Bila sam odgovorna za zalivanje novih vernika u crkvi. Pre izvesnog vremena, bilo je nekoliko pridošlica za koje nisam bila sigurna da su pogodni da budu obučavani za vođe timova. Brinula sam se da će to biti gubljenje vremena i energije, ako se ispostavi da su nepodobni nakon što ih obučim. Međutim, kad ih ne bih obučavala, nadzornica bi mogla reći da im postavljam velike zahteve, da ne poklanjam dovoljno pažnje njihovom negovanju ili da jednostavno nisam sposobna da ih negujem. Bila sam u nebranom grožđu i nisam znala šta da radim. Mislila sam da bi trebalo da pitam nadzornicu i da pustim da ona odluči o tome. Onda ne bih bila jedina odgovorna ako nešto pođe po zlu i ne bi morali da me orežu, čak i kada bi pridošlice zaista bile nepodobne. Kada sam stupila u kontakt sa nadzornicom, nisam direktno rekla da ne umem dobro da procenjujem ljude i da ne znam šta da radim. Umesto toga, naširoko sam pričala o različitim okolnostima i poteškoćama tih pridošlica: taj i taj ima lošu internet vezu i teško ga je kontaktirati, taj i taj je zauzet poslom, taj i taj ne priča mnogo na okupljanjima… Zatim sam, u strahu da će nadzornica reći da etiketiram ljude, dodala: „Ali oni su aktivni na okupljanjima i željno tragaju, pa ću dati sve od sebe da ih odnegujem.” Isprva sam pomislila da će reći da te pridošlice nisu pogodne za negovanje. To bi onda bila njena odluka. Ja ne bih bila odgovorna i ne bih rizikovala da platim ceh za njihovo negovanje. Zato sam bila iznenađena kada nije dala odgovor, već me je strogo upitala: „Šta hoćeš da kažeš? Okolišaš dok govoriš i to je teško pratiti. Primetila sam to i ranije. Prvo opisuješ probleme pridošlica, tako da zvuči kao da nisu vredni negovanja, a onda kažeš da ćeš dati sve od sebe u radu sa njima, tako da je nemoguće znati šta zapravo misliš.” Kad sam to čula, prilično sam se uznemirila: „Da li ona misli da namerno krivudam, kao zmija, umesto da se direktno bavim ovim pitanjem? Jesam li stvarno tako loša? Ili se samo istresa zato što je loše volje?” Shvatila sam da je ovo pogrešan način razmišljanja o tome; da sestra to ne bi rekla bez nekog razloga i da to sigurno odražava njeno stvarno mišljenje. Pokazala sam iskvarenu narav a da toga nisam bila svesna, a sestra mi je pomagala ukazujući mi na to. Zato sam joj rekla: „Ne mogu da dokučim probleme o kojima govoriš, ali sam voljna to da prihvatim i da u potpunosti promislim o sebi.”

Posle sam nastavila da razmišljam o onome što je nadzornica rekla i molila sam se Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da bolje spoznam sebe. Setila sam se da su Sotonine reči posebno prefrigane i da nisu transparentne. Bog Jahve je upitao Sotonu: „Odakle dolaziš?” Sotona odgovori Jahveu rečima: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko” (Knjiga o Jovu 1:7). Ovde Bog razotkriva i detaljno analizira način na koji Sotona govori, rekavši: „Kako se, dakle, osećate kad vidite da Mu Sotona tako odgovara? (Osećamo koliko je Sotona besmislen, ali ujedno i lažljiv.) A možete li reći kako se Ja osećam? Osećam gađenje svaki put kada vidim ove njegove reči, jer one u sebi ne sadrže nikakvu suštinu. Da li je Sotona odgovorio na Božje pitanje? Ne, reči koje je Sotona izgovorio nisu bile odgovor i iz njih se ništa nije moglo zaključiti. Te reči nisu bile odgovor na Božje pitanje. ’Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.’ Kako ti razumeš ove reči? Odakle je, zapravo, Sotona došao? Jeste li dobili odgovor na to pitanje? (Ne.) U tome je ’visprenost’ Sotoninih lukavih spletki – on nikome ne dozvoljava da otkrije o čemu, zapravo, govori. Nakon što čuješ te reči, ti i dalje ne razabireš šta je rekao, iako je on navodno odgovorio na pitanje. Pa ipak, Sotona veruje da je na Božje pitanje savršeno odgovorio. A kako se ti zbog toga osećaš? Zgađeno? (Da.) Počinješ, dakle, da se gadiš tih njegovih reči. Sotonine reči poseduju određenu karakteristiku: kad on nešto kaže, ostaje ti samo da se češeš po glavi, jer ne možeš da ustanoviš izvor njegovih reči. Sotona ponekad govori namerno, sa određenim motivima, a ponekad mu reči, vođene njegovom prirodom, sasvim spontano izlaze pravo iz usta. On ne gubi puno vremena na odmeravanje svojih reči, već ih naprosto izgovara bez razmišljanja. Kad ga je Bog upitao odakle dolazi, Sotona mu je odgovorio sa par dvosmislenih reči. Njegov te odgovor u velikoj meri zbunjuje i ti uopšte ne znaš odakle Sotona dolazi. Ima li ikog među vama da tako govori? Kakav je to uopšte način govora? (Dvosmislen je i ne daje konkretan odgovor.) Kakvim bi rečima trebalo da opišemo takav način govora? Taj način govora predstavlja diverziju i zabludu. Zamisli da neko ne želi drugima da kaže šta je uradio juče. Kad mu kažeš: ’Videh te juče. Kuda si išao?’ On ne želi da ti direktno saopšti kuda je išao. Umesto toga, kazaće: ’Kakav sam dan juče imao. Strašno sam se umorio!’ Je li ti on time odgovorio na pitanje? Odgovorio jeste, ali ti nije dao odgovor kakav si očekivao. U tome je ’genijalnost’ unutar lukavstva nečijeg govora. Nikada ne možeš da otkriješ šta misle, niti da uočiš poreklo i nameru u njihovim rečima. Ne znaš šta pokušavaju da izbegnu, jer u svom srcu imaju vlastitu priču – to je podmuklo. Ima li među vama onih koji često govore na taj način? (Ima.) Šta vam je, dakle, cilj? Da li to ponekad činite radi zaštite svojih interesa, a ponekad zbog očuvanja vlastitog ponosa, položaja i imidža, odnosno radi zaštite tajni svog privatnog života? Šta god da je ta svrha, ona je neodvojiva od vaših interesa i povezana je s njima. Nije li to priroda čovekova?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni IV”). Iz onoga što su Božije reči razotkrile, uvidela sam da Sotona uvek gaji skrivene motive i lukavstva u svojim rečima i delima. Da bi prikrio svoje sramne namere, govori zaobilazno i dvosmisleno. To zbunjuje slušaoce, koji nisu u stanju da dokuče značenje. Razmišljala sam o tome kako sam sklona da razgovaram sa svojom braćom i sestrama na način na koji Sotona to radi, zbunjujući ih svojim zaobilaznim izražavanjem. Kada su me pitali koliko bi pridošlica moglo da se odneguje u crkvi koju nadgledam i kako te pridošlice napreduju, sve što se od mene zahtevalo bilo je nekoliko reči o broju pridošlica i njihovom statusu, ali ja nikad ne bih dala direktan odgovor. Izdvojila bih primere lošeg učinka pridošlica i navela različite relevantne faktore, kako bi braća i sestre pomislili da pridošlice nisu pogodne za obučavanje, a ne da je problem u tome što ih ja ne negujem. A onda bih promenila ploču, govoreći: „Ali pridošlice se moraju negovati. Hajde da pokušamo, pa ćemo videti.” Malopre sam govorila o tome da su problematični, a sad sam govorila da ću raditi na tome da ih negujem. To nije bio direktan odgovor. Odgovor je bio tako zaobilazan da niko nije imao pojma šta mislim. Bog kaže da razlog zbog čega Sotona koristi zaobilazni jezik, gajeći skrivene motive i lukavstva, jeste zaštita sopstvenih interesa. Onda sam se zapitala šta ja to pokušavam da postignem govoreći na taj način braći i sestrama. Razmišljajući o tome, uvidela sam da uvek počinjem predstavljanjem problema, kako bi drugi znali da se ne radi o tome da ja nisam fokusirana na negovanje ljudi, već o tome da oni, iz raznih razloga, nisu dobri kandidati. Zatim bih zaključila time što bih rekla da ću se potruditi da ih negujem i videti kako će to ići, kako bih pokazala braći i sestrama da sam preuzela punu odgovornost za negovanje pridošlica i da imam pozitivan stav. Na taj način, oni neće reći da etiketiram ljude i da ne želim da rizikujem da platim ceh za njihovo negovanje. Iza takvog zaobilaznog načina govora kriju se ogavni motivi. U razgovorima sa nadzornicom, zaobilazila sam probleme želeći da ona nagađa šta mislim, a da ne zna sa sigurnošću, i konačno, terajući je da ona odluči da li da negujemo te pridošlice ili ne. Na taj način će ishod biti u moju korist, bez obzira na sve. Kad bi neko istraživao zašto ih nisam negovala, mogla bih glatko prebaciti krivicu na svoju nadzornicu. A kad bi pridošlice napredovale, onda bi svi videli da sam sposobna da odnegujem takve ljude, što bi dokazalo da imam izvesnu radnu sposobnost i zbog čega bih izgledala dobro. Način na koji sam govorila bio je upravo Sotonin način govora, kako ga je Bog razotkrio – prikrivala sam svoje motive i vijugala sam poput zmije, da bih mogla da postignem svoje ciljeve, a da drugi ne znaju šta nameravam. Bila sam lukava i lažljiva, baš kao i Sotona. Tobože sam sa nadzornicom istraživala da li se pridošlice mogu negovati, ali zapravo sam pokušavala da je navedem da odluči umesto mene, kako bih mogla da izbegnem odgovornost. To je bilo izuzetno podmuklo od mene! Normalan čovek u ovoj situaciji poseže za relevantnim načelima, kako bi postupio u skladu sa njima i što bolje obučio pridošlice, u korist crkvenog rada. Ali cilj kojem sam ja težila bio je da skinem odgovornost sa sebe, tako da zaštitim svoje interese, status i ugled. Kako sam mogla biti tako lukava i podmukla? Razlog zašto me je nadzornica orezala i razotkrila bio je to što sam po navici govorila i postupala na osnovu svoje iskvarene naravi, nikada ne promišljajući o sebi. Bila sam odvratna Bogu i odbojna drugim ljudima. Pomolila sam se i zaklela sam se Bogu da ću od tog trenutka obraćati više pažnje na motive i ciljeve koji stoje u osnovi onoga što govorim i radim, kao i da ću sprovoditi u delo to da budem iskrena. Kasnije, kada bi me braća ili sestre pitali za nove vernike, ponekad sam želela da ponovo počnem sa njihovim problemima, tako da to ne bude moja odgovornost ako se ne budu mogli obučiti. Kada bih shvatila da ponovo postajem lažljiva i da imam pogrešan motiv, svesno bih se molila, pobunila bih se protiv sebe i govorila sam o pridošlicama pošteno i objektivno. Kada sam svesno sprovela u delo to da budem iskrena, otkrila sam da ima mnogo stvari u kojima mogu da budem podmukla i lažljiva i da su moji motivi ponekad duboko zatrpani i sakriveni od pogleda.

