolišala, govoreći: „Ali aktivni su na okupljanjima i u svom stremljenju, pa ću dati sve od sebe da ih odnegujem.” Isprva sam mislila da će mi reći šta da radim, da nisu vredni truda po pitanju obuke, pa bi to bila njena odluka i ja ne bih bila odgovorna niti bih morala da potrošim sve to vreme na njih. No, bila sam iznenađena kada mi nije dala odgovor, već je samo strogo rekla: „Šta pokušavaš da kažeš? Slušati te kako pričaš tako izokola je iscrpljujuće. Ti uvek o situacijama novih vernika ovako izveštavaš. Rekla si da imaju određene probleme, pa je zvučalo kao da nisu vredni negovanja a onda si rekla da ćeš se maksimalno potruditi oko njih. Ne mogu da procenim šta zapravo misliš.” Bila sam prilično uznemirena. Pomislila sam: „Da li ona to kaže da govorim poput zmije? Zmija se nikada ne kreće pravolinijski i svuda ide cik-cak. Jesam li stvarno tako loša?” U to vreme sebe nisam uopšte poznavala; sumnjala sam da se možda iskaljuje na meni. Znala sam da je pogrešno razmišljati na taj način, da ona tako nešto ne bi rekla bez ikakvog razloga, da to mora da je odraz njenog stvarnog iskustva sa mnom. Mora da u tome što me orezuje postoji neka lekcija koju treba da naučim, a ja nisam mogla da vidim sopstvenu iskvarenost, pa mi je njeno ukazivanje na to bilo od pomoći. Zato sam joj rekla: „Ja zapravo ne vidim probleme koje opisuješ, ali želim to da prihvatim i razmislim o sebi.”

Nakon toga sam nastavila da razmišljam o onome što je rekla i molila sam se i tražila od Boga da me povede u mojoj samospoznaji. Setila sam se nečega iz Biblije, da je Bog Jahve upitao Sotonu: „’Odakle dolaziš?’ Sotona odgovori Jahveu rečima: ’Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko’” (Knjiga o Jovu 1:7). Potom sam pročitala Božju detaljnu analizu Sotoninog odgovora. Bog kaže: „Kako se, dakle, osećate kad vidite da Mu Sotona tako odgovara? (Osećamo koliko je Sotona besmislen, ali ujedno i lažljiv.) A možete li reći kako se Ja osećam? Osećam gađenje svaki put kada vidim ove njegove reči, jer one u sebi ne sadrže nikakvu suštinu. Da li je Sotona odgovorio na Božje pitanje? Ne, reči koje je Sotona izgovorio nisu bile odgovor i iz njih se ništa nije moglo zaključiti. Te reči nisu bile odgovor na Božje pitanje. ’Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.’ Kako ti razumeš ove reči? Odakle je, zapravo, Sotona došao? Jeste li dobili odgovor na to pitanje? (Ne.) U tome je ’visprenost’ Sotoninih lukavih spletki – on nikome ne dozvoljava da otkrije o čemu, zapravo, govori. Nakon što čuješ te reči, ti i dalje ne razabireš šta je rekao, iako je on navodno odgovorio na pitanje. Pa ipak, Sotona veruje da je na Božje pitanje savršeno odgovorio. A kako se ti zbog toga osećaš? Zgađeno? (Da.) Počinješ, dakle, da se gadiš tih njegovih reči. Sotonine reči poseduju određenu karakteristiku: kad on nešto kaže, ostaje ti samo da se češeš po glavi, jer ne možeš da ustanoviš izvor njegovih reči. Sotona ponekad govori namerno, sa određenim motivima, a ponekad mu reči, vođene njegovom prirodom, sasvim spontano izlaze pravo iz usta. On ne gubi puno vremena na odmeravanje svojih reči, već ih naprosto izgovara bez razmišljanja. Kad ga je Bog upitao odakle dolazi, Sotona mu je odgovorio sa par dvosmislenih reči. Njegov te odgovor u velikoj meri zbunjuje i ti uopšte ne znaš odakle Sotona dolazi. Ima li ikog među vama da tako govori? Kakav je to uopšte način govora? (Dvosmislen je i ne daje konkretan odgovor.) Kakvim bi rečima trebalo da opišemo takav način govora? Taj način govora predstavlja diverziju i zabludu. Zamisli da neko ne želi drugima da kaže šta je uradio juče. Kad mu kažeš: ’Videh te juče. Kuda si išao?’ On ne želi da ti direktno saopšti kuda je išao. Umesto toga, kazaće: ’Kakav sam dan juče imao. Strašno sam se umorio!’ Je li ti on time odgovorio na pitanje? Odgovorio jeste, ali ti nije dao odgovor kakav si očekivao. U tome je ’genijalnost’ unutar lukavstva nečijeg govora. Nikada ne možeš da otkriješ šta misle, niti da uočiš poreklo i nameru u njihovim rečima. Ne znaš šta pokušavaju da izbegnu, jer u svom srcu imaju vlastitu priču – to je podmuklo. Ima li među vama onih koji često govore na taj način? (Ima.) Šta vam je, dakle, cilj? Da li to ponekad činite radi zaštite svojih interesa, a ponekad zbog očuvanja vlastitog ponosa, položaja i imidža, odnosno radi zaštite tajni svog privatnog života? Šta god da je ta svrha, ona je neodvojiva od vaših interesa i povezana je s njima. Nije li to priroda čovekova?