Rođen sam u hrišćanskoj porodici i, kao i moji roditelji, verovao sam u Gospoda. Često sam na crkvenim okupljanjima učestvovao u raznim crkvenim aktivnostima. U martu 2020. godine, upoznao sam jednu sestru na Fejsbuku. Razgovarali smo o veri u Gospoda i uvideo sam da ona priča o nekim skroz novim stvarima. Na primer, pitala me je da li znam kriterijume za ulazak u carstvo nebesko i ova tema je momentalno probudila moju radoznalost. Pomislio sam: „Tako dugo verujem u Gospoda, ali sveštenici i starešine nikad nisu pričali o kriterijumima za ulazak u carstvo nebesko. Takođe nikad nisam mislio da li možemo da uđemo u carstvo nebesko na način na koji verujemo.” Ovo je bio prvi put da čujem nešto na ovu temu i zanimalo me je da saznam odgovor. Kasnije, posećujući okupljanja i čitajući reči Svemogućeg Boga, shvatio sam da, nakon što nas Sotona iskvari, naša priroda postaje grešna i često činimo grehe. Ako ne uklonimo ovu grešnu prirodu, ne možemo pobeći od greha. Oni prljavi i iskvareni nisu podobni da uđu u carstvo nebesko, jer Bog je pravedan i svet, te ljudi ne mogu da vide Boga ako nisu sveti. Takođe mi je rekla: „Gospod Isus se vratio kao Svemogući Bog, da izrazi istinu i izvrši delo suda i pročišćenja ljudi. On to čini da bi uklonio našu grešnu prirodu i da bi nas potpuno spasao od greha. Samo prihvatanjem Božjeg dela suda u poslednjim danima i pročišćenjem postajemo podobni za ulazak u carstvo nebesko.” Takođe mi je pročitala dva odlomka reči Svemogućeg Boga. „Ti znaš samo da će se Isus spustiti tokom poslednjih dana, ali kako će tačno Njegov silazak izgledati? Može li grešnik kao što si ti, koji tek što je iskupljen i koji se nije promenio, niti ga je Bog usavršio, možeš li ti biti u skladu s Božjim namerama? Što se tiče tebe, tebe koji si još uvek onaj stari, tačno je da te je Isus spasao i da se, zahvaljujući Božjem spasenju, više ne ubrajaš u grešnike, ali to nije dokaz da ti nisi grešan i da nisi nečist. Kako bi mogao da nalikuješ svecu ako se nisi promenio? Iznutra si prožet nečistoćom, sebičan i zao, ali ipak i dalje želiš da siđeš zajedno sa Isusom – kamo lepe sreće! U svojoj veri u Boga, preskočio si jedan korak: ti si samo iskupljen, ali se nisi promenio. Da bi bio u skladu s Božjim namerama, lično te Bog mora promeniti i pročistiti; u suprotnom, ako si samo iskupljen, nećeš biti u stanju da dostigneš svetost. Na taj ćeš način biti nepodoban da učestvuješ u raspodeli dobrih blagoslova Božjih jer si propustio jedan korak u Božjem delu upravljanja ljudima, koji je ujedno i najvažniji korak promene i usavršavanja. Stoga si ti, kao tek iskupljeni grešnik, nesposoban da neposredno baštiniš nasleđe Božje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O imenovanjima i identitetu”). „Iako je mnogo posla obavio među ljudima, Isus je samo dovršio otkupljenje vascelog čovečanstva i postao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije u potpunosti oslobodio iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, ali je takođe zahtevalo od Boga još veće delo na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako, nakon što su čoveku gresi oprošteni, Bog se ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”). Razmišljao sam tada o tim rečima i o delima koja smo učinili moja braća, sestre i ja. Morao sam da priznam da smo verovali u Gospoda i činili neka dobra dela, bili smo dobri i nismo udarali i grdili druge, ali i dalje smo često lagali i činili grehe. Bili smo nadmeni i gledali druge s visine, i dalje im zavideći, mrzeći ih i nadmetajući se sa njima za slavu i dobitak. Svi smo živeli u začaranom krugu greha i ispovesti i stalno smo se borili s grehom. Tek nakon čitanja reči Svemogućeg Boga shvatio sam da je to zato što grešna priroda u nama nije uklonjena. Iz reči Svemogućeg Boga sam saznao i kako da pobegnem od greha i kako da me Bog spase. Odnosno, moramo prihvatiti delo suda Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Tek kad se naša iskvarenost pročisti, bićemo podobni da uđemo u carstvo nebesko. Pomislio sam kako su reči Svemogućeg Boga veoma dobre i praktične. Njegove reči su mi razvedrile srce i razjasnile neke istine koje nikad pre nisam čuo. Potom sam marljivo pročitao reči Svemogućeg Boga, aktivno posećivao onlajn okupljanja, razmenjivao sa drugima znanja i razumevanje Božje reči i svako okupljanje mi je bilo dragoceno i prijatno. Nakon izvesnog vremena, razumeo sam mnoge istine i tajne koje nisam dok sam verovao u Gospoda, kao što su ovaploćenje, kako razlikovati pravog Hrista od lažnog, tajnu Božjeg imena, svrhu Božjeg plana upravljanja, kako Sotona kvari ljude, a kako ih Bog svojim delanjem, korak po korak, spasava, kako se Božje carstvo ostvaruje na zemlji i slično. Takođe, na pitanja koja nisam razumeo kad sam čitao Bibliju ranije, odgovore sam našao u rečima Svemogućeg Boga. Shvatio sam da ove tajne može da otkrije samo Bog lično. Zato sam odlučio da je reč Svemogućeg Boga istina i Božji glas i da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio. U tom trenutku sam bio veoma uzbuđen. Mnogim prijateljima sam rekao dobre vesti o povratku Gospoda i rekao sam im da istraže delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima.

