2020. godine sam radila kao dizajner u crkvi, mahom skicirajući. Posle nekog vremena, otkrila sam da skiciranje sporije napreduje od drugog posla. Moja nadređena je nadgledala i druge poslove, pa nije detaljno pratila naš rad. Počela sam da zabušavam. Niko me nije požurivao, pa sam samo obavljala rutinske dužnosti. Mislila sam da je sve u redu dok radim bar nešto i dok svakog dana završim poneki crtež. Sve u svemu, opušten posao. Nisam morala da žurim niti da patim telesno. Bila sam pokretačka snaga našeg tima; bila sam upoznata sa svim načelima i sa poslom. Mislila sam da ću sigurno ostati na toj dužnosti i da ću na kraju biti spasena. S takvim pogledom na svet, nisam imala nikakve dnevne norme niti planove u dužnosti. Radila sam koliko sam mogla i bila sam zadovoljna koliko god da uradim. Nikad nisam delovala besposleno, ali sam bila potpuno opuštena. Kad sam crtala, bilo mi je baš teško da se koncentrišem. Iste sekunde sam proveravala sve poruke koje bi stigle na čet aplikaciju, odgovarala i rešavala stvari bez obzira da li je nešto važno ili hitno. Dosta vremena sam protraćila, a da nisam ni svesna toga. Ponekad smo imali jutarnja okupljanja i uz dobru organizaciju, završila bih tri crteža tog dana, ali bila bih vrlo zadovoljna kad završim prvi, misleći da su, pošto je jutarnje okupljanje već trajalo pola dana, dva crteža bila dovoljna. Zato bih odugovlačila i na kraju završila dva. Ne samo to, već bih slobodno vreme provela gledajući vesti. Nisam razmišljala o svom život-ulasku niti razmatrala potencijalne probleme u svojoj dužnosti. U to vreme, samo sam mehanički obavljala dužnost, bez fokusa na čitanje Božjih reči i promišljanje o sebi. Pokazala sam iskvarenost, ali nisam tražila istinu da je rešim. Shvatila sam da nemam nekih posebnih teškoća u svom radu i da sam završila pristojan broj crteža, tako da mi je lepo išlo u dužnosti.

Obim posla se samo povećavao, ali naš tempo crtanja je bio prespor, pa smo zaostajali s poslom. Jedan crtež je zapravo odlagan čitavih mesec dana. Kad je nadzornica saznala za to i proverila našu dnevnu ažurnost, shvatila je koliko smo neproduktivne i baš nas je grubo orezala što smo lenje i nemarne u dužnosti. Nismo imale nikakav osećaj žurbe čak ni kad smo videle koliko posao zaostaje, a niko to nije prijavio. Bile smo nemarne, nismo nosile teret i odugovlačile smo u dužnosti, a to je bilo ometanje jevanđeoskog rada. Bila sam zapanjena kad sam čula da nadzornica to kaže. U principu sam mislila da sam dosta toga uradila, pa zašto je onda ispalo tako malo kad se sve pažljivo sračuna? Nisam li zbog toga bila parazit koji se hrani na račun crkve? Bila bih smenjena i eliminisana kad bi se to nastavilo. Posle toga, pod budnim okom nadzornice, donekle sam postala efikasnija u dužnosti. Ali videvši sve crteže na čekanju, unervozila sam se. Konkretno, nadzornica je pažljivije pratila naš rad, ponekad je postavljala detaljna pitanja i istraživala oko čega smo se mučile. Kad je primetila da opet otaljavamo posao, obratila nam se grubljim tonom. Uzrujala sam se. Lako je reći, ali teško uraditi. Činilo mi se da previše zapitkuje. Mislila je da je lako izrađivati te crteže? Već sam naporno radila. Šta ako nastavi da iznosi takve zahteve? Nisam ja natčovek. Bila sam u stanju otpora, pa nisam bila spremna da više patim niti da plaćam ceh. Površni napori da se ubrzam su imali za cilj da nadzornici zamažem oči. Bojala sam se da će me orezati ako budem prespora. Osećala sam se kao da me silom vuku i svakog dana sam bila preumorna. Često bih maštala o tome kako bi bilo sjajno kad bih mogla sve crteže da završim u sekundi i čak bih zavidela drugim sestrama, misleći da su njihove dužnosti lagane, za razliku od moje, gde moraš da uradiš bezbroj crteža svakog dana. Bilo je teško i zamorno, a orezali bi me kad bih radila sporo. Mislila sam da ovo zaduženje nije dobro. Pošto nisam bila u pravom stanju, neko vreme sam stalno bila pospana. Noću sam dosta spavala, ali su mi preko dana oči bile na pola koplja. Morala sam da prikupim energiju da radim na crtežima. Posle toga sam primetila da su dve sestre s kojima sam radila imale problema u svom radu. Jedna od njih nije shvatala načela, a njeno cepidlačenje oko sitnica je kočilo napredak. Druga je samo otaljavala stvari, a ja sam samo ležerno ukazivala na te stvari, ali ih nikada nisam istraživala, niti rekla starešiniišta o tome. Vođa našeg tima je otkrila probleme i rešila ih je, ali naš posao je već bio u zaostatku.

