Jednog dana, pri kraju 2019, moja unuka je iznenada rekla da je boli noga. Odvela sam je u bolnicu na snimanje, ali nisu joj ništa pronašli, pa nisam sve to shvatila ozbiljno. Sledećeg dana, rekla mi je da i dalje oseća nalete bola u nozi. Kad sam je videla kako plače od bola, i ja sam zaplakala. Do večeri, noga ju je sve češće bolela i jedva da je spavala. Dok sam joj masirala nogu, neprestano sam se molila Bogu i poverila sam Mu njenu bolest. Ujutru trećeg dana, moj sin i snaja odveli su moju unuku u okružnu bolnicu.

Nakon što su je primili u bolnicu, stalno je imala visoku temperaturu. Konstantno 40 stepeni i nije se spuštala. Pregledali su je na hirurškom odeljenju i na odeljenju interne medicine, ali ništa nisu pronašli, pa doktori nisu imali leka. Bespomoćan, moj sin ju je odveo u bolnicu u glavnom gradu pokrajine. Konsultacije sa stručnjacima u jednom trenutku su donele dijagnozu lupusa, a u sledećem dijagnozu sepse. Kad su se roditelji moje snaje vratili iz bolnice i saopštili mi kakva je situacija, jako sam se zabrinula. I lupus i sepsa bile su smrtonosne bolesti. Bez obzira na dijagnozu, moja unuka je i dalje imala temperaturu od 40 stepeni, što je moglo da nanese veliku štetu njenom zdravlju ako se nastavi. Izgledi joj nisu bili dobri. Što sam više o tome razmišljala, sve sam uznemirenija bila. Odgajila sam svoju unuku i nisam mogla da podnesem da joj se bilo šta desi. Neprestano sam pokušavala sebe da utešim mislima: „Biće ona dobro. Bog je svemoguć. Zaštitiće moju unuku. Neće dozvoliti da umre.” Kad bih razmišljala o bolesti svoje unuke, često sam od muke plakala. Bila je još uvek veoma mlada, a morala je toliko da pati. Poželela sam da je ta bolest mene pogodila pa da mogu ja da patim umesto nje. Takođe sam razmišljala: „Verujem u Boga. Pa zašto se onda ovo dešava mojoj porodici?” Ali onda bih opet promislila: „Zapravo, ova situacija me je sigurno zadesila jer je Bog to dozvolio. Možda Bog testira moju veru. Ne mogu da krivim Boga. Sve dok sam istrajna u obavljanju svoje dužnosti, bolest moje unuke biće izlečena.” Nakon toga sam jela i pila Božje reči kao i obično i nastavila da obavljam svoju dužnost. Kad bi mi braća i sestre došli na okupljanja, činila sam sve za njih. Braća i sestre su želeli da mi pomognu, ali ja im nisam dozvoljavala. Mislila sam da će mi Bog ukazati blagodat sve dok obavljam svoju dužnost koliko god mogu i da će mi unuka ozdraviti.

Nakon oko mesec dana kasnije, pozvao me je sin da mi kaže da je potvrđeno da moja unuka ima sepsu, da joj se temperatura i dalje vraća i da su joj se stvorile izrasline na srčanoj kesi, što je opasno po život. Kad sam čula te vesti, osetila sam kako mi se srce steglo. Nisam to mogla da prihvatim, pa sam od Boga zatražila: „Moja unuka je bolesna, ali ja sam nastavila da obavljam svoju dužnost, i zato bi trebalo da joj je bolje! Ali sada, bolest ne samo da se nije povukla, već se i pogoršala. Zar je zaista nemoguće izlečiti je?” Jednog dana, prišao mi je muž sav uplakan i rekao: „Naša unuka umire. U bolnici kažu da je smrtno bolesna, a doktor kaže da ne može ništa da preduzme. Rekli su nam da je odvedemo kući.” Reči mog muža pogodile su me kao grom iz vedra neba. Nisam mogla da poverujem da je to istina; nisam mogla to da prihvatim. Um mi se ispunio slikama života s mojom unukom. Dok sam razmišljala koliko je slatka, nisam prestajala da plačem. Neprestano sam preklinjala Boga da čuva moje srce i da me vodi da se pokorim. Ali onda sam videla njenu sliku na mom telefonu, celo lice joj je bilo otečeno, i ja sam izgubila volju da nastavim. Nisam želela da čitam Božje reči i nisam osećala motivaciju da obavljam dužnost. Zanimala me je jedino bolest moje unuke. Kasnije, moj zet je odneo medicinske nalaze moje unuke u jednu veliku bolnicu u Šangaju radi konsultacije, ali i tamošnji stručnjaci su rekli da ništa ne mogu da učine i preporučili nam da prestanemo da trošimo pare na izgubljen slučaj. To me je posebno uzrujalo: „Toliko već godina verujem u Boga, nikada nisam prestala da obavljam svoje dužnosti i uvek sam se trudila da što bolje obavim svaki posao koji mi je crkva uredila. Čak ni kad mi se unuka razbolela, nisam odustala od svoje dužnosti. Nastavila sam da ugošćavam braću i sestre. Pošto što sam platila takvu cenu, zašto mi se unuka tako užasno razbolela?” Što sam više o tome razmišljala, bila sam sve kivnija. Nisam prestajala da plačem. U svom bolu, molila sam se Bogu: „Bože, unuka mi umire. Očajna sam i slaba. Ne znam šta da radim, a imam pritužbe i na Tebe. Molim te, vodi me da razumem Tvoju nameru.”