Ali nedugo potom, najprestižnija hrišćanska crkva u mom kraju, Baptistička crkva u severoistočnoj Indiji, počela je među vernicima da širi dokumenta koja su fabrikovali verski sveštenici kako bi osudili Crkvu Svemogućeg Boga. Ova dokumenta KPK su klevetala i blatila Crkvu Svemogućeg Boga i tvrdila da Crkva propoveda da se Bog vratio ovaploćen, u vidu žene, što se kosi sa Biblijom. Pozvali su sve vernike da ne idu na okupljanja Crkve Svemogućeg Boga. Ovaj sadržaj je emitovan na vodećim TV kanalima u Indiji. Čim bi uključio TV ili računar i gledao vesti, video bi takvu negativnu propagandu. Brzo se proširila na čitavu državu. Videvši ove sveštenike i vođe kako očigledno izvrću činjenice, šire lažne informacije i kleveću i osuđuju Svemogućeg Boga, veoma sam se razljutio i rastužio. Mnogi koji su istraživali Božje delo poslednjih dana sa mnom, povukli su se iz grupe jer su bili navedeni na stranputicu. Neki su čak pokušali da me ubede, govorivši da je ovu crkvu osudila KPK i da joj se ne može verovati. Bio sam razočaran što odustaju od istinitog puta. Mislio sam da je KPK bezbožnički režim. Ne veruje u Boga uopšte i stalno progoni verska uverenja. Zašto su ovi ljudi radije verovali u KPK, bezbožničku političku stranku, umesto da slušaju Božji glas i istražuju Božje delo? Baš u tom trenutku, jedan moj prijatelj sugrađanin, video je moju objavu na Vocapu i rekao: „Gospod se vratio i carstvo Hristovo je sišlo na zemlju,” i pitao me je da li sam išao na okupljanja Crkve Svemogućeg Boga. Rekao sam: „Da.” Rekao mi je da ne smem da verujem u nju. Poslao mi je i lažljive opaske i lažne informacije o Crkvi Svemogućeg Boga i rekao: „Sveštenik nas je upozorio da ne sledimo Svemogućeg Boga. Gospod se u poslednjim danima nikako ne može vratiti ovaploćen u telu, te ne smemo prisustvovati okupljanjima Crkve Svemogućeg Boga.” Njegove reči me nisu pokolebale zato što su pre toga braća i sestre iz Crkve Svemogućeg Boga već podelili sa mnom istinu ovaploćenja, da će se Gospod vratiti ovaploćen u telu u poslednjim danima, što je Bog isplanirao odavno i što je dokazano proročanstvima Gospoda Isusa. Gospod Isus je rekao: „Jer kao što munja sevne s istoka i zasvetli sve do zapada, tako će biti i sa dolaskom Sina Čovečijeg” (Matej 24:27). „Kad Sin Čovečiji dođe u svoj dan, to će biti kao kad munja sevne, pa osvetli nebo s jednog kraja na drugi. Ali on prvo treba da propati i da ga ovaj naraštaj odbaci” (Luka 17:24-25). „Zato i vi budite spremni, jer će Sin Čovečiji doći u čas kada ne mislite” (Matej 24:44). Kada je Gospod Isus prorekao Svoj povratak u poslednjim danima, više puta je pomenuo „dolazak Sina čovečjeg” „Sin čovečji će doći” i „Sin čovečji dođe u Svoj dan.” Ovde se „Sin čovečiji” odnosi na ovaploćenje u telu. Svemogući Bog je došao u poslednjim danima i izrazio mnoge istine. On je dolazak Sina čovečjeg, pojava Spasitelja, što ispunjava proročanstva Gospoda Isusa. Kroz razgovor sa braćom i sestrama, doznao sam i da je jedino Bog istina, put i život. Ako neka osoba može da izrazi istinu i reč Božju i može da vrši delo Božjeg suda u poslednjim danima, onda ta osoba mora biti ovaploćeni Bog. Ma kako obična bila Njegova pojava ili da li ima položaj ili moć, Njegove reči i delo su ono najvažnije. Time može najbolje da dokaže Svoj identitet i status. Razmišljajući o tome, rekao sam prijatelju ono što sam razumeo i rekao mu: „Bog je Stvoritelj, Bog može da uradi šta god da poželi. Ono što mi treba da radimo je da tražimo, ne da sudimo Bogu i određujemo Ga. Okupljanja Crkve Svemogućeg Boga su mi pomogla da shvatim mnoge istine, tako da ću i dalje prisustvovati okupljanjima. Kad verujemo u Boga, treba da slušamo Božji glas, a ne da slepo sledimo ljude. Biblija kaže: ’Bogu se treba više pokoravati nego ljudima’ (Dela apostolska 5:29).” Kad je moj prijatelj to čuo, rekao mi je veoma ozbiljno: „Ako nastaviš da veruješ u Svemogućeg Boga, kad se vratiš svojoj kući, Vrhovni savet će te ispitivati. Sveštenik ti neće dozvoliti da veruješ, a seljani će te odbaciti. Da li si razmišljao o tome?” Rekao sam: „Nije strašno kad te ljudi odbace. Strašno je kad ne uspeš da ideš u korak s Bogom, pa te se On odrekne. Da li si uzeo u obzir da ako Svemogući Bog jeste povratak Gospoda Isusa, a mi to ne prihvatimo, upašćemo u nesreću, plač i škrgutanje zubima? Povratak Gospodnji je najvažnije pitanje, zašto onda ne tražiš i ne istražuješ?” U tom trenutku je i dalje odbijao moj savet.

