Zadužena sam za rad na jevanđelju u crkvi. Jednom su neka braća i sestre prijavili da je vođa grupe, Sinju, nadmena, autokrata i nesposobna da dobro sarađuje sa drugima i da prihvata predloge. Svi su se osećali sputano zbog nje i to je uticalo na rad na jevanđelju. Svi su pokušavali da joj ukažu na to i da joj pomognu, ali ona bi to samo usmeno priznala i prihvatila, i posle toga se nimalo ne bi promenila. Kasnije smo razgovarali o tome i rešili da je smenimo sa njenog položaja. Bilo mi je zaista nelagodno zbog toga, jer sam nekoliko puta ranije razgovarala u zajedništvu sa Sinju o njenim problemima, ali na moje iznenađenje, umesto da budu rešeni, njeni problemi su se samo pogoršavali. To me je navelo da razmislim i da se zapitam šta je pravi razlog za to. Setila sam se kada sam prvi put preuzela ovaj posao. Primetila sam da je Sinjuina grupa bila najuspešnija u radu na jevanđelju i da su zaista bili posvećeni svojoj dužnosti. Imala sam prilično visoko mišljenje o njima. Posebno kada sam videla koliko je Sinju sposobna, smatrala sam da ne bi trebalo da bude nekih velikih problema sa njom kao vođom grupe, pa nisam mnogo pratila njihov rad. Iako su mi neke sestre prijavile njihove probleme, nisam ih shvatila ozbiljno. Smatrala sam da pošto su dobro obavljali rad na jevanđelju, čak i ako je bilo nekih problema, to nije bilo ništa strašno. Ponekad kada sam razgovarala sa njima, samo bih im davala neke jednostavne savete, i nisam proveravala da vidim da li su problemi kasnije bili rešeni. Sećam se jednom kada smo pričali o poslu, primetila sam da se Sinju i Sjaoli ne slažu. Obe su zaista bile nadmene i držale su se svojih stavova. Našla sam neke Božje reči o kojima bismo razgovarale, a koje su se odnosile na njihova stanja, i videvši da su obe sposobne da promisle i da su voljne da se promene, osetila sam kao da mi je kamen pao sa srca. Ali opet, dugo su imale problema u međusobnoj saradnji, pa sam znala da jedan razgovor sa njima ne može da reši problem i da bi trebalo da pratim stvari i da vidim da li su se njihova stanja zaista promenila. Ali onda sam pomislila, da bih više razgovarala sa njima, morala bih da pronađem odlomke Božjih reči i pokušam da proniknem u njihova stanja, što je zaista zahtevno. Osim toga, one su izvršavale svoje dužnosti kao i obično, pa sam mislila da bi bilo u redu da ih ne proveravam. I tako sam prosto završila sa tim. Jednom drugom prilikom sam videla Sinju i jednu drugu sestru da se ne slažu tokom razgovora. Druga sestra je dala razuman predlog, ali je Sinju odbila da ga prihvati i uporno je insistirala da je ona u pravu. Na kraju ta sestra nije imala drugog izbora nego da popusti. Uvidevši koliko je Sinju samopravedna, želela sam da razotkrijem njen problem, ali sam onda pomislila na vreme i energiju koju bih morala da uložim u razgovor o tome, kao i na drugi posao kojim sam i dalje morala da se bavim. Kako nije bilo očiglednog sukoba ni nesloge među njima, možda to i nije bilo toliko loše kao što sam ja mislila. Što manje problema, to bolje. Pored toga, Sinju je bila vođa grupe, pa i ako je pokazivala izvesnu nadmenost, trebalo je da bude u stanju da reši to kroz traganje. I tako, nisam ukazala na njen problem. Kada se osvrnem na sve to, bila sam potpuno svesna da je Sinju nadmena i da ne može dobro da sarađuje sa drugima. Takođe je bila i vođa grupe, pa sam digavši ruke od tako važne stvari ispala zaista neodgovorna!

