Vozio sam kasno jedne večeri u zimu 2015. godine, išavši da dostavim neke knjige Božjih reči. Na jednoj krivini na planinskom putu sam u daljini video da policija proverava vozila i da su tri policijska automobila stajala sa strane. Srce mi je zastalo: „Oh, ne! Imam preko stotinu knjiga u kamionu. Ako ih policija pronađe, gotov sam.” Međutim, farovi su neverovatno očigledni noću i kada bih stao i okrenuo se u tom trenutku, policija bi sigurno krenula za mnom da me proveri. Takođe, padao je sneg, planinski put je bio veoma klizav, a bio je i uzak, zbog čega bi bilo veoma teško okrenuti se. Nisam imao izbora već da nastavim pravo. Pošto sam bio veoma nervozan, brzo sam se pomolio Bogu, tražeći od Njega da pazi na moje srce i da mi pomogne da se smirim. Palo mi je na pamet da kod sebe takođe imam mobilni telefon koji sam koristio za kontaktiranje braće i sestara, pa sam odmah usporio, uništio telefon i SIM karticu i bacio ih kroz prozor. Kada sam stigao do mesta gde su se policajci nalazili, jedan od njih me je pitao šta imam u kamionu. Rekao sam: „Krompire.” U tom trenutku, druga dvojica policajaca su prišla i popela se u zadnji deo kamiona. Posmatrajući ih u retrovizoru, video sam kako podižu jednu po jednu vreću krompira, otkrivaju kutije sakrivene ispod njih i vade nekoliko knjiga. U glavi mi se zamutilo i pomislio sam: „To je to. Ovog puta su me uhvatili. Te knjige Božjih reči su tako važne, tako dragocene za naše stremljenje ka istini. Moram da ih zaštitim, makar i po cenu života – ne mogu da dozvolim da padnu u ruke policije.” Zato sam naglo ubacio u brzinu i pritisnuo gas do daske, želeći da pobegnem odatle. Ali, pošto je put bio klizav zbog snega, točkovi su samo proklizali i ostao sam zaglavljen. U tom trenutku, jedan policajac je uzeo nešto iz policijskih kola, bacio i razbio moju šoferšajbnu. Dva policajca koja su stajala sa obe strane kamiona zgrabili su vrata i razbili oba prozora, otvorili su vrata i počeli su da me ludački tuku svojim pendrecima po glavi i celom telu dok su pokušavali da me izvuku iz vozila. Jedan od njih je ušao unutra i srušio me na zemlju, vezao je lisicama moja ruke za moja stopala sa obe strane, a zatim me žestoko tukao. Pošto je bila zima, svi policajci su nosili zaista čvrste, debele policijske čizme. Kada su me šutirali, osećao sam se kao da mi odvaljuju komade mesa. Zatim su me ubacili u policijski auto, ruke i stopala su mi i dalje bili vezani, i stavili su me između prednjih i zadnjih sedišta sa licem nadole. Osećao sam se kao da će mi vrat pući. Strašno me je bolelo, a odeća mi je bila potpuno natopljena znojem.

Bio sam u potpunom rasulu. Nisam znao kakvoj vrsti mučenja će me policija izložiti. Da li će me nasmrt pretući ili ću ostati invalid? Da li će me osuditi na zatvorsku kaznu? Da li ću ikada više videti svoju porodicu? Što sam više razmišljao o tome, to sam se više plašio. Dok sam razmišljao o svemu tome, iznenada sam shvatio da, kada sam se suočio sa ugnjetavanjem i poteškoćom, jedino sam mislio na sopstveno telo i bezbednost, a ne kako da ostanem postojan u svom svedočenju kako bih udovoljio Bogu. Brzo sam se pomolio: „Bože, bojim se batina i zatvorske kazne. Molim Te, daj mi veru. Želim da ostanem postojan u svom svedočenju za Tebe.” Nakon molitve, setio sam se jedne himne Božjih reči.

