Jednog dana, nekoliko starešina iz crkve pokrenulo je sa mnom razgovor o jednom problemu. Rekli su da Izabela, koja je bila zadužena za rad na jevanđelju, nije postupala prema načelima i da nije konsultovala crkvene starešine. Naveli su da je nasumično preraspodelila ljude za deljenje jevanđelja, što je uticalo na posao kojim su se braća i sestre u tom trenutku bavili i prekidalo rad crkve. Bez trenutka razmatranja, rekla sam: „Sigurno je Izabela promenila njihove dužnosti zbog potreba posla.” Jedan od starešina je rekao: „Izabela nema dovoljno kova i nije kompetentna za svoj posao. Raspodela osoblja nije dobro organizovana i ostali nisu zadovoljni. To je neke ljude dovelo u negativno stanje i uticalo na naš rad na jevanđelju. Zar nije nepodobna da upravlja ovim poslom?” Bila sam zaista uznemirena kada sam čula da žele da je zamene, pa sam odgovorila: „Šta? Ako Izabela ne bude zadužena za rad na jevanđelju, da li ćete uspeti da nađete nekog boljeg? Imamo li ikoga ko je podoban? Ovi problemi koje spominjete svakako postoje, ali nisu previše ozbiljni. Ona postiže rezultate u radu na jevanđelju ⎯ ne možemo je smeniti zbog takvih sitnica! Moramo zaštititi rad crkve.” Dok sam osporavala mišljenje crkvenih starešina, razmišljala sam o tome kako su sitničavi i kako niko nije savršen. Svi smo iskvareni i puni mana, pa zar je ispravno kritikovati nekoga jer ne radi sve savršeno? Zašto ne stavljaju rezultate posla na prvo mesto? Šta ako je smenimo i rezultati rada na jevanđelju opadnu? To bi moglo da deluje kao da ne znam da obavljam stvaran posao, kao da sam lažni starešina. Šta bi ostali tada mislili o meni? I da li bi me naš viši starešina zamenio kada bi to saznao? Dve crkvene starešine sa kojima sam razgovarala su ostale bez reči zbog mog odgovora. Na kraju je jedan od njih rekao: „Pa, neka za sada ostane na tom mestu.” Nekoliko dana kasnije, viši starešina me kontaktirao i pitao kako Izabela obavlja svoju dužnost. Rekla sam: „Dobro radi. Postiže određene rezultate u svom poslu i zaista ispunjava zadatke.” Tada me je starešina upitao: „A koji su to rezultati koje spominješ? Da li si detaljno ispitala koliko je ljudi zapravo pridobila kroz rad na jevanđelju? Da li znaš da je preuveličavala brojeve? Njen kov je slab i nema dovoljno sposobnosti. Nije u stanju da rešava probleme. Da li si toga svesna? Da li znaš da je raspoređivala ljude ne sledeći načela, prekidajući rad na jevanđelju?” Suočena sa nizom pitanja, srce mi je ubrzano kucalo, a um mi se ispraznio. Shvativši da ne mogu da odgovorim ni na jedno pitanje, starešina je nastavio: „Veoma si uverena da si u pravu! Takvi ljudi nemaju samospoznaju. Kad bi zaista poznavala sebe, zašto se ne bi pobunila protiv sebe? Zašto ne bi porekla sebe? Drugi ljudi su ti jasno ukazali na problem, ali ti to ne prihvataš. Prilično nadmeno ponašanje, zar ne? Da li imaš istina-stvarnost? Osoba koja zaista poseduje istina-stvarnost ne veruje da je uvek u pravu. Ona ume da sasluša kada su drugi u pravu. Može da prihvati istinu i da joj se pokori. To je osoba sa normalnom ljudskošću. Ali kakva je osoba koja je izuzetno nadmena? Može li ona da prihvati istinu? Nadmeni ljudi ne prihvataju istinu i nikada se neće pokoriti istini. Oni sebe ne poznaju, nisu u stanju da se pobune protiv sebe i zaista nisu u stanju da primene istinu niti da se drže istina-načela. Nisu u stanju da se slažu s drugima. Oni su ljudi čija se narav nije promenila. Iz ovoga možemo videti da su nadmeni ljudi nepopravljive stare Sotone. Treba da razmisliš o tome da li si ti takva osoba.” Bila sam zapanjena u tom trenutku, a kasnije sam samo sedela razmišljajući o onome što je rekao: ne prihvataju istinu, nikada se neće pokoriti istini, ne mogu da se slažu s drugima, njihova narav se ne menja i oni su nepopravljive stare Sotone. Što sam više razmišljala o tome, gore sam se osećala i suze su mi neprestano tekle. U svojoj boli, molila sam se kroz suze: „O, Bože! Nikada nisam mislila da sam osoba koja je nadmena i koja ne prihvata istinu. Molim Te, usmeri me da se preispitam i spoznam sebe.”