Kasnije je rekao mojim roditeljima da verujem u Svemogućeg Boga. Čitavih nedelju dana posle toga su me roditelji zvali i grdili svakog dana, govoreći: „Sveštenik nam je rekao da te sprečimo da prisustvuješ okupljanjima Crkve Svemogućeg Boga. Moraš da prestaneš sa okupljanjima i da napustiš tu Crkvu!” Rekao sam im: „Crkva Svemogućeg Boga nije onakva kao što sveštenik kaže. Na okupljanjima sam naučio mnoge istine koje ranije nisam shvatao. Ovo je istiniti put i ja nisam zalutao.” Hteo sam da im posvedočim o delu Svemogućeg Boga, ali su ih glasine toliko navele na stranputicu da mi nisu dali da nastavim. Kasnije, vratio sam se kući iz škole jer je izbila epidemija. Kad su moji roditelji videli da često pristupam okupljanjima na internetu, pokušali su da mi ih ograniče. I komšije su pričale o meni. Rekli su da sam poludeo jer verujem u Svemogućeg Boga i ignorišem sveštenika. Moji roditelji su se čak još više naljutili kad su čuli to. Grdili su me kad su došli kući: „Da li znaš šta seljani pričaju o tebi? Hoćeš li da zanemariš ovo što ti pričamo i da i dalje prisustvuješ sastancima?” Rekao sam: „Da, nastaviću sa okupljanjima.” Bili su jako ljuti i još više su se trudili da me spreče u tome. Često su me prekidali tokom okupljanja, što je otežavalo da na miru prisustvujem. Sećam se kad sam se jednom molio posle okupljanja. Kad sam otvorio oči, pored mene se odjednom stvorio moj otac, što me je šokiralo. Onda je ljutito povikao: „Isključi internet i smesta prestani sa okupljanjima!” Rekao sam im: „Gospod Isus se stvarno vratio, kao Svemogući Bog, kako bi vršio delo suda počevši od Božje kuće. Ako ne držimo korak sa Bogom i ne prihvatimo Njegovo delo suda i ako ne pobegnemo od greha, ne možemo da uđemo u carstvo nebesko. Na kraju ćemo zapasti u nesreće i bićemo kažnjeni.” Ali moji roditelji uopšte nisu slušali šta im pričam i ponavljali su predstave koje je propovedao sveštenik. Rekli su da je nemoguće da se Bog ovaplotio kao žena. Setio sam se jednog odlomka reči Svemogućeg Boga koji su mi braća i sestre iz Crkve Svemogućeg Boga pročitali. „Svaka etapa dela koju Bog obavi ima svoj praktičan značaj. U ono vreme, kada je Isus došao, došao je u muškom obličju, a kada je Bog ovoga puta došao, Njegovo je obličje žensko. Iz ovoga se može videti da Božje stvaranje kako muškaraca tako i žena može biti od koristi u Njegovom delu i da kod Njega nema razlike između polova. Kada Njegov Duh dođe, On može da uzme telo koje god želi, i to telo može da Ga predstavlja; bilo da je muško ili žensko, ono može da predstavlja Boga dokle god je Njegovo ovaploćenje. Da se Isus, kada je došao, pojavio u ženskom obličju, drugim rečima, da je Sveti Duh začeo devojčicu, a ne dečaka, ta etapa dela bi ipak bila dovršena. Da je tako bilo, današnju etapu dela bi morao da dovrši muškarac, ali delo bi svejedno bilo dovršeno. Delo obavljeno u svakoj pojedinačnoj etapi ima svoj značaj; nijedna etapa dela se ne ponavlja, niti je u sukobu sa drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja”). Sećam se da su podelili da je Božje ovaploćenje kad Duh Božji odene telo i postane obična osoba. Bio On muškarac ili žena, On je lično Bog i On može da izrazi istinu i vrši Božje delo. Gospod Isus je bio muškarac. Bio je razapet zarad čovečanstva i nosio je grehe ljudi, čime je upotpunio delo iskupljenja čovečanstva. U poslednjim danima, Bog dolazi ovaploćen kao žena i na osnovu dela Gospoda Isusa, izražava svu istinu potrebnu za spasenje ljudi i vrši delo pročišćenja ljudi. Stoga, bilo da je ovaploćeni Bog muškarac ili žena, On može da izrazi istinu i izvrši delo da iskupi i spase čovečanstvo. Da se Bog oba puta ovaplotio kao muškarac, ljudi bi ograničavali Boga, misleći da On može da se ovaploti samo kao muškarac, ne kao žena. Ne bi li se onda žene suočavale sa još više diskriminacija i predrasuda? Bog je pravedan. On je stvorio i muškarce i žene. Prvi put se Bog ovaplotio kao muškarac, a u poslednjim danima se On ponovo ovaplotio, ovog puta kao žena, što znači da je pravičan i prema muškarcima i prema ženama. Da se Bog ovaplotio oba puta kao muškarac, to ne bi bilo pravično prema ženama, te se Bog ovaplotio kao žena u poslednjim danima. To pokazuje Božju pravednost i pokazuje da je Bog stvorio muškarce i žene i da su muškarci i žene jednaki pred Bogom. To je veoma značajno! Razmišljajući o ovome, rekao sam roditeljima: „Bog je stvorio muškarca i ženu po liku Svome, pa ovaploćeni Bog prirodno može biti muškarac ili žena. Pojava Božjeg ovaploćenja nije bitna. Bitno je to da pošto On može da izrazi istinu da spase čovečanstvo, onda je On ovaploćenje Duha Božjeg, Bog lično.” Moji roditelji nisu mogli da ospore moje reči, pa su rekli: „Kažeš da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio, ali mi u to ne verujemo. Kad sveštenici i starešine prihvate, i mi ćemo. Sveštenik je rekao da je Svemogući Bog obična osoba rođena u običnoj porodici, tako da to ne može biti ovaploćenje Boga.” Odgovorio sam im ovako: „Kada je Gospod Isus počeo da dela, vrhovni sveštenici, pisari i fariseji judaizma nisu Ga prepoznali kao Boga zbog obične pojave i rođenja. Rekli su: ’Nije li to drvodeljin sin? Zar se Njegova majka ne zove Marija?’ Ovi fariseji su gledali samo pojavu Gospoda Isusa. Nisu istraživali da li Njegove reči i dela dolaze od Boga. Sudili su prema svojim nadmenim naravima da je On običan čovek, a ne Bog. Takođe su klevetali i osuđivali Gospoda Isusa. Jevrejski vernici su ih obožavali i slušali, te su ih sledili u raspeću Gospoda. Na kraju su izgubili Božje spasenje i bili kažnjeni. Isto je i danas. Ovi sveštenici i starešine ne istražuju da li su reči koje je izrazio Svemogući Bog istina i glas Božji. Slepo sude i osuđuju Svemogućeg Boga, govoreći da je Svemogući Bog obična osoba i sumnjajući u Njegovo poreklo i prošlost. Zar nije to isto kao kad su fariseji osudili Gospoda Isusa?” U tom trenutku, setio sam se odlomka Božjih reči koje su mi braća i sestre pročitali. „Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće suštinu Božju i Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće izraz Božji. Pošto se Bog ovaploćuje, On će izneti delo koje namerava da učini i, pošto se Bog ovaploćuje, izraziće ono što jeste i biće u stanju da pred čoveka iznese istinu, da mu podari život i pokaže put. Telo koje nema Božju suštinu zasigurno nije ovaploćeni Bog; u to nema nikakve sumnje. Ako čovek namerava da istraži da li je to zaista Božje ovaploćeno telo, on to mora da utvrdi na osnovu naravi koju On izražava i na