Jednog dana 2021. godine, starešina me je zadužila da vodim nekoliko grupnih okupljanja. Nakon što sam praktično postupala neko vreme, shvatila sam neka načela i umela da razaznajem različita stanja kroz koja ljudi prolaze. Smatrala sam da mi ova dužnost pomaže da shvatim puno istina i brzo napredujem. Ali je kasnije policija počela da prati đakona zaduženu za opšte poslove i ona nije mogla da bude u kontaktu sa drugima, pa je starešina odredila mene da obavljam opšte poslove. U tom periodu, braća i sestre su hapšeni jedno za drugim. Bilo je puno stvari za koje se trebalo pobrinuti, poput transporta knjiga, nalaženja novih domova domaćina koji bi pružili utočište braći i sestrama i tako dalje. Ja sam gotovo čitav dan provodila van kuće, jureći svud unaokolo i uređujući sve te stvari. Nakon nekog vremena, nisam mogla a da se ne osetim pomalo ćudljiva i nezadovoljna. Osetila sam da je sve to samo trčkaranje, a pošto sam sve vreme provodila jureći tamo-amo, nisam mogla da zadobijem istinu. Da li bih bila spasena ako bi se to tako nastavilo? Počela sam da prezirem rad u opštim poslovima i nisam više želela da ga obavljam.

Više puta sam videla braću i sestre kako razgovaraju u zajedništvu na nekom okupljanju, kada sam ostavljala stvari po domovima domaćina. Osećala sam da mi je zaista učinjena nepravda i čak sam se žalila na starešinu. Zašto je mene postavila da rukovodim opštim poslovima? Oni su bili zajedno i razgovarali o istini, učili puno toga i brzo napredovali, a ja sam samo obavljala sitne poslove – kako sam mogla da steknem istinu? Bez istine, ne bih imala život i ne bih mogla da budem spasena. Nisam li bila na gubitku? Što sam više razmišljala o tome, sve više sam se uzrujavala i nisam više imala elana da obavljam svoju dužnost. Jednom sam saznala za bezbednosni rizik u domu jedne sestre i knjige su odatle morale da se prenesu na sigurno mesto što je pre moguće. Zapitala sam se: „Zašto ima tako mnogo opštih zadataka? To oduzima vreme i energiju i ne mogu da stičem istinu. Zar nije uzalud sve ovo što radim?” Nisam želela to da radim kad sam o tome razmišljala na taj način. Međutim, situacija je bila hitna, pa sam morala da pomognem da se premeste knjige. Neočekivano, odmah nakon što smo tamo završili, nešto se desilo u drugom domu gde su knjige bile smeštene. Dok sam premeštala te knjige, bio je to isti postupak organizovanja i pakovanja iznova, a nakon čitavog dana posla bila sam preplavljena primedbama. Kad sam se premorena dovukla kući, starešina i đakon zadužen za zalivanje su bili usred rasprave u vezi sa poslom. Starešina me je upitala: „Zar nisi samo odvela sestru u novu kuću domaćina? Zašto ti je za to trebao ceo dan?” Osetila sam da mi zaista nanosi nepravdu kad mi je to rekla. Oni su bili svi zajedno i razgovarali o istini i načelima dok sam ja jurcala okolo. Šta sam ja mogla da steknem kad sam samo brinula o opštim poslovima? Ma koliko da sam uradila, zar ne bih završila kao službenik, u najboljem slučaju? Kad bih mogla da ostanem u kući i čitam Božje reči, prisustvujem okupljanjima i razgovaram sa svima i diskutujem o poslu, zar to ne bi bilo sjajno? Bilo bi lakše i mogla bih da steknem istinu, pa bih u budućnosti bila spasena. Što sam više razmišljala o tome, u meni se sve više skupljao bes i osećala sam se vrlo negativno i izuzetno iscrpljeno. I dalje me je to mučilo: „Zašto sam ja zadužena za opšte poslove? Je li Bog želeo da budem službenik? Ako bi se ovo nastavilo, da li bih bila dobra samo za obavljanje prostih poslova? Šta bih mogla da steknem?”