Zatim, jednog dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam sledeće u Božjim rečima: „Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, da stvari budu gore, čak i prema Bogu nadobudni i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Ako žele da postignu stanje u kome će imati bogobojažljivo srce, ljudi moraju, pre svega, da razreše svoju nadmenu narav. Što temeljnije razrešiš sopstvenu nadmenu narav, srce će ti u većoj meri biti bogobojažljivo, i tek tada ćeš moći da Mu se pokoriš, da dobiješ istinu i da Ga spoznaš. Pravi su ljudi samo oni koji zadobiju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su za mene bile prilično prosvećenje. Istina je. Nadmenost je koren iskvarenosti. Budući nadmena, smatrala sam sebe boljom od drugih, a što je još gore, bila sam slepa za Boga. Kada bi se pojavili problemi, nisam dolazila pred Boga da tražim Njegovu nameru, niti sam tražila istina-načela, već sam autoritativno zahtevala da me svi slušaju. Prisetila sam se povratnih informacija crkvenih starešina o Izabelinim problemima. Odbacila sam sve što su rekli, bez ikakvog razmišljanja. Rekli su da Izabela nema načela, da je nasumično preraspoređivala ljude bez konsultacija sa crkvenim starešinama, prekidajući stvari do te mere da ljudi nisu znali koju dužnost treba da obavljaju. Potpuno sam negirala taj problem i nisam želela da slušam. U potpunosti sam branila Izabelu, govoreći da je tako postupala zato što je rad na jevanđelju hitno zahtevao ljude i da je to bilo opravdano. Crkvene starešine su rekle da je njen kov slab, da nije sposobna za taj posao i da nije podobna da upravlja radom na jevanđelju. Nisam ispitala stvarnu situaciju niti razmotrila da li bi, po načelu, trebalo da bude smenjena. Umesto toga, nisam se složila sa njima i razljutila sam se. Upitala sam zašto Izabela ne bi trebalo da bude rukovodilac i pitala crkvene starešine mogu li pronaći boljeg nadzornika od nje, te sam ih na taj način na silu ućutkala. Time što su pokrenuli to pitanje, crkvene starešine su bile odgovorne i čuvale su rad crkve, a ipak sam sve vreme osećala da ja bolje razumem istinu od njih. Mislila sam da imam više uvida, dok su oni imali samo plitko razumevanje istine i nisu sagledavali stvari ispravno, pa stoga nisam morala da ih slušam. Kakvo nadmeno i autoritativno ponašanje! Bila sam tvrdoglava, odbijajući da prihvatim istinu ⎯ čak ni jednu tačnu tvrdnju. Odbacila sam sve što su rekli i raspravljala se dok na kraju nisu prestali da iznose svoje mišljenje. Bila sam nadmena do krajnjih granica i uopšte nisam imala bogobojažljivo srce. Nisam koristila ljude u skladu sa načelom, i već sam naštetila radu crkve. Ne samo da nisam priznala svoje greške, već sam burno reagovala, optužujući crkvene starešine da traže greške i nepravedno postupaju prema Izabeli. Zar nisam bila nepopravljiv stari Sotona čija narav nije pretrpela ni najmanju promenu? Kako bih mogla normalno da se slažem sa drugima i skladno sarađujem? Osećala sam se zaista loše kada sam o tome tako razmišljala i molila sam se Bogu, želeći da se pokajem i da se odmah uhvatim u koštac sa situacijom u vezi sa