osnovu reči koje izgovara. Drugim rečima, da bi utvrdio da li se radi o Božjem ovaploćenom telu ili ne, i da li je to istiniti put ili nije, čovek to mora da razabere na osnovu Njegove suštine. Prema tome, ključ za utvrđivanje da li je u pitanju ovaploćeno telo Božje leži u Njegovoj suštini (Njegovom delu, Njegovim izjavama, Njegovoj naravi i mnogim drugim aspektima), a ne u Njegovom spoljašnjem izgledu. Ako čovek proučava samo Njegov spoljašnji izgled, i ako usled toga previdi Njegovu suštinu, to pokazuje da je čovek neprosvećen i neuk” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”). Onda sam rekao roditeljima: „Naša odluka da li je to Božje ovaploćeno telo treba da se zasniva na tome da li On može da izrazi istinu i izvrši delo spasenja čovečanstva, a ne na Njegovoj pojavi. Razmislite o tome, da li mi verujemo u Gospoda Isusa zbog njegovog telesnog lika? Ne. Prihvatili smo Gospoda Isusa jer smo čitali Njegove reči u Bibliji i uvideli da su Njegove reči istina i da On može da iskupi čitavu ljudsku vrstu. Ja verujem u Svemogućeg Boga danas jer sam video da reči koje je Svemogući Bog izrazio jesu istina. One imaju autoritet i snagu i one su glas Božji. Tek tada sam poverovao da je On ovaploćeni Bog, Gospod Isus koji se vratio. Trebalo bi da pročitate i reči Svemogućeg Boga. Nemojte samo slepo da slušate sveštenika i da verujete u ono šta on kaže. Ako krenu pogrešnim putem, opiru se Bogu i osude Ga, da li ćete ih slediti u tom opiranju i osuđivanju?” Kad su moji roditelji čuli šta sam rekao, bili su veoma ljuti. Grdili su me: „Ako se usudiš da se protiviš sveštenicima i starešinama, seljani će te proterati. Ako se to desi, gde ćeš da odeš? Nećemo moći da ti pomognemo ako se to desi! Prestani da pričaš o tim stvarima i nemoj da svedočiš o Svemogućem Bogu drugima. Kada sveštenici i starešine prihvate, prihvatićemo i mi. Za sad, nemoj sebi da stvaraš nevolje.” Kako god im to podelio, uopšte nisu hteli da slušaju i surovo su me prekorili. Rekli su: „Toliko novca trošimo na tvoje školovanje, na hranu i odeću, a ti si tako neposlušan. Razočarao si nas.” U to vreme su i moja dva brata bila na njihovoj strani. Niko u mojoj porodici nije slušao moje savete. Pokušao sam da im kažem da je Svemogući Bog izrazio mnoge istine, kao i da podelim sa njima ono što sam naučio, ali šta god da sam rekao, oni nisu hteli da slušaju. Moji roditelji i seljani su se veoma lepo ophodili prema meni u prošlosti, ali sada, samo zato što sam verovao u Svemogućeg Boga, njihov stav prema meni se promenio. Postao sam zlikovac i izgnanik u njihovim očima. Ni kod kuće nisam osećao da porodica brine za mene. Osećao sam se usamljeno i nesrećno. Ali znao sam da ne mogu da odustanem od okupljanja bez obzira na sve, jer da nisam prisustvovao okupljanjima i opremao se istinom, bilo bi mi nemoguće da izdržim takvo okruženje. Kasnije, da bih izbegao nepotrebne konflikte, morao sam da se krijem od njih i tajno prisustvujem okupljanjima. Nisam mogao da pričam i delim. Delio sam sa drugima samo preko poruka.

Sećam se da su me jedne večeri, sveštenik i jedan saradnik iznenada posetili. Komšije i još neki seljani su došli da gledaju. Sveštenik je rekao: „O čemu ste pričali na tim okupljanjima Crkve Svemogućeg Boga?” Rekao sam: „Crkva Svemogućeg Boga svedoči da se Gospod Isus vratio i da je On ovaploćeni Svemogući Bog koji vrši delo suda u poslednjim danima. Razgovarali smo i o tome kakva vrsta ljudi može da uđe u carstvo nebesko, kako tragati za dobijanjem spasenja i o drugim temama.” Sveštenik je rekao: „Onda mi reci kakvi su to ljudi koji mogu da uđu u carstvo nebesko.” Njegov ton je bio prezriv. Odgovorio sam mu: „U Bibliji piše: ’Neće ući u Carstvo nebesko svako ko mi govori: „Gospode, Gospode!”, nego onaj koji izvršava volju Oca mojega koji je na nebesima’ (Matej 7:21). ’Stoga budete sveti, jer ja sam svet!’ (3. Mojsijeva 11:45). Iz ovih redova vidimo da ako želimo da uđemo u carstvo nebesko, moramo da se oslobodimo greha i pročistimo od iskvarenih naravi i postanemo ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu. Svi i dalje živimo u grehu. Lažemo, činimo grehe i ne primenjujemo Božje reči, tako da ne možemo da uđemo u carstvo nebesko.” Takođe sam mu rekao: „Bio sam tako zbunjen time što smo bili zarobljeni u vrtlogu sagrešenja i ispovedanja. Zašto ne možemo da pobegnemo od ropstva greha? Tek nakon čitanja reči Svemogućeg Boga shvatam, kad verujemo u Gospoda, gresi su nam oprošteni, ali naša grešna priroda, koren našeg greha, nije uklonjena, pa i dalje često lažemo i činimo grehe. U Bibliji piše: ’Bez svetosti niko neće videti Gospoda’ (Jevrejima 12:14). Bog je svet, pa ako i dalje činimo grehe i opiremo se Bogu, ne možemo ući u Božje carstvo. Sad se Gospod Isus vratio da izvrši delo suda u poslednjim danima. Izrazio je sve istine koje pročišćavaju i spasavaju čovečanstvo. Ovim se ispunjava proročanstvo Gospoda Isusa: ’Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu’ (Jovan 16:12-13). Svemogući Bog je izrazio mnoge istine. On ne samo da otkriva tajnu Božjeg plana upravljanja, On takođe otkriva koren ljudskog greha, sudi grešnoj ljudskoj prirodi i otkriva u njoj, nadmenost, lažljivost, zlo i tako dalje, te otkriva razne zagađivače u našoj veri u Boga i pogrešna gledišta verovanja u Boga samo zarad ulaska u carstvo nebesko. Oni u Crkvi Svemogućeg Boga doživljavaju sud Božjih reči, postepeno shvataju istinu sopstvene iskvarenosti i priroda-suštine, izazivaju iskreno pokajanje i pročišćavaju svoju iskvarenu narav. Takav efekat se postiže Božjim rečima u Dobu carstva. Ako želimo da uđemo u carstvo nebesko, moramo da prihvatimo delo suda Svemogućeg Boga u poslednjim danima i tek kad se pročistimo od iskvarenosti, bićemo podobni da uđemo u carstvo nebesko.” Kad sam završio, sveštenik je rekao: „Znam da žudiš da tragaš za istinom, ali još uvek si mlad. Ti ne razumeš Bibliju, pa te je lako navesti na stranputicu. Najbolje je da prestaneš da slediš Svemogućeg Boga, ispovediš svoje grehe Gospodu, pokaješ se i prestaneš sa okupljanjima.” Kasnije je sveštenik video da ga ignorišem i rekao je: „Ti si moja ovca. Kako se usuđuješ da me ne poslušaš? Moraš odmah da se pokaješ, povučeš iz Crkve Svemogućeg Boga i prestaneš da se moliš u ime Svemogućeg Boga.” Rekao sam mu na to: „Nikad neću prestati da sledim Svemogućeg Boga.” Bio je veoma ljut i upozorio me je: „Vrhovni savet crkve me je zadužio da se ’pobrinem za tebe’. Ako ne prestaneš da Ga slediš, izvešće te pred Vrhovni savet radi ispitivanja. Treba