Kasnije sam pročitala ovo u Božjim rečima: „Bez obzira na to koji važan posao starešina ili delatnik obavlja i kakva je priroda tog posla, njihov glavni prioritet je da budu u potpunosti upoznati sa time kako posao napreduje. Oni lično moraju da budu prisutni da bi pratili kako se stvari odvijaju, da bi postavljali pitanja i dobili informacije iz prve ruke. Ne smeju da se oslanjaju samo na glasine niti na izveštaje drugih ljudi; umesto toga, moraju lično da nadgledaju situaciju sa osobljem, kako posao napreduje i da saznaju koje sve poteškoće postoje, da li postoji neka oblast koja je u suprotnosti sa zahtevima Višnjeg, da li se krše načela, da li postoje ometanja ili prekidanja, da li nedostaje neophodna oprema ili odgovarajući materijali za profesionalni rad – moraju da nadziru sve to. Bez obzira na to koliko izveštaja čuli ili koliko informacija sakupili putem glasina, ništa od toga ne može da bude važnije od njihovog ličnog prisustva; mnogo je preciznije i pouzdanije kada stvari vide svojim očima. Kada se upoznaju sa svim aspektima situacije, imaće jasnu sliku o tome šta se dešava” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). „Bez obzira na to koji posao nadgledaju, starešine koje nose breme uvek će biti u stanju da prepoznaju probleme. Za sve probleme koji imaju veze sa stručnim znanjem ili kršenjem načela, biće sposobni da prepoznaju problem, raspitaju se o njemu i steknu razumevanje, a kada otkriju problem, rešiće ga odmah. Inteligentne starešine i delatnici rešavaju samo probleme koji se odnose na rad crkve, stručno znanje i istina-načela. Oni ne obraćaju pažnju na sitne stvari u svakodnevnom životu. Oni brinu o svakom aspektu rada na širenju jevanđelja koje je Bog naložio. Raspituju se i proveravaju sve probleme koje su u stanju da opaze ili otkriju. Ako u tom trenutku ne mogu sami da reše problem, onda se okupljaju sa drugim starešinama i delatnicima, razgovaraju sa njima u zajedništvu, tragaju za istina-načelima i smišljaju načine kako da razreše problem. Ako naiđu na veliki problem koji zaista ne mogu sami da reše, odmah traže Višnjeg i puštaju da se Višnji nosi s problemom i razreši ga. Takve starešine i delatnici su ljudi koji se drže načela u svojim postupcima. Bez obzira na to koji problemi postoje, čim ih primete, neće ih ignorisati; insistiraće na tome da potpuno razumeju te probleme, a zatim će ih rešavati jedan po jedan. Čak i ako problemi nisu rešeni u potpunosti, može se garantovati da se ti problemi neće ponovo pojaviti” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Bila sam zaista posramljena kada sam videla šta Bog zahteva od starešina i delatnika. Nisam podnela nikakav teret za rad na jevanđelju. Ne samo da nisam uspela na vreme da pratim rad na jevanđelju, već nisam stekla ni detaljan uvid u stanja braće i sestara. Na primer, Sinju je bila vođa grupe ali je bila i teška za saradnju – trebalo je da rešim to kroz razgovor, ali ja sam samo ukratko ukazala na njen problem, ne razgovarajući sa drugima kako bih stekla detaljan uvid o tome. Takođe nisam razotkrila prirodu njenog problema kao ni njegove posledice. Nakon toga se nisam raspitivala da li se promenila ili nije. Nisam razmišljala da li je to bio problem njene narav-suštine ili otkrovenje iskvarenosti, da li je bila podobna da bude vođa grupe, niti o drugim detaljima poput ovih. Tako njeni problemi nikada nisu rešeni i to je uticalo na rad na jevanđelju. Kasnije sam uvidela da je Sinju i dalje bila nadmena, samopravedna i autokrata, i znala sam da bi trebalo da razgovaram sa njom kako bih to rešila, jer bi u suprotnom to usporilo posao. Međutim, i dalje se nisam pobrinula za to jer nisam želela neprilike. Samo sam površno obavljala formalnosti u rešavanju problema, zadovoljna time što se površno bavim poslom, pominjući problem i ništa više. Nisam obraćala pažnju na to da li je problem stvarno rešen ili ne. Bila sam neodgovorna, nisam obavljala svoj posao niti bilo kakav stvaran posao. Tako se ponaša lažni starešina. Crkva mi je poverila da budem odgovorna za rad na jevanđelju, nadajući se da ću moći da izvršavam svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima, da budem ozbiljna i odgovorna u svom poslu, i da koristim istina-načela kako bih rešavala probleme braće i sestara, tako da rad na jevanđelju može neometano da se odvija. Ali umesto toga, kada bi se pojavili problemi koje je trebalo rešiti, nisam činila ništa, misleći da što je manje neprilika, to bolje. Zaista sam se ponašala kao lažni starešina i kočila napredovanje rada na jevađelju. Moj stav prema dužnosti je bio zaista odvratan Bogu!