Jednog dana, nadzornica je rekla da jedan novi vernk koga sam ja zalivala prisustvuje okupljanjima koje je organizovala sestra Alejna i da mu se dopada njena beseda. Počela sam da razmišljam kako je taj pridošlica prilično nadmen, kako ima razne predstave i voli svetovne trendove. Nije redovno učestvovao na mojim okupljanjima, a bilo je i naporno zalivati ga, pa sam zaključila da bih imala manje posla kad bi ga Alejna zalivala umesto mene. Kad bih direktno iznela ideju da ga prebacim kod Alejne, nadzornica bi mogla reći da sam lukava i da želim da predam nove vernike koje je je teško zalivati. Ali, kad bi nadzornica sama predložila da ga premesti, onda bih mogla da se oslobodim tereta, a da to izgleda kao nešto što se podrazumeva. Zato sam postavila sugestivno pitanje: „Da li je pridošlica rekao da više voli Alejninu besedu?” Nadzornica je rekla da jeste. Odmah sam dodala: „Pošto je tako, možda bi trebalo da se vodimo time što se njemu dopada? On svakako ne posećuje moja okupljanja često. Šta ti misliš?” Čekala sam da mi kaže da ga treba premestiti. Ali nije se odmah odlučila. Kasnije sam imala nejasan osećaj nelagodnosti: zar nisam opet govorila na osnovu skrivenih motiva? Zašto uvek imam takve sramne namere? Zašto jednostavno ne mogu da budem otvorena i direktna u vezi sa onim što mislim?

Jednog dana sam tražila da jedem i pijem Božje reči koje se odnose na moje stanje i pročitala sam ove Njegove reči: „Neki ljudi stalno govore na način koji drugima otežava da ih razumeju. Njihove rečenice ponekad imaju početak, ali nemaju kraj, a ponekad imaju kraj, ali ne i početak. Ti uopšte ne znaš šta oni zapravo hoće da kažu, ništa od onoga što govore nema za tebe nikakvog smisla, a ako ih zamoliš da ti to razjasne, oni odbijaju da to učine. U svojim govorima često koriste zamenice. Primera radi, kad izveštavaju o nečemu, oni kažu: ’Taj momak je, znači, mislio to i to, pa braća i sestre nisu bili baš …’ Mogli bi tako satima da pričaju a da ništa ne kažu jasno, mrmljaju i zamuckuju, ne dovršavaju svoje rečenice, već samo izgovaraju nepovezane reči, nakon čega nisi nimalo mudriji nego pre toga – čak si i uznemiren. U stvari, oni su proučavali mnoge stvari i dobro su obrazovani – pa zašto onda nisu u stanju da izgovore nijednu potpunu rečenicu? To je problem koji se tiče njihove naravi. Toliko su ljigavi da moraju da ulože ogroman napor da bi izgovorili makar i mrvicu istine. Svemu što antihristi govore nedostaje fokus, njihovi govori uvek imaju početak, ali ne i kraj; izvale nekako prvu polovinu rečenice, a drugu polovinu progutaju i stalno ispipavaju situaciju, jer ne žele da ti shvatiš šta oni hoće da kažu, već žele da ti to sam pogodiš. Kad bi ti to direktno saopštili, ti bi shvatio šta hoće da kažu i odmah bi ih do kraja prozreo, zar ne? Oni to ne žele. A šta zapravo žele? Žele da sam pogađaš, rado te puštajući da veruješ da si tačno pogodio – u tom slučaju, oni ti to neće reći, da ne bi snosili nikakvu odgovornost. Pored toga, šta oni još dobijaju kad im kažeš šta su, po tvom mišljenju, hteli da kažu? Tvoje nagađanje je upravo ono što žele da čuju, jer iz toga saznaju tvoje ideje i gledišta u vezi s tom konkretnom stvari. Od tog trenutka pa nadalje, oni će govoriti selektivno, biraće šta žele a šta ne žele da kažu, da bi zatim prešli na sledeći korak svog plana. Svaka njihova rečenica završava se zamkom, tako da ćeš ti, ako ih, slušajući, budeš uporno dovršavao, do guše upasti u tu njihovu zamku. Da li je njima zamorno da tako govore? Njihova narav je rđava – to ih uopšte ne zamara. Za njih je to potpuno prirodno. Zašto oni žele da ti postavljaju te zamke? Zato što ne mogu jasno da sagledaju tvoje stavove i plaše se da ćeš ih prozreti. Dok pokušavaju da te zaustave u nastojanju da ih razumeš, oni istovremeno pokušavaju da razumeju tebe. Žele da iz tebe izvuku tvoja gledišta, ideje i metode. Ako u tome uspeju, znači da su im zamke završile posao. Neki ljudi u pričanju odugovlače tako što često izgovaraju ’hmm’ i ’ha’; uz to, oni ne izražavaju nijedno konkretno stanovište. Drugi odugovlače koristeći se poštapalicama ’znači’ i ’pa…’, kojima prikrivaju šta stvarno misle tako što ih stavljaju namesto reči koje bi zapravo hteli da kažu. Svaka njihova rečenica obiluje takvim beskorisnim rečima, prilozima i pomoćnim glagolima, koji