da znaš, kad se to desi, ne samo da će to uticati na tvoje studije, već ćeš imati i lošu reputaciju u crkvi. Možda čak nećeš moći da nađeš posao u budućnosti. Zašto da sebi praviš probleme?” U tom trenutku, kad je sveštenik to rekao, bio sam pod velikim pritiskom jer sam znao da kad me jednom Vrhovni savet crkve bude ispitivao, nikad me neće ostaviti na miru. Ako ne prestanem da sledim Svemogućeg Boga, kad bude trebala neka potvrda da mi se izda u budućnosti, seoska vlast neće hteti da mi je potpiše i možda neću moći da nađem posao. Roditelji su me poslali na fakultet kako bih kasnije imao dobar posao. Ako ne budem mogao da nađem posao, roditelji bi me sigurno još više sprečavali da verujem u Svemogućeg Boga. Osim toga, tek što sam počeo da verujem u Svemogućeg Boga, i dalje sam vrlo malo shvatao od istine. Kad bi me doveli na ispitivanje, suočen sa grupom ljudi koji me napadaju, da li bih izdržao? Ako bih insistirao da verujem u Svemogućeg Boga, da li bi me izbacili iz škole? Da li bi tražili od ostalih vernika da me odbace? Veoma sam se zabrinuo kad sam razmišljao o ovome, pa sam se tiho pomolio Bogu, zamolio Ga da me vodi i rekao Mu da želim da ostanem čvrst u svedočanstvu. Nakon molitve sam pročitao još dva odlomka Božjih reči. „Morate da budete budni i da iščekujete sve vreme, a morate i više da se molite preda Mnom. Morate da prepoznate različite Sotonine zavere i lukavstva, da prepoznate duhove, da poznajete ljude i da budete u stanju da razaznate sve vrste ljudi, događaja i stvari” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 17. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Sotona je uvek prisutan i u ljudskim srcima proždire znanje o Meni, škrgućući zubima i stiskajući kandže u svojim poslednjim samrtnim mukama. Da li u ovom trenutku želite da postanete plen njegovih lukavih smicalica? Da li u trenutku kada je Moje delo konačno dovršeno želite da uništite svoj život?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Iz Božje reči sam shvatio da su ova dešavanja Sotonini trikovi. Sotona je hteo da me ometa i spreči da sledim Boga. Iako je moj rast bio mali i znao sam nešto od istine, bio sam voljan da se oslonim na Boga da bih ostao čvrst i ponizio Sotonu. Zato sam im rekao: „Neću prestati da prisustvujem okupljanjima. Slediću i dalje Svemogućeg Boga.” Moji roditelji su bili veoma ljuti što nisam poslušao sveštenika. Otac me je streljao pogledom i povikao: „Kako se usuđuješ da odbiješ? Pre nego što sveštenik ode, moraš da se zakuneš da ćeš prestati da veruješ u Svemogućeg Boga!” Sveštenik mi je opet pripretio. Rekao je ako ne prestanem da prisustvujem okupljanjima u roku od nedelju dana, odvešće me pred Vrhovni savet na ispitivanje. Ali nisam osećao kajanje, jer sam vrlo dobro znao da je moj izbor ispravan. Pre nego što sam prihvatio delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima, verovao sam u Boga, ali nisam razumeo uslove za ulazak u carstvo nebesko. Ponekad mi je um bio pun fantazija, a ponekad, pošto sam često činio grehe i nisam znao da li ću moći da uđem u carstvo, bio sam veoma zbunjen. Sada sam konačno razumeo. Samo delo suda Svemogućeg Boga može da reši našu grešnu prirodu i tek tada se možemo spasiti od greha, dobiti spasenje i ući u carstvo Božje. Samo su mi reči Svemogućeg Boga dozvolile da jasno vidim ovaj zli svet i da razumem kako Sotona kvari čovečanstvo. Da nisam pročitao reči Svemogućeg Boga, celog života bih sledio sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Nikako ne bih znao kako da izbegnem Sotoninu iskvarenost. Stoga, koliko god me sprečavali, nikad ne bih prestao da sledim Svemogućeg Boga. Uvidevši potom da nemam namere da odustanem, sveštenik je ljutito otišao.

I moji roditelji su bili veoma ljuti što sam odbio sveštenika i besno su mi rekli: „Usudio si se da odbiješ sveštenika i uradiš nešto što crkva zabranjuje. Prema običaju, moraš da budeš proteran iz sela. Ako te seljani odbace, kad ti bude trebala neka potvrda ubuduće, seoska vlast ti je neće potpisati. Nećeš moći ni posao da nađeš. Jesi li razmišljao o ovim posledicama? Gde ćeš otići onda? Ti si samo student. Nemaš gde da živiš i nećeš moći da radiš. Kako ćeš preživeti?” Moj otac je rekao i da ga je sramota što sam mu ja sin. Rekao je da sam ih mnogo osramotio i da me ubuduće neće smatrati više sinom. Za ceo svoj život, prvi put sam čuo oca da me ovako grdi. Čak je rekao da mu više nisam sin. Nisam verovao da bi moji roditelji mogli da kažu tako nešto. Bio sam veoma tužan što nisam ništa rekao. Moj otac je dalje rekao: „Reći ću ti ponovo, ako nastaviš da veruješ u Svemogućeg Boga, bolje bi ti bilo da mi vratiš sav novac koji sam potrošio na tebe.” U tom trenutku sam bio veoma ponižen i tužan. Moji roditelji su se ranije dobro odnosili prema meni. Od desetoro dece, mene su najviše voleli i imali su najveća očekivanja od mene. Nikad nisu rekli nešto tako nemilosrdno, ali se sada njihov stav potpuno promenio. Nedostajala mi je njihova dobrota i nisam hteo da budem u zavadi sa njima. Osećao sam veliku slabost i nisam znao šta da radim, pa sam se pomolio Bogu, moleći Ga da me vodi kroz sukob sa okruženjem. Kasnije sam se setio odlomka reči Svemogućeg Boga. „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božja reč me je nadahnula. Shvatio sam da moram da patim zarad istine. Iako se moja porodica protivila tome, sveštenik me sprečavao, seljani me osuđivali a ja se osećao izmučeno i slabašno, ma šta oni govorili, nisam mogao da prestanem da sledim Svemogućeg Boga. Čitanjem Božjih reči i učešćem na okupljanjima, razumeo sam mnoge istine i već sam odlučio u svom srcu da je Svemogući Bog Gospod Isus koji se vratio, Hristos poslednjih dana, te nisam mogao da ne prisustvujem okupljanjima. Znao sam da će se sve smiriti ako prestanem da idem na okupljanja. Porodica mi se ne bi više protivila i bili bi dobri prema meni kao i pre i niko mi se više ne bi smejao, ali izgubio bih priliku da zadobijem istinu i da me Bog spase. Rekao sam sebi da ne mogu da odustanem od istine i da ne mogu da izdam Boga zbog negodovanja moje porodice. Reč Svemogućeg Boga je istina. Samo Svemogući Bog može da nam kaže kako Sotona kvari ljude i samo nam je On pokazao kako da pobegnemo od greha i da nas Bog spase. Vredelo je proći kroz današnju patnju zarad istine. Zato sam odlučio da ne trpim više ograničenja svoje porodice. Čak i ako prestanu da mi plaćaju školarinu, čak i ako me izbace iz sela i život postane težak, ne bih se odrekao vere u Boga i težnje ka istini.