Jednog dana me je starešina neočekivano potražila i rekla: „Površna si, dovitljiva, lažljiva i neodgovorna u dužnosti. Trudiš se samo kad te neko potera. Ne daješ se iskreno za Boga. Razrešena si dužnosti zbog svog ponašanja. Ali, ako želiš, možeš da radiš na nacrtima honorarno. Vratićemo te u budućnosti ako zaista pokažeš znake pokajanja.“ Ostala sam bez teksta kad me je starešina razotkrila. To stvarno jeste bio način na koji sam obavljala dužnost, ali mi je ta situacija delovala baš iznenadna. Nisam mogla odmah da prihvatim tu stvarnost. Priznala sam da sam kočila naš posao i da sam napravila stvarnu štetu. Baš sam bila očajna i ispunjena kajanjem i samoprekorom i mogla sam da osetim da Božja pravedna narav ne toleriše ljudsku uvredu. Kad Bog nekog gleda, On ne gleda kako se taj neko naizgled ponaša, koliko marljivo deluje. On posmatra stav te osobe prema istini i dužnosti. A ja sam baš imala ležeran stav prema dužnosti, otaljavala posao, odugovlačila i uvek su morali drugi da me poguraju. Nisam se promenila posle orezivanja, a zgrozila sam Boga mnogo pre toga. To što sam smenjena je bila Božja grdnja i disciplina. Samo sam sebe mogla da krivim, žnjela sam ono što sam posejala. Bila sam spremna da se pokorim i istinski promislim o sebi i da se pokajem da bih se iskupila za moje pređašnje prestupe. Ali ono što nisam razumela je da sam u početku želela da radim dobro, pa zašto sam onda počela tako da obavljam dužnost? Šta je bio razlog tome? U svojoj zbunjenosti sam se pomolila Bogu da me prosveti da razumem svoj problem.

Onda sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči jednom tokom posvećenosti: „Da ste svoju dužnost obavljali savesno i odgovorno, ne bi prošlo ni pet ili šest godina a vi biste mogli da govorite o svojim iskustvima i da svedočite o Bogu, i različiti poslovi bi u značajnoj meri bili obavljeni – ali vi niste spremni da budete obzirni prema Božjim namerama niti stremite istini. Ima nekih stvari koje ne znate kako da uradite, pa vam dajem tačna uputstva. Ne morate da razmišljate, već samo morate da slušate i počnete tako da postupate. To je jedini delić odgovornosti koji morate da preuzmete – ali vi čak ni to ne možete da postignete. Gde vam je odanost? Nema je nigde! Vi samo slatkorečivo govorite. U svom srcu znate šta treba da učinite, ali naprosto ne primenjujete istinu. To je buntovništvo protiv Boga, a u samom korenu, to je nedostatak ljubavi prema istini. U svom srcu sasvim dobro znate kako da postupate u skladu sa istinom – naprosto to ne sprovodite u praksi. To je ozbiljan problem; zurite u istinu, a da je ne primenjujete. Uopšte niste neko ko je pokoran Bogu. Da biste u Božjoj kući obavljali dužnost, morate makar da tražite istinu i da je primenjujete, te da postupate u skladu sa načelima. Ako pri obavljanju dužnosti ne možeš da primenjuješ istinu, gde je onda možeš primenjivati? A ako uopšte ne primenjuješ istinu, u tom slučaju si bezvernik. U čemu je zaista tvoja svrha ako istinu ne prihvataš – još manje je primenjuješ – i naprosto se razvlačiš po kući