za njih imaju svoju funkciju. Ako bi zabeležio njihove reči i stavio ih na papir, uvideo bi da nijedna od njih ne otkriva njihova gledišta i stavove o datoj stvari. Sve njihove reči sadrže skrivene zamke, iskušenja i mamce. Kakva je to narav? (Rđava.) Veoma rđava! Služe li se oni lukavstvom? Upravo to njihovo postavljanje zamki, iskušenja i mamaca naziva se lukavstvom. To je zajednička odlika ljudi sa rđavom suštinom antihrista. Kako se ta njihova zajednička odlika manifestuje? Tako što izveštavaju o dobrim, ali ne i o lošim stvarima, što koriste isključivo prijatne reči kad govore, što su im rečenice isprekidane, što delimično skrivaju njihovo pravo značenje, što pričaju konfuzno i nejasno i što njihove reči nose u sebi iskušenja. Sve su to zamke i sredstva kojima se služe lukavi ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Bog nam kaže da antihristi uvek okolišaju kada govore. Govore dvosmisleno, zbunjujući one koji ih slušaju. Uvek iskušavaju i mȃme ljude, pokušavajući da ih uvuku u zamku, kako bi ostvarili svoje ciljeve i na kraju izbegli odgovornost. To je isto kao što je Sotona rekao Evi da neće nužno umreti ako pojede voćku. Sotonine reči bile su pune iskušenja i mamljenja, nisu direktno otkrivale svoje ciljeve, već su navodile druge na greh, bez preuzimanja odgovornosti. Kao što je Bog otkrio: „U svakom čoveku leži sotonska narav; svako ljudsko srce sadrži bezbroj otrova kojim Sotona iskušava Boga i mami čoveka. Ponekad je čovekov govor prožet Sotoninim glasom i tonom, kao i namerom da iskuša i namami. Čovekove ideje i misli ispunjene su Sotoninim otrovima i ispuštaju svoj smrad. Ponekad i čovekovi pogledi ili postupci smrde na iskušenje i namamljivanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Izbor pravog puta je najvažniji deo verovanja u Boga”). I ja sam bila takva, uvek sam zaobilazno razgovarala sa braćom i sestrama, iskušavajući ih i mameći zarad svojih ogavnih motiva. Nisam želela da trošim vreme i energiju na pridošlicu. Htela sam da iskoristim tu priliku da ga se rešim, ali nisam želela da nadzornica zna da sam etiketirala i odbacila pridošlicu. Kako bih sačuvala reputaciju savesne osobe pune ljubavi prema pridošlicama, neobavezno sam joj predložila da treba da uzmemo u obzir osećanja pridošlice i da mu ispunimo želju. Pokušavala sam da je navedem da predloži da ga prebacimo na Alejnina okupljanja, kako bih mogla postići svoj cilj. Način na koji sam govorila bio je upravo onaj koji je Bog razotkrio: „Ako bi zabeležio njihove reči i stavio ih na papir, uvideo bi da nijedna od njih ne otkriva njihova gledišta i stavove o datoj stvari. Sve njihove reči sadrže skrivene zamke, iskušenja i mamce. Kakva je to narav? (Rđava.) Veoma rđava!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Kad god bi nešto iskrsnulo, iz mojih usta bi izlazila samo ispitivanja i iskušenje, a nijedna iskrena reč. Zar to nije bila iskvarena narav na delu? Više sam volela da okolišam nego da dozvolim da iko vidi na šta zapravo ciljam. Mislila sam da bi bilo glupo da razotkrijem svoje greške izgovarajući ono što sam želela. Nisam bila luda! Mislila sam da je moj lažljivi način izražavanja pametan – da sam genijalna, inteligentna i da sam dva koraka ispred svih u razmišljanju – kao i da je to način da zaštitim svoje interese. Ljigavost i lažljivost su bili načelo po kojem sam živela, a odbacila sam ono što nam Bog govori o tome da budemo iskreni i jasni na rečima i na delu. Smatrala sam da bih bila na gubitku ako bih tako živela. Dugo sam imala iskrivljeno stanovište. Usvojila sam Sotonine puteve kao normu ponašanja, tako što sam bila lukava i varljiva na svakom koraku. Bilo je pomalo zastrašujuće razmišljati o tome i uvideti koliko sam mračna i zla. Uvidela sam koliko duboko me je Sotona iskvario i da uopšte ne ličim na ljudsko biće. Govorila sam i ponašla sam se tako i u svom svakodnevnom životu. Setila sam se kako mi se jednom zaista svidela neka dizajnerska tašna koju je moja tetka kupila. Nisam mogla direktno da je tražim, ali nisam želela da potrošim gomilu novca da kupim istu takvu, pa sam zabrinutim tonom rekla: „Nećeš je čak ni nositi – kakva šteta! Već imaš tašnu tog brenda. Zbog čega si ovu kupila?” Mojoj tetki je to izgledalo kao da sam brižna i da ne želim da troši novac na stvari koje joj nisu