Ali, tokom sledeće nedelje, sveštenik je sredio da dva crkvenjaka dolaze kod nas kući svako veče. Svakog dana su ponavljali iste reči kako bi me naterali da ne idem na okupljanja. Uprkos tome, ja sam i dalje prisustvovao okupljanjima. Tih dana sam se često molio Bogu, moleći Ga da mi umiri srce i sačuva me od ovih ometanja. Kasnije, moj stric se plašio da će nam ismevati porodicu ako se ovo pitanje previše proširi, pa je otišao do sveštenika da razmotre novu strategiju. Odveli su me kod teologa koji je, kao doktor teologije, bio upoznat sa Biblijom. Pošto smo se upoznali, teolog me je ispitivao. Rekao je: „Zašto veruješ u Svemogućeg Boga? Da li shvataš da je Svemogući Bog samo obična osoba? Zašto bi verovao u neku osobu?” Rekao sam mu: „Svemogući Bog je ovaploćeni Bog. On izgleda kao obična osoba, ali On u Sebi ima Božji Duh i On je ovaploćenje Božjeg Duha, On ne samo da ima normalnu ljudskost, već i potpuno božanstvo. Baš kao i Gospod Isus, On je Svojom pojavom ličio na običnog čoveka, a zapravo je bio ovaploćeni Sin čovečji, Bog lično. Mogao je da izrazi istinu i izvrši delo iskupljenja i spasenja čovečanstva. Svemogući Bog je došao u poslednjim danima i izrazio mnoge istine, kao što su Božji plan upravljanja šest hiljada godina star, tajna ovaploćenja i kako Bog vrši delo suda u poslednjim danima da pročisti i spase ljude. Razotkrio je razne tajne istine i otkrio je i glavni uzrok ljudskog greha. Da li mislite da obična osoba može da izrazi toliko istine? Nijedna slavna ličnost niti velikan na ovom svetu ne mogu da izraze ove istine. Samo Bog lično može da izrazi ove istine. Niko osim Boga to ne može. Sve istine koje je izrazio Svemogući Bog dovoljne su da dokažu da je On ovaploćeni Bog, Bog lično.” Kad sam rekao sve to, doktor teologije me je prekinuo i rekao: „Nisi u pravu kad to kažeš. Sve Božje reči su u Bibliji i ne može biti novih reči izvan Biblije. Te reči Svemogućeg Boga jednostavno ne mogu biti nove Božje reči.” Opovrgao sam ga rečima: „Da li se to zasniva na Bibliji? Da li reč Gospoda Isusa dokazuje to? Gospod Isus je rekao: ’Imam još mnogo šta da vam kažem, ali sada bi to bilo previše za vas. A kada dođe on, Duh istine, uputiće vas u svu istinu’ (Jovan 16:12-13). Biblija proriče da će Jagnje poslednjih dana otvoriti svitak. Sve ovo pokazuje da će Bog govoriti kad se vrati u poslednjim danima. Ako, kao što kažete, Bog ne izgovara nove reči izvan Biblije, nije li to poricanje svih reči i dela povratka Gospodnjeg?” U tom trenutku uopšte nije slušao. Rekao je neke stvari da osudi Svemogućeg Boga i konstantno mi je tražio da prestanem da slušam Istočnu munju. Onda je počeo da se hvali kako je uzvišeno njegovo zvanje teologa, koliko je propatio da bi propovedao za Gospoda i tako dalje. Rekao je i da sam premlad da bih razumeo Bibliju i da treba da ga poslušam, kao i da prestanem da se sastajem sa ljudima iz Crkve Svemogućeg Boga. Moj stric se uključio i rekao: „Ne treba da verujemo u ono što verski krugovi osuđuju.” Nastavio je: „Ovaj teolog je opšte poznat zbog svog poznavanja Biblije i imaš sreće što imaš prilike da razgovaraš s njim. Nadam se da ćeš ga poslušati i prestati sa okupljanjima.” Rekao sam im: „Nekad sam bio zbunjen životom u grehu. Nisam mogao da doznam zašto ljudi ne mogu da se oslobode greha. Nisam shvatao dok nisam pročitao reči Svemogućeg Boga da je sve to zbog grešne prirode koja je u nama. Ako se naša grešna priroda ne ukloni, nikad se nećemo osloboditi okova greha.” Posvedočio sam im i o istini ovaploćenja. Kad sam to rekao, teolog je rekao da ga je nadahnulo to što sam podelio. Rekao je da je bilo dobro i nadao se da će biti šanse da razgovaramo o tome nekada, ali instistirao je da ne treba da prihvatim Svemogućeg Boga. Video sam da, iako je poznavao Bibliju i imao dosta znanja o teologiji, kao i dobru reputaciju, zapravo je bio duhovno siromašan i nije razumeo nimalo istine. Bio je i veoma nadmen, nije prihvatio istinu i nije ga zanimalo da istraži Božje reči u poslednjim danima. Baš kao što su se fariseji opirali Gospodu Isusu, on je nastavio da osuđuje delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Taj razgovor nije promenio moju odlučnost da sledim Svemogućeg Boga. Naprotiv, pružio mi je moć da raspoznam ove sveštenike i teologe u verskom svetu. Prestao sam da se ugledam na njih i da im se divim. A kroz okupljanja i čitanje Božje reči tokom ovog perioda, takođe sam stekao moć da prepoznam neistine u verskom svetu. Zbog ovoga sam bio još više siguran da je reč Svemogućeg Boga istina i da je Svemogući Bog ispoljenje jedinog istinitog Boga.