Nakon toga sam tragala i razmišljala o pravom uzroku mog neobavljanja stvarnog posla. Pročitala sam nešto u Božjim rečima: „U svom radu, starešine i delatnici treba da budu obazrivi prema Božjim namerama i da Njemu budu odani. Najbolji način da se ponašaju jeste da aktivno rade na prepoznavanju i rešavanju problema. Ne smeju da ostanu pasivni, naročito kada kao osnovu za delovanje imaju ove aktuelne reči i zajedništvo. Trebalo bi da preuzimaju inicijativu kako bi temeljno razrešili stvarne probleme i poteškoće kroz razgovor u zajedništvu o istini i da obavljaju svoj rad tačno onako kako bi trebalo. Trebalo bi da blagovremeno i proaktivno prate napredak rada; ne mogu uvek da čekaju naređenja i podsticaje od strane Višnjeg pre nego što nevoljno krenu u akciju. Ako su starešine i delatnici stalno negativni i pasivni i ne rade pravi posao, oni nisu dostojni da služe kao starešine i delatnici i treba da budu otpušteni i da im bude dodeljena nova dužnost. Sada ima mnogo starešina i delatnika koji su veoma pasivni u svom radu. Uvek urade samo malo posla nakon što im Višnji pošalje naređenja i pogura ih; u suprotnom se ulenje i odlažu obaveze. Rad u nekim crkvama je prilično haotičan, neki od ljudi koji tamo obavljaju dužnosti su izuzetno nemarni i površni i ne postižu nikakve stvarne rezultate. Ovi problemi su po prirodi već veoma ozbiljni i užasni, ali starešine i delatnici tih crkava se i dalje ponašaju kao zvaničnici i vrhovni gospodari. Ne samo da nisu sposobni da obave bilo kakav stvarni posao, već ne mogu da prepoznaju niti da reše probleme. To parališe rad crkve i uzrokuje stagnaciju. Kad god je rad crkve užasno haotičan i kad nema ni naznake reda, sigurno je da je lažni starešina ili antihrist na čelu. U svakoj crkvi u kojoj je lažni starešina na čelu, rad crkve će biti u rasulu i potpunom haosu – u to nema sumnje. (…) Šta se dešava kada ljudi ne vide posao koji treba da se obavi? (Oni ne nose breme.) Tačno je reći da oni ne nose breme; takođe su veoma lenji i teže komforu, odmaraju se kad god mogu i pokušavaju da izbegnu bilo kakve dodatne zadatke. Ti lenji ljudi često misle, ’Zašto bih se toliko brinuo oko toga? Ako se previše brinem samo ću brže da ostarim. Kakvu ću korist imati od toga i od tolikog trčkaranja unaokolo i iscrpljivanja? Šta će se desiti ako izgorim i razbolim se? Nemam novca da platim lečenje. I ko će brinuti o meni kad ostarim?’ Ti lenji ljudi su upravo ovako pasivni i zaostali. Nemaju ni trunku istine i ništa ne vide jasno. Oni su očigledno gomila smetenih ljudi, zar ne? Svi su smetenjaci; nesvesni su istine i istina ih ne zanima, pa kako onda mogu biti spaseni? Zašto su ljudi uvek nedisciplinovani i lenji, kao da su živi mrtvaci? Ovo se dotiče pitanja njihove prirode. Postoji neka vrsta lenjosti u ljudskoj prirodi. Bez obzira na to kakav zadatak ljudi obavljaju, uvek im je potreban neko da ih nadgleda i podstiče. Ponekad su ljudi obzirni prema telu, teže fizičkom komforu i uvek nešto zadržavaju za sebe – ti ljudi su puni đavolskih namera i lukavih planova; oni zaista uopšte nisu dobri. Uvek rade manje nego što mogu, bez obzira na to koju važnu dužnost obavljaju. To je neodgovorno i nelojalno” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (26)”). „ Nijedan lažni starešina nikada ne obavi nikakav stvarni posao. On se ponaša kao da je njegova rukovodeća uloga nekakva zvanična funkcija, te uživa u statusnim pogodnostima i ophodi se prema dužnosti koju treba da obavi i poslu koji kao starešina treba da izvrši kao prema