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni IV”). Iz Božjih reči sam videla da Sotona uvek krije motive i smicalice u svojim rečima, pa da bi prikrio svoje sramne namere, okoliša i dvosmislen je. To je zbunjujuće i ljudi ne znaju na šta cilja. Uvidela sam da sam bila sklona da sa braćom i sestrama razgovaram na način na koji to Sotona čini, okolišajući i zbunjujući druge. Kao kada su me pitali koliko je novih vernika u crkvi koju sam ja nadgledala pogodno za obuku i kakva im je situacija, a ja mogla da odgovorim u nekoliko jednostavnih rečenica, da opišem koliko ih je i kakva im je situacija. No, ja naprosto nisam dala direktan odgovor. Počela sam sa pričom o problemima novih vernika i navodila određene razloge kako drugi ne bi pomislili da nisam usredsređena na njihovo obučavanje, već da su oni problematični i da toga nisu vredni. Onda sam, nakon svih tih izgovora, promenila ploču i zaključila da je potrebno da negujemo nove vernike i da ću se maksimalno potruditi oko njih. Govorila sam neko vreme o tome kako su problematčni, a onda rekla da ću poraditi na njima. To nije bio direktan odgovor, već tako zmijolik da niko nije znao šta sam htela da kažem. Bog kaže da je razlog što Sotona govori okolišajući i uvek ima određene motive i cilj, taj što želi da zaštiti sopstvene interese. Tada sam se zapitala koja mi je namera bila na pameti kada sam na taj način govorila sa braćom i sestrama. Razmišljajući pažljivo o tome, uvidela sam da sam uvek započinjala sa pričom o problemima da drugi ne bi pomislili da nisam usredsređena na negovanje ljudi, već da oni nisu dobri kandidati iz različitih razloga. Onda bih završila govoreći da ću pratiti stvari i videti, da bi drugi mislili da nosim breme za negovanje novih vernika i da imam pozitivan stav. Onda ne bi rekli da ljudima postavljam granice i da nisam voljna da platim cenu. Stvarno sam okolišala i iza toga krila užasne motive. I bila sam indirektna, želela sam da drugi pretpostave šta mislim i da odluče da li ti novi vernici mogu da budu negovani, pa bi se po mene sve dobro završilo bez obzira na sve. Ako bi neko uzeo da ispita zašto ih nisam negovala, mogla sam vrlo lako da okrivim braću i sestre govoreći da su mi oni rekli da to ne radim. A ako bi novi vernici napredovali, onda bi svi videli da sam u stanju da odnegujem i takve ljude, mislili bi da sam sposobna i ostavila bih dobar utisak. Način mog govora je bio upravo onakav kako Bog opisuje Sotonine reči, veoma zmijolik, potpuno je prikrivao moje motive kako bih mogla da postignem sopstvene ciljeve, a da drugi ne znaju šta se dešava. Bila sam baš poput Sotone, neverovatno lukava i lažljiva. Baš kao kada sam pitala svoju nadzornicu koje od novih vernika bi trebalo da negujem, okololišala sam, pominjala hrpu problema koje su novi vernici imali, želeći da ona donese odluku, pa ako novi vernici ne bi napredovali, to ne bi bila moja krivica, već bi to palo na njena pleća. Prisećajući se toga, uvidela sam da je moj indirektni pristup izgledao kao da tražim savet, ali sam zapravo navodila druge da odluče umesto mene i želela da izbegnem odgovornost. To je bilo tako podmuklo s moje strane. Ako normalna osoba postavlja pitanja, ona samo želi da nauči načela kako bi stvari mogla da obavlja prema načelima i druge bolje neguje, a rad crkve od toga ima koristi. No, ja sam želela da odbacim odgovornost da bih zaštitila sopstvene interese, ugled i status. Kako sam mogla da budem tako prevrtljiva? Nadzornica me je orezala na taj način jer sam stalno bila lažljiva i nikad nisam razmišljala o sebi. To se Bogu gadilo, a druge ljude nerviralo. Uvidevši to, pomolila sam se i zaklela Bogu da ću od tog momenta pa nadalje zaista razmišljati o svojim motivima u onome što govorim i praktikovati poštenje. Kasnije kada bi me drugi upitali za nove vernike, ponekad bih poželela da ponovo započnem od njihovih problema kako bi oni izgledali nepodobni, a ja ne bih bila odgovorna. Ali kada bih uvidela da imam pogrešan motiv i da sam ponovo lažljiva, svesno bih se molila, bunila se protiv sebe i o njima govorila pošteno i objektivno. Ali samo nekoliko dana kasnije sam se vratila starim navikama.