Kasnije, na okupljanju, pričao sam sa braćom i sestrama o mojim nedavnim okolnostima i podelili su neke Božje reči sa mnom, koje su mi dale moć rasuđivanja lažnih pastira i antihrista u verskom svetu. Gospod Isus je rekao: „Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri! Vi zaključavate Carstvo Božije pred ljudima; sami ne ulazite, niti dajete da uđu oni koji bi hteli” (Matej 23:13). „Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Putujete morem i kopnom da učinite nekoga svojim sledbenikom. A kada on to postane, onda ga načinite sinom paklenim dvaput gorim od sebe” (Matej 23:15). Pročitavši Božje reči i čuvši ono što su podelili, srce mi se prilično ozarilo. Video sam da su sveštenici i vođe u verskom svetu isti kao fariseji koje je osudio Gospod Isus. Oni se opiru delu Svemogućeg Boga u poslednjim danima, osuđuju ga i čine sve da spreče ljude da čuju Božji glas i da dočekaju Gospoda. Oni su ljudima kamen spoticanja za ulazak u Božje carstvo. Tako su zlobni da osim što sami neće ući, oni sprečavaju i druge da uđu. Svemogući Bog kaže: „Ima onih koji čitaju Bibliju u grandioznim crkvama i recituju je po ceo dan, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela. Nijedan od njih nije u stanju da spozna Boga; još manje se iko među njima može usaglasiti sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, ogavni ljudi, i svako od njih stoji uzvišeno i drži predavanja Bogu. Oni se svojevoljno protive Bogu čak i kada nose Njegov barjak. Pozivajući se na veru u Boga, oni i dalje jedu ljudsko telo i piju ljudsku krv. Svi takvi ljudi su đavoli koji proždiru dušu čoveka, glavni demoni koji namerno ometaju one koji pokušavaju da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sputava one koji traže Boga. Oni naizgled možda imaju ’zdravu konstituciju’, ali kako da njihovi sledbenici znaju da su oni ništa drugo do antihristi koji navode ljude da se usprotive Bogu? Kako da njihovi sledbenici znaju da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”). „Pogledajte vođe svake religije i svake veroispovesti – svi su arogantni i samopravedni, a njihovim tumačenjima Biblije nedostaje kontekst i vođene su njihovim sopstvenim predstavama i zamišljanjima. Svi se oni u svom radu pouzdaju u darove i znanje. Kad ne bi uopšte mogli da propovedaju, da li bi ih ljudi sledili? Uostalom, oni zaista poseduju neko znanje i mogu da propovedaju neke doktrine, ili znaju kako da pridobiju druge i iskoriste neke trikove. Te stvari koriste da bi obmanuli ljude, i da bi doveli ljude pred sebe. Ti ljudi veruju u Boga samo po imenu, ali u stvarnosti, oni slede svoje vođe. Kada se susretnu s nekim ko propoveda istiniti put, neki od njih kažu: ’Moramo da se posavetujemo s našim vođom po pitanjima vere.’ Vidite kako je ljudima potrebno slaganje i odobravanje drugih kad je u pitanju verovanje u Boga i prihvatanje istinitog puta – zar to nije problem? Šta su onda te vođe postale? Zar nisu postale fariseji, lažni pastiri, antihristi, i prepreke ljudima da prihvate istiniti put? Takvi ljudi su poput Pavla” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog očigledno otkriva suštinu mržnje koju verske vođe gaje prema istini i opiranja Bogu! Svemogući Bog se pojavio i izrazio toliko istine, ali oni uopšte ne traže. Umesto Božjeg glasa, oni slušaju reči bezbožničke stranke, KPK-a, osuđuju delo Svemogućeg Boga i šire laži kako bi naveli vernike na stranputicu i da nas spreče da čujemo Božji glas i da Ga dočekamo. To nam uništava priliku da budemo spaseni i da uđemo u carstvo nebesko. Iako ovi sveštenici i vođe često objašnjavaju Bibliju ljudima u crkvi, oni nemaju nikakvo znanje o Bogu i Njegovom delu. I nemaju bogobojažljivo srce. Njihova suština je ista kao kod fariseja. Svi su oni antihristi koji mrze istinu i opiru se Bogu. Onda sam se setio kako su vernici u Judaizmu slepo obožavali verske vođe, a kao rezultat toga, sledili su fariseje u opiranju Gospodu Isusu i izgubili su Božje spasenje. I moji roditelji su obožavali sveštenike i starešine. Iako već mnogo godina veruju u Gospoda, nemaju mesta za Boga u svojim srcima. Nisu razumeli istinu i nisu imali moć rasuđivanja. Mislili su da se oni koji slušaju sveštenike i starešine, pokoravaju Gospodu i slede Ga. Šta god sveštenici i starešine rekli, moji roditelji su slušali. U pitanju tako važnom kao što je dočekivanje Gospoda, nisu imali moć rasuđivanja i slepo su slušali sveštenika, a kad sam im ja svedočio o Svemogućem Bogu, uopšte nisu slušali i ponavljali su reči sveštenika i teologa da osude Svemogućeg Boga. Čak su rekli: „Čak i ako ovo jeste istiniti put, nećemo ga prihvatiti osim ako sveštenik to ne učini.” Uvideo sam koliko su moji roditelji jadni. Kako su oni verovali u Gospoda? Zar nisu verovali samo u sveštenike i starešine? Rekao sam roditeljima: „Da ste rođeni u Doba blagodati, kada se Gospod Isus pojavio da dela, bili biste kao oni vernici u prošlosti koji su verovali u judaizam i sledili biste fariseje i osuđivali Gospoda Isusa, zato što slušate samo sveštenika. Ako sveštenici i starešine osude nešto kao lažno, vi činite isto, ali vi sami uopšte ne istražujete istiniti put niti tražite da čujete Božji glas. Ne ponašaju li se isto kao oni koji su sledili fariseje i opirali se Gospodu Isusu? Da li tako možete da postignete dobre rezultate?” Procenio sam donekle svoje roditelje i nisam više bio sputan privrženošću, pa sam rešio da posvedočim za Boga.