Izabelom. Nakon što sam zaista ispitala stvari, saznala sam da je Izabela u svojim izveštajima obmanjivala i pravila potpuni haos, i da mnogi novi vernici nisu pohađali okupljanja jer im nije dodelila zalivače. Izabelin kov je od početka bio slab, ali je takođe bila nadmena i diktatorski nastrojena, i ni sa kim se nije konsultovala o svom radu. Kada bi se pojavili problemi, nije mogla da ih reši niti je prihvatala predloge drugih, tako da su mnogi problemi ostajali dugo nerešeni, ometajući napredak rada na jevanđelju. Suočena sa tim činjenicama, konačno sam priznala da sam odabrala pogrešnu osobu. Kada su crkvene starešine predložile da je zamenimo, nisam se složila i primorala sam ih da popuste. Što sam više o tome razmišljala, gore sam se osećala, mrzeći sebe zbog toga što sam bila toliko nadmena i što sam uvek smatrala da sam u pravu. Stala sam pred Boga u molitvi, moleći Ga da me vodi ka razumevanju suštine mog problema.

Nakon toga, pročitala sam odlomak Božjih reči koji je govorio o mom problemu nadmenosti. Svemogući Bog kaže: „Nadmenost i samopravednost najvidljivije su čovekove sotonske naravi i ako ljudi ne prihvate istinu, neće imati načina da tu narav pročiste. Svi ljudi imaju nadmenu i samopravednu narav i uvek su umišljeni. Šta god mislili, šta god govorili, kako god videli stvari, uvek misle da su njihove sopstvene tačke gledišta i njihovi sopstveni stavovi tačni i da ono što govore drugi nije tako dobro ni ispravno kao ono što oni sami kažu. Uvek se drže sopstvenih mišljenja i bez obzira na to ko govori, neće da ga slušaju. Čak i ako je ono što neko drugi kaže tačno ili u skladu sa istinom, neće to da prihvate; samo se pretvaraju da slušaju, ali ne prihvataju stvarno tu ideju, a kada dođe vreme da se dela, opet će raditi stvari po svom, uvek smatrajući da je ono što oni kažu ispravno i razumno. Moguće je da je to što kažeš zaista ispravno i razumno, ili da je ono što si uradio ispravno i besprekorno, ali kakvu si narav otkrio? Nije li to nadmena i samopravedna narav? Ako se ne oslobodiš te nadmene i samopravedne naravi, zar neće ona uticati na vršenje tvoje dužnosti? Neće li uticati na tvoje upražnjavanje istine? Ako ne rešiš svoju nadmenu i samopravednu narav, neće li ti ona u budućnosti prouzrokovati ozbiljne poraze? Definitivno ćeš doživeti poraze, to je neizbežno. Reci mi, može li Bog da vidi takvo čovekovo ponašanje? I te kako može. Bog ne samo da ispituje dubine ljudskih srca, već i uočava svaku ljudsku reč i svako ljudsko delo u svakom trenutku i na svakom mestu. Šta će Bog reći kada vidi ovakvo tvoje ponašanje? Reći će: ’Ti si nepopustljiv! Razumljivo je da se držiš svojih ideja kada ne znaš da grešiš, ali kada jasno znaš da grešiš i držiš se i dalje svojih ideja, i umro bi pre nego da se pokaješ, onda si najobičnija tvrdoglava budala i u nevolji si. Ako, bez obzira na to od koga dobiješ neki predlog, uvek zauzmeš negativan stav prema njemu, pružaš otpor i ne prihvataš ni delić istine, a tvoje srce je potpuno zatvoreno i puno otpora i odbijanja, onda si baš smešan, bezumna jedna osoba! Preteško je s tobom izaći na kraj!’ Na koji je to način teško s tobom izaći na kraj? Teško je s tobom izaći na kraj jer to što ispoljavaš nije pogrešan pristup ili pogrešno ponašanje, već se to otkriva tvoja narav. Kakva se to narav otkriva? Narav kojom osećaš odbojnost prema istini i mrziš je. Kada si jednom identifikovan kao osoba koja mrzi istinu, u Božjim očima ti si u nevolji i On će te odbaciti i ignorisati. Sa ljudske tačke gledišta, najviše što će reći je: ’Ovaj čovek ima rđavu narav, neverovatno je svojeglav, nepopustljiv i nadmen! Teško je slagati se sa ovim čovekom i on ne voli istinu. Nikada nije prihvatio istinu i ne upražnjava je.’ U najgorem slučaju svi će te ovako oceniti, ali može li ta ocena da odluči o tvojoj sudbini? Ocena koju dobiješ od ljudi ne može da odluči o tvojoj sudbini, ali jednu stvar ne smeš da zaboraviš: Bog proučava ljudska srca i istovremeno posmatra svaku reč i svako delo. Ako te On ovako definiše i kaže da mrziš istinu, ako, dakle, ne kaže samo da imaš malo iskvarenu narav ili da si malo neposlušan, nije li to veoma ozbiljan problem? (Ozbiljan je.) To znači da si u nevolji, a ta nevolja nije u tome kako te ljudi vide ili kako te cene, već u tome kako Bog gleda na tvoju iskvarenu narav mržnje prema istini. Kako, dakle, Bog gleda na nju? Je li Bog samo utvrdio da ti mrziš i ne voliš istinu, i to je sve? Je li to baš tako jednostavno? Odakle dolazi istina? Koga predstavlja istina? (Predstavlja Boga.) Razmisli dobro o ovome: ako neko mrzi istinu, kako će onda Bog, sa svoje tačke gledišta, gledati na njega? (Kao na svog neprijatelja.) Nije li to ozbiljan problem? Kada neko mrzi istinu, on mrzi Boga!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). Otkrivenje Božjih reči ostavilo je na mene snažan utisak. Uvidela sam ružnu iskvarenost svoje nadmenosti. Nekoliko sestara dalo je predloge u vezi sa nekim koga sam izabrala, ali ih jednostavno nisam prihvatila ⎯ jer sam smatrala da sam u pravu. Čak im nisam dala priliku da progovore, već sam ih samo prekorevala i pritiskala. Izgovorila sam toliko nadmenih reči, dok nisu bile primorane da se povuku. To nije prosto bila greška u mom pristupu i ponašanju, već nešto što dolazi iz sotonske naravi koja u sebi nosi odbojnost i mržnju prema istini. Osećala sam se odvratno ⎯ kao da sam progutala nešto zaista gadno ⎯ kada bih pomislila na to kako sam govorila i postupala dok sam se opirala tim starešinama. Osećala sam se krajnje posramljeno, kao jadna budala. U Božjim očima, imati odbojnost prema istini i mrzeti istinu znači mrzeti Boga i biti Njegov neprijatelj, a svi neprijatelji Boga su đavoli i Sotone. Viši starešina je bila potpuno u pravu kada me je razotkrila kao nepopravljivog starog Sotonu. To je moja priroda-suština. Suočavanje s problemima s otporom i negiranjem; neprihvatanje istine; obavljanje dužnosti u skladu s mojom iskvarenom, sotonskom naravi. Kako to ne predstavlja protivljenje Bogu, i kako da ne budem zbog toga orezana? U tom trenutku sam shvatila da je to što sam na taj način bila orezana bila Božja pravednost. Iako mi je razotkrivanje i orezivanje povredilo ponos i teško sam to podnela, pomoglo mi je da sagledam svoju nadmenu prirodu i dalo mi je delić bogobojažljivog srca.