potrebne. Međutim, ono što sam stvarno mislila bilo je da je šteta da tašna samo stoji tu, pa zašto je ne bi dala meni? Naravno, dala mi je tašnu. Sa nekoliko kratkih reči naterala sam je da mi „ponudi” tašnu. Oduvek sam bila takva, nisam direktno govorila šta želim, već sam nagovarala ljude da mi to svojevoljno daju. Osvrćući se na sve te stvari, pitala sam se kako sam mogla biti tako lažljiva. Poželela sam da vratim vreme i da povučem gnusne stvari koje sam rekla. U tom trenutku sam shvatila da su način na koji antihristi govore i deluju, kao i njihova iskvarena narav, kako je Bog razotkrio, prisutni kod mene. Godinama sam bila takva i skliznula bih u taj lažljivi način govora, a da toga nisam ni svesna. Moja iskvarena narav je bila veliki problem. Bilo bi veoma opasno kada se ne bih pozabavila time i kada se ne bih promenila.

Pročitala sam Božje reči: „To što Bog traži da ljudi budu pošteni dokazuje da On zaista prezire i ne voli lažljive ljude. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu obavljanja stvari, prema njihovim naravima, njihovim namerama i njihovim metodama prevare; Bog ne voli ništa od toga. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoje varljive naravi i spremni su da prihvate Božje spasenje, onda i za njih ima nade da će biti spaseni – jer se Bog prema svima odnosi jednako, kao i istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji ugađaju Bogu, prvo što moramo da učinimo jeste da promenimo naša načela ponašanja. Ne možemo više da živimo po sotonskim filozofijama, ne može život više da nam se rukovodi lažima i prevarama. Moramo da odbacimo sve svoje laži i da postanemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati. Ranije su se ljudi, živeći sa drugima, uvek oslanjali na laži, pretvaranja i prevare i koristili sotonske filozofije kao osnovu svog postojanja, života i osnovu za svoje ponašanje. To je bilo nešto što je Bog prezirao. Ako ste među nevernicima iskreni, ako govorite istinu i ako ste poštena osoba, onda ćete biti klevetani, osuđivani i napušteni. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskim filozofijama; postaješ sve veštiji u laganju i sve više lažljiv. Takođe naučiš da koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i zaštitio se. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh sve dok ne dođe do toga da više ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a oni lažljivi će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga. Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu. Ako ne pokušaš da budeš poštena osoba, ako ne doživiš i ne primenjuješ u pravcu stremljenja ka istini, ako ne razotkriješ svoju rugobu i ako se ne ogoliš, tada nikada nećeš moći da primiš delo Svetog Duha i da dobiješ Božje odobravanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Božje reči su me naučile da On voli poštene ljude i da se gadi onih koji su lažljivi. Samo pošteni ljudi mogu zadobiti Njegovo spasenje, dok će lažljivi biti razotkriveni i isključeni. Među ljudima koje sam videla da su očišćeni i isključeni iz crkve tokom svojih godina vere, bilo je onih koji su bili stalno površni i koji su koristili prevaru u svojoj dužnosti, kao i onih koji su se zarad ugleda i statusa sakrili iza lažne maske ili su čak raznim šemama i smicalicama navodili ljude na stranputicu. Ali Bog sve vidi i On uređuje okolnosti da bi razotkrio i uklonio svakog od njih. Lažljivi ljudi zaista ne nalaze uporište u Božjoj kući. Kad se setim kako sam zalivala i negovala nove vernike, bilo je dosta odstupanja i problema u načinu na koji sam se ponašala, ali se nisam fokusirala na traganje za istinom da bih se suočila sa njima. Uvek sam bila podmukla i lažljiva, pronalazeći razloge i izgovore da prikrijem svoju iskvarenost i nedostatke, i, usled toga, pridošlice nisu bile negovane. Kada bi se stvari tako nastavile, i mene bi se Bog gnušao, odbacio bi me i uklonio. Gledajući jednostavnu i poštenu braću i sestre oko sebe, mogla sam da vidim da mnogo toga ne razumeju u svojim dužnostima i da ima grešaka i previda, ali oni ne izbegavaju svoje obaveze. Da bi razumeli istinu, dokučili načela i obavljali svoje dužnosti na Božje zadovoljstvo, u stanju su da ostave po strani lični ponos, da budu jednostavni i otvoreni, da priznaju svoje propuste i nedostatke i da traže