Oktobra 2020, odabrana sam da nadgledam rad na produkciji video-zapisa zajedno sa Vang Li, s kojom sam i pre radila. Znala sam da je pomalo opterećena svojom reputacijom i statusom i da bi se posvađala sa svakim ko je uvredi. Ali, dobro smo se slagale i nismo imale većih sukoba. Kasnije sam saznala da je razvila predrasude prema jednoj od sestara iz grupe, Sin Čeng. Kad je počela da mi priča o stanju svih iz grupe, Vang Li je prezrivim tonom rekla: „Sin Čeng nema dobru ljudskost i neverovatno je nadmena. Kad joj nešto predložim, ona ne samo da to odbije, već i počne da priča o mojim problemima. Ne igra pozitivnu ulogu u timu. Već sam u pismu starešini prijavila njene probleme i prikupila sam procene od drugih. Pripremamo se da je otpustimo.” Pročitala sam te procene i većina braće i sestara reklo je da je Sin Čeng nadarena u svojoj dužnosti i da je dobrog kova, ali da joj je narav pomalo nadmena. Rekli su da se ponekad tvrdoglavo drži sopstvenog mišljenja kada razgovaraju o poslu ali, ako bi se s njom otvoreno porazgovaralo, mogla je to da prihvati. Sve u svemu, i dalje je mogla da se razvija. Razmišljala sam: „To kako ju je Vang Li procenila nije bilo objektivno niti fer i Sin Čeng ne bi trebalo tek tako otpustiti zbog toga. Da li je Sin Čeng pobijala ideje Vang Li na način koji je ovu sramotio, pa je Vang Li stvorila predrasude prema njoj i želela da ona bude otpuštena? Ako jeste, Vang Li bi trebalo da promisli o sebi.” Nakon toga sam htela da joj ukažem na taj problem, ali onda sam pomislila: „Mnogo joj je stalo do toga da sačuva obraz – da li ću prestati da joj se sviđam nakon što to učinim? Kako ćemo se slagati ako nam se odnos pokvari?” Zato sam joj oprezno rekla: „Sin Čeng je nedavno prihvatila veru i malo je tvrdoglava, ali problemi joj nisu toliko ozbiljni da bismo je otpustili. Hajde da joj pomognemo kroz razgovor u zajedništvu.” Kad je to čula, izraz lica Vang Li se potpuno promenio i iznervirano je rekla: „Problem Sin Čeng nije to što je tvrdoglava već to što ima lošu narav. I ja sam pre razmišljala kao ti, ali sada mogu jasno da razlučim stvari. Pomozi joj ako hoćeš. Odsad možeš da preuzmeš odgovornost za njen rad.” Nisam baš znala šta da radim kad sam to čula. Pomislila sam: „Tek što sam se pridružila timu i još se nisam upoznala sa stvarima. Vang Li je svoju odgovornost prebacila na mene i to bi moglo usporiti naš rad. To je bilo prilično neodgovorno.” Želela sam s njoj da podelim još svojih razmišljanja, ali pošto sam videla koliko je hladna postala, plašila sam se da će dalji konflikt narušiti naš skladni odnos, pa sam ćutala.