Sledećeg dana bilo je puno opštih zadataka koje je trebalo obaviti i nisam mogla da se ne požalim. Starešina je primetila da nisam u baš dobrom stanju i podsetila me da razmislim o sebi i naučim nešto iz toga. To me je na neki način osvestilo. U vreme dok sam upravljala opštim poslovima, završavala sam posao, ali sam u sebi osećala prkos. Bila sam nezadovoljna, želela sam da mogu da biram dužnost. Čak sam mislila da je Bog nepravedan prema meni. Shvatila sam da je moje stanje opasno. Nisam mogla da nastavim da se toliko opirem. Morala sam da potražim istinu i pokajem se pred Bogom.

Pročitala sam nešto u Božjim rečima: „Bez obzira na dužnost koju obavljate, načela koja morate da razumete i istine koje morate da sprovodite u delo uvek su isti. Bilo da se od tebe traži da budeš vođa ili radnik, da kao domaćin kuvaš jela, da brineš o nekim spoljnim poslovima ili da obavljaš neki fizički posao, istina-načela koja treba poštovati u obavljanju svih tih različitih dužnosti uvek su ista, u smislu da se moraju zasnivati na istini i na Božjim rečima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). „Mnogi ljudi ne znaju šta tačno znači biti spasen. Neki ljudi veruju da će, ako već dugo veruju u Boga, verovatno biti spaseni. Neki ljudi misle da će, ako ovladaju mnogim duhovnim doktrinama, verovatno biti spaseni, a neki misle da će vođe i radnici sigurno biti spaseni. Sve su to ljudske predstave i uobrazilja. Bitno je da ljudi moraju da shvate šta znači spasenje. Biti spasen pre svega znači osloboditi se greha, osloboditi se Sotoninog uticaja i iskreno se okrenuti Bogu i pokoriti Mu se. Šta morate da posedujete da biste bili slobodni od greha i Sotoninog uticaja? Istinu. Ako se ljudi nadaju da će steći istinu, moraju da se opreme mnogim Božjim rečima, moraju da budu u stanju da ih dožive i primenjuju, kako bi mogli da shvate istinu i zakorače u stvarnost. Tek tada mogu da budu spaseni. Da li neko može biti spasen ili ne nema nikakve veze s tim koliko dugo veruje u Boga, koliko je njegovo znanje, da li je nadaren ili sposoban, ili koliko strada. Jedina stvar koja ima direktnu vezu sa spasenjem jeste da li neko može da stekne istinu. Dakle, koliko si istina danas zaista shvatio? A koliko je Božjih reči postalo tvoj život? Od svih Božjih zahteva, u koji si uspeo da uđeš? Tokom svih godina verovanja u Boga, koliko si ušao u stvarnost Božje reči? Ako ne znaš, ili ako nisi postigao ulazak u stvarnost bilo koje Božje reči, onda, iskreno govoreći, ne možeš da se nadaš spasenju. Ti nikako ne možeš biti spasen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Iz čitanja Božjih reči shvatila sam da bilo da je reč o radu na zalivanju ili o opštim poslovima u crkvi, to su dužnosti koje treba da obavljamo. Bog se nada da dok obavljamo svoju dužnost, mi stremimo ka istini i imamo neki život-ulazak. Iako su naše dužnosti možda različite, istina-načela koja primenjujemo u svojim dužnostima su ista. Svi pokazujemo iskvarenost, ma koju dužnost obavljali. Dokle god tragamo za istinom kad pokazujemo iskvarenost, a nakon toga se pokajemo i promenimo, možemo da napredujemo u životu. Tada možemo da steknemo istinu i budemo spaseni. Ali ako ne naučimo nikakvu lekciju kad se nešto desi, ili ako ono što radimo nije vezano za primenu istine i promenu naše naravi, onda Bog to vidi samo kao obavljanje posla i nećemo steći istinu, a još manje Božje spasenje. Međutim, ja sam pogrešno verovala da ne mogu da steknem istinu baveći se opštim poslovima i