Jednog dana, nadzornica je rekla da novi vernik kojeg sam zalivala prisustvuje okupljanjima sestre Alejne i da mu se dopadalo kako ona besedi. Razmišljala sam o tome kako je taj novi vernik bio nadmen, imao dosta predstava i voleo svetovne trendove. Nije redovno učestvovao na mojim okupljanjima i njega zalivati je bilo zaista zamorno, pa sam shvatila da bih imala manje posla ako bi ga Alejna mogla zalivati. No, ja sam bila ta koja je trebalo da ga zaliva, pa ako bih ga samo prebacila kod Alejne, nadzornica bi mogla da kaže da sam bila lukava i da sam želela da predam nove vernike koji su bili teški za zalivanje. Ako bi nadzornica predložila da ga prebacim, jednostavno bih mogla da se rešim tog tereta. Zato sam joj postavila pomalo sugestivno pitanje o tom novom verniku koji je radije slušao Alejnine besede. Potvrdila je to. Brzo sam to ispratila govoreći da, budući da je to slučaj, možda treba da se držimo toga šta on voli. On svakako nije redovno dolazio na moja okupljanja. Pitala sam je šta misli o tome. Čekala sam je da kaže da treba da bude prebačen. Ali nije odmah donela odluku. Kasnije sam se osećala nelagodno i pomalo krivom, misleći kako ponovo govorim sa prikrivenim motivima. Zašto sam stalno imala te sramne namere? Zašto nisam mogla direktno da iznesem svoje ideje i iskreno joj kažem da nisam stekla dobar utisak o tom novom verniku, da je previše problematičan i da želim da ga prebace?

Nakon toga sam potražila Božje reči relevantne za svoje stanje i pogledala video-snimak čitanja Božjih reči: „Neki ljudi stalno govore na način koji drugima otežava da ih razumeju. Njihove rečenice ponekad imaju početak, ali nemaju kraj, a ponekad imaju kraj, ali ne i početak. Ti uopšte ne znaš šta oni zapravo hoće da kažu, ništa od onoga što govore nema za tebe nikakvog smisla, a ako ih zamoliš da ti to razjasne, oni odbijaju da to učine. U svojim govorima često koriste zamenice. Primera radi, kad izveštavaju o nečemu, oni kažu: ’Taj momak je, znači, mislio to i to, pa braća i sestre nisu bili baš…’ Mogli bi tako satima da pričaju a da ništa ne kažu jasno, mrmljaju i zamuckuju, ne dovršavaju svoje rečenice, već samo izgovaraju nepovezane reči, nakon čega nisi nimalo mudriji nego pre toga – čak si i uznemiren. U stvari, oni su proučavali mnoge stvari i dobro su obrazovani – pa zašto onda nisu u stanju da izgovore nijednu potpunu rečenicu? To je problem koji se tiče njihove naravi. Toliko su ljigavi da moraju da ulože ogroman napor da bi izgovorili makar i mrvicu istine. Svemu što antihristi govore nedostaje fokus, njihovi govori uvek imaju početak, ali ne i kraj; izvale nekako prvu polovinu rečenice, a drugu polovinu progutaju i stalno ispipavaju situaciju, jer ne žele da ti shvatiš šta oni hoće da kažu, već žele da ti to sam pogodiš. Kad bi ti to direktno saopštili, ti bi shvatio šta hoće da kažu i odmah bi ih do kraja prozreo, zar ne? Oni to ne žele. A šta zapravo žele? Žele da sam pogađaš, rado te puštajući da veruješ da si tačno pogodio – u tom slučaju, oni ti to neće reći, da ne bi snosili nikakvu odgovornost. Pored toga, šta oni još dobijaju kad im kažeš šta su, po tvom mišljenju, hteli da kažu? Tvoje nagađanje je upravo ono što žele da čuju, jer iz toga saznaju tvoje ideje i gledišta u vezi s tom konkretnom stvari. Od tog trenutka pa nadalje, oni će govoriti selektivno, biraće šta žele a šta ne žele da kažu, da bi zatim prešli na sledeći korak svog plana. Svaka njihova rečenica završava se zamkom, tako da ćeš ti, ako ih, slušajući, budeš uporno dovršavao, do guše upasti u tu njihovu zamku. Da li je njima zamorno da tako govore? Njihova narav je rđava – to ih uopšte ne zamara. Za njih je to potpuno prirodno. Zašto oni žele da ti postavljaju te zamke? Zato što ne mogu jasno da sagledaju tvoje stavove i plaše se da ćeš ih prozreti. Dok pokušavaju da te zaustave u nastojanju da ih razumeš, oni istovremeno pokušavaju da razumeju tebe. Žele da iz tebe izvuku tvoja gledišta, ideje i metode. Ako u tome uspeju, znači da su im zamke završile posao. Neki ljudi u pričanju odugovlače tako što često izgovaraju ’hmm’ i ’ha’; uz to, oni ne izražavaju nijedno konkretno stanovište. Drugi odugovlače koristeći se poštapalicama ’znači’ i ’pa…’, kojima prikrivaju šta stvarno misle tako što ih stavljaju namesto reči koje bi zapravo hteli da