U svojoj patnji, setila sam se Božjih reči:

4. Ukoliko, nakon što si se istrošio zbog Mene, ne udovoljim tvojim sitnim zahtevima, hoćeš li postati obeshrabren i razočaran u Mene, ili ćeš čak pobesneti i vređati Me?

5. Ako si uvek bio izrazito odan i pun ljubavi prema Meni, a ipak podnosiš patnju zbog bolesti, finansijskog pritiska i napuštanja od strane prijatelja i rođaka, ili ako trpiš bilo kakve druge nesreće u životu, da li će se tvoja odanost i ljubav prema Meni i dalje nastaviti?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)”

Suočena s Božjim pitanjima, osetila sam ogromnu sramotu. Bolest moje unuke bila je pravi test za mene da se vidi da li sam verna i pokorna Bogu. U prošlosti sam uvek mislila da se trudim i da obavljam svoju dužnost za Boga i da je to značilo da sam Mu odana. Međutim, kad mi je unuka dobila sepsu i stanje joj se pogoršalo, postala sam negativna i počela da se žalim. Prestala sam da želim da čitam Božje reči i izgubila volju da obavljam svoju dužnost. Uvidela sam da zapravo nisam pokorna i odana Bogu. Molila sam se Bogu, tražeči od Njega da me vodi da naučim lekcije i budem iskreno pokorna što se tiče bolesti moje unuke. Setila sam se Božjih reči: „Ono za čim ti tragaš jeste da zahvaljujući veri u Boga stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji konji i volovi dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono što ti tražiš. Svrha tvog traganja je u tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nezgode, da te jaki vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? (…) Ti ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su razotkrile moje stanje. Od početka moje vere u Boga, mislila sam da sve dok ulažem trud za Boga i obavljam svoju dužnost, da će Bog blagosloviti moju porodicu mirom i uspehom i da će svi biti oslobođeni bolesti i propasti. Stoga sam, otkad sam počela da verujem u Boga, uvek revnosno obavljala dužnosti. Bog mi je ukazao veliku blagodat. Vrlo brzo su mi se izlečile neke boljke i moje stremljenje postalo je još jače. Čak i kada me je uhapsila Komunistička partija, nastavila sam da obavljam dužnost nakon što su me pustili. Ali kad mi je unuka dobila tu strašnu bolest, iznutra sam se žalila da je Bog nije zaštitio. Iako sam nastavila da obavljam svoju dužnost, samo sam želela da mi Bog zaštiti unuku tako što će je izlečiti. Želela sam da zamenim svoj spoljašnji trud i žrtvovanje za Božji blagoslov. Pošto se stanje moje unuke nije poboljšalo, život joj bio ugrožen, bolnica je prestala s tretmanima i ja sam se potpuno raspala. Pogrešno sam razumela Boga i žalila se na Njega, smatrala Ga nepravednim i postala negativna i opirala Mu se. Uvidela sam da sam u Boga verovala samo da bih zadobila blagodat i blagoslove, da sam stremila ka lagodnom životu i fizičkoj bezbednosti umesto ka istini i da moje požrtvovanje i trud nisu bili iskrena pokornost Bogu, već su bili prepuni nesvakidašnjih želja i zahteva prema Bogu. Obmanjivala sam Boga i pokušavala da se nagodim sa Njim. Kasnije sam pročitala odlomak iz Božje reči: „Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? ’Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?’ (…) Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni. Vidiš da su za Petra neke stvari bile neshvatljive, ali je bio siguran da je Božja mudrost prisutna i da je u tim stvarima bila Njegova dobra volja. Ljudi ne mogu sve da dokuče; ima toliko stvari koje ne mogu da shvate. Dakle, nije lako poznavati Božju narav” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam promišljala o Božjim rečima, uvidela sam da Božja pravednost nije ono što sam zamišljala da jeste. Zamišljala sam to kao da radiš određenu količinu posla i primaš odgovarajuću platu za to, ili kao da se trudiš i zauzvrat dobijaš nagradu. To je bila moja sopstvena predstava i uobrazilja. Bog je istina, a Božja suština je pravednost. Bez obzira na to šta Bog čini i da li se to slaže ili ne s ljudskim predstavama, to što Bog čini je pravedno. Procenjivala sam Božju pravednost sa aspekta sklapanja nagodbe ili razmene. Verovala sam da ću primiti Božje blagoslove ako se potrudim i mnogo toga napustim. Mislila sam da ako se trudim da obavljam dužnosti da Bog mora da zaštiti moju porodicu i sačuva mi unuku od bolesti i nesreće. Stoga, kad se ona ozbiljno razbolela, ja sam se ubeđivala s Bogom, žalila se na Boga i mislila da je Bog nepravedan. Moje gledište bilo je besmisleno. Bila sam slepa kod očiju i uopšte nisam poznavala Boga. Ja sam stvoreno biće, pa je za mene obavljanje dužnosti i uzvraćanje Božje ljubavi prirodno i ispravno, to je moja dužnost i obaveza. Nije trebalo da pokušavam da se nagodim s Bogom. Baš kao što bi deca trebalo da budu odana roditeljima, ja treba bezuslovno da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima, bez obzira na to da li mi daje blagodat i blagoslove ili izaziva da prolazim kroz nesreće, jer je Bog pravedan. U suprotnom, ne bih zaslužila da me nazivaju ljudskim bićem. Ljudi koji ne veruju u Boga, iskuse rođenje, starost, bolest, smrt, nesreće, blagoslove i nedaće, a oni koji veruju u Boga nisu izuzetak. Bog nikada nije tvrdio da će vernici uvek biti sigurni i bezbedni. Umesto toga, koja god situacija da nas zadesi, Bog zahteva da istinski verujemo i budemo pokorni i da ispunjavamo dužnost stvorenog bića. Ali ja sam verovala u Boga samo da bih tragala za blagoslovima. Molila sam Boga da mi zaštiti porodicu od bolesti i nesreće, ali nisam tragala za istinom niti se pokoravala Bogu. Moje verovanje je bilo puko religijsko i koristila sam ga da tražim da se hlebom najedem. Bog uopšte ne prepoznaje takvo verovanje. Bez otkrivenja ovih činjenica, nikada ne bih prepoznala svoje pogrešno viđenje verovanja u Boga samo da bi se tragalo za blagoslovima. Verujući na taj način, nikada ne bih zadobila istinu, već bi me Bog samo isključio. Bog je dozvolio da me zadesi situacija koja se nije slagala s mojim predstavama da bi mi na taj način pročistio želju za blagoslovima u okviru vere u Boga, da bi očistio moju pretvornost i iskvarenost i da bi me promenio i spasao. To je bila Božja ljubav! Razmišljajući o tome, osetila sam se malo lakše.