da ću, ma koliko radila, u najboljem slučaju biti službenik. Mislila sam da ako si starešina ili vođa grupe, ako razgovaraš o istini i pružaš podršku drugima, čitaš i razgovaraš o Božjim rečima svakog dana, da ćeš brzo napredovati u životu i biti u mogućnosti da stekneš istinu i budeš spasen. Zar to nije bilo smešno s moje strane? Zapravo, svako ko zaista stremi ka istini može da uči iz stvari sa kojima se suočava, ma koju dužnost da obavlja, i da zatim ostvari stvarne dobiti nakon toga. To je baš kao u video zapisima sa iskustvenim svedočenjem koje sam gledala. Neka braća i sestre obavljaju opšte poslove, ali su u stanju da rade na tome da Božje reči sprovode u delo, tragaju za istinom i rešavaju se iskvarenost kad se razotkrije. Oni su u stanju da se promene nakon nekog iskustva i mogu da dele svoje lično stvarno svedočenje. A ima nekih starešina koji često čitaju Božje reči drugima i pomažu im da reše probleme, ali zapravo ne sprovode u delo ono o čemu propovedaju, već samo izgovaraju reči i doktrine i na kraju budu razotkriveni i isključeni. Takve svari se zaista dešavaju, zar ne? Bog nikog ne favorizuje time što ljudi obavljaju različite dužnosti. Oni koji ne streme ka istini su oni koji samo odrađuju posao. Onaj ko stremi ka istini će biti nagrađen za bilo koju dužnost. Bog je pravedan i ne favorizuje nikoga. Ali ja sam bila zarobljena u svojim pogrešnim gledištima i želela sam da svojevoljno biram dužnosti. Protivila sam se tome da se bavim opštim poslovima – nisam to želela da radim. Čak sam stekla predrasude o starešini, ljutila se što mi je dodelila takav posao. Nisam stremila ka istini. Pokazala sam iskvarenost, ali nisam promislila o sebi i nisam rešila problem. Bila sam negativna, cmizdrava i za sve sam krivila druge. Mislila sam da me Bog samo tera da naporno radim; zar Ga nisam pogrešno shvatala? Bila sam u pravom okruženju, a nisam naučila lekciju. Neprestano sam imala pritužbe. Koliko je to nerazumno. Da sam nastavila tako, da uopšte ne stičem istinu, postala bih pravi službenik. Nailazila sam na neke opšte poslove, a nisam bila u stanju da ih prihvatim od Boga i da se pokorim. Nisam mogla da rešim ni sopstvene probleme, a kamoli probleme druge braće i sestara. A ipak sam, u takvom stanju, i dalje želela da obavljam rad na zalivanju! Nije li to bilo nerazumno? Pomislila sam na nešto što je Bog rekao: „Na kraju, da li ljudi mogu da dostignu spasenje ne zavisi od dužnosti koju obavljaju, već od toga da li mogu da razumeju i zadobiju istinu i da li mogu, u konačnici, da se potpuno pokore Bogu, da se stave na milost Njegovoj orkestraciji, da zanemare svoju budućnost i sudbinu i da postanu kvalifikovana stvorena bića. Bog je pravedan i svet i to su merila po kojima On odmerava celokupan ljudski rod. Ova merila su nepromenjiva i to ne smeš da zaboraviš. Ureži ih u svoj um i ni u jednom trenutku nemoj da pomisliš da tražiš neki drugi put u potrazi za nečim nestvarnim. Uslovi i merila koje je Bog postavio pred sve ljude koji žele da dostignu spasenje zauvek su nepromenljivi. Oni ostaju isti bez obzira ko si ti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući Božje reči shvatila sam da bilo da se neko bavi opštim poslovima ili služi kao starešina, ključno je da stremi ka istini dok obavlja svoju dužnost. Ljudi koji mogu biti spaseni su oni koji umeju da tragaju za istinom u okruženju koje im je Bog odredio i koji su u stanju da razumeju sebe, da se pokaju i promene. Shvativši ovo, srce mi se ozarilo.