nekom teretu, kao prema nekakvoj smetnji. U srcu je pun otpora prema crkvenom poslu: kada se od njega traži da nadgleda posao i da uvidi postojeće probleme koje treba pratiti i rešiti, sve u njemu se opire. To je posao koji starešine i delatnici treba da obavljaju, to im je dužnost. Ako ga ne radiš i nisi spreman da ga radiš, zašto i dalje želiš da budeš starešina ili delatnik? Da li ti svoju dužnost obavljaš da bi bio obziran prema Božjim namerama ili da bi kao neki funkcioner uživao u statusnim pogodnostima? Ako si postao starešina samo da bi imao neku zvaničnu funkciju, zar to nije besramno? Takvi ljudi imaju najbedniji karakter, nemaju dostojanstva i nemaju nikakvog stida. Ako želiš da uživaš u telesnoj lagodnosti, ti se brže-bolje vrati u svet i otimaj, grabi i uzimaj koliko god možeš i niko ti se neće mešati u to. Božja kuća je mesto gde Božji izabrani narod obavlja svoje dužnosti i Njega obožava; mesto gde ljudi streme ka istini i zadobijaju spasenje. To nije mesto gde bi neko trebalo da se prepušta telesnom uživanju, a još je manje mesto koje omogućava ljudima da žive ugodno kao lordovi. Lažne starešine ne znaju za stid; stid do njih ne dopire i uopšte nemaju razum. Bez obzira na to koji im je konkretan posao dodeljen, oni ga ne shvataju ozbiljno i stavljaju ga negde u zapećak uma; iako su veoma vešti na rečima, ne rade ništa stvarno. Zar to nije nemoralno? (…) Ma kakav posao da izvršavaju, odnosno, kakvu god dužnost da obavljaju, neki ljudi nisu sposobni za to; ne mogu to da podnesu i nisu u stanju da ispune nijednu obavezu niti odgovornost koju osoba treba da ispuni. Zar nisu smeće? Jesu li i dalje dostojni da se nazivaju ljudima? Sa izuzetkom pritupih, mentalno nesposobnih i onih koji pate od fizičkih nedostataka, postoji li iko živ ko ne bi trebalo da izvršava svoje dužnosti i da ispunjava svoje odgovornosti? Međutim, takva je osoba uvek ljigava i zabušava, ne želeći da ispunjava svoje odgovornosti; to jest, ona ne želi da bude valjano ljudsko biće. Bog joj je pružio mogućnost da bude ljudsko biće, dao joj je kov i darove, a ona to ne može da iskoristi u izvršavanju svoje dužnosti. Ne radi ništa, a želela bi da uživa na svakom koraku. Da li je takva osoba podobna da se nazove ljudskim bićem? Kakav god posao da joj se poveri – bio on važan ili sasvim običan, težak ili jednostavan – ona je uvek površna, nepouzdana i osoba koja zabušava. Kad nastanu problemi, svoju odgovornost nastoji da svali na druge ljude; ne preuzimajući nikakvu odgovornost, a želi da nastavi da živi kao parazit. Zar ona nije beskorisno smeće?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Njegove reči su me stvarno zabolele. Sve to vreme Bog je detaljno besedio o obavezama starešina i delatnika, ali ja u to nisam nimalo ušla. Opustila sam se, bila sam neodgovorna, prepuštala se telu i nisam postizala nikakve rezultate u svojoj dužnosti. Bila sam ona vrsta parazita i beskorisne osobe kakvu Bog razotkriva. Kada sam se bavila Sinjuinim problemom, bila sam potpuno svesna da problem nije rešen, ali sam lukavo radila samo ono što bi me poštedelo muka. Shvatila sam da često nisam bila učinkovita u svojoj dužnosti zato što sam bila lenja i brinula samo o sopstvenoj udobnosti. U početku, kada su drugi imali poteškoća u deljenju jevanđelja, ili nisu bili sigurni u vezi sa nekim načelima, razgovarala sam sa njima kako bih rešila te probleme. Ali zato što su neki od njih napredovali sporo ili imali složene probleme, osećala sam da je isuviše komplikovano i iscrpljujuće