Potom, nastavila sam da promišljam o tome kakva je to priroda diktirala moje nagodbeno verovanje u Boga. Pročitala sam Božje reči: „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je sažeti opis ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju za svoje dobro; ako se nečega odriču i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a kada su Mu odani, to je još uvek samo zato da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost vrše zato da bi bili blagosiljani. Upravo radi sticanja blagoslova oni se odriču svega i u stanju su da podnesu velika stradanja. Nema boljeg dokaza da je čovekova priroda sotonska” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Bog traži od ljudi da se prema Njemu ophode kao prema Bogu jer je čovečanstvo previše iskvareno, a ljudi se prema njemu ne ophode kao da je Bog, već kao da je osoba. U čemu je problem s ljudima koji uvek nešto zahtevaju od Boga? I zašto oni uvek imaju predstave o Bogu? Šta je to u čovekovoj prirodi? Otkrio sam da, bez obzira na ono što im se dešava, ili čime se bave, ljudi uvek štite svoje interese i brinu o sopstvenom telu i uvek traže razloge ili izgovore koji mogu da im budu od koristi. Oni ni najmanje ne traže, niti prihvataju istinu, a sve što rade jeste u cilju odbrane sopstvenog tela i spletkarenja zarad sopstvenih izgleda. Svi oni traže blagodat od Boga, želeći da zadobiju sve prednosti koje mogu. Zašto ljudi toliko zahtevaju od Boga? To je dokaz da su ljudi po prirodi pohlepni i da pred Bogom uopšte nemaju nimalo razuma. U svemu što ljudi rade – bilo da se mole ili u zajedništvu razgovaraju o Bogu ili propovedaju – njihovo traganje, misli i težnje, sve su to zahtevi prema Bogu i pokušaji da se od Njega nešto traži, sve to čine ljudi u nadi da će nešto zadobiti od Boga. Neki ljudi kažu da je ’to ljudska priroda’, što je tačno! Pored toga, to što ljudi koji postavljaju previše zahteva Bogu i imaju previše ekstravagantnih želja dokazuje da ljudima zaista nedostaju savest i razum. Svi oni zahtevaju i traže nešto za svoje dobro, ili pokušavaju da se raspravljaju i nađu izgovore za sebe – sve to rade za sebe. U mnogim stvarima može se videti da je ono što ljudi rade potpuno lišeno razuma, što je nesumnjiv dokaz da je sotonska logika ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ već postala čovekova priroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Ljudi previše zahtevaju od Boga”). Razmišljala sam o Božjim rečima i uvidela da sam u Boga verovala da bih tragala za blagoslovima i prednostima jer su me kontrolisali sotonski otrovi poput: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i: „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi.” Zato što sam živela po tim sotonskim otrovima, postala sam posebno sebična i lažljiva. Tragala sam samo za korišću i pokušavala da se nagodim s Bogom u obavljanju dužnosti. Iako sam se mnogo trudila i platila cenu tokom godina verovanja u Boga, sve sam to činila zarad sopstvenih blagoslova i koristi. Želela sam da razmenim malu cenu koju sam platila za velike Božje blagoslove. Nisam se pokoravala Bogu i nisam Mu bila odana. Kao posledica toga, kad mi se unuka ozbiljno razbolela, a moja ambicija ka blagoslovima bila osujećena, osetila sam se oštećenom, žalila sam se na Boga i nisam osetila nikakvu motivaciju da obavljam dužnost. Koristila sam to malo uloženog truda i cenu koju sam platila kao kapital pomoću kog sam se prepirala s Bogom i protivila Mu se. Uvidela sam da sam, u obavljanju svoje dužnosti, obmanjivala Boga, zahtevala od Njega i pokušavala da s njim vršim razmenu. Sotona me je previše duboko iskvario i bila sam previše sebična i lažljiva. Razmišljala sam o Pavlu koji je propovedao, radio, odricao se, trudio se, mnogo propatio i čak umro kao mučenik. Međutim, nije stremio ka istini niti primenjivao reči Gospoda Isusa. Sve njegovo odricanje i trud imalo je za cilj zadobijanje nagrada i krune. Rekao je da je vodio bitku i odradio svoje i da je za njega razervisana kruna pravednosti. Želeo je da kaže da je Bog pravedan samo ako mu dȃ nagrade i krunu, i da, ako ga Bog ne bude nagradio ili krunisao, onda Bog nije pravedan. Iz ovoga vidimo da se Pavle mučio i trudio u svojoj veri s namerom da napravi nagodbu s Bogom. Na kraju je uvredio Božju narav i Bog ga je kaznio. Ista se i meni desilo. U Boga sam verovala samo da bih stremila ka blagodati i blagoslovima, a svoja odricanja i trud sam smatrala metodom i kapitalom da zadobijem blagoslove. Da nisam promenila svoje pogrešno viđenje stremljenja, bez obzira na to koliko sam truda ulagala, nikada ne bih zadobila Božje odobrenje. Bila bih razotkrivena i uklonjena od strane Boga, baš kao Pavle. Potom sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči: „Kao stvoreno biće, čovek treba da traži da ispunjava dužnost stvorenog bića, da traži da voli Boga i da ne pravi drugačije izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji traže da vole Boga ne treba da traže nikakvu ličnu korist, niti da traže ono za čime oni lično žude; to je najispravniji način traganja. Ako je istina ono što tražiš, ako je istina ono što primenjuješ i ako je promena tvoje naravi ono što postižeš, onda je put kojim koračaš ispravan” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da sam stvoreno biće koje uživa u hrani, vodi i obilju života koje dariva Bog. Treba da stremim ka istini, dobro obavljam svoju dužnost i stremim ka pokoravanju i ljubavlju prema Bogu. Takvu savest i razum stvoreno biće treba da poseduje. Razmišljala sam o tome kako se Bog dvaput ovaplotio da spasi ljudski rod, kako je trpeo izrugivanje, klevete i odbacivanje od strane sveta, kao i progon i osudu od strane Komunističke partije i religijskog sveta. Uprkos tome, međutim, On je i dalje ćutke izražavao istinu da bi nas zalivao i snabdevao nas. Takođe je nameštao mnoge situacije da bi otkrio našu iskvarenost, da bi nas pročistio i promenio nas. Iako je u meni i dalje bilo mnogo buntovništva i iskvarenosti i pogrešno sam razumela Boga i žalila se na Njega kad nešto nije išlo po mome, Bog nikada nije odustao od toga da me spasi. Koristio je Svoje reči da o meni sudi, da me razotkrije, podseti, bodri, uteši i ohrabri me dok je čekao da ispravim svoj način. Božja ljubav je tako nesebična i On je tako vredan ljubavi! Ali ja sam u Boga verovala samo da bih zadobila blagoslove i korist i nisam stremila ka ljubavi i pokoravanju Bogu. Zaista nisam imala savesti niti razuma. Kad sam to prepoznala, osetila sam duboki prekor i kajanje i osetila sam se veoma dužna Bogu.

Nekoliko dana kasnije, bolnica je poslala još jedno obaveštenje da je moja unuka u kritičnom stanju i da su je otpustili da bi napravili mesta za druge pacijente. Kad sam čula te vesti, bila sam veoma tužna pa sam se pomolila Bogu: „Bože, dao si mojoj unuci dah. Šta god da Ti uradiš i urediš prikladno je i pravedno. Čak i ako umre, neću se žaliti. I dalje ću verovati u Tebe i slediti Te.” Nakon toga, moj sin ju je odveo u drugu bolnicu u glavnom gradu pokrajine da je tamo leče. Doktor je pročitao medicinske izveštaje moje unuke i rekao da ne može da je primi jer njena bolest ne može da se izleči, pa se moj sin vratio, ne uspevši da je smesti u bolnicu. Tada sam pomislila: „Ako je Bog odredio da moja unuka umre, onda niko ne može da je spase. Ako Bog ne želi da ona umre, sve dok diše, ništa joj ne može prekinuti život. Sve je u Božjim rukama. Pokoriću se Božjoj suverenosti i uređenjima.” Kad sam o tome na taj način razmišljala, nisam se osećala toliko loše kao pre. Nekoliko dana kasnije, kada sam otišla da posetim unuku, videla sam da je u bolovima. Lice joj je bilo toliko mršavo da sam je jedva prepoznala. To mi je slomilo srce i zaplakala sam. Zbog pomisli na to da će moja unuka umreti i dalje sam bila veoma tužna i i dalje nisam želela s tim da se suočim. Nemo sam se molila Bogu: „Bože, ne mogu ovu situaciju sama da preguram. Molim Te, čuvaj moje srce i usmeri me da Ti se pokorim.” Tada sam pomislila na Avramovo iskustvo prinošenja Isaka kao žrtve. Bog je zamolio Avrama da svog sina prinese kao žrtvu za paljenje. Tada je Avram takođe bio veoma