Kasnije sam ponovo počela da razmišljam o tome. Zašto sam bila toliko uznemirena i nevoljna da obavljam posao kad su mi dodeljeni opšti poslovi? Pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Najtužnije u ljudskoj veri u Boga jeste to što čovek, usred Božjeg dela, sprovodi vlastito upravljanje, a na Božje upravljanje pritom ni ne obraća pažnju. Čovekov najveći neuspeh leži u tome što on, dok traži da se potčini Bogu i da Ga obožava, gradi sopstveno idealno odredište i smišlja kako da primi najveći blagoslov i najbolje odredište. Čak i ako neko razume koliko je on sam žalostan, odvratan i patetičan, koliko njih može lako da napusti svoje ideale i nade? A ko je u stanju da zaustavi sopstvene korake i da prestane da misli samo na sebe? Da bi dovršio Svoje upravljanje, Bogu su potrebni oni koji će blisko sarađivati s Njim. Njemu trebaju oni koji će Mu se pokoriti time što će sav svoj um i telo posvetiti delu Njegovog upravljanja. Njemu ne trebaju ljudi koji svakodnevno pružaju ruke proseći od Njega, a još manje oni koji daju malo, a onda čekaju da budu nagrađeni. Bog prezire one koji daju oskudan doprinos i onda žive od stare slave. On mrzi one hladnokrvne ljude koji se gnušaju nad delom Njegovog upravljanja i jedino žele da pričaju o odlasku na nebo i dobijanju blagoslova. Još više su mu mrski oni koji koriste priliku koju im pruža Njegovo delo spasavanja čovečanstva. To je zato što ovi ljudi nikada nisu marili za ono što Bog želi da postigne i da stekne delom Svog upravljanja. Njima je jedino bitno to kako mogu da iskoriste priliku koju pruža Božje delo da bi dobili blagoslove. Oni ne vode računa o Božjem srcu, budući da su potpuno zaokupljeni sopstvenim prognozama i sudbinom. Oni koji se gnušaju nad delom Božjeg upravljanja i koje ni najmanje ne zanimaju Božje namere, kao ni to kako On spasava ljudski rod, rade samo ono što im prija, na način koji je odvojen od dela Božjeg upravljanja. Njihovo ponašanje Bog ne pamti niti odobrava – a pogotovo ne gleda blagonaklono na njega” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Božje reči su otkrile moje stanje. Nevoljno sam obavljala opšte poslove jer nisam imala pravu motivaciju u svojoj dužnosti. Radila sam to da bih mogla da budem blagoslovljena, uvek računajući u svom srcu šta ću dobiti, a šta izgubiti. Rado sam plaćala bilo koju cenu kad bih od nečeg imala korist, ali čim sam videla da su mi dodeljeni opšti poslovi i da bih mogla da budem samo običan službenik, smatrala sam da bi to bio veliki gubitak. Durila sam se i gunđala, i iako sam obavljala neke poslove, bila sam nezadovoljna zbog toga. Živela sam po sotonskim filozofijama, poput: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Nikad ne izvlači najkraću slamku” i „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” „Korist” mi je uvek bila na prvom mestu i čak i kad sam se davala za Boga, bilo je to vršenje nagodbe s Njim. Ni u jednom trenutku nisam pomišljala na to kako da dobro obavljam svoju dužnost. Čak i u tim teškim uslovima, moja prva pomisao nije bila da zaštitim braću, sestre i crkvenu imovinu tako što ću ih preseliti na sigurno što je pre moguće, već sam više razmišljala o tome da li je taj posao vredan truda, da li će mi to koristiti za moje odredište. Uvidela sam kako me je Sotona iskvario da budem toliko sebična i podla, bez imalo savesti i razuma. Bila sam tako bezdušna i mislila sam samo na sebe. Bila sam član crkve i zato, koji god projekat da je morao da se uradi, trebalo je da sarađujem da bih zaštitila interese crkve. Ali sam zaista bila usmerena samo na cilj u svemu što sam radila. Smatrala sam da ću zaista biti na gubitku ako ne dobijem blagoslove nakon tako napornog rada. Samo sam razmišljala o tome kako da dobijem blagoslove i profitiram. Činjenice su mi pokazale da je motivacija za moje godine truda u veri bila samo želja za blagoslovima. To me je podsetilo na ono što je Bog rekao: „Čak se i ljudima koji prema drugima iskazuju dobrotu na to uzvraća dobrim, a ipak Hristos, koji je među vama činio takva dela, zauzvrat nije od čoveka primio ni ljubav, ni njegovu nagradu, a ni pokornost. Zar to nije nešto što razdire srce?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici”). Još više sam se osećala žalosno i grozno pred Božjim rečima. Pojela sam i popila tako puno Božjih reči i uživala u Božjem zalivanju i snabdevanju svim što mi je potrebno, a ja nisam nikad pomislila da se odužim za Božju ljubav tako što ću svoju dužnost dobro obavljati. Sebično sam se fokusirala samo na uzimanje. Nezasito sam tražila blagoslove od Boga, želeći da mi pruži dobro odredište. Bila sam mrzovoljna kad to nisam dobila i neprestano sam se žalila kad sam obavljala i najmanju dužnost. Savest i razum su mi bili toliko otupeli, da je to zaista povređivalo Boga. Što sam više o tome razmišljala, sve više sam se osećala dužnom i krivom. Mrzela sam sebe što sam bila toliko lišena savesti i ljudskosti.