Nekoliko dana kasnije, spremali smo se da promenimo lokacije jer je naš rad to zahtevao. Vang Li mi je iznenada rekla: „Hajde da ovog puta ne povedemo Sin Čeng. Trebalo bi da ostane ovde i promišlja.” Bila sam veoma iznenađena. Po čemu će se to što će ostati ovde razlikovati od toga što ćemo je otpustiti? To bi usporilo naš rad i bilo bi nepravedno prema njoj. Zabrinula sam se kad sam videla da Vang Li postupa po svojoj iskvarenoj naravi i želela sam da je razotkrijem jer je zloupotrebljavala svoju moć da ugnjetava Sin Čeng i da je odstrani. Ali setila sam se kako je imala otpor i loš stav prema meni kad smo par dana pre toga pričale o Sin Čeng, i ako bih detaljno analizirala suštinu njenih postupaka i razotkrila ih direktno njoj samoj, mogla bi reći da štitim Sin Čeng i da njoj pravim probleme. Ako bi to pokvarilo naš odnos i ako bi se naljutila na mene i odbacila me, da li bismo uopšte više mogle zajedno da radimo? Oklevala sam i progutala to što sam želela da kažem. Razmišljala sam: „Nema šanse. Ne bi trebalo direktno da je razotkrijem. Prosto ću odustati.” Zato sam promucala: „Starešina nije potvrdila nikakvu promenu u njenoj dužnosti. Da li je prikladno da je ostavimo ovde? Zar ne bi trebalo da čekamo odobrenje od starešine pre nego što je otpustimo? Neka pođe s nama. Tako će nam biti lakše da nastavimo s radom.” Vang Li nakon toga više nije insistirala. Znala sam da nisam otvoreno iznela njen problem i da će nastaviti da proganja Sin Čeng. Zbog toga sam osećala krivicu, ali sam onda pomislila: „Pošto smo saradnice, prosto ću je držati na oku i sprečiti je da izazove neke veće greške.” Nakon toga je nastavila namerno da isključuje Sin Čeng. Jednom, kad se ukazala prilika za profesionalnu obuku, pošto je Sin Čeng brzo učila, najbolja opcija bila je da nju pošaljemo na obuku pa da onda ona poduči ostale kad se vrati. Ali Vang Li je insistirala da pošaljemo drugu sestru koja nije tako dobro poznavala tu oblast rada. Takođe sam od ostalih saznala da je Sin Čeng nekoliko puta izrazila mišljenje suprotno onom koje je imala Vang Li i svi su smatrali ideje Sin Čeng dobrim, ali je Vang Li odbila da ih prihvati i zahtevala da je Sin Čeng posluša. Nakon što je Sin Čeng iznela svoje probleme tokom jednog okupljanja, Vang Li se naljutila i ignorisala je. Kad je Vang Li videla da Sin Čeng ima problema u svojoj dužnosti, nije htela da joj pomogne da ih reši, ne dajući tako Sin Čeng put koji bi sledila u svom radu i otežavajući joj stvari. Zaista mi je bilo neprijatno kad sam sve to saznala. Vang Li je oduvek prema Sin Čeng imala predrasude, isključivala je i ugnjetavala. Bio je to baš ozbiljan problem. Već je počinjao da prekida i koči rad. Znala sam da moram da porazgovaram s Vang Li. Tog dana sam skupila hrabrosti i rekla: „Nisi se oslobodila predrasuda prema Sin Čeng, zar ne? Ona je dobra u učenju novih tehnika. To što nećeš da joj dozvoliš da ide, pokazuje da imaš predrasude.” Čim sam to izgovorila, lice joj se smračilo i besno je rekla: „Već sam se oslobodila svojih predrasuda prema njoj, ali sad ih imam prema tebi. Projekat za koji je Sin Čeng odgovorna ništa ne postiže i to je njen problem. Davno sam ti rekla da treba da je otpustimo, ali ti se nisi s tim složila.” Uvidela sam da Vang Li nema nikakve samospoznaje. Kao nadzornica, nije promišljala o sebi kad rad nije išao dobro i prosto je izbegavala odgovornost. Bila sam prilično ljuta i stvarno sam htela direktno da razotkrijem suštinu njenih postupaka. Ali kad sam videla kako se opire, povukla sam se. Osetila sam se nekako sputanom i pomislila sam: „Rekla sam joj tek koju reč istine, a već je razvila tako negativno mišljenje o meni. Kad bih zaista na svetlost dana iznela sve njene probleme, pobesnela bi. To bi svakako uništilo naš odnos. Bilo bi bolje da više ništa ne kažem, a uostalom, već sam je pomalo prekorila. Pošto to neće da prihvati, prosto ću odustati.” Nakon toga, usled nekih promena u radu, uglavnom sam bila zadužena za neke druge poslove i manje sam viđala Vang Li.