pomoć od drugih. Bilo je jasno da ih Bog prosvećuje i usmerava. Čak i kad bi bili prosečnog kova ili čak, ponekad, pomalo budalasti, Bog bi ih i dalje usmeravao, pomažući im da postepeno nauče načela istine i da se poprave u svojoj dužnosti. Iz toga sam shvatila da Bog blagosilja one koji su jednostavni i pošteni. To je Njegova pravednost. Kad sam to razumela, shvatila sam da govoriti istinu i biti iskren može značiti da će ljudi videti ko sam, zapravo, ja, ali to nije loše. Možda bi mi u tom tenutku bilo malo neprijatno, ali takvo ponašanje je otvoreno i nadmoćno, i ugodno je Bogu. Osim toga, iako bih time što ću biti jednostavna i otvorena mogla razotkriti sopstvene probleme, braća i sestre me nikada ne bi gledali s visine zbog toga. Pomogli bi mi da se popravim i usmeravali bi me da zajedno sa njima idem ka načelima. Takvo praktikovanje ne bi bilo na štetu moje dužnosti. Jevanđelje o Božjem carstvu se sada tako brzo širi i za to je potrebna pomoć dosta novih vernika. A ja gotovo da nisam negovala nove vernike. Zar to nije ometanje i prekidanje crkvenog rada? Opirala sam se Bogu! Bog kaže: „Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a oni lažljivi će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga.” Božje reči su tako jasne. Kakav god put čovek odabere i kakva god osoba želi da bude, to direktno utiče na njegov ishod i sudbinu. Setila sam se kako sam, mnogo puta, jednostavno srljala kroz situacije bez traganja za istinom ili promišljanja o sebi da bih bolje spoznala sebe. Živela sam po svojoj sotonskoj prirodi. Nisam čak ušla ni u najosnovniju istinu poštenog ponašanja niti promene svoje život-naravi. Ostala sam lažljiva osoba koja pripada Sotoni. Kako bih se mogla nadati spasenju? Bila bih na ispravnom putu jedino kada bih praktikovala pošteno ponašanje.

Kasnije sam nastavila da tragam, i čitajući Božje reči moj put ka praktikovanju iskrenosti postao je malo jasniji. Božije reči kažu: „Kad ljudi pribegnu lažljivosti, koje namere stoje iza toga? Koji cilj pokušavaju da postignu? Bez izuzetka, cilj je postizanje slave, bogatstva i statusa; ukratko, to čine iz ličnog interesa. A šta je glavni razlog težnji ka ostvarenju ličnog interesa? Razlog je u tome što ljudi svoje interese smatraju važnijim od bilo čega drugog. Upuštaju se u laži ne bi li izvukli korist i time se otkriva njihova lažljiva narav. Kako ovaj problem treba rešavati? Prvo moraš da raspoznaš interese i saznaš koji su, šta oni ljudima zapravo donose i kakve su posledice stremljenja ka njima. Ako to ne uspeš da shvatiš, neće biti tako lako napustiti ih. Ako ljudi ne razumeju istinu, onda im najteže od svega pada odricanje od sopstvenih interesa. To je stoga što su im životne filozofije: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ i ’Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo’. Očigledno je da žive samo za sopstvene interese. Ljudi misle da bez ličnog interesa – kad bi ga izgubili – ne bi mogli da prežive. To je kao da im je opstanak neodvojiv od sopstvenih interesa, pa većina ljudi ne vidi dalje od njih. Lični interes stavljaju iznad svega drugog, za njega žive, pa bi tražiti od njih da od tog interesa odustanu bilo isto kao tražiti da odustanu od vlastitog života. Šta bi onda trebalo raditi pod takvim uslovima? Ljudi moraju da prihvate istinu. Samo kada shvate istinu, mogu da sagledaju suštinu svojih interesa; samo tada mogu da počnu da ih odbacuju, da se bune protiv njih i da uspeju da izdrže bol otpuštanja onoga što toliko vole. A kad to uspeš da uradiš, kad uspeš da napustiš sopstvene interese, u srcu ćeš se osećati opuštenije i smirenije i time nadvladati telesnost. Ako se čvrsto držiš svojih interesa i odbijaš da od njih odustaneš i ako ni najmanje ne prihvataš istinu, u srcu ćeš možda reći: ’Šta je pogrešno u tome što pokušavam da ostvarim dobit i što odbijam da trpim gubitke? Bog me nije kaznio, a šta mi ljudi mogu?’ Niko ti ništa ne može, ali s takvom verom u Boga nikada nećeš zadobiti istinu i život. Biće to za tebe ogroman gubitak – nećeš uspeti da stekneš spasenje. Postoji li nešto žalosnije od toga? To se na kraju desi ako stremiš samo svojim interesima. Ako ljudi streme samo slavi, bogatstvu i statusu – ako teže samo ostvarenju ličnog interesa – onda nikada neće zadobiti istinu i život, i naposletku će oni sami pretrpeti gubitak. Bog spasava one koji streme ka istini. Ako ne prihvataš istinu i ako ne umeš da promisliš i spoznaš svoju iskvarenu narav, onda se nikada nećeš istinski pokajati i nećeš zadobiti život-ulazak. Prihvatanje istine i samospoznaja put su do rasta u životu i dostizanja spasenja. To je prilika da dođeš pred Boga i prihvatiš Njegovu proveru, sud i grdnju, i da zadobiješ istinu i život. Ako odustaneš od traganja za istinom zarad stremljenja ka slavi, dobitku, statusu i sopstvenim interesima, to je ravno odustajanju od prilike da prihvatiš Božji sud i grdnju i zadobiješ spasenje. Biraš slavu, dobit, status i sopstvene interese, ali odustaješ od istine i gubiš život i priliku za spasenje. Šta je bitnije? Ako odabereš sopstvene interese i odustaneš od istine, zar to nije budalasto? Prostim jezikom rečeno, to znači pretrpeti veliki gubitak zarad male prednosti. Slava, dobit, status, novac i interesi – sve je to privremeno i prolazno, dok su istina i život večni i nepromenjivi. Ako se ljudi oslobode iskvarenih naravi zbog kojih streme slavi, dobiti i statusu, onda postoji nada da će steći spasenje. Štaviše, istine koje ljudi zadobiju večne su; Sotona ih ne može oduzeti ljudima, niti to može iko drugi. Potpuno odbacuješ svoje interese, ali zadobijaš istinu i spasenje; to je tvoj rezultat, ti si ih za sebe zadobio. Kad ljudi odaberu da istinu sprovode u delo po cenu gubitka svojih interesa, tada stiču Božje spasenje i večni život. Takvi ljudi su najpametniji. Kad ljudi odustanu od istine zarad sopstvenih interesa, onda gube život i Božje spasenje; takvi su ljudi najnerazumniji. Ono što čovek odabere – da li sopstvene interese ili istinu – neverovatno mnogo toga o njemu otkriva. Onaj koji voli istinu odabraće istinu; odabraće da se pokori Bogu i da Ga sledi. Takvi ljudi bi se radije odrekli sopstvenih interesa i tragali za istinom. Nezavisno od toga koliko treba da trpe, odlučni su i nepokolebljivi u svom svedočenju kako bi udovoljili Bogu. To je osnovni put ka primeni istine i ulasku u istina-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). „Ljudi često lažu sa namerama, ali neke laži iza sebe nemaju nameru, niti su unapred planirane. Umesto toga, one samo prirodno izviru. Takve laži je lako razrešiti; teško ih je razrešiti kada iza njih stoje namere. To je zato što ove namere potiču iz čovekove prirode i predstavljaju Sotoninu podvalu, i to su namere koje ljudi namerno biraju. Ako neko ne voli istinu, neće moći da se pobuni protiv tela – tako da treba da se moli Bogu i da se oslanja na Njega i da traži istinu da bi rešio to pitanje. Ali laganje se ne može odjednom u potpunosti rešiti. Čovek će se povremeno, pa čak i više puta, vratiti laganju. To je normalna situacija, i sve dok rešavate svaku laž koju kažete i držite korak s tim, onda će doći dan kada ćete ih sve rešiti. Rešavanje laganja je dugotrajna borba: kada vam jedna laž pređe preko usta, zamislite se nad sobom, a zatim se molite Bogu. Kada pređe druga, opet se zamislite nad sobom i pomolite se Bogu. Što se više moliš Bogu, više ćeš mrzeti svoju iskvarenu narav i više ćeš čeznuti da primenjuješ istinu i da je proživljavaš. Tako ćeš imati snage da napustiš laž. Posle izvesnog vremena takvog iskustva i primene, moći ćeš da vidiš da je tvojih laži mnogo manje, da živiš sa mnogo većom lakoćom i da više ne moraš da lažeš ili prikrivaš svoje laži. Iako možda ne govoriš mnogo svakog dana, svaka rečenica će doći iz srca i biti istinita, sa vrlo malo laži. Kakav će biti osećaj živeti tako? Zar neće biti slobodan i nesputan? Tvoja iskvarena narav neće te više sputavati i nećeš biti vezan njome, i bar ćeš početi da vidiš rezultate toga što si poštena osoba. Naravno, kada naiđeš na posebne okolnosti, ponekad možeš da dozvoliš da ti se mala laž omakne. Možda će biti trenutaka kada ćeš naići na opasnost ili neku vrstu nevolje, ili ćeš želeti da sačuvaš svoju bezbednost, a tada je laganje neizbežno. Ipak, moraš to da promisliš, shvatiš i rešiš problem. Treba da se moliš Bogu i kažeš: ’Još ima laži i podvala u meni. Neka me Bog spasi od moje iskvarene naravi jednom zasvagda.’ Kada neko namerno mudro postupa, to se ne računa kao razotkrivanje iskvarenosti. To je ono što čovek mora da doživi da bi bio poštena osoba. Na taj način, tvojih laži će biti sve manje. Danas kažeš deset laži, sutra možda devet, prekosutra osam. Kasnije ćeš reći samo dve ili tri. Govorićeš istinu sve više i više, a tvoja primena da budeš poštena osoba sve više će se približavati Božjim namerama, Njegovim zahtevima i Njegovim standardima – a kako će to biti dobro! Da bi primenjivao poštenje, moraš da imaš put i moraš da imaš cilj. Za početak, reši problem laganja. Moraš znati suštinu koja stoji iza tvog laganja. Takođe moraš detaljno da analiziraš koje te namere i motivi navode da izgovaraš te laži, zašto poseduješ takve namere i koja je njihova suština. Kada razjasniš sva ta pitanja, temeljno ćeš sagledati problem laganja, a kada te nešto zadesi, imaćeš načela primene. Ako nastaviš s takvom primenom i iskustvom, onda ćeš svakako videti rezultate. Jednog dana ćeš reći: ’Lako je biti pošten. Veoma je zamorno biti lažov! Ne želim više da budem lažov, da uvek moram da razmišljam o tome šta da slažem i kako da prikrijem svoje laži. To je kao da si mentalno obolela osoba čije su izjave protivrečne – neko ko ne zaslužuje da ga nazivaju „ljudskim bićem”! Takav život je mnogo naporan i ne želim više tako da živim!’ U tom trenutku ćeš imati nadu da ćeš zaista biti pošten i to će biti dokaz da si počeo da napreduješ ka tome da budeš poštena osoba. To je veliki proboj. Naravno, može biti nekih od vas koji će, kada počnete da primenjujete, osetiti veliku sramotu nakon izgovaranja poštenih reči i ogoljivanja pred drugima. Pocrvenećeš, stidećeš se i plašićeš se da ti se ne smeju. Šta onda treba da uradiš? Opet moraš da se moliš Bogu i da tražiš da ti udeli snagu. Kažeš: ’O, Bože, želim da budem poštena osoba, ali bojim se da će mi se ljudi smejati kada budem govorio istinu. Molim Te da me sačuvaš od ropstva moje sotonske naravi; pusti me da živim prema Tvojim rečima, i da budem slobodan i neobuzdan.’ Kada se budeš tako molio, biće sve više svetlosti u tvom srcu, i reći ćeš sebi: ’Dobro je sprovesti to u delo. Danas sam primenjivao istinu. Konačno sam i ja bio pošten.’ Dok se tako moliš, Bog će te prosvetiti. On će raditi u tvom srcu i On će te ganuti, omogućiti ti da prepoznaš kako je biti poštena osoba. To je način na koji istina mora da se sprovodi. Na samom početku nećeš imati put, ali ćeš ga kroz traganje za istinom naći. Kada ljudi počnu da traže istinu, ne moraju nužno da imaju veru. Ljudima je teško što nemaju put, ali kada jednom shvate istinu i kada poseduju put primene, njihova srca u tome uživaju. Ako su u stanju da primenjuju istinu i postupaju shodno načelima, njihova srca će naći utehu i oni će dobiti slobodu i nesputanost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). U Božjim rečima sam našla načela primene za postupanje sa lažima i obmanama. Pre svega, moramo se osloboditi ličnih interesa. Ovaj aspekt primene je posebno važan. Cilj laganja je da zaštitiš svoje interese i da postigneš svoje ciljeve, a kada je to cilj, ti pribegavaš lažima i lukavstvu. Dakle, od vitalnog je značaja da se prvo oslobodiš ličnih interesa. To pomaže da se reši problem obmane u srcu. Takođe je važno često razmišljati o sebi, dopuštajući Bogu da ispita svaku našu reč i delo. Kada primetimo da želimo da govorimo ili da se ponašamo lažljivo, moramo da se zapitamo šta je to što pokušavamo da postignemo. Ako postanemo svesni da gajimo varljive namere ili da otkrivamo zlu narav, onda moramo brzo stupiti pred Boga da se pomolimo i da se drastično promenimo. Moramo svesno da praktikujemo da budemo pošteni i da naučimo da se otvaramo prema braći i sestrama, otkrivajući svoje misli, stanovišta, iskvarenost i mane i tragajući za istinom da bi ih razrešili. To je jedini način da se postepeno očisti lažljiva, zla, sotonska narav. Shvativši to, obratila sam se nadzornici i u razgovoru sa njom sam se otvorila o svojim ogavnim motivima i izvinila sam se. Ne samo da me nije odbila – i ona se otvorila i zajedno smo sagledale nedostatke u svojim dužnostima. Praktikujući tako, osećala sam se opušteno. Shvatila sam da više ne živim u senci i to mi je dalo duševni mir.

Nisam sasvim oslobođena svoje lažljive, zle, iskvarene naravi, ali imam veru i volju da budem poštena osoba koja je ugodna Bogu, kao i da se fokusiram na to da budem iskrena i otvorena za Božje ispitivanje u svakoj pojedinoj stvari koju kažem i uradim u životu.