Pročitala sam kasnije nešto drugo u Božjim rečima: „Kad god se u Božjoj kući uredi da ti nešto uradiš, bilo da je to težak ili naporan rad, i sviđalo ti se ili ne, to je tvoja dužnost. Ako možeš to da prihvatiš kao nalog i odgovornost koju ti je dao Bog, onda si ti važan činilac za Njegovo delo spasenja čovečanstva. Ako su ono što radiš i dužnost koju vršiš važni za Božje delo spasenja čovečanstva, i ako možeš ozbiljno i iskreno da prihvatiš nalog koji ti je Bog dao, kako će On tada gledati na tebe? Smatraće te članom svoje porodice. Da li je to blagoslov ili prokletstvo? (Blagoslov.) To je veliki blagoslov” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Ovaj odlomak me je zaista pogodio. Dokle god je neko voljan da obavlja dužnost, Bog će mu pružiti priliku. Svi poslovi u crkvi imaju svoju svrhu, čak i oni koji se čine beznačajnim. Sve ih treba prihvatiti i shvatiti ih kao svoju dužnost i obavezu. Ako pokušavaš da stremiš ka istini u svojoj dužnosti i ako je obavljaš pravilno i u skladu sa onim što Bog zahteva, imaćeš priliku za spasenje. Ako svoju dužnost posmatraš kao nagodbu, kao kapital u zamenu za blagoslove ili ulaznicu u Božje carstvo, koliko god naporno da radiš, nikad nećeš ući u istinu, jer su ti gledišta o stremljenju i put kojim ideš pogrešni. To što imaš priliku da obavljaš dužnost i službuješ za Božje delo jeste Božje izdizanje i ogroman blagoslov. Kako sam onda mogla da budem probirljiva u svojoj dužnosti? Trebalo je da je prihvatim i da se pokorim. To je ono što je, kao stvoreno biće, trebalo da uradim. Međutim, bila sam zaslepljena blagoslovima kojima sam bila okružena i nisam cenila priliku da stremim ka istini kroz ovu dužnost. Svoju dužnost sam posmatrala kao naporan rad, kao sredstvo razmene u nagodbi sa Bogom, pogrešno sam razumela Boga i okrivila Ga. Bila sam tako slepa. Shvativši to, više se nisam protivila obavljanju opštih poslova. Osećala sam istinsku volju da to prihvatim i pokorim se i obavljam dobro tu dužnost.