Kušnje zahtevaju veru

1  Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost, ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili svoj put ka praktičnom delovanju. Ali, u svakom slučaju, ti moraš, baš kao i Jov, imati poverenja u Božje delo i ne smeš poricati Boga. (…)

2  (…) Potrebno je da ljudi imaju veru onda kad nešto ne može da se vidi golim okom, a tvoja je vera potrebna onda kad ne možeš da se oslobodiš sopstvenih predstava. Kad ti nije jasno Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da snažno stojiš u svom svedočenju. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i govorio s njim. To, drugim rečima, znači da ćeš samo iz svoje vere moći da vidiš Boga, a kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

Onda sam pomislio da želim da sledim Jovov primer i stavim sve u Božje ruke. Iako sam upao u kandže policije, bez Božje dozvole nisu mogli da mi oduzmu život. Morao sam da imam veru u Boga i bez obzira na to koliko velika bila moja patnja, čak i kada bih umro, morao sam da ostanem postojan u svom svedočenju za Boga i da ponizim Sotonu.

Odveli su me u policijsku stanicu, gde su me dva policajca vukla napred držeći me za po jedno stopalo. Cela površina leđa mi je bila na podu, dok je cela težina mog tela bila na lisicama, koje su uranjale u meso mojih zglobova na rukama i nogama. Osećao sam se kao da će mi zglobovi na rukama pući od siline. Uvukli su me u neku prostoriju i grubo me bacili, kao neki džak, u ćošak. Svaki deo mog tela me je tako boleo, borio sam se za dah. Nekoliko policajaca je prišlo nakon izvesnog vremena i počeli su da me grubo šutiraju po glavi i da me gaze, a jedan je besno rekao: „Misliš da si tako važan, usuđuješ se da dostavljaš religiozne knjige? Možda ću te nasmrt pretući!” U satima koji su sledili, policajci su neprekidno dolazili, udarali me i šutirali, dok su uzvikivali podle stvari. Zbog tih teških policijskih čizama, svaki udarac je bio užasno bolan. Sa vezanim rukama i stopalima, nije bilo šanse da izbegnem udarce – jednostavno sam morao da ih primim. Setio sam se ovih Božjih reči: „Treba da znaš da su ovo poslednji dan. Đavoli i Sotona vrebaju poput lavova koji riču i traže koga će da požderu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Kineski ustav jasno odobrava slobodu veroispovesti i ja sam samo isporučivao knjige Božjih reči, nisam prekršio nikakve zakone, ali policija me je privela i batinanjem ugrožavala moj život. Komunistička partije je zaista demon koji se opire Bogu! Tako su me tukli da bih postao Juda i izdao Boga – nisam smeo da nasednem na Sotonine trikove. Koliko god patio, morao sam da se oslonim na Boga, da ostanem postojan u svom svedočenju za Boga i da posramim Sotonu.