kažu. Svaka njihova rečenica obiluje takvim beskorisnim rečima, prilozima i pomoćnim glagolima, koji za njih imaju svoju funkciju. Ako bi zabeležio njihove reči i stavio ih na papir, uvideo bi da nijedna od njih ne otkriva njihova gledišta i stavove o datoj stvari. Sve njihove reči sadrže skrivene zamke, iskušenja i mamce. Kakva je to narav? (Rđava.) Veoma rđava! Služe li se oni lukavstvom? Upravo to njihovo postavljanje zamki, iskušenja i mamaca naziva se lukavstvom. To je zajednička odlika ljudi sa rđavom suštinom antihrista. Kako se ta njihova zajednička odlika manifestuje? Tako što izveštavaju o dobrim, ali ne i o lošim stvarima, što koriste isključivo prijatne reči kad govore, što su im rečenice isprekidane, što delimično skrivaju njihovo pravo značenje, što pričaju konfuzno i nejasno i što njihove reči nose u sebi iskušenja. Sve su to zamke i sredstva kojima se služe lukavi ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Bog nam kaže da antihristi nikada ne govore direktno i da su njihove reči drugima dvosmilene i zbunjujuće, da uvek ispipavaju teren, pokušavajući da druge uhvate u klopku kako bi postigli lične ciljeve, ne preuzimajući nikakvu odgovornost na sebe. Baš kao kada je Sotona rekao Evi da neće nužno umreti ako bude pojela to voće. Sotonine reči su bile pune iskušenja, nisu direktno otkrivale njegove ciljeve, već su druge navodile na greh a da on za to ne snosi odgovornost. Baš kao što je Bog rekao: „U svakom čoveku leži sotonska narav; svako ljudsko srce sadrži bezbroj otrova kojim Sotona iskušava Boga i mami čoveka. Ponekad je čovekov govor prožet Sotoninim glasom i tonom, kao i namerom da iskuša i namami. Čovekove ideje i misli ispunjene su Sotoninim otrovima i ispuštaju svoj smrad. Ponekad i čovekovi pogledi ili postupci smrde na iskušenje i namamljivanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Izbor pravog puta je najvažniji deo verovanja u Boga”). I ja sam bila ista takva, uvek govorila izokola, testirala i iskušavala sopstvenim podlim motivima. Kada je nadzornica pomenula da novi vernik, o kojem sam imala određeno mišljenje, odlazi na druga okupljanja, nisam želela da trošim svoje vreme i energiju pružajući mu podršku i želela sam da iskoristim tu priliku da ga se otarasim. Ali nisam želela da nadzornica zna da sam mu postavila granice i odbacila ga. Kako bih održala svoju reputaciju osobe koja je odgovorna i nežna prema novim vernicima, lukavo sam joj predložila da treba da razmotrimo njegova osećanja i uradimo ono što želi, pokušavajući da je navedem da sugeriše da on bude prebačen na ta okupljanja da bih mogla da postignem sopstvene ciljeve. Način na koji sam govorila je bio baš ono što Bog opisuje: „Ako bi zabeležio njihove reči i stavio ih na papir, uvideo bi da nijedna od njih ne otkriva njihova gledišta i stavove o datoj stvari. Sve njihove reči sadrže skrivene zamke, iskušenja i mamce. Kakva je to narav? (Rđava.) Veoma rđava!” Nijedna jedina iskrena reč ne bi izašla iz mojih usta u tim situacijama, ali bi sve te stvari u vidu iskušenja direktno izlazile. Uvidela sam da zaista imam zlu prirodu. Radije sam okolišala, ne dopuštajući ljudima da vide moje pravo lice. Mislila sam da bi bilo glupo da neke stvari direktno kažem, da bih sabotirala samu sebe i da bi samo idioti to uradili. Pobrkala sam lažljivost s pameću i mislila da sam vešta, da dobro prosuđujem stvari i da sam uvek korak ispred i da moji lični interesi na taj način neće patiti. Učinila sam lažljivost svojim ličnim životnim načelom i potpuno zanemarila pozitivne stvari koje nam Bog govori o tome da budemo pošteni ljudi i transparentni na rečima i delu. Imala sam osećaj da bih bila u nepovoljnom položaju. Bila sam isuviše prepredena i videla stvari na uvrnut način, gledajući na sotonska pravila za život kao na sopstvene standarde, uvek sam bila nepouzdana i spremna da prevarim i poigravam se. Ova me je spoznaja donekle uplašila kada sam videla koliko sam bila lukava i zla. Uvidela sam da me je Sotona zaista iskvario i da nemam ljudsko obličje. Sećam se da mi se jednom stvarno dopala dizajnerska torbica koju je moja tetka kupila. Nisam želela da sav taj novac potrošim na nju, a bilo me je sramota da je od nje tražim, pa sam, praveći se umiljata, rekla: „Pogledaj ovu tašnu koju i ne koristiš! Kakva šteta! Već imaš tašne iste