Božjoj? Želiš li da od Božje kuće napraviš svoj starački dom ili dom za sirotinju? Ako je tako, grešiš – Božja kuća ne brine o lezilebovićima, o ništarijama. Moraju se izbaciti svi oni sa lošom ljudskošću, koji dragovoljno ne obavljaju svoju dužnost, koji su nedorasli obavljanju dužnosti; moraju se ukloniti svi bezvernici koji uopšte ne prihvataju istinu. Neki ljudi shvataju istinu, ali pri obavljanju dužnosti ne mogu da je primene. Kad uoče problem, ne rešavaju ga i, iako znaju da on spada u njihovu odgovornost, ne ulažu sav svoj trud. Ako ne izvršavaš čak ni one odgovornosti za koje si sposoban, kakvu bi uopšte vrednost ili dejstvo tvoje obavljanje dužnosti moglo da ima? Ima li smisla verovati u Boga na takav način? Neko ko shvata istinu, ali ne može da je primenjuje, ko ne može da podnese teškoće koje treba da podnese – takav čovek nije dorastao obavljanju dužnosti. Neki ljudi koji obavljaju dužnost zapravo to čine samo da bi se najeli. Oni su prosjaci. Misle da ako obave nekoliko zadataka u Božjoj kući, imaće hranu i krov nad glavom, da će biti zbrinuti bez potrebe da se zaposle. Postoji li nešto tako bagatelno? Božja kuća ne opskrbljuje besposličare. Ako neko ko ni najmanje ne primenjuje istinu, i ko je u obavljanju svoje dužnosti stalno površan, kaže da veruje u Boga, hoće li ga Bog priznati? Svi takvi ljudi su bezvernici i, što se Boga tiče, oni su zlikovci“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum“). Misleći o Božjim rečima, osećala sam se kao da me On razotkriva direktno. Tačno je opisao kako sam obavljala dužnost. Redom sam se prisećala svih stvari koje su se dogodile. Kad sam primetila da nadzornica nije mnogo pratila posao, počela sam to da iskorišćavam, lukavo i prepredeno. Nisam delovala besposleno, ali nisam mnogo ni radila. U slobodno vreme, nisam mislila o mogućim problemima u dužnosti ili o svom život-ulasku, već sam gledala vesti iz znatiželje. U mom srcu nije bilo ničeg ispravnog. Bila sam potpuno nesvesna da sam odlagala naš napredak u radu. Postala sam malo efikasnija u radu kad me je nadzornica orezala, ali terala sam sebe da se potrudim samo da me ne bi smenili. Imala sam otpor i prezir prema njenoj kontroli i njenom nadzoru, a čak me je i obavljanje dužnosti iritiralo. Smatrala sam taj posao nezahvalnim i teškim. Znala sam da je jedna sestra s kojom sam radila otaljavala i kočila posao, ali sam zažmurila na to. Shvatila sam da uopšte nisam bila iskrena prema svojoj dužnosti. Uopšte nisam primenjivala istinu, niti uzimala u obzir Božju nameru. Marila sam samo za telesna zadovoljstva i opuštanje. Bila sam parazit koji traži besplatan obrok od crkve. Nisam imala ni savesti ni razuma! Nisam se ponašala nimalo drugačije od onih bezvernika koji samo žele da se najedu i dobiju blagoslove. Nisam ja tako obavljala dužnost zato što nisam shvatala posao ili zato što nisam imala potrebne veštine, nego zato što mi je nedostajalo ljudskosti i nisam tragala za istinom i zato što sam žudela za telesnim zadovoljstvima. Uopšte nisam bila dostojna obavljanja dužnosti u crkvi.