uzrujan, ali je ipak stavio Isaka na oltar kako je Bog i zahtevao. Kada je podigao nož da ubije svog sina, Bog je video koliko je Avram iskren i pokoran i zaustavio ga. Avram je istinski verovao i bio pokoran Bogu i ostao je postojan u svom svedočenju za Boga suočen s kušnjom i zbog toga je primio Božje odobrenje i blagoslove. Avramovo iskustvo me je ohrabrilo. Razmišljajući o sebi, kada sam videla unuku na samrti, rekla sam da ću se pokoriti Božjoj suverenosti i uređenjima, ali i dalje nisam mogla da se oslobodim. Kad sam je videla kako pati, i dalje nisam želela s tim da se suočim. I dalje sam se nadala čudu, da će Bog moći da izleči moju unuku i dopusti joj da proživi srećan život. U svom srcu sam neprestano zahtevala od Boga i nisam imala ni razuma ni pokornosti. Setila sam se Božjih reči: „Ko među celim ljudskim rodom nije zbrinut u očima Svemogućeg? Ko ne živi usred predodređenja Svemogućeg? Da li se čovekov život i smrt odvijaju po njegovom sopstvenom izboru? Upravlja li čovek sopstvenom sudbinom? Mnogi ljudi vape za smrću, ali je ona daleko od njih; mnogi ljudi žele da budu od onih koji su u životu snažni i plaše se smrti, a opet, bez njihovog znanja, približava im se dan smrti, gurajući ih ka ponoru smrti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 11. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Ljudski život, kao i smrt, ljudska sreća, kao i nesreća, u Božjim su rukama. Bog određuje kad će se ljudi roditi i kad će umreti. Ljudi se tu ništa ne pitaju. Da li će bolest moje unuke moći da se izleči i koliko će dugo ona živeti, sve je to bilo u potpunosti u Božjim rukama. Nijedan čovek nije mogao da utiče na to. Razmišljajući o tome, molila sam se Bogu. Bez obzira na to da li će moja unuka biti izlečena ili ne, bila sam spremna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima.

Jednog dana, jedna sestra mi je spomenula neki domaći lek. Napravila sam ga za moju unuku po metodi koju mi je ta sestra opisala. Nisam znala da li će je to izlečiti, ali mislila sam da vredi pokušati. Neočekivano, bolest moje unuke počela je svakog dana sve više da se povlači, groznica je postepeno spala i uskoro je bila van opasnosti. Ubrzo smo pronašli još jedan lek i nakon što ga je određeno vreme uzimala, moju unuku noga više uopšte nije bolela! Bila sam veoma zahvalna Bogu. Nekoliko meseci kasnije, moja unuka je mogla da, uz potporu, napravi par koraka i stanje joj se postepeno poboljšavalo. Godinu dana kasnije, mogla je normalno da živi i hoda i oštećenja na njenom srcu su se oporavila. Kasnije, kad su stručnjaci iz bolnice u glavnom gradu pokrajine saznali da moja unuka ne samo da nije umrla, već i da se zapravo potpuno oporavila, nisu mogli da poveruju. Toliko smo para potrošili pokušavajući da je izlečimo u toj bolnici, ali nisu mogli da je spasu. Nekoliko velikih bolnici osudilo je moju unuku na smrt, ali kada sam otpustila svoje želje za blagoslovima, postala voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i predala svoju unuku Bogu, njena bolest je neočekivano izlečena uz pomoć par jeftinih domaćih lekova. Istinski sam videla Božju svemogućnost i suverenost. Sada je s mojom unukom sve u redu, osim blažeg šepanja i malo bržeg pulsa. Ljudi koji su upoznati s njenom bolešću kažu da je pravo čudo što se tako oporavila.

Božje reči kažu: „Ono šta ljudi koji veruju u Boga traže jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Mada svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu u određenoj meri propatili, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se jedino tako može steći istina i razumeti Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže iskustvom stečenim tokom bolnih kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kroz ovo iskustvo, donekle sam razumela želju za blagoslovima i nečistoće u svom verovanju u Boga. Moje viđenje vere se promenilo i zadobila sam pravo razumevanje Božje svemoguće suverenosti i pravedne naravi. Zaista sam osetila da je bilo dobro iskusiti te muke i da je to za mene bilo Božje pročišćenje i spasenje.