pomagati im. Trebalo bi da tragam i razmišljam i da strpljivo razgovaram sa njima, pa sam odlučila da to izbegnem, rešavajući samo očigledne probleme a odlažući one teške. Umanjivala sam značaj velikih problema i ignorisala one male. Zbog toga mnogi problemi nikada nisu rešeni. Sve vreme sam povlađivala telu, a da zaista nisam ispravljala ništa. Kao rezultat toga dugo vremena nije bilo napretka u radu na jevanđelju. Bilo je to isključivo zato što sam po prirodi bila lenja, visoko cenila telo i nisam bila posvećena niti odgovorna u svoj dužnosti. Setila sam se Božjih reči: „Ovo je ozbiljno zanemarivanje dužnosti! Izgubio si stav i odgovornost koje kao starešina i delatnik treba da imaš prema svojim dužnostima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (26)”). „Da li je takva osoba podobna da se nazove ljudskim bićem?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Bila sam starešina, pa je bila moja obaveza da učinim sve što mogu da rešim probleme na koje sam nailazila. Ali jednostavno nisam išla pravim putem – uvek sam razmišljala o sopstvenoj udobnosti. Kad god je trebalo preduzeti stvarne korake i obaviti neki stvaran posao, ja bih se povukla. To je štetilo radu crkve i život-ulasku braće i sestara. To što sam na taj način obavljala svoju dužnost je bilo krajnje nemarno! Mislila sam o tome kako je, u Božjem delu u poslednjim danima, kojim rešava čovekovu iskvarenost, On izrazio milione reči, podsećajući i podstičući, sudeći i grdeći, upozoravajući i razotkrivajući, koristeći sva sredstva da sa nama pažljivo razgovara kako bismo razumeli i mogli da uđemo u istinu. Da bi spasio čovečanstvo, koje je Sotona toliko duboko iskvario, On je mnogo brinuo i patio, uložio mnogo truda i platio visoku cenu. Ali dok sam uživala u opskrbi toliko mnogo istine od Boga, prihvatila sam važan posao u crkvi, ne razmišljajući o tome kako da uzvratim Njegovu ljubav. Nisam bila u stanju nimalo da patim niti da platim makar malu cenu za svoju dužnost. Čim je trebalo da preduzmem ozbiljne korake i da obavim neki stvaran posao, pobegla bih. Uvek sam želela Božje nagrade i blagoslove u zamenu za najmanji trud. Bila sam toliko sebična i podla, bez savesti i razuma. U tom trenutku sam konačno uvidela da stalno razmišljanje o telu i čežnja za udobnošću znači živeti bez dostojanstva i ne biti pouzdan. Bila sam lenji starešina, lažni starešina. Obavljanje dužnosti na taj način mi je davalo privremenu udobnost, ali sam zbog svoje lenjosti nastavljala da gubim prilike za sticanje istine, i Bog bi me na kraju uklonio. Štedela sam malo, a gubila mnogo, bila sam tako glupa! Setila sam se nečega što Biblija kaže: „Udobnost će budale doći glave” (Priče Solomonove 1:32). Znala sam braću i sestre koji su bili smenjeni jer su uvek mislili na telo i udobnost, i nisu obavljali stvaran posao. Bogu se gadi žudnja za udobnošću i ona čak može uništiti našu šansu za spasenje. Bog je svet i pravedan i On ispituje moje namere u mojoj dužnosti. Nisam mogla da nastavim da izvršavam svoju dužnost na taj način. Božja kuća nije mesto gde treba da žudim za svojom telesnom udobnošću, već mesto gde treba da ispunjavam svoju dužnost i primenjujem istinu. Pošto sam prihvatila tu dužnost, trebalo bi da dam sve od sebe da je izvršavam dobro. Pomolila sam se Bogu u pokajanju: „Bože, hvala Ti što si namestio ovu situaciju da mi pokažeš da sam u svojoj dužnosti žudela za telesnom udobnošću i da uopšte nisam bila odgovorna. Od sada želim da dam sve od sebe da zaista radim na svojoj dužnosti.”