Pročitala sam neke Božje reči dok sam razmišljala o sebi: „Svi Božji izabranici sada praktično obavljaju svoje dužnosti, a Bog to vršenje dužnosti koristi da bi jednu grupu ljudi usavršio, a drugu isključio. Kroz obavljanje dužnosti se, dakle, otkriva kojoj vrsti ljudi svaka osoba pripada, i svi obmanjivači, bezvernici i zli ljudi razotkrivaju se i isključuju dok obavljaju svoju dužnost. Pošteni su oni ljudi koji odano obavljaju svoju dužnost; ljudi dosledni u svojoj površnosti spadaju u lažljivce i prepredenjake, i oni su bezvernici; a oni koji vršenjem svoje dužnosti izazivaju prekide i ometanja pripadaju grupi zlih ljudi i antihrista. (…) Svi ljudi bivaju razotkriveni prilikom obavljanja dužnosti – čoveku treba samo poveriti neku dužnost i ubrzo će se otkriti da li se radi o poštenoj ili o lažljivoj osobi, da li ta osoba voli istinu ili je ne voli. Oni koji vole istinu u stanju su da iskreno obavljaju svoju dužnost i da podržavaju delo Božje kuće; oni, pak, koji istinu ne vole, uopšte ne podržavaju delo kuće Božje i neodgovorni su u obavljanju svojih dužnosti. Pronicljivim ljudima je to odmah jasno. Među onima koji svoju dužnost loše obavljaju nema nikoga ko voli istinu ili je pošten čovek; svi će takvi ljudi biti razotkriveni i isključeni. Da bi svoje dužnosti dobro obavljali, ljudi moraju imati osećaj odgovornosti i osećaj bremena koje nose. Na taj će način posao sigurno biti obavljen kako treba. Zabrinjavajuće postaje tek onda kad čovek nema osećaj bremena i odgovornosti, kad mu je za sve što radi potreban podsticaj, ako je stalno površan i ako pokušava da krivicu prebaci na druge čim se pojavi neki problem, što dovodi do odlaganja njegovog rešenja. Može li se na taj način posao ipak obaviti kako treba? Mogu li oni obavljanjem svoje dužnosti postići bilo kakve rezultate? Oni ne žele da izvrše nijedan od zadataka koji se pred njih postavljaju, a kad vide da je drugima potrebna njihova pomoć, jednostavno ih ignorišu. Obave samo ponešto kad im se naredi, ali i to tek kad dođe stani-pani i kad nemaju drugog izbora. To nije obavljanje dužnosti – to je najamnički rad! Najamnici rade za poslodavca, odrade posao za dnevnicu ili, pak, rade na sat i čekaju da budu isplaćeni. Plaše se da urade bilo šta što gazda ne vidi, strahuju da neće biti nagrađeni za obavljeni posao i uvek rade isključivo zato da bi ostavili utisak da nešto rade – što znači da nisu nimalo lojalni“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje“). „Verovati u Boga znači ići ispravnim putem u životu i znači da čovek mora da traga za istinom. To je pitanje duha i pitanje života, koje se razlikuje od neverničkog traganja za slavom i bogatstvom, od njihovog pokušaja da svoje ime učine večnim. To su dva zasebna puta. Dok obavljaju svoje poslove, nevernici misle samo o tome kako da uz manje truda zarade više novca i o sumnjivim trikovima pomoću kojih mogu zaraditi više. Po čitav dan razmišljaju o tome kako da se obogate i kako da uvećaju svoje porodično bogatstvo, smišljajući čak beskrupulozne načine za ostvarenje svojih ciljeva. To je put zla, to je Sotonin put i put kojim koračaju nevernici. Nasuprot tome, put kojim hodaju ljudi koji veruju u Boga jeste put traganja za istinom i zadobijanja života; to je put kojim se sledi Bog i zadobija istina“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje“). Iz Božjih reči sam uvidela da je rad nevernika samo transakcija zarad novca i lične koristi. Oni čak žele da zarade, a da ništa ne rade. Kad neko ispituje njihov rad, oni se prave da nešto rade, ali nepouzdani su i lažljivi kad niko ne gleda. Ne strepe bez obzira na stanje u kom je njihov rad. Samo ih novac interesuje. Shvatila sam da sam ista takva. Kad nije bilo pritiska ili teškoća u mojoj dužnosti, kad nisam morala da patim ili da platim cenu, smatrala sam da ta dužnost stvarno nije loša. Mislila sam da sve dok nisam besposlena i dok mogu da završim poneki zadatak, neće me eliminisati, ispuniću uslove da ostanem u crkvi i biću na kraju spasena, što je značilo dve muve jednim udarcem. Nisam delovala naročito lenjo i drugi nisu videli nikakve probleme, ali