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči koje su mi pomogle da bolje razumem i raspoznam svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Šta god da rade, antihristi uvek imaju sopstvene ciljeve i namere, uvek postupaju prema sopstvenom planu, a njihov stav prema uređenjima i delu kuće Božje glasi: ’Možeš da imaš i hiljadu planova, ali ja imam jedno pravilo’; sve to je određeno prirodom antihristȃ. Mogu li antihristi da promene svoj mentalitet i da postupaju prema istina-načelima? Bilo bi to krajnje nemoguće, osim ako im Višnji direktno ne naloži da to učine, a u tom slučaju će iz nužde tek ponešto moći nevoljno da učine. Kad ništa ne bi učinili, bili bi razotkriveni i otpušteni. Jedino su pod takvim okolnostima oni u stanju da urade ponešto od pravog posla. To je stav koji antihristi imaju prema izvršavanju dužnosti; to je ujedno i stav koji imaju prema primeni istine: kad im je primena istine od koristi, ako će ih zbog toga svi odobravati i diviti im se, zasigurno će se povinovati i učiniti neke simbolične napore koji su drugima taman prihvatljivi. Ako im primena istine nije od koristi, ako to niko ne vidi i glavni starešina to ne primećuje, u takvim prilikama ne dolazi u obzir da će primenjivati istinu. Hoće li primenjivati istinu zavisiće od konteksta i situacije, a oni razmatraju kako to mogu da učine na način koji će drugima biti vidljiv i koliko će koristi imati; u ove stvari imaju genijalan uvid i mogu da se prilagode različitim situacijama. U svakom trenutku razmatraju sopstvenu slavu, dobitak i status, a nimalo se ne obaziru na namere Božje, pa u tom smislu ne primenjuju istinu i ne pridržavaju se načela. Antihristi pridaju značaj jedino sopstvenoj slavi, dobitku, statusu, ličnim interesima, i neprihvatljivo im je da ništa ne dobiju ili da sebe ne prikazuju, a primena istine pada teško. Ako njihov trud nije prepoznat, pa čak i ako njihov rad pred drugima prođe nezapaženo, istinu u tom slučaju neće uopšte primenjivati. Ako posao neposredno uređuje kuća Božja, pa nemaju izbora nego da ga izvrše, svejedno vode računa o tome hoće li to koristiti njihovom statusu i reputaciji. Ako je to dobro za njihov status i može da poboljša njihovu reputaciju, u taj posao će uložiti svu svoju energiju i dobro će ga obaviti; tad se osećaju kao da su jednim udarcem ubili dve muve. Ako u tome nema koristi za njihovu slavu, dobitak i status, a loše obavljanje posla bi moglo da na njih baci ljagu, smišljaju način ili izgovor da se iz toga izvuku. Kakva god da je dužnost koju antihristi obavljaju, uvek se drže istog načela: kad je reč o reputaciji, statusu ili njihovim interesima, moraju da ostvare neki dobitak, a ne smeju da pretrpe nikakve gubitke. Antihristi najviše vole one poslove u kojima ne moraju da pate niti da plate ikakvu cenu, a oni donose korist njihovoj reputaciji i statusu. Ukratko, šta god da rade, antihristi pre svega razmatraju sopstvene interese i deluju tek onda kad o svemu dobro promisle; istini se ne pokoravaju istinski, iskreno i u potpunosti bez ikakvih kompromisa, već to čine