Tukli su me do te tačke da sam većinu vremena bio u polusvesnom stanju. Ne znam kada mi je policija skinula lisice, ali kada sam se osvestio, primetio sam da su mi leva šaka i levo stopalo vezani jedno za drugo, kao i desna šaka i desno stopalo. Bio je tu i kanap koji je počinjao od zadnje strane mog vrata i kojim su mi obmotali butine nekoliko puta. Vezali su me kao čvor i naslonili u ćošak. Celo telo me je bolelo, borio sam se za dah, a glava me je bolela i bila je otekla. Policajci su i dalje dolazili i tukli me bez pauze. Ponekad bi dvojica stajala sa obe strane i šutirali me tamo-amo kao fudbalsku loptu. Bio sam ošamućen. Kada bi me slabije udarili, to više nisam ni osećao. Kada bi me stvarno jako udarili ili u mesto koje je već bilo povređeno, osetio bih blago drhtanje, kao da struja prolazi kroz mene. Kada bih povremeno došao svesti, shvatio bih da me boli svaki deo mog tela. Ležeći na ledeno hladnom podu, osećajući žeđ, glad i bol po celom telu, pitao sam se kada će policija završiti sa tim beskrajnim batinanjem. Mislio sam da bi smrt bila bolja od tog mučenja, jer bar ne bih više morao tako da patim. U tom svom stanju smetenosti i zbunjenosti, himna pod nazivom „Bog je odredio da sledimo Hrista” mi je iznenada veoma jasno pala na pamet: „Bog je odredio da sledimo Hrista i prolazimo kroz kušnje i nevolje. Ako istinski volimo Boga, treba da se pokorimo Njegovoj suverenosti i uređenjima. Prolaziti kroz kušnje i nevolje je blagoslov od Boga, a Bog kaže da što je teži put kojim hodamo, to više pokazuje našu ljubav. Put kojim danas hodamo unapred je predodređen od Boga. Slediti Hrista u poslednjim danima najveći je blagoslov od svih” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). To je tačno. Koliko puteva moramo da pređemo i to koliko patimo u ovom životu je sve predodredio Bog – niko ne može da pobegne od toga. Prolazak kroz ovu vrstu ugnjetavanja i poteškoća je naizgled delovao kao nešto loše, ali, zapravo, bio je koristan za moj rast u životu i mogao je da doprinese usavršavanju moje vere. U prošlosti sam prošao kroz brojne opasne situacije, pa sam mislio da već imam rast i veru, da mogu da patim i da se dam za Boga, ali kada sam se suočio sa brutalnim mučenjem od strane policije, plašio sam se da će me tući dok ne umrem ili ne postanem invalid, plašio sam se zatvorske kazne. Jedino sam mislio na sopstvene interese tela i svoju bezbednost. Kada su stvari postale suviše bolne, čak sam poželeo da pobegnem u smrt. U tom trenutku sam shvatio koliko je jadna moja vera, da mi nedostaje stvarni rast i da mi, još više, nedostaje ljubav prema Bogu. Ova poteškoća i ugnjetavanje su me naveli da jasnije vidim zlu i brutalnu demonsku prirodu velike crvene aždaje. Komunistička partija se nekome sa strane hvali svojom slobodom veroispovesti, ali, zapravo, ludački hapsi i proganja vernike i odnosi se prema njima kao prema neprijateljima. Sve nȃs je stvorio Bog, tako da su verovanje u Boga i obožavanje Njega ispravni i prirodni, ali ovi policajci hapse vernike i dovode nas pred vrata smrti. Komunistička partija je zaista demon koji se opire Bogu! Zadobio sam bolje rasuđivanje u vezi sa suštinom Komunističke partije. Pomislio sam na nešto što je Bog rekao: „Iz tog razloga se Bog suprotstavio opasnostima nekoliko hiljada puta većim od onih tokom Doba blagodati, da bi sišao u zemlju u kojoj obitava velika crvena aždaja, da bi obavljao Svoje delo, dajući sve Svoje misli i brigu, da bi iskupio ovu grupu osiromašenih ljudi, ovu grupu ljudi zaglibljenu u gomili balege” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (4)”). Ja sam to još pre pročitao, ali nisam imao pravo razumevanje Boga. Tek nakon ovog hapšenja sam lično razumeo koliko je teško bilo Bogu da dela u Kini zarad čovekovog spasenja. Kao vernik koji sledi Boga i izvršava svoju dužnost, bio sam izložen ovoj vrsti brutalnog maltretiranja od strane Komunističke partije – dokle bi ova banda demona išla u svojoj brutalnosti prema ovaploćenom Bogu? Ali, čak i u tako opasnom okruženju, Bog i dalje nastavlja da izražava istine, dajući sve od Sebe zarad spasenja ljudskog roda. Njegova ljubav prema nama je tako velika! Razmišljanje o Božjoj ljubavi je bilo tako dirljivo i ohrabrujuće za mene. U sebi sam odlučio, ma kakve taktike velika crvena aždaja bude koristila da me muči, osloniću se na Boga i ostaću postojan u svom svedočenju; ako jednog dana izađem živ odavde, nastaviću da sledim Boga i da ispunjavam svoju dužnost kako bih Mu udovoljio. Vera i snaga koje su mi Božje reči dale su učinile da se osećam mnogo smirenije. Moja mašta više nije divljala i, iako sam fizički patio, osećao sam mir u srcu.