ja nisam davala sve od sebe. Bila sam zadovoljna sa vrlo malo posla. Ostatak vremena sam pregledavala neke beznačajne informacije, nebitne stvari kako bih saznala nešto novo. Stalno sam traćila vreme. Isto kao i kad neki nevernik radi za nekog gazdu. Kad smo zaostajale u poslu, ponašala sam se kao da to nije ništa strašno i nisam imala nikakav osećaj žurbe. Kad sam bila orezana i razotkrivena, malo sam se više trudila da sačuvam obraz i da me ne otpuste, ali čim su podigli standarde, opirala sam se i žalila i htela sam da pređem na lakšu, opušteniju dužnost. Delovalo je kao da obavljam dužnost, ali samo sam završavala zadatak kako bi nadzornica videla. Nisam bila iskrena prema dužnosti ni prema Bogu. Htela sam da platim malu cenu u zamenu za blagoslove carstva nebeskog. Pokušavala sam da sklopim dogovor s Bogom. Nisam mogla ni da zamislim da ću posle toliko godina obavljanja dužnosti biti razotkriena kao nepouzdana, prepredena osoba. Uživala sam u svemu što mi je Bog dao i u opskrbi Njegovih reči, ali samo sam tražila lakoću i komfor u svojoj dužnosti, radila sve samo da ne patim, bez osvrta na rad crkve, niti Božju neodložnu nameru. Nisam se bojala Boga. Kakvo je to obavljanje dužnosti? Očigledno sam usporavala rad crkve i bila sam oportunistički parazit kog crkva hrani. U svom promišljanju, shvatila sam da sam bila sebična jer sam podržavala sotonske filozofije poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“, „Funkcioner se postaje zarad dobre hrane i odeće“, i „Život je kratak, uživaj dok možeš“. Ove stvari su postale sama moja priroda. Živeći prema ovim stvarima, samo sam marila za svoje telesne interese. Smatrala sam da moramo biti dobri prema sebi tokom života, da iscrpljivanje i naporan rad nisu vredni toga. Sjajno je biti slobodan i opušten, a brigom i iscrpljenošću se ništa ne dobija. Uvek sam bila površna i spora u dužnosti, što je na kraju usporilo rad crkve i uništilo mi je karakter. Bila sam vernik, ali nisam sprovodila Božje reči u delo, već sam živela u skladu sa Sotoninim đavolskim rečima, postajući sve sebičnija, lukavija i izopačenija. Nisam imala ni karakter ni dostojanstvo i nisam bila dostojna poverenja. Čak i bezbožnik na poslu, ako pristupi stvarima oportunističkim mentalitetom, možda bi se izvlačio s tim neko vreme, ali posle nekog vremena bi ga prozreli. Povrh toga, obavljala sam dužnost u crkvi, tačno ispred Boga, koji ima uvid u ljudska srca i umove. Igrala sam igrice i izvodila trikove, a iako me nisu otkrili neko vreme, Bog je sve video savršeno jasno. Video je da se ne dajem istinski za Njega, već da se samo provlačim. U tom trenutku mi je palo na pamet – nije ni čudo što sam uvek pospana i bezvoljna na poslu i što ne mogu da osetim Božje prisustvo. Bilo je to zato što sam bila dovitljiva i lažljiva, što je Bogu bilo odvratno i mrsko. Sakrio je Svoje lice od mene mnogo pre toga. Bez dela Svetog Duha, veoma sam otupela, pa koliko god da sam imala iskustva i znala posao, nisam dobro obavljala posao.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči koje su mi pojasnile prirodu moje površnosti u dužnosti, a mogla sam i da vidim da je Božja narav nepovrediva. Bog kaže: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Ljudi moraju detaljno da shvate kako da se ophode prema onome što im Bog poveri i u najmanju ruku moraju da razumeju da su nalozi koje On poverava ljudskom rodu uzdizanje i posebne naklonosti od Boga i da su to najslavnije stvari. Od svega ostalog se može odustati. I po cenu žrtvovanja sopstvenog života, čovek je dužan da ispuni Božji nalog“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“). „Jednom sam nekome poverio da nešto uradi. Dok sam mu objašnjavao taj zadatak, on je u beležnicu pažljivo zapisivao uputstva. Primetio sam kako to pažljivo beleži – delovalo je kao da oseća breme zbog datog posla i ima pažljiv i odgovoran stav. Nakon što sam mu poverio taj posao, iščekivao sam da me obavesti o napretku; prošle su dve nedelje i od njega još uvek nije bilo nikakvog odgovora. Stoga sam preuzeo na Sebe da ga pronađem i pitam ga kako napreduje zadatak koji sam mu dao. On je rekao: ’O, ne! Pa ja sam na to zaboravio! Kaži mi još jednom šta je to bilo.’ Kako se osećate zbog njegovog odgovora? Takav je stav on imao kad je izvršavao posao. Pomislio sam: ’Ovoj osobi se zaista ne može verovati. Gubi se što pre od Mene! Ne želim više da te vidim!’ Tako sam se Ja osećao. Prema tome, reći ću vam jednu stvar: reči Božje ne smete nikada povezivati sa lažima jedne varalice – Bogu je to odvratno. Ima nekih koji kažu da su dobri koliko i njihova reč, da je za njih njihova reč zakon. Ako je tako, kad su u pitanju Božje reči, mogu li, kad ih čuju, da učine ono što te reči poručuju? Mogu li da ih sprovedu s onom pažnjom s kojom obavljaju svoje lične poslove? Svaka rečenica Božja je važna. On ne govori šale radi. Ono što On kaže, ljudi moraju da obave i izvrše. Kad Bog govori, da li se On konsultuje sa ljudima? Svakako da ne. Postavlja li ti pitanja nudeći razne odgovore? Naravno da ne. Ako možeš da shvatiš da su Božje reči i nalog naređenja, koja čovek mora da izvrši kako glase i da ih sprovede, onda imaš obavezu da ih sprovedeš i izvršiš. Ako misliš da su Božje reči obična šala, samo usputne napomene koje čovek, prema svojoj želi, može da sprovede ili ne, i kao takve ih posmatraš, onda ti nedostaje poprilično razuma i nepodoban si da se nazoveš osobom. Bog ti se više nikada neće obratiti. Ako, kad je reč o Božjim zahtevima, Njegovim naredbama i Njegovom nalogu, čovek uvek pravi sopstvene izbore i prema njima ima površan stav, onda je on od one sorte koje se Bog gnuša. Ako je u stvarima koje ti naređujem i direktno poveravam potrebno da te uvek Ja nadzirem i podstičem, da te sve vreme pratim, ako zbog tebe brinem i moram da postavljam dodatna pitanja, ako zahtevaš od Mene da na svakom koraku sve za tebe proveravam, u tom slučaju treba da budeš eliminisan“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Treći ekskurs: Kako su Noje i Avraham poslušali Božje reči i pokorili Mu se (2. deo)“). Iz Božjih reči sam naučila da sve što On kaže, sve što zahteva, stvoreno biće to mora izvršiti i mora se toga pridržavati. Ako ne shvatimo Božje reči ozbiljno, već nam uvek treba nečiji nadzor i podsećanje u radu, ili samo nevoljno radimo po malo kad nas neko natera, to je suštinski obmanjivanje i varanje Boga, što je Njemu odvratno. Takva osoba ne zaslužuje da čuje Božje reči, niti da ostane u crkvi, već je treba eliminisati. Mnogo sam se uplašila kad sam promislila o Božjim rečima, pogotovo deo u kom kaže: „Ovoj osobi se zaista ne može verovati. Gubi se što pre od Mene! Ne želim više da te vidim!“ Žalila sam i osećala krivicu zbog zla koje sam ranije činila u dužnosti i suze su mi samo tekle niz lice. Osvrnula sam se na svoj stav prema dužnosti, koji je bio neverovatno ležeran, baš kao što je Bog razotkrio. Ovo je ključan period za širenje jevanđelja carstva i sva druga braća i sestre umiru od želje da izvršavaju dužnost. Ali ja sam žudela za telesnim zadovoljstvima, ležerna i površna u dužnosti, bila sam zadovoljna da samo službujem, ne pokušavajući da budem efikasna, što je uticalo na rezultate rada. Bila sam zabušant, nemarna u svojoj dužnosti, dokoličarila sam misleći samo na svoje zadovoljstvo. Crkva mi je poverila tako važan posao, ali ja ga nikad nisam ni cenila ni uzimala za ozbiljno. Videla sam ga kao svoj kapital, ulog za cenjkanje da me crkva izdržava, bez imalo patnje i plaćanja ceha i bez razmišljanja kako da unapredim svoj rad. Odrađivala sam najmanje što sam mogla. Nisam marila kako sporo napredujem niti kako je Bog zabrinut. Brinula sam samo da se ne premorim. Bila sam nemarna i nepažljiva u dužnosti, samo sam htela da se provlačim, da odugovlačim kad god sam mogla. Bog nije imao svoje mesto u mom srcu, a ja uopšte nisam imala bogobojažljivo srce. Zar me takva ležernost prema dužnosti nije učinila bednijom od psa? Psi su verni svojim vlasnicima. Bio vlasnik uz njih ili ne, oni obavljaju svoja zaduženja i čuvaju kuću vlasnika. S obzirom na moje ponašanje, nisam bila dostojna da nastavim da obavljam tu dužnost. Zaklela sam se sebi da ću se od tog dana pokajati i nadoknaditi sve što dugujem.

Onda sam u svojoj posvećenosti pročitala jedan odlomak Božjih reči koji mi je pokazao put kako da ubuduće obavljam dužnost. Božje reči kažu: „Šta je Noje mislio u svom srcu kad mu je Bog naredio da sagradi barku? Pomislio je: ’Od danas pa nadalje, ništa nije važnije od izgradnje barke, ništa nije značajnije i hitnije od toga. Čuo sam reči iz Stvoriteljevog srca, osetio sam Njegovu neodložnu nameru, tako da to ne smem da odlažem; najbrže što mogu moram da sagradim barku o kojoj je Bog govorio i koju je tražio.’ Kakav je bio Nojev stav? Stav nekoga ko se ne usuđuje da bude nemaran. I na koji način je pristupio izgradnji barke? Bez odlaganja. Najbrže što je mogao sproveo je i izvršio svaku pojedinost o kojoj je Bog govorio i koju je naložio, čineći to uz svu svoju energiju, bez i najmanje površnosti. Sve u svemu, Nojev stav prema Stvoriteljevom naređenju bio je pokornost. Za to nije bio nezainteresovan i nije bilo nikakvog otpora u njegovom srcu, niti ikakve ravnodušnosti. Umesto toga, marljivo je nastojao da shvati nameru Stvoritelja dok je pamtio svaku pojedinost. Kad je shvatio Božju neodložnu nameru, odlučio je da ubrza stvar, da najbrže što može dovrši ono što mu je Bog preneo. Šta je značilo to ’najbrže što može’? Značilo je da, u najkraćem mogućem roku, dovrši posao za koji bi prethodno trebalo mesec dana, da ga obavi možda tri ili pet dana pre planiranog roka, bez ikakvog otezanja ili i najmanjeg odugovlačenja, ubrzavajući ceo taj projekat najbolje što je mogao. Naravno, pri obavljanju svakog dela posla, on bi se maksimalno trudio da na najmanju meru svede gubitke i greške, da izbegne ponavljanje ijednog posla; ujedno bi svaki zadatak i postupak završio dobro i u roku, garantujući njegov kvalitet. To je bilo pravo ispoljavanje u kome nema nikakvog otezanja. Prema tome, šta je bio preduslov da Noje bude u stanju da ne odugovlači? (Čuo je Božju naredbu.) Da, to su bili preduslov i kontekst za ovo. Dakle, zašto je Noje bio u stanju da ne odugovlači? Neki ljudi kažu da je Noje posedovao istinsku pokornost. Pa, šta je on to posedovao što mu je omogućilo da postigne takvu istinsku pokornost? (Bio je obziran prema Božjem srcu.) Tako je! To znači imati srce! Ljudi koji imaju srce u stanju su da budu obzirni prema Božjem srcu; oni bez srca samo su prazne ljušture, budale, ne znaju da budu obzirni prema Božjem srcu. Mentalitet im je ovakav: ’Baš me briga koliko je Bogu ovo hitno, uradiću to kako mi se prohte – kako bilo, nisam besposlen ni lenj.’ Ovakav stav, ovakva negativnost, potpuni nedostatak inicijative – takav nije neko ko je obziran prema Božjem srcu, niti taj shvata kako da bude obziran prema Božjem srcu. U tom slučaju, da li on poseduje istinsku veru? Sasvim sigurno ne. Noje je bio obziran prema Božjem srcu, imao je istinsku veru i zato je mogao da izvrši Božji nalog. Stoga, nije dovoljno samo prihvatiti Božji nalog i biti spreman da uložiš neki napor. Moraš da budeš i obziran prema Božjim namerama, da daš sve od sebe i budeš odan – a to zahteva da imaš savest i razum; to je ono što ljudi treba da imaju, i što je imao Noje“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Treći ekskurs: Kako su Noje i Avraham poslušali Božje reči i pokorili Mu se (2. deo)“). Uvidela sam iz Božjih reči da je Noje zadobio odobrenje od Boga jer je imao istinsku veru u Boga i vodio je računa o Njegovom srcu. Kad je primio Božji nalog, na prvo mesto je stavio izradu barke. Nije razmišljao o telesnoj patnji, niti o tome koliko će to teško biti. U tom predindustrijskom dobu, pravljenje tako velike barke je sigurno zahtevalo mnogo fizičke i mentalne snage, a morao je i da istrpi ruganje drugih ljudi. Pod ovim okolnostima, Noje je izdržao 120 godina da završi Božji nalog i na kraju je utešio Božje srce. Noje se iskreno davao za Boga i zavredeo je Božje poverenje. A ja, kad me niko nije terao i nadgledao, iskoristila sam priliku da budem lenja i prepredena, da čeznem za telesnim zadovoljstvima, razvlačeći se na poslu, nikad ne mareći koliko kočim posao. Zaista nisam imala ljudskosti i nisam zaslužila Božje spasenje. Sad sam znala da obavljanje dužnosti treba da bude nalik na Nojevu izradu barke, da mora biti pravog delanja. Moram da iskoristim svaku sekundu da napredujem, da radim efikasnije. Čak i ako me niko ne gura niti proverava, moram da budem odgovorna i radim sve što mogu. Samo tako mogu biti osoba koja ima savest i ljudskost.