selektivno i uslovno. A u čemu je uslov? Da im status i reputacija moraju biti netaknuti i da ne smeju da pretrpe nikakav gubitak. Tek kad je taj uslov ispunjen, donose odluku i biraju šta će uraditi. Drugim rečima, antihristi ozbiljno razmišljaju kako će se odnositi prema istina-načelima, Božjem nalogu i delu Božje kuće, ili kako će se baviti stvarima sa kojima se suočavaju. Oni ne razmišljaju o tome kako da udovolje Božjim namerama, kako da se uzdrže od nanošenja štete interesima Božje kuće, kako da udovolje Bogu ili kako da budu od koristi braći i sestrama; to nisu stvari o kojima razmišljaju. O čemu razmišljaju antihristi? Da li će njihovi status i reputacija biti pogođeni i da li će im prestiž biti narušen. Ako bi obavljanje nečega prema istina-načelima koristilo radu crkve i braći i sestrama, ali bi nanelo udarac njihovoj sopstvenoj reputaciji i dovelo do toga da mnogi ljudi uvide njihov pravi rast i saznaju kakvu priroda-suštinu poseduju, u tom slučaju sasvim sigurno neće postupati u skladu sa istina-načelima. Ako bi obavljanje nekog pravog posla dovelo do toga da o njima više ljudi ima visoko mišljenje, da se na njih ugledaju i da im se dive, ako bi im to omogućilo da steknu još veći prestiž ili bi učinilo da njihove reči odišu autoritetom i navedu još više ljudi da im se pokore, tada će odlučiti da na taj način postupe; u suprotnom, nikada neće doneti odluku da zanemare sopstvene interese iz obzira prema interesima Božje kuće ili braće i sestara. To je priroda-suština antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Božje reči su mi pokazale da, kada su drugi spomenuli Izabeline probleme, moj otpor i ljutnja i moje neslaganje da je smenimo, nisu bili samo posledica nadmene naravi. Iza toga su se skrivali moji sebični podli motivi. Odbijala sam da prihvatim predloge tih dveju starešina samo da bih zaštitila svoj položaj u crkvi. Ali bile su u pravu u vezi sa Izabelinim problemima. Nije bila pogodna za ulogu nadzornice i već je ometala naš rad na jevanđelju. Trebalo je odmah da je smenim, ali umesto toga sam pronalazila razne razloge da to sprečim kako bih očuvala svoj status. Zbog toga, te dve crkvene starešine nisu znale kako da urede stvari na odgovarajući način i to je dodatno ometalo naš rad na jevanđelju. Moja nadmenost, moj neuspeh da podržim rad crkve i stavljanje ličnog statusa iznad svega, sve je to uticalo na naš rad na jevanđelju i na ulazak u život braće i sestara. Prekidala sam rad crkve. Podržavala sam rad crkve samo reda radi, ali u stvarnosti, sve se svodilo na očuvanje mog statusa. Dokle god sam mogla da zaštitim svoj položaj u crkvi, čak i ako je neko koga sam izabrala imao problema i ometao je rad crkve, zatvarala sam oči. Bila sam spremna da dozvolim da interesi crkve pate ako je to značilo da mogu da zaštitim svoj status. Zar to nije ponašanje antihrista? Kroz sud i razotkrivanje Božjih reči, videla sam svoju priroda-suštinu koja se protivi Bogu i jasno sam sagledala svoje podle motive. U tom trenutku sam osetila određeni strah i bila sam spremna da se pokajem pred Bogom, da prestanem da činim zlo i da Mu se opirem iz nadmenosti.