Postojao je još jedan odlomak Božjih reči koji sam pročitala: „U obavljanju svojih dužnosti, ljudi koriste stremljenje ka istini da bi doživeli Božje delo, postepeno shvatali i prihvatili istinu, a zatim primenjivali istinu. Tada oni dostižu stanje u kojem odbacuju svoju iskvarenu narav, oslobađaju se okova i kontrolišu Sotoninu iskvarenu narav, i tako postaju neko ko poseduje istina-stvarnost i neko ko ima normalnu ljudskost. Tek kada budeš imao normalnu ljudskost, tvoje obavljanje dužnosti i tvoji postupci će ljudima biti poučni i Bogu ugodni. A tek kada Bog odobri ljudima da obavljaju svoje dužnosti, oni mogu da budu prihvatljiva stvorena bića. Dakle, što se tiče obavljanja vaše dužnosti, iako ono što sada iz posvećenosti dajete i iznosite jesu različite veštine, učenja i znanje koje ste stekli, upravo kroz kanal obavljanja vaše dužnosti možete da shvatite istinu dok obavljate svoju dužnost i da saznate šta znači obavljati dužnost, šta znači stati pred Boga, šta znači svesrdno se dati Bogu. Kroz taj kanal saznaćete kako da odbacite svoju iskvarenu narav i kako da se pobunite protiv sebe, da ne budete nadmeni i samopravedni i da se pokorite istini i Bogu. Samo tako možete postići spasenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Iz Božjih reči sam naučila da je obavljanje dužnosti put promene nečije naravi i sticanja istine. To nema nikakve veze sa sticanjem blagoslova i ostvarivanjem koristi. Koju god dužnost da obavljaš, stremljenje ka istini i fokusiranje na promenu naravi predstavljaju jedini pravi put. Razlog zašto nisam ništa naučila iz obavljanja opštih poslova je taj što nisam stremila ka istini i nisam radila na život-ulasku. To nije imalo nikakve veze sa dužnošću koju sam obavljala. Mislila sam da opšti poslovi zahtevaju samo težak rad. Kad sam pokazala iskvarenost, nisam se fokusirala na traganje za istinom i rešavanje problema. Bila sam negativna i nemarno sam obavljala svoju dužnost. Iako sam obavljala posao, nisam ništa sticala i moja narav se uopšte nije menjala. Nema načina da bih ikada bila spasena da sam tako nastavila. Shvatanje toga pružilo mi je put primene. Bilo da je reč o obavljanju opštih poslova ili zalivanju i podržavanju braće i sestara, nisam mogla prema tome da se odnosim kao prema zadatku. Morala sam da se fokusiram na molitve i traganje za istina-načelima, a kad bih pokazala iskvarenost, morala sam da razmislim o sebi i da tragam za istinom da to rešim. Nakon što sam to neko vreme sprovodila u delo, ubrzo, a da toga nisam bila ni svesna, shvatila sam sebe bolje i stekla više pravog razumevanja istine.

Sećam se vremena kad me je jedna sestra stalno pitala da joj se pridružim u svemu što planira. Čak me je molila da joj pomognem oko običnih stvari koje je mogla sama da uradi. Kad me je ponovo pitala, počela sam da razmišljam ispravno i nisam se opirala zbog toga što sam imala puno svog posla. Dok smo radile zajedno, primetila sam da ona ne stavlja na svoja pleća stvarni teret u svojoj dužnosti i da gramzivo želi komfor. Htela sam to da joj napomenem, ali sam se plašila da će pomisliti da sam teška za saradnju, pa sam bila uviđavna prema njenom telu. Shvatila sam da mogu da preuzmem na sebe taj deo posla – nisam joj ništa pomenula niti sam razgovarala sa njom. Kasnije, nakon čitanja Božjih reči i razmišljanja o sebi, shvatila sam da sam se dodvoravala ljudima. Činilo se kao da sam uviđavna i puna razumevanja, ali sam zapravo imala sopstveni motiv, a to je da ostavim dobar utisak o sebi. To njoj ne bi bilo ni od kakve koristi u životu i dovelo bi do toga da se uvek oslanja na mene. Tada sam otvoreno razgovarala sa njom i ispričala joj o svojoj iskvarenosti, a pomenula sam i njene vlastite probleme. Nakon toga je ona promenila neke stvari kod sebe, postala je aktivnija u svojoj dužnosti i manje je zavisila od mene.

Ta iskustva su me naučila da sam u stanju da razumem istinu i uđem u nju bez obzira na to koju dužnost obavljam. Bog zaista nikog ne favorizuje. U isto vreme, shvatila sam da ma koji posao da radim i sa kakvom se situacijom suočavam, važno je da sam u stanju da tragam za istinom i da je sprovodim u delo.