Nakon izvesnog vremena – nemam pojma koliko je prošlo – jedan policajac je došao i dva puta me šutnuo da proveri da li sam još uvek živ. I dalje sam bio vezan i sklupčan u ćošku i nisam čak mogao ni da podignem glavu. Jedino što sam video bila su njegova stopala. Taj policajac me je pitao: „Da li si svestan kakve knjige si dostavljao?” Rekao sam: „Jesam.” Onda je on rekao: „Da li si ti vernik?” Rekao sam: „Jesam.” Nakon toga je iznova i iznova insistirao da sazna odakle su poticale te knjige, gde sam ih nosio, kako sam bio u kontaktu sa drugima, koliko tura knjiga sam već dostavio, i slično. Videvši da odbijam da kažem bilo šta, prišao mi je, šutnuo me nekoliko puta i rekao: „Bolje bi ti bilo da progovoriš! Reci nam sve i pustićemo te – više neće biti batina!” Tokom narednih nekoliko dana su mi neprekidno postavljali ta pitanja i kada ne bi dobili nikakav odgovor, tukli bi me iznova i iznova. Sećam se da sam jednom, dok su me ispitivali, podigao glavu da vidim kako oni izgledaju. Zbog toga me je jedan policajac udario u lice, zatim je zgrabio pendrek koji je bio na stolu i njime me udario po vratu. Odmah sam se onesvestio. Nemam pojma koliko puta sam se onesvestio tih dana dok sam bio tamo. Nisu me samo tukli, već su me i ponižavali, ne dozvoljavajući mi da koristim kupatilo. Jednom sam ih pozvao da mi dozvole da odem u WC, ali zbog toga sam samo dobio još jednu turu udaraca. Jedan policajac mi je zlobno rekao: „Seri u pantalone! Pišaj u pantalone!” Zatim je otišao. Nisam imao izbora, već da trpim. Stomak mi je bio otečen i boleo me je, a kasnije je toliko utrnuo da ga uopšte nisam osećao. Nisam znao kada sam izgubio kontrolu bešike – samo sam osetio kako mi donji deo tela postaje vlažan i hladan kao led. To je bilo strašno degradirajuće, neverovatno ponižavajuće.

Nisu mi dali ništa da jedem nakon što su me priveli. U početku sam bio izuzetno gladan, ali kasnije nisam imao želju za hranom – jedino što sam osećao bili su bol i nelagoda. Oči su mi toliko otekle da nisam mogao da ih otvorim, ali sam osetio kako mi neko drži usta otvorenim i sipa hladnu vodu u njih. U početku sam bio žedan, ali nakon izvesnog vremena nisam mogao da gutam nimalo vode, pa su mi je silom sipali niz grlo. Bio sam potpuno lišen snage i kada sam na silu tek malo otvorio oči, uspeo sam da nejasno razaznam jednog policajca. On me je udario u grudi i vikao na mene: „Hoćeš li progovoriti ili šta?” Rekao sam: „Rekao sam vam sve što imam. Šta još hoćete da kažem?” Onda je počeo da me besno udara i šutira. Osećao sam se kao da mi se meso kida. Nakon što me je udario desetak puta, šutnuo me je pravo u grudi – osećao sam se kao da mi je neko zgrabio srce i toliko me je bolelo da sam ostao bez daha. Onda me je zgrabio za kragnu, gurnuo me u ćošak i udarao me je iznova i iznova u glavu, grudi i stomak. Nemam pojma koliko puta me je udario niti koliko je to trajalo. Samo je delovalo da vreme prolazi veoma sporo. Postajao je sve besomučniji, dok sam ja gubio svest i osvešćivao se, potpuno utrnut od bola. Počeo sam da osećam kako mi se nešto diže iz stomaka i na kraju više nisam mogao da to zadržim, pa je počelo da izlazi iz mojih usta. Nejasno sam čuo kako taj policajac viče: „Neka neko dođe, ovaj bljuje krv!” Nakon toga sam se onesvestio i nisam imao pojma šta se dešava. Kada sam došao sebi, video sam krv svuda po svojoj odeći. Sve mi je bilo mutno i nisam znao kada sam se ponovo onesvestio. Kada sam povratio svest, nisam imao dovoljno snage da se imalo pomerim – osećao sam se kao da ću se raspasti u paramparčad. Mislio sam da verovatno neću ostati živ, što je bilo prilično uznemirujuće. Upravo u tom trenutku, nešto iz Božjih reči mi je jasno palo na um. Bog kaže: „Ja sam tvoja podrška i tvoj štit i sve je u Mojim rukama” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 9. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Tako je. Sve je u Božjim rukama i Bog odlučuje da li ćemo živeti ili umreti. Setio sam se kako je Jov bio testiran, Sotona ga je napao, učinio da mu po celom telu izbiju izuzetno bolni čirevi, ali Bog nije dozvolio Sotoni da Jovu oduzme život i Sotona se nije usudio da pređe tu liniju. Pomislio sam na dane od mog hapšenja. Iako me je policija neprekidno tukla i nisam znao koliko puta sam gubio svest, i dalje sam bio živ, u potpunosti zahvaljujući Božjoj brizi i zaštiti. Zaista sam i iskreno video da su naši životi i smrti u potpunosti u Božjim rukama i da ako On to ne dozvoli, Sotona ne može da nam oduzme naše živote. Božje reči su mi dale veru i snagu i u sebi sam se pomolio: „Bože, spreman sam da stavim svoj život u Tvoje ruke i da se pokorim Tvojoj suverenosti i uređenjima.”