Nakon toga, čitajući Božje reči, tragajući i razmišljajući, shvatila sam da gajim još jedan pogrešan stav. Svemogući Bog kaže: „Starešine i delatnici moraju, pomoću različitih izvora, bolje da razumeju nadzornike važnog posla, direktore jevanđelja, svakog vođu tima, direktore timova za filmsku produkciju, i tako dalje, i da intenzivnije posmatraju i proveravaju te ljude pre nego što steknu poverenje u njih. Samo kada tako pažljivo ljudima dodele dužnosti, oni mogu da budu sigurni da su zadaci prikladni i da će ljudi biti efikasni u svojim dužnostima. Neki kažu: ’Čak i nevernici kažu: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” Kako Božja kuća može da bude tako nepoverljiva? Svi oni su vernici; koliko loši mogu da budu? Zar svi oni nisu dobri ljudi? Zašto Božja kuća mora dobro da ih razume, nadzire i posmatra?’ Da li su ove reči validne? Da li su problematične? (Jesu.) Da li su bolje razumevanje čoveka, detaljno posmatranje i bliska interakcija s njim u skladu s načelima? Potpuno su u skladu s načelima. S kojim načelima su u skladu? (Četvrta tačka odgovornosti starešina i delatnika: ’Budite u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te im po potrebi blagovremeno promenite dužnosti ili ih smenite, da biste sprečili ili ublažili gubitke izazvane upotrebom neodgovarajućih ljudi i zagarantovali efikasnost i nesmetan napredak posla.’) Ovo je dobra referentna tačka, ali koji je stvarni razlog da to uradite? Razlog je to što ljudi imaju iskvarene naravi. Iako u današnje vreme, ima mnogo ljudi koji obavljaju dužnost, a samo nekolicina njih stremi ka istini. Veoma malo ljudi stremi ka istini i ulazi u stvarnost dok obavljaju svoju dužnost; za većinu ljudi i dalje ne postoje načela u načinu na koji obavljaju stvari, oni i dalje nisu ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu; oni samo tvrde da vole istinu, da su voljni da streme ka istini i da su voljni da teže istini, ali još uvek nije poznato koliko će trajati njihova odlučnost. Ljudi koji ne streme ka istini skloni su tome da u svakom trenutku i na svakom mestu otkriju svoje iskvarene naravi. Lišeni su svakog osećaja odgovornosti prema svojoj dužnosti, često su površni, postupaju kako oni žele i čak su nesposobni da prihvate orezivanje. Čim postanu negativni i slabi, skloni su napuštanju svoje dužnosti – ovo se često dešava, ništa se ne dešava češće; ovo je način na koji se ponašaju svi koji ne streme ka istini. Prema tome, kada ljudi tek treba da zadobiju istinu, oni su nepoverljivi i nepouzdani. Šta to znači da su nepouzdani? To znači da će verovatno pasti i postati negativni i slabi kada naiđu na poteškoće ili prepreke. Da li je pouzdan neko ko je često negativan i slab? Definitivno da nije. Ali ljudi koji razumeju istinu su drugačiji. Ljudi koji zaista razumeju istinu zasigurno imaju bogobojažljivo i bogopokorno srce, a pouzdani su samo oni sa bogobojažljivim srcem; ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce nisu pouzdani. Kako treba pristupiti ljudima koji nemaju bogobojažljivo srce? Naravno, s ljubavlju im treba pružiti pomoć i podršku. Dok obavljaju svoju dužnost, treba ih bolje pratiti i pružiti im više pomoći i uputstava; tek tada se može garantovati da će efikasno obavljati svoju dužnost. A šta je cilj ovakvog postupanja? Glavni cilj je održavanje rada Božje kuće. Sekundarni cilj je da se blagovremeno identifikuju problemi, da se takvi ljudi blagovremeno obezbede, da im se pruži podrška ili da budu orezani, da se isprave njihova odstupanja i nadoknade njihovi nedostaci i mane. To je za ljude korisno i u tome nema ničeg zlonamernog. Nadgledati, posmatrati i pokušati razumeti ljude – sve