Tokom tog perioda, šta god da sam radio, roditelji bi me promatrali. Nisam mogao na miru da pristupam okupljanjima kod kuće. U tom periodu, morao sam uveče da se iskradam u šumicu blizu oboda našeg sela zbog okupljanja. Bilo je mnogo komaraca i insekata. Gadno su me izujedali i nisam mogao da nađem udobno mesto da sednem. Ponekad bih bio u šumi do kasno u noć. Da bih sprečio roditelje da saznaju da prisustvujem okupljanjima, morao sam krišom da se vraćam u kuću na spavanje i da ustajem ujutru pre njih da bi pomislili kako sam lepo spavao. Tokom dana, obično bih išao u polje da pomažem roditeljima. Posle nekog vremena bih se umorio i prispavalo bi mi se. Bilo je krajnje iscrpljujuće. Počeo sam da se osećam slabašno i nisam znao kada će tim danima doći kraj. Ponekad bih mislio da ako bih slušao roditelje i prestao sa okupljanjima, ne bih toliko patio, komšije mi se ne bi smejale i ne bih imao problema da nađem posao. Malo sam se potresao razmišljajući o svemu tome. Potom sam pomislio da bih na svakom okupljanju mogao da razumem neke istine i to istine koje nikada pre nisam čuo. Nisam bio rad da odustanem od toga. Tokom tog perioda, jedna himna Božjih reči me je mnogo ohrabrivala, mnogo puta sam je slušao. „U delu poslednjih dana od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera čovečanstva, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život. Ljudi moraju da stignu do nivoa na kojem su pretrpeli stotine oplemenjivanja i na kojem poseduju veru veću od Jovove. Oni moraju da podnesu neverovatnu patnju i sve vrste mučenja, a da nikada ne napuste Boga. Kada budu bili pokorni do smrti, i kada budu imali veliku veru u Boga, onda će ova etapa Božjeg dela biti upotpunjena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Iz ove pesme sam shvatio da mogu da postanem slab i nesrećan u teškim vremenima, ali u ovakvim vremenima, treba da naučim da se pobunim protiv tela. Ako bih sledio sopstveno telo, ne bih zadovoljio Boga. Vrlo dobro sam znao da je svako okupljanje blagotvorno za moje razumevanje istine i da je istina koju sam zadobio neprocenjivo blago. Iako je svako okupljanje kasno noću u šumi bilo iscrpljujuće i teško, ovo je bio i test za mene, da vidim da li mogu da patim zarad istine i istinski verujem. Moji roditelji su hteli da težim slavi i bogatstvu u svetu i da nađem dobar posao, da pružim porodici dobar život i učinim ih ponosnim. To je bilo ono što su hteli i što su očekivali. Ali da sam poslušao roditelje i prestao da prisustvujem okupljanjima, iako nisam morao da trpim sve to, ja ne bih zadobio istinu. Bio bih isti kao što sam bio, zainteresovan samo za zabavljanje i telesne težnje koje su besmislene. Mogućnost da prihvatim Božje delo poslednjih dana i da budem snabdeven tolikom istinom bio je najveći blagoslov od svih. To malo patnje koju sam izdržao bila je ništa u poređenju sa razumevanjem istine, a sve to jeste bilo značajno. Razmišljajući o ovome, bio sam spreman da se odreknem telesnih užitaka i nisam mario šta porodica priča o meni. Nadao sam se samo da mogu da se oslonim na Boga da prevaziđem ove teškoće. Čitanjem reči Svemogućeg Boga, stanje mi se kasnije postepeno poboljšavalo. Vremenom sam shvatio da bih samo u tako teškom okruženju mogao da tražim još Božje namere i da bi mi vera očvrsnula, a na tome sam bio veoma zahvalan Bogu!

Posle toga sam nastavio sa okupljanjima u šumi. Ali jednom, dok je trajalo okupljanje, neko, ne znam ko, saznao je i rekao mojim roditeljima. Sutradan za doručkom, majka mi je rekla: „Mislila sam da si prestao sa okupljanjima nakon razgovora sa teologom. Nisam znala da ideš noću u šumu zarad okupljanja. Zar se ne plašiš?” Dok je pričala, počela je da plače. Prvi put sam video majku kako plače preda mnom. Nisam znao šta da kažem. Suze su mi navirale na oči. Znao sam da ne mogu da prestanem da sledim Svemogućeg Boga, ali nisam želeo da povredim roditelje. Činilo se kao posebna bitka. Kasnije, setio sam se odlomka reči Svemogućeg Boga. „Dok Bog deluje, dok brine za neku osobu i proučava je, kad Mu ta osoba postane omiljena i kad joj oda priznanje, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu navede na pogrešan put i nanese joj štetu. Ukoliko Bog poželi da tu osobu zadobije, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da Ga u tome spreči, nastojaće da pomoću raznih rđavih spletki iskušava, ometa i narušava Božje delo, te da tako ostvari svoj skriveni cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog želi da stekne on bi da preotme, da upravlja njima, da ih uzme pod svoje da bi mu se klanjali, da bi mu se pridružili u činjenju zlodela i da bi se opirali Bogu. Nije li upravo to Sotonin zlokobni motiv? (…) Dok vodi bitku s Bogom i vuče se za Njim, Sotona je sebi postavio za cilj da poruši kompletno delo koje Bog želi da izvrši, da zaposedne i kontroliše sve one koje Bog želi da zadobije, da do poslednjeg istrebi one koje Bog želi da zadobije. Ako neko od njih pri tom i izbegne istrebljenje, postaće Sotonino vlasništvo, koje će on po volji koristiti – to je njegov cilj” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”). Kad sam sagledao Božje reči, shvatio sam. Bog dela da spase ljude, a Sotona se trudi da ometa Boga i da spreči ljude da slede Boga i prihvate Božje spasenje. Sećam se kako je Jovova žena iskušavala Jova da se odrekne Boga. To je bio Sotonin trik. Tokom ovog perioda, prijatelji su me ometali, sveštenik i porodica su me sprečavali i pretili mi da prestanem da verujem u Boga. Sve su to bila Sotonina iskušenja. Moja porodica je rekla da se plaše da će me proterati iz sela i da neću imati gde da odem. I moja majka je rekla da je zabrinuta za mene. Ove reči su zvučale kao da je zabrinuta, ali to je zapravo Sotona koristio moju porodicu da me spreči da sledim Boga. Sotona je hteo da me natera da odustanem, da nastavim da sledim sveštenika, ostanem u religiji i izgubim Božje spasenje. Nisam smeo da padnem na Sotonine trikove. Posle toga sam nastavio da prisustvujem okupljanjima i čitam reč Svemogućeg Boga. Znam da će me u budućnosti možda Sotona još dosta iskušavati i možda iskusim mnoge prepreke, ali u srcu znam da je reč Svemogućeg Boga istina. To što mogu da čitam reč Svemogućeg Boga, iskusim Božje delo i zadobijem istinu, za mene ima dubok značaj. Bez obzira na to koliko patim, vredno je toga!