Tih dana sam lebdeo između života i smrti. Ono što me je najviše brinulo dok sam bio suočen sa mogućom smrti bili su moja žena i dete. 2012. godine je policija došla u moju kuću da me uhapsi zbog moje vere, ali, srećom, tog dana nisam bio kod kuće. Od tog trenutka, nisam se usuđivao da se vratim i prošle su već tri godine od kako sam ih video. Razmišljao sam da, ako umrem, više ih nikada neću videti. Godinama nisam mogao da budem kod kuće kako bih se brinuo o njima. Nisam znao kako su, a naša ćerka je i dalje bila bolesna. Kako bi se one snašle u budućnosti? Od te pomisli sam poželeo da plačem, ali nisam imao snage ni za to. Kasnije sam se setio himne koju sam često pevao, pod imenom „Lament nad sumornim i tragičnim svetom”: „Ljudi imaju svoja utočišta, ali Bog nema gde da spusti Svoju glavu. Koliko njih prinosi sve što ima? Bog je iskusio dovoljno hladnoće sveta i podneo sve patnje sveta, ali vrlo Mu je teško da zadobije čovekovo saosećanje. Bog stalno brine o ljudskom rodu, hodajući među ljudima. Ko se brine za Njegovu bezbednost? On neumorno obavlja delo dok se godišnja doba menjaju, odričući se svega zarad ljudskog roda. Niko nikada nije pokazao zabrinutost za Božju udobnost. Ljudi znaju samo da traže od Boga, ali nisu voljni da malo više razmisle o Božjim namerama. Ljudski rod uživa u porodičnoj sreći, zašto onda uvek navodi Boga na plač?” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). Ta pesma me je zaista dirnula i osetio sam koliko sam dužan Bogu. Zarad našeg spasenja, Bog se ovaplotio i pojavljuje se i deluje u ovoj zemlji velike crvene aždaje. Komunistička partija Ga ugnjetava i proganja, ova generacija Ga odbacuje i nema gde da nasloni glavu. Bog je Gospod stvaranja – On je tako nadmoćan i častan, ali trpi neverovatno ponižavanje zarad našeg spasenja, plaća tako veliku cenu zarad nas. Njegova ljubav prema ljudskom rodu je tako velika! Bio sam vernik svih tih godina i toliko sam uživao pijući i jedući Njegove reči, ali kada sam se suočio sa ugnjetavanjem i poteškoćom, u mom srcu nije bilo mesta za Boga. Nisam razmišljao kako da stojim postojano u svom svedočenju za Boga i da posramim Sotonu, već sam samo u obzir uzimao svoje telo i svoju porodicu. Čak sam osetio da mi je naneta nepravda ovom patnjom. Video sam da uopšte nisam razmatrao Božje namere, bio sam zaista sebičan i ogavan. Zapravo, ova poteškoća je bila korisna mom životu, dozvolila mi je da vidim svoju iskvarenost i mane i pomoći će da mi vera u Boga poraste. Razmišljanje o Božjoj ljubavi me je veoma dirnulo i ohrabrilo i zakleo sam se da ću živeti ovaj život za Boga i živeti da bih udovoljio Bogu. Koliko god morao da patim, makar to značilo i moju smrt, osloniću se na Boga i ostaću postojan u svom svedočenju za Njega.