marke; zašto si ovu kupila?” Koristila sam se takvim tonom sa svojom tetkom da bi pomislila da sam brižna i da nisam želela da baca novac, ali ono što sam zapravo mislila je da joj ta tašna nije bila potrebna, pa je greota da bude kod nje. Odgovorila je: „Kupila sam je jer lepo izgleda i bila je na rasprodaji. Volim tašne te marke, ali ovu možeš uzeti.” Sa samo nekoliko reči navela sam je da mi ponudi tu torbicu. Oduvek sam bila takva. Ne bih direktno rekla šta želim, već bih druge navodila da izvedu zaključak i onda mi to ponude. Prisećajući se svega toga, jednostavno nisam znala kako sam mogla da budem tako lažljiva. Zaista sam poželela da mogu da vratim vreme i da nikada ne kažem tako bolesne stvari. U tom trenutku sam shvatila da ono kako antihristi govore i deluju i njihovu zlu narav, kako je Bog to opisao, ja posedujem u ogromnoj meri. Bila sam takva svih tih godina. Ponekad bi mi, i da ne razmišljam o tome, iz usta izletelo nešto lažljivo. Zaista sam imala zlu narav antihrista. Bilo bi zaista opasno da se time nisam pozabavila i to promenila.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „To što Bog traži da ljudi budu pošteni dokazuje da On zaista prezire i ne voli lažljive ljude. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu obavljanja stvari, prema njihovim naravima, njihovim namerama i njihovim metodama prevare; Bog ne voli ništa od toga. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoje varljive naravi i spremni su da prihvate Božje spasenje, onda i za njih ima nade da će biti spaseni – jer se Bog prema svima odnosi jednako, kao i istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji ugađaju Bogu, prvo što moramo da učinimo jeste da promenimo naša načela ponašanja. Ne možemo više da živimo po sotonskim filozofijama, ne može život više da nam se rukovodi lažima i prevarama. Moramo da odbacimo sve svoje laži i da postanemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati. Ranije su se ljudi, živeći sa drugima, uvek oslanjali na laži, pretvaranja i prevare i koristili sotonske filozofije kao osnovu svog postojanja, života i osnovu za svoje ponašanje. To je bilo nešto što je Bog prezirao. Ako ste među nevernicima iskreni, ako govorite istinu i ako ste poštena osoba, onda ćete biti klevetani, osuđivani i napušteni. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskim filozofijama; postaješ sve veštiji u laganju i sve više lažljiv. Takođe naučiš da koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i zaštitio se. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh sve dok ne dođe do toga da više ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a oni lažljivi će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga. Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu. Ako ne pokušaš da budeš poštena osoba, ako ne doživiš i ne primenjuješ u pravcu stremljenja ka istini, ako ne razotkriješ svoju rugobu i ako se ne ogoliš, tada nikada nećeš moći da primiš delo Svetog Duha i da dobiješ Božje odobravanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Božje reči su me naučile da On voli poštene ljude i da Mu se gade oni koji su lažljivi. Samo pošteni ljudi mogu zadobiti Njegovo spasenje, dok će oni lažljivi biti razotkriveni i uklonjeni. Tokom godina otkako sam vernica, videla sam da su od onih koji su uklonjeni iz crkve neki su se stalno provlačili i bili nepošteni u svojim dužnostima a neki su se stalno pretvarali da su ono što nisu u pokušaju da zadrže svoje ime i status, uvek veličajući sebe i svedočeći o sebi. Bili bi prevrtljivi i lukavi kako bi dostigli sopstvene ciljeve i neke bi ljude privremeno naveli na pogrešan put. Ali Bog sve vidi, pa bi udesio situacije kako bi ih razotkrio. Kada sam negovala i zalivala nove vernike, nalazila bih sve vrste izgovora da se poigravam i budem varljiva, da prikrivam svoju iskvarenost i nedostatke i nisam tražila da se promenim, što je dovodilo do sve većeg broja prestupa. To se jedino moglo završiti time da me Bog ukloni. I gledajući na tu braću i sestre koji su bili jednostavni i pošteni, bilo je mnogo toga što u svojim dužnostima nisu razumeli i prevideli bi, ali nisu varali da bi sa sebe skinuli odgovornost u nameri da zaštite svoj status niti su razmišljali o tome kako bi nešto uticalo na njihove lične interese. Razmatrali su