to ima za cilj da im se pomogne da uđu na pravi put vere u Boga, da im se omogući da svoju dužnost obavljaju onako kako Bog zahteva i u skladu sa načelima, da bi se sprečilo da uzrokuju bilo kakva ometanja ili prekidanja, i da bi se sprečilo da rade neki uzaludan posao. Cilj ovakvog postupanja jeste da se u potpunosti pokaže odgovornost prema njima i prema radu Božje kuće; u tome nema ničeg zlonamernog” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Božje reči nam pokazuju jedno od načela koje treba da primenjujemo u našem radu. Trebalo bi pažljivo da držimo na oku braću i sestre koji su u našoj nadležnosti, posebno one koji obavljaju ključni posao, jer svi imaju iskvarene naravi i nemaju istina-stvarnost, pa ne mogu da ne rade stvari vođeni iskvarenošću. Ne možemo nikome slepo verovati ili zauzeti pasivan stav – to pokazuje da smo neodgovorni u svom poslu. Bila sam upravo takva. Ponekad su mi drugi ukazivali na moje probleme, i u tom trenutku bih osećala odlučnost da se promenim, ali je to često bio samo nalet entuzijazma. Kada je trebalo zaista da preduzmem nešto, i dalje sam bila sputana svojim iskvarenim naravima, nesposobna da primenim istinu. Zato su mi bili potrebni nadzor i pomoć drugih, kako bih praktično delovala i ušla bolje. Svi imaju nedostatke i nisu u stanju da dokuče istina-načela, pa je neizbežno da se pojave neki problemi i previdi u našim dužnostima, i mi ponekad razotkrivamo iskvarenost i postupamo svojevoljno. U tim trenucima, starešine moraju da nadgledaju i prate, da steknu dubok uvid u to kako se ljudske dužnosti odvijaju, da pronalaze probleme i ispravljaju odstupanja, i zaustave štetu koja se nanosi radu crkve. Ali ja sam zaista bila slepa i glupa. Videla sam da se Sinju činila aktivnom u svojoj dužnosti i da je dobro obavljala rad na jevanđelju, pa se nisam brinula zbog nje. Predala sam joj tako važan posao i onda nisam više razmišljala o tome. Moja saradnica je spomenula da postoje problemi u grupi, ali ja ih nisam shvatala ozbiljno. Kada sam saznala da je Sinju nadmena i da ne sarađuje dobro sa drugima, nisam to detaljno ispitala. Misila sam da će, pošto je bila vođa grupe, nakon nekoliko jednostavnih saveta, tragati i ući i da ne moram da brinem o tome. Ali stvari su ispale potpuno drugačije od onog kako sam ja zamišljala. Osoba zbog koje sam najmanje brinula je imala najozbiljnije probleme. Zbog njene nadmene naravi, drugi su bili sputani i nisu mogli da izvršavaju svoje dužnosti kao obično. Sve ovo se desilo zato što nisam obavljala stvaran posao i što nisam sagledavala stvari i ljude kroz Božje reči. Kasnije smo pregledali rad te grupe i otkrili da u njoj još uvek postoje neki problemi. Zadobili su mnogo ljudi kroz deljenje jevanđelja, ali neke od tih pridošlica nisu bile u skladu sa načelima. Neki nisu imali dobru ljudskost i morali su biti uklonjeni, što ne samo da je bilo traćenje sredstava, već je bila i neugodnost za crkvu. Što sam više pratila njihov rad, to sam više konkretnih problema pronalazila, i to sam više uviđala da ranije nisam obavljala stvaran posao. Posmatrala sam samo površinu – kada se činilo da posao napreduje neometano, mislila sam da niko nema problema u svojoj dužnosti. Sagledavala sam stvari veoma površno. Uvidela sam koliko je žalosno što ne shvatam istinu, i upozorila sam sebe da u budućnosti moram sagledavati stvari u skladu sa istinom, ispunjavati svoje obaveze i nadgledati rad onih koji su pod mojim nadzorom. Takođe sam shvatila koliko je zaista važan Božji zahtev da starešine lično obavljaju sveobuhvatan posao. To nam zaista pomaže da stupimo na put izvršavanja naših dužnosti na način koji je u skladu sa merilom.