Policija je koristila i grub i blag pristup u svojim pokušajima da nešto izvuče od mene. Sećam se, jednog dana mi je jedan policajac doneo činiju do pola napunjenu pirinčem, a od pola paradajzom, i rekao: „Danima već nisi ništa jeo. Sva ta patnja i sve te batine, i zbog čega? Nije da si ubio nekoga ili zapalio nešto. Toliko si batina primio – nije vredno toga. Smrdiš gore od prosjaka na ulici. Samo nam reci šta znaš i više nećeš morati da patiš. Vratićeš se kući i bićeš sa svojom ženom i detetom.” Nastavio je da govori: „Odakle ti te knjige? Gde si ih nosio? Ako odgovoriš na samo jedno od ta dva pitanja, odmah ćemo te pustiti.” I dalje nisam rekao ni reč, pa me je šutnuo nekoliko puta i viknuo: „Ti, prljava gomilo mesa! Vidim da ti trebaju dobre batine! Čak i sada jedva možeš da govoriš kako treba, ali i dalje nećeš da propevaš.” Razmišljao sam da, šta god se desi, nikako ne mogu da potkažem braću i sestre. Neću biti Juda niti ću izdati Boga. Videvši da neće ništa izvući iz mene, samo se okrenuo i izašao. Moje ruke i noge su sve vreme bile vezane; bio sam sklupčan u ćošku, trpeo sam njihove uvrede i batine. Nakon izvesnog vremena, počeo sam da se osećam prilično bedno i slabo. Batine su mi nanele ozbiljne povrede i često sam gubio svest. Kada sam bio priseban, molio sam se Bogu i često sam bio u stanju da pomislim na nekoliko odlomaka Božjih reči. Postoje dva citata Božjih reči koja su ostavila naročito snažan utisak na mene. Bog kaže: „Ne napušta Me osećaj da put kojim nas Bog vodi ne ide pravo gore, već vijuga i pun je rupa; Bog nadalje kaže da što je put kamenitiji, to on bolje otkriva naša srca puna ljubavi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). „Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Kada bih pomislio na Božje reči, osetio bih da je On upravo tamo sa mnom, da me usmerava. Božje reči su bile te koje su mi dale veru i snagu, omogućivši mi da nastavim. U sebi sam se pomolio: „Oh, Bože! I dalje sam živ isključivo zahvaljujući Tvojoj brizi i zaštiti. Izražavam Ti svoju zahvalnost!”

Sledećeg dana, policajci su videli da sam na ivici snage, pa su me uneli u neku prostoriju, isprali me vodom iz creva i zatim mi doneli parče papira da potpišem. Vid mi je bio prilično zamućen i kao kroz maglu sam jedva razaznao jednu od linija. Optužili su me za sledeće zločine: prevoz krijumčarene robe, verovanje u kult i narušavanje društvenog poretka. Kada sam odbio da potpišem, jedan policajac je zgrabio moju ruku i naterao me da ostavim otisak prsta. Nakon izvesnog vremena, ne znam koliko je prošlo, stavili su mi kapuljaču na glavu i ubacili su me u policijski auto, odvezli su me negde i zatim me izbacili iz kola. Dok sam ja ustao i skinuo kapuljaču, policijski auto je već bio daleko. Napravio sam nekoliko koraka i nakon toga zaista nisam imao snage da nastavim. Jedino sam mogao da sednem pored puta. Nakon mnogo prepreka, ponovo sam završio u sobi koju sam iznajmio. Bilo mi je veoma teško da hodam, a kada sam ulazio u auto, morao sam to da radim mic po mic. Pošto mi je brada bila izrasla, vozač je mislio da sam starac i ponudio se da mi pomogne. Kada sam kasnije pogledao na kalendar, shvatio sam da su me osam dana mučili u policijskoj stanici. Da nije bilo Božje zaštite, nema šanse da bih to preživeo. Kada sam se vratio u prostor u kojem sam boravio, mogao sam samo da ležim u krevetu – celo telo me je rasturalo od bola. Imao sam plave i ljubičaste fleke po celom telu, koje su delovale kao tumori kada bih ih dotakao. Čak i najmanji pritisak na te izrasline je bio neverovatno bolan. Samo sam ležao tamo, i tek desetog dana sam uspeo da ustanem i hodam, a tek petnaestog dana sam skupio snagu da uzmem knjigu Božjih reči da čitam. U početku čak nisam mogao da pročitam niti jednu stranicu, jer su me leđa bolela dok sedim i nisam imao snage da držim knjigu u vazduhu kada sam ležao. Mogao sam da čitam samo tri ili četiri minuta u cugu.