Posle toga sam počela da organizujem svoje vreme. Kad nisam radila na crtežima, pomagala sam na drugim dužnostima i budno sam motrila na svoje stanje. Raspored mi je svakog dana bio pun, ali sam se osećala baš spokojno i više sam se unosila u svoju dužnost nego pre. Ponekad kad bi posao bio pri kraju i kad bih osetila potrebu da lenčarim ili je izrada nacrta kasnila jer se nisam dobro organizovala, htela sam da udovoljim sebi, misleći da nisam deo tima i da me niko ne gura, a i pomagala sam oko drugog posla, pa je bilo opravdano da malo usporim sa crtanjem. Kad sam to pomislila, shvatila sam da nisam u pravom stanju i požurila sam da tražim istinu da to rešim. Pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Kad izvršavaju svoju dužnost, ljudi zapravo rade ono što i treba da rade. Ako to radiš pred Bogom, ako obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu pošteno i svim srcem, zar takav stav neće biti mnogo ispravniji? Kako bi, dakle, taj stav trebalo da primenjuješ u svom svakodnevnom životu? Nužno je da ’zdušno i pošteno obožavanje Boga’ postane tvoja stvarnost. Kad god poželiš da zabušavaš i otaljavaš posao, da se ponašaš ljigavo i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili bi radije da se prepustiš uživanju, treba ovako da razmišljaš: ’Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Pokazujem li ovakvim radom da nisam odan? Da li ovakvim postupanjem pokazujem da ne mogu da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?’ Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi odan i da si povredio Boga? Treba da kažeš: ’Na trenutak sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali nisam u tome video neki veliki problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan i da nisam ispunjavao svoje obaveze. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!’ Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Bio si nemaran prema njoj, tretirao si je kao dopunski posao i nisi je obavljao svim srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš Mu dopustiti da te prekori i dovede u red. Moraš imati takvu volju pri obavljanju svoje dužnosti. Jedino tako ćeš moći istinski da se pokaješ. Zaokret možeš da napraviš samo onda kad ti je savest čista i kad promeniš svoj stav prema obavljanju dužnosti“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred“). Božje reči su mi pojasnile put primene. Dužnost je nalog dat od Boga. Bilo da nas neko nadgleda ili ne, treba da prihvatimo Božje ispitivanje i da se unesemo celim bićem u nju. To što mi je uvek trebalo da me neko pogura da radim značilo je manjak posvećenosti, a čak i drugi ljudi misle da je to sramotno. Nisam mogla tako da nastavim, ali morala sam da imam bogobojažljivo srce i da prihvatim Njegovo ispitivanje. Treba da pokažem inicijativu u dužnosti bez potrebe da me neko podstiče. Kad su stvari postale haotične u obe dužnosti i kad sam morala da platim cenu, organizovala sam raspored unapred i dala baš sve od sebe, pokušavajući da ne budem površna. Kad sam na ovaj način pristupila stvarima, nedugo potom sam počela da uočavam rezultate u svojoj dužnosti. Morala sam više da se potrudim nego pre i potrošila sam nešto energije, ali uopšte nisam bila umorna. Bila sam smirena i spokojna. Kad sam naišla na teškoće u dužnosti, traženjem istine sam zadobila nešto neočekivano. Napredovala sam u tehničkim veštinama, kao i u život-ulasku.

Jednog dana u junu 2021, vođa je došla da razgovara sa mnom i rekla mi je da sam vraćena na staro radno mesto. Bila sam tako uzbuđena da nisam ni znala šta da kažem i od srca sam se zahvalila Bogu. Ta promena u mojoj dužnosti mi je pokazala koliko sam bila lenja, sebična i podla, i zaista sam mrzela sebe i imala donekle bogobojažljivo srce. Ponekad se i dalje osećam lenjo i onda se pomolim Bogu i zatražim Mu da nadgleda moje srce i da me odmah razotkrije, ukori i disciplinuje kad postanem površna, prepredena i lukava. Od kad sam to počela da primenjujem, postala sam mnogo manje dovitljiva i lažljiva i postizala sam bolje rezultate u dužnosti. Malo je napornije, ali se osećam baš ispunjeno. Vođa je kasnije rekla da obavljam dužnost mnogo bolje nego pre. Bila sam baš ganuta, a i motivisana, kad sam to čula. Znala sam da i dalje ne radim dovoljno i da moram da nastavim da vredno radim. Zahvalna sam što me je Bog izgrdio i disciplinovao, što mi je pomoglo da promenim stav prema dužnosti.