Jednom, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Kada drugi ljudi iznose oprečna mišljenja, kako možete da postupate da ne biste bili svojeglavi i brzopleti? Pre svega, moraš da zauzmeš stav poniznosti, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da svima dozvoliš da sa tobom u zajedništvu razgovaraju. Čak i ako smatraš da je tvoj način ispravan, u njemu ne treba da istrajavaš. To je svojevrsni korak napred; pokazuje stav traženja istine, poricanja sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Jednom kada postigneš takvo držanje, i pritom se ne držiš čvrsto sopstvenog mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tražiš istinu i da zatim potražiš osnovu u Božjim rečima – na osnovu Božjih reči odredi kako treba da postupiš. To je najprikladniji i najispravniji način primene. Kad tragaš za istinom i izneseš problem tako da svi o tome mogu zajedno razgovarati i tragati, tada i Sveti Duh pruža prosvećenje. Bog prosvećuje ljude u skladu sa načelima, On procenjuje njihov stav. Ako se uporno držiš svojih stavova, bez obzira da li je tvoje gledište ispravno ili pogrešno, Bog će sakriti Svoje lice od tebe i neće na tebe obraćati pažnju; On će te naterati da udariš u zid da bi te otkrio i razotkrio tvoje ružno stanje. Ako je, s druge strane, tvoj stav ispravan, ako nisi uporan u tome da se držiš svog puta, niti si samopravedan, samovoljan ili ishitren, već je tvoj stav takav da tragaš za istinom i prihvatiš je, ako razgovaraš sa svima, onda će i Sveti Duh početi da dela u tebi, a možda će te, pomoću nečijih reči, navesti da razumeš. Ponekad, kada te Sveti Duh prosveti, On te, kroz samo nekoliko reči ili fraza ili, pak, dajući ti neku ideju, vodi da razumeš suštinu neke stvari. Ti, tog trenutka, shvataš da je sve čega si se do tada pridržavao bilo pogrešno, i istovremeno ti postaje jasno na koji način je najprikladnije da delaš. Kad jednom dostigneš taj nivo, zar nisi time uspešno izbegao da činiš zla, i istovremeno se spasio od tereta posledica pogrešnog delanja? Zar ovo nije Božja zaštita? (Jeste.) Kako se to postiže? To se samo može postići ako ti je srce bogobojažljivo i ako za istinom tragaš pokornog srca. Jednom kada primiš prosvećenje Svetog Duha i kada se opredeliš za načela primene, tvoja primena će biti u skladu sa istinom, a ti ćeš biti u mogućnosti da udovoljiš Božjim namerama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči dale su mi put primene. Da ne činim zlo u svojoj dužnosti niti da prekidam rad crkve; ključno je da imam stav traganja za istinom kada se pojave problemi, bogobojažljivo srce i sposobnost saradnje s drugima, a kada naiđem na različita mišljenja, trebalo bi da se povučem, molim i tragam. To je jedini način da zadobijem delo Svetog Duha, radim stvari ispravno i smanjim greške. Razumevanje ovoga me je prosvetilo i znala sam kako dalje da postupim. Nakon toga sam smenila Izabelu i izabrana je nova nadzornica. Nedugo zatim, rad na jevanđelju se vidno poboljšao. Kad sam videla te rezultate, osetila sam još veću grižu savesti. Gadila mi se moja ranija nadmenost i kako sam samovoljno zadržala Izabelu na položaju, prekidajući rad crkve i čineći prestup. Pomolila sam se i rekla da sam spremna da u svemu tragam za istinom, da više neću postupati na svoj stari autoritativni način, niti ću živeti s tako nadmenom naravi.