Bio sam pod neprekidnim nadzorom nakon puštanja i policija me je stalno zvala i maltretirala. Sećam se, jednom se moja mama razbolela, pa sam otišao u svoj rodni grad da je vidim. Kao posledica toga, sledećeg dana me je zvala policija i pitala zašto sam otišao kući. Razmišljanje o tome koliko sam ozbiljno bio povređen, da ne mogu da imam bilo kakav kontakt sa braćom i sestrama niti da izvršavam bilo kakvu dužnost, mi je teško palo. Nisam znao kako da nastavim tako. I baš kada sam bio zaista očajan, pročitao sam nešto u Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Oni koje Bog naziva ’pobednicima’ su oni koji su još uvek u stanju da postojano svedoče i održavaju svoje poverenje i odanost Bogu kada su pod uticajem Sotone i dok ih Sotona opseda, to jest, kada se nađu usred sila tame. Ako si još uvek u stanju da zadržiš čisto srce pred Bogom i održiš svoju istinsku ljubav prema Bogu bez obzira na sve, onda ti postojano svedočiš pred Bogom, a to je ono što Bog naziva ’pobednikom’. (…) Nuditi sveto duhovno telo i prečistu devicu Bogu znači zadržati iskreno srce pred Bogom. Za ljudski rod, iskrenost je čistota, a sposobnost da se bude iskren prema Bogu je održavanje čistote. To je ono što bi trebalo da primenjujete. Kada treba da se moliš, ti se moliš; kada treba da se okupiš u zajedništvu, ti to činiš; kada treba da pevaš himne, ti pevaš himne; i kada treba da se pobuniš protiv tela, ti se buniš protiv tela. Kada vršiš svoju dužnost, ti je ne otaljavaš; kada si suočen sa kušnjama, ostaješ postojan. To je odanost Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). Božje reči su mi dale veru i snagu i ozarile su mi srce. Bez obzira na to kako me je velika crvena aždaja proganjala, bez obzira na to da li ću moći da budem u kontaktu sa drugim članovima crkve ili da izvršavam neku dužnost, i bez ozbira na to kakav će biti moj ishod, slediću Boga do samog kraja.

Brutalno mučenje od strane policije mi je donelo mnogo zdravstvenih problema. Jedan doktor je rekao da su mi srčani zalisci oštećeni, smanjen mi je bio protok krvi do srca, a imao sam i probleme sa jetrom, žučnom kesom, slezinom i bubrezima. Rekao je da sam praktično u delovima. Pre toga sam bio vrlo dobrog zdravlja, ali sada, kada se stepenicama popnem na sprat, čak i praznih ruku, ostanem bez daha i srce me boli. Kada su me pustili, osećao sam se kao da mi je neko iščupao teme. Bilo je zaista bolno, a i najmanji kontakt je činio da boli još više. Nakon što sam popio 80 kesica kineskih lekova, glavobolja je konačno malo popustila. Takođe, osećao sam se kao da će mi stomak ispasti. Grozno me je boleo, a tokom dana sam stalno mokrio krv. U tom periodu nisam imao nimalo novca da odem do doktora i mislio sam da verovatno neću preživeti, pa sam se ovako pomolio Bogu: „Bože, da li ću živeti ili umreti zavisi isključivo od Tebe. Preživeo ili ne, zahvaljujem Ti se.” Na moje iznenađenje, nakon što sam tri dana pio lekove protiv upale, prestao sam da mokrim krv.

Iako sam patio kada sam bio uhapšen i kada me je Komunistička partija mučila, zaista sam zadobio mnogo toga. Tih osam dana u paklu su mi jasno pokazali da je Komunistička partija demon koji se protivi Bogu. Ja sam običan, skroman hrišćanin, koji se pridržava zakona i gleda svoja posla. Sve što želim je da primenjujem svoju veru, da stremim ka istini, da zadobijem Božje spasenje i da ispunim dužnost stvorenog biće najbolje što mogu. Uprkos tome, Komunistička partija me je uhapsila i skoro ubila. Komunistička partija želi da koristi nasilan i brutalan progon kako bi zaplašila vernike, da se ljudi ne bi usudili da imaju veru i da slede Boga, što bi uništilo Božje delo spasenja. Ali, što ona više sprovodi tu vrstu progona, to više mi vidimo njeno zlo i brutalnost, to je više mrzimo i odbacujemo, i to više žudimo za svetlošću i za dolaskom Božjeg carstva, za danom kada će pravičnost i pravda vladati svetom. Kroz ovo sam takođe iskusio Božju ljubav. Da nije bilo Božje zaštite i usmeravanja kroz Njegove reči, nema šanse da bih se živ izvukao iz te demonske jame. Zahvalan sam Bogu od sveg srca i želim da stremim ka istini i da izvršavam svoju dužnost dobro kako bih se odužio Bogu za njegovu ljubav.