kako da spoznaju istinu i načela da bi svoju dužnost obavljali kako treba i kao rezultat toga su zadobili Božje prosvećenje i vođstvo. Možda su imali prosečan kov, čak bili pomalo neznalice, ili imali probleme u svojoj dužnosti, ali bi ih Bog i dalje vodio i pomagao im da postupno uče istina-načela, iskuse Božje vođstvo i rastu u životu dan po dan. Onda sam uvidela da nije loša stvar biti pošten i kada ljudi jasno vide ko sam. Možda to u tom trenutku može biti pomalo neprijatno, ali bih se osećala dobro po pitanju toga i Bogu se to dopada. Pored toga, braća i sestre nikada ne gledaju na mene sa visine kada stvarno otvoreno govorim o svojim problemima. Pomažu mi da se izborim sa njima i usmeravaju me kako da zakoračim u istina-načela, a ta vrsta primene neće nimalo naškoditi mojoj dužnosti. Božje jevanđelje carstva se sada širi toliko brzo i potrebni su nam mnogi novi vernici da ga šire sa nama. Ja teško da sam odnegovala ijednog novog vernika, pa nisam li onda radila kao Sotonin sluga, ometala i prekidala rad crkve? Radila sam protiv Boga! Bog kaže: „Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a oni lažljivi će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga.” Božje reči su tako jasne. Koji god put da neko izabere, to kakva osoba teži da bude direktno je povezano sa njegovim ishodom, njegovom sudbinom. Bog je udesio sve te situacije, velike i male, ali bih ja naprosto napravila glupost ne tragajući za istinom niti razmišljajući o sebi, jednostavno živeći vođena svojom sotonskom prirodom. Nisam zakoračila ni u najosnoviju istinu koja se ticala toga šta znači biti poštena osoba niti sam išta promenila u svojim istina-naravima. Ostala sam lažljiva osoba koja je pripadala Sotoni. Kako bih na taj način mogla da budem spasena? Živeti kao poštena osoba je jedini pravi put.

Nastavila sam da tragam za istinom po pitanju ovoga i došla do jasnije slike na putu ka tome da postanem poštena osoba. Božje reči kažu: „Kad ljudi pribegnu lažljivosti, koje namere stoje iza toga? Koji cilj pokušavaju da postignu? Bez izuzetka, cilj je postizanje slave, bogatstva i statusa; ukratko, to čine iz ličnog interesa. A šta je glavni razlog težnji ka ostvarenju ličnog interesa? Razlog je u tome što ljudi svoje interese smatraju važnijim od bilo čega drugog. Upuštaju se u laži ne bi li izvukli korist i time se otkriva njihova lažljiva narav. Kako ovaj problem treba rešavati? Prvo moraš da raspoznaš interese i saznaš koji su, šta oni ljudima zapravo donose i kakve su posledice stremljenja ka njima. Ako to ne uspeš da shvatiš, neće biti tako lako napustiti ih. Ako ljudi ne razumeju istinu, onda im najteže od svega pada odricanje od sopstvenih interesa. To je stoga što su im životne filozofije: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ i ’Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo’. Očigledno je da žive samo za sopstvene interese. Ljudi misle da bez ličnog interesa – kad bi ga izgubili – ne bi mogli da prežive. To je kao da im je opstanak neodvojiv od sopstvenih interesa, pa većina ljudi ne vidi dalje od njih. Lični interes stavljaju iznad svega drugog, za njega žive, pa bi tražiti od njih da od tog interesa odustanu bilo isto kao tražiti da odustanu od vlastitog života. Šta bi onda trebalo raditi pod takvim uslovima? Ljudi moraju da prihvate istinu. Samo kada shvate istinu, mogu da sagledaju suštinu svojih interesa; samo tada mogu da počnu da ih odbacuju, da se bune protiv njih i da uspeju da izdrže bol otpuštanja onoga što toliko vole. A kad to uspeš da uradiš, kad uspeš da napustiš sopstvene interese, u srcu ćeš se osećati opuštenije i smirenije i time nadvladati telesnost. Ako se čvrsto držiš svojih interesa i odbijaš da od njih odustaneš i ako ni najmanje ne prihvataš istinu, u srcu ćeš možda reći: ’Šta je pogrešno u tome što pokušavam da ostvarim dobit i što odbijam da trpim gubitke? Bog me nije kaznio, a šta mi ljudi mogu?’ Niko ti ništa ne može, ali s takvom verom u Boga nikada nećeš zadobiti istinu i život. Biće to za tebe ogroman gubitak – nećeš uspeti da stekneš spasenje. Postoji li nešto žalosnije od toga? To se na kraju desi ako stremiš samo svojim interesima. Ako ljudi streme samo slavi, bogatstvu i statusu – ako teže samo ostvarenju ličnog interesa – onda nikada neće zadobiti istinu i život, i naposletku će oni sami pretrpeti gubitak. Bog spasava one koji streme ka istini. Ako ne prihvataš istinu i ako ne umeš da promisliš i spoznaš svoju iskvarenu narav, onda se nikada nećeš istinski pokajati i nećeš zadobiti život-ulazak. Prihvatanje istine i samospoznaja put su do rasta u životu i dostizanja spasenja. To je prilika da dođeš pred Boga i prihvatiš Njegovu proveru, sud i grdnju, i da zadobiješ istinu i život. Ako odustaneš od traganja za istinom zarad stremljenja ka slavi, dobitku, statusu i sopstvenim interesima, to je ravno odustajanju od prilike da prihvatiš Božji sud i grdnju i zadobiješ spasenje. Biraš slavu, dobit, status i sopstvene interese, ali odustaješ od istine i gubiš život i priliku za spasenje. Šta je bitnije? Ako odabereš sopstvene interese i odustaneš od istine, zar to nije budalasto? Prostim jezikom rečeno, to znači pretrpeti veliki gubitak zarad male prednosti. Slava, dobit, status, novac i interesi – sve je to privremeno i prolazno, dok su istina i život večni i nepromenjivi. Ako se ljudi oslobode iskvarenih naravi zbog kojih streme slavi, dobiti i statusu, onda postoji nada da će steći spasenje. Štaviše, istine koje ljudi zadobiju večne su; Sotona ih ne može oduzeti ljudima, niti to može iko drugi. Potpuno odbacuješ svoje interese, ali zadobijaš istinu i spasenje; to je tvoj rezultat, ti si ih za sebe zadobio. Kad ljudi odaberu da istinu sprovode u delo po cenu gubitka svojih interesa, tada stiču Božje spasenje i večni život. Takvi ljudi su najpametniji. Kad ljudi odustanu od istine zarad sopstvenih interesa, onda gube život i Božje spasenje; takvi su ljudi najnerazumniji. Ono što čovek odabere – da li sopstvene interese ili istinu – neverovatno mnogo toga o njemu otkriva. Onaj koji voli istinu odabraće istinu; odabraće da se pokori Bogu i da Ga sledi. Takvi ljudi bi se radije odrekli sopstvenih interesa i tragali za istinom. Nezavisno od toga koliko treba da trpe, odlučni su i nepokolebljivi u svom svedočenju kako bi udovoljili Bogu. To je osnovni put ka primeni istine i ulasku u istina-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). „Ljudi često lažu sa namerama, ali neke laži iza sebe nemaju nameru, niti su unapred planirane. Umesto toga, one samo prirodno izviru. Takve laži je lako razrešiti; teško ih je razrešiti kada iza njih stoje namere. To je zato što ove namere potiču iz čovekove prirode i predstavljaju Sotoninu podvalu, i to su namere koje ljudi namerno biraju. Ako neko ne voli istinu, neće moći da se pobuni protiv tela – tako da treba da se moli Bogu i da se oslanja na Njega i da traži istinu da bi rešio to pitanje. Ali laganje se ne može odjednom u potpunosti rešiti. Čovek će se povremeno, pa čak i više puta, vratiti laganju. To je normalna situacija, i sve dok rešavate svaku laž koju kažete i držite korak s tim, onda će doći dan kada ćete ih sve rešiti. Rešavanje laganja je dugotrajna borba: kada vam jedna laž pređe preko usta, zamislite se nad sobom, a zatim se molite Bogu. Kada pređe druga, opet se zamislite nad sobom i pomolite se Bogu. Što se više moliš Bogu, više ćeš mrzeti svoju iskvarenu narav i više ćeš čeznuti da primenjuješ istinu i da je proživljavaš. Tako ćeš imati snage da napustiš laž. Posle izvesnog vremena takvog iskustva i primene, moći ćeš da vidiš da je tvojih laži mnogo manje, da živiš sa mnogo većom lakoćom i da više ne moraš da lažeš ili prikrivaš svoje laži. Iako možda ne govoriš mnogo svakog dana, svaka rečenica će doći iz srca i biti istinita, sa vrlo malo laži. Kakav će biti osećaj živeti tako? Zar neće biti slobodan i nesputan? Tvoja iskvarena narav neće te više sputavati i nećeš biti vezan njome, i bar ćeš početi da vidiš rezultate toga što si poštena osoba. Naravno, kada naiđeš na posebne okolnosti, ponekad možeš da dozvoliš da ti se mala laž omakne. Možda će biti trenutaka kada ćeš naići na opasnost ili neku vrstu nevolje, ili ćeš želeti da sačuvaš svoju bezbednost, a tada je laganje neizbežno. Ipak, moraš to da promisliš, shvatiš i rešiš problem. Treba da se moliš Bogu i kažeš: ’Još ima laži i podvala u meni. Neka me Bog spasi od moje iskvarene naravi jednom zasvagda.’ Kada neko namerno mudro postupa, to se ne računa kao razotkrivanje iskvarenosti. To je ono što čovek mora da doživi da bi bio poštena osoba. Na taj način, tvojih laži će biti sve manje. Danas kažeš deset laži, sutra možda devet, prekosutra osam. Kasnije ćeš reći samo dve ili tri. Govorićeš istinu sve više i više, a tvoja primena da budeš poštena osoba sve više će se približavati Božjim namerama, Njegovim zahtevima i Njegovim standardima – a kako će to biti dobro! Da bi primenjivao poštenje, moraš da imaš put i moraš da imaš cilj. Za početak, reši problem laganja. Moraš znati suštinu koja stoji iza tvog laganja. Takođe moraš detaljno da analiziraš koje te namere i motivi navode da izgovaraš te laži, zašto poseduješ takve namere i koja je njihova suština. Kada razjasniš sva ta pitanja, temeljno ćeš sagledati problem laganja, a kada te nešto zadesi, imaćeš načela primene. Ako nastaviš s takvom primenom i iskustvom, onda ćeš svakako videti rezultate. Jednog dana ćeš reći: ’Lako je biti pošten. Veoma je zamorno biti lažov! Ne želim više da budem lažov, da uvek moram da razmišljam o tome šta da slažem i kako da prikrijem svoje laži. To je kao da si mentalno obolela osoba čije su izjave protivrečne – neko ko ne zaslužuje da ga nazivaju „ljudskim bićem”! Takav život je mnogo naporan i ne želim više tako da živim!’ U tom trenutku ćeš imati nadu da ćeš zaista biti pošten i to će biti dokaz da si počeo da napreduješ ka tome da budeš poštena osoba. To je veliki proboj. Naravno, može biti nekih od vas koji će, kada počnete da primenjujete, osetiti veliku sramotu nakon izgovaranja poštenih reči i ogoljivanja pred drugima. Pocrvenećeš, stidećeš se i plašićeš se da ti se ne smeju. Šta onda treba da uradiš? Opet moraš da se moliš Bogu i da tražiš da ti udeli snagu. Kažeš: ’O, Bože, želim da budem poštena osoba, ali bojim se da će mi se ljudi smejati kada budem govorio istinu. Molim Te da me sačuvaš od ropstva moje sotonske naravi; pusti me da živim prema Tvojim rečima, i da budem slobodan i neobuzdan.’ Kada se budeš tako molio, biće sve više svetlosti u tvom srcu, i reći ćeš sebi: ’Dobro je sprovesti to u delo. Danas sam primenjivao istinu. Konačno sam i ja bio pošten.’ Dok se tako moliš, Bog će te prosvetiti. On će raditi u tvom srcu i On će te ganuti, omogućiti ti da prepoznaš kako je biti poštena osoba. To je način na koji istina mora da se sprovodi. Na samom početku nećeš imati put, ali ćeš ga kroz traganje za istinom naći. Kada ljudi počnu da traže istinu, ne moraju nužno da imaju veru. Ljudima je teško što nemaju put, ali kada jednom shvate istinu i kada poseduju put primene, njihova srca u tome uživaju. Ako su u stanju da primenjuju istinu i postupaju shodno načelima, njihova srca će naći utehu i oni će dobiti slobodu i nesputanost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Nakon što sam pročitala Božje reči, mogla sam da vidim da biti pošten znači da prvo i pre svega moramo da se ostavimo ličnih interesa. To je tako bitno. Cilj koji se krije iza laganja jeste zaštita sopstvenih interesa i dostizanje ličnih ciljeva, a kada ljudi streme ka tako nečemu, kontrolisani svojom sotonskom naravi, lagaće i varati. Zato je ključno ostaviti se ličnih interesa, što olakšava put do toga da se rešimo lažljivosti. Isto tako je važno da o sebi često razmišljamo i svesno praktikujemo da govorimo istinu i da budemo pošteni da dopustimo Bogu da ispita svaku našu reč i svaki postupak. Kada poželimo da budemo lažljivi u onome što govorimo ili radimo, moramo da se zapitamo šta želimo da postignemo i ako je u pitanju nešto lažljivo ili rđavo što se ispoljava, moramo da se molimo Bogu i odmah se povučemo, naučimo da budemo otvoreni sa drugima, da otkrivamo svoje misli, vidike, iskvarenost i nedostatke i tragamo za istinom da bismo to rešili. To je jedini način na koji lažljiva, rđava sotonska narav može postepeno da se menja. Nakon toga sam otvoreno rekla nadzornici svoje mišljenje o novim vernicima, priznala svoje podmukle motive i izvinila joj se. Zaista sam bila iznenađena da me nije gledala sa visine već je sa mnom razgovarala o nekim problemima u našim dužnostima. Osećala sam se tako dobro kad sam to učinila. Prestala sam da budem tajnovita i zaista sam osećala mir. Nisam potpuno oslobođena svoje lažljive, rđave sotonske naravi, ali imam vere i volje da budem poštena osoba koja Bogu donosi radost, da se usredsredim na to da budem poštena i da prihvatim da Bog proverava svaku i najmanju stvar koju učinim u svom životu.