Nedugo zatim, naišla sam na drugu situaciju. Tokom radne diskusije s nekoliko jevanđeoskih đakona, dala sam nekoliko predloga koje su svi odmah odbili. Osetila sam se pomalo poniženo i pitala se da li je ono što sam rekla bilo potpuno pogrešno. Da li je sve što su drugi rekli tačno? Šta bi drugi mislili o meni kao starešini kada bi moji stavovi bili potpuno odbačeni? Sigurno bi pomislili da ne razumem istinu i da nemam stvarnost. Da li bi me posle toga saslušali? Da li bih i dalje imala ugled starešine u očima drugih? Na tu pomisao, ponovo sam imala poriv da osporim ono što su drugi rekli kako bih sačuvala svoj ugled. Tada sam osetila jaku krivicu, shvativši da nisam u ispravnom stanju. Tiho sam se pomolila Bogu: „O Bože, znam da su u pravu, ali osećam da je moj ponos povređen i da opet želim da zaštitim svoj položaj. Molim Te, brini o meni, pomozi mi da prihvatim ispravne predloge moje braće i sestara, da sledim istina-načela i da ne živim u svojoj iskvarenosti.” Nakon molitve, pročitala sam sledeće Božje reči: „Svako mora da sa drugima razgovara o svemu što radi. Najpre saslušajte šta svi ostali imaju da kažu o tome. Ako je mišljenje većine ispravno i u skladu sa istinom, treba da ga prihvatiš i da mu budeš poslušan. Šta god da radiš, nemoj iznositi pompezne stavove. To nikad nije dobro činiti, ni u jednoj grupi ljudi. (…) Sa drugima treba često da razgovaraš u zajedništvu, da im iznosiš svoje predloge i izražavaš svoje stavove – to je tvoja dužnost i tvoja sloboda. Ako, međutim, na kraju, kad o nečemu treba odlučiti, jedino ti donosiš konačnu presudu, primoravajući sve ostale da rade kako ti kažeš i da poštuju tvoju volju, ti onda time kršiš načela. (…) Ako ti ništa nije jasno i ako nemaš svoje mišljenje o nekoj stvari, nauči da slušaš, da se pokoravaš i da tragaš za istinom. To je dužnost koju treba da obavljaš i to je pravilan stav. Ako nemaš svoje mišljenje i ako se stalno plašiš da ćeš ispasti glup, da nećeš moći da se istakneš i da ćeš se pred drugima poniziti – ako se plašiš da će te drugi omalovažavati i da za tebe neće biti mesta u njihovim srcima, te stoga stalno na silu pokušavaš da budeš u centru pažnje i stalno želiš da iznosiš pompezne zamisli, iznoseći apsurdne tvrdnje koje ne odgovaraju stvarnosti, ali bi želeo da ih drugi prihvate – da li ti onda vršiš svoju dužnost? (Ne.) Šta ti zapravo radiš? Ti si, naprosto, destruktivan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su bile prosvećujuće. Razgovori sa drugima i iznošenje mišljenja i predloga bili su deo moje dužnosti i odgovornosti, ali prisiljavanje svih ostalih da rade po mom i da me slušaju bila je puka nadmenost. U radnim diskusijama svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje i treba da sledimo ono što je u skladu sa istina-načelima i što donosi korist radu crkve. To je stav prihvatanja istine. Nakon toga sam počela da se fokusiram na primenu istine i, kada bi se u radnim diskusijama pojavila različita mišljenja, dublje bih istraživala ideje drugih kako bismo postigli dogovor koji bismo zatim sproveli. Sećam se jedne situacije, sama sam obavila neki zadatak i osetila sam blagu nelagodnost. Kroz molitvu i promišljanje, shvatila sam da nisam razgovarala s mojim saradnicima kako bismo postigli dogovor, i da to nije bio ispravan pristup. Tokom razgovora u zajedništvu, otvoreno sam svima rekla da sam bila nadmena, da se nisam s njima konsultovala pre nego što sam donela odluku i da sam se u tom pogledu ponašala nerazumno. Rekla sam da ću se promeniti i prestati da postupam na taj način. Takođe sam ih sve zamolila da pomognu tako što će me nadzirati. Osetila sam da mi je ostavljanje sopstvenih stavova po strani i primena istine donela spokoj.

Primenila sam to i tokom sledećih radnih diskusija i otkrila da sam stvari rešavala bolje, bez ikakvih značajnih problema. Bila sam veoma zahvalna Bogu. Kroz ovo iskustvo sam otkrila da, ako nisi nadmen u dužnosti i dobro sarađuješ s drugima, možeš da zadobiješ delo Svetog Duha i veća je verovatnoća da ćeš uspešno obaviti zadatke. Sada imam određeno razumevanje svoje nadmene iskvarene naravi. Mogu da primenim istinu i donekle sam se promenila. To je plod Božjih reči.