Posle toga sam pročitala još Božjih reči: „Ako zaista poseduješ kov u određenoj meri, ako zaista možeš da dokučiš profesionalne veštine u okviru svoje odgovornosti i nisi laik u svojoj profesiji, tada samo treba da se pridržavaš jedne fraze, i bićeš sposoban da budeš odan svojoj dužnosti. Koje fraze? ’Obavljaj svoju dužnost srcem.’ Ako stvari radiš srcem i prema ljudima se ophodiš srcem, tada ćeš biti sposoban da budeš odan i odgovoran u svojoj dužnosti. Da li je tu frazu lako sprovesti u delo? Kako se ona sprovodi u delo? To ne znači slušati sopstvenim ušima ili misliti svojom glavom – to znači slušati svoje srce. Ako čovek zaista može da sluša svoje srce, tada, kad njegove oči vide da neko nešto radi, da se ponaša na određeni način ili na određeni način reaguje na nešto, ili kada svojim ušima čuje mišljenja ili argumente nekih ljudi, ako koristi svoje srce za promišljanje i razmatranje tih stvari, u njegovom umu će se pojaviti neke ideje, gledišta i stavovi. Te ideje, gledišta i stavovi pomoći će mu da ima duboko, konkretno i ispravno razumevanje te osobe ili stvari i istovremeno će dovesti do prikladnih i ispravnih rasuđivanja i načela. Čovek je odan svojoj dužnosti tek onda kada ispolji korišćenje njegovog srca” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Božje reči su mi pokazale put primene. Da bih dobro izvršavala svoju dužnost, morala sam da naučim da budem pažljiva i odgovorna. Morala sam da preduzmem stvarne korake kako bi mi sve što vidim i čujem ušlo u srce, i kako bih otkrila probleme u svojoj dužnosti. U suprotnom, samo bih se bavila formalnostima, slepa za bilo kakve probleme. Takođe sam morala da činim sve što je bilo u mojoj moći da rešavam probleme na koje sam nailazila, da tražim pomoć onih iznad sebe kada nešto ne bih mogla da ispravim, da učinim i postignem sve što mogu, da ispunjavam svoje obaveze, da imam čistu savest i da prihvatim Božje ispitivanje. Nisam mogla da se oslonim na svoje predstave i uobrazilje u svojoj dužnosti. Morala sam da sledim istina-načela i Božje zahteve dok problemi ne budu rešeni. Iako je i dalje bilo mnogo problema u našem poslu, morala sam da dam sve od sebe da ih rešim, a bez obzira koliko dobro je to išlo, prvo je trebalo da naučim da uložim srce u to i da ispunim svoje obaveze. Rad na jevanđelju je važan za Božju kuću, i u ovom kritičnom, poslednjem vremenu, ako bih nastavila da shvatam svoju dužnost olako, tražim udobnost i štitim sopstvene interese, to bi bio sebičan, ogavan način života. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, moj rast je mali i nemam dobar kov, ali želim da dam sve od sebe u svojoj dužnosti i da postupam u skladu sa Tvojim zahtevima.”

Kasnije sam otkrila da rad crkve na jevanđelju nije bio mnogo učinkovit, uglavnom zato što su neki delatnici jevanđelja bili novi i nisu jasno razumeli istine o svedočenju o Božjem delu. Zato sam uredila da Li Mej ode i da im neka stvarna uputstva. U početku sam provodila vreme analizirajući verske predstave mogućih primalaca jevanđelja i prepoznavajući probleme delatnika jevanđelja zajedno sa Li Mej. Ali kasnije, kada je moj sopstveni posao postao naporan, razmišljala sam da sve te probleme prepustim Li Mej, da ne bih morala previše da brinem o njima. Kada mi se ta misao javila, osetila sam krivicu. Rad na jevanđelju se nije dobro odvijao i Li Mej je želela da razgovara sa mnom o tome nakon što je išla i saznala za te probleme, ali ja sam se nadala da taj težak posao prebacim na nju, kao neki birokrata. To je bilo ogavno. Zato sam se pomolila Bogu i svesno se pobunila protiv tela. Kada mi je Li Mej prenela povratne informacije o tim problemima, stvarno sam se uključila, razgovarala sam sa njom i tragala za istinom kako bih rešila te probleme. Kroz ovu stvarnu saradnju, mogla sam brže da steknem uvid u rad i napredak grupe, te odmah da otkrijem i rešim probleme i poteškoće delatnika jevanđelja. Videla sam Božje vođstvo kroz ovu stvarnu saradnju. Neki od novih delatnika jevanđelja su postepeno dokučili načela, rad na jevanđelju je postao plodonosniji, a neke pridošlice su preuzele dužnosti ubrzo nakon prihvatanja Božjeg novog dela. Iako u poslednje vreme dajem više vremena i energije, kada zaista posvetim svoje srce dužnosti, to mi nije ni teško ni naporno. Zapravo, postala sam opremljena sa više istina-načela, a utišavajući se pred Bogom u molitvi i traganjem kada ima problema, približila sam se Bogu i postala usredsređenija u svojoj dužnosti. Još uvek imam puno nedostataka u svojoj dužnosti. Još uvek sam daleko od toga da je obavljam na način koji je u skladu sa merilom. Ali kroz svoja iskustva, razmišljala sam o svom problemu neobavljanja stvarnog posla i naučila sam nešto iz toga, i sada imam smer kako treba da izvršavam svoju dužnost u budućnosti. Sve što sam stekla je zahvaljujući prosvećenju i vođstvu Božjih reči.