Neočekivano, oko tri nedelje kasnije, rad Vang Li i dalje nije dao rezultate, a članovi tima bili su iscrpljeni i potišteni. Preneli su da ih je Vang Li, kad je videla da ne rade dobro svoju dužnost, samo izgrdila, ali da nije s njima razgovarala u zajedništvu niti ih usmerila. Svi su se zbog nje osećali toliko sputano i negativno da nisu znali kako da obavljaju svoju dužnost. Takođe su rekli da mesecima nije usmeravala Sin Čeng u njenom poslu. Svima su oči bile pune suza dok su mi to pričali. Više nisam mogla da ostanem smirena. Odavno sam uvidela probleme Vang Li, ali joj nisam ukazala na njihovu prirodu. Nije razumela sopstvenu iskvarenu narav i stalno je isključivala ljude zbog svojih predrasuda i odbijala da posluša savete drugih, sve dok rad gotovo nije potpuno stao. Osećala sam veliku krivicu. Kad sam došla kući, pročitala sam odlomak iz Božjih reči o razotkrivanju antihrista: „Po svemu sudeći, reči antihristȃ deluju posebno ljubazno, kulturno i ugledno. Ko god da krši načela ili prekida i ometa crkveni posao, antihrist ne razotkriva te ljude niti ih kritikuje; na to zažmuri, dopuštajući ljudima da pomisle kako je u svemu dobronameran. Bez obzira na vrste iskvarenosti koje ljudi otkrivaju i na to koja zla dela čine, antihrist je pun razumevanja i tolerantan. Ne ljuti se niti se razbesni, neće se razjariti ni kriviti ljude kad učine nešto pogrešno i naude interesima Božje kuće. Ko god da čini zlo i ometa rad crkve, on na to ne obraća pažnju, kao da to nema nikakve veze s njim, i zbog toga ljude neće nikada uvrediti. Za šta su antihristi najviše zainteresovani? Za to koliko ljudi ima visoko mišljenje o njima i koliko ljudi primećuje dok oni pate i s tim u vezi ih hvale. Antihristi smatraju da patnja nikad ne sme biti uzaludna; kakvu god muku da podnose, koju god cenu da plaćaju, koje god dobro delo da izvršavaju, koliko god da su brižni, uviđavni i puni ljubavi prema drugima, sve se to mora obaviti pred drugima kako bi što više ljudi to moglo da vidi. I koji im je cilj kad tako postupaju? Da steknu naklonost ljudi, da što više ljudi navedu da u svom srcu odobravaju njihove postupke, njihovo ponašanje i njihov karakter, pokazujući jasno da im je to po volji. Postoje čak i antihristi koji, kroz ovo spoljno lepo ponašanje, nastoje da o sebi stvore sliku ’dobre osobe’, tako da im se što više ljudi obrati za pomoć” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (10. deo)”). Antihristi neće ništa preduzeti kad vide da ljudi prekidaju rad crkve, jer žele da izgrade dobru sliku o sebi kod ostalih – zaista su sebični i ogavni. Razmišljajući o svom ponašanju u prošlosti, shvatila sam da sam se ponašala baš kao antihrist. Crkva je uredila da radim sa Vang Li da bismo mogle da nadopunjujemo jedna drugoj slabosti, držimo jedna drugu na oku i zajedno štitimo rad crkve. Ali, da bih zaštitila svoj „skladni” odnos s Vang Li i da bi ona nastavila da me smatra „dobrom osobom”, nisam se usuđivala da razotkrijem kako isključuje i ugnjetava Sin Čeng. Uvidela sam da se način na koji se ophodi prema drugima zasniva na njenoj iskvarenoj prirodi i da utiče na rad, ali nisam se držala istina-načela, nisam ništa preduzela niti sam je prijavila starešini. Plašila sam se da joj se više neću sviđati i da će nas to posvađati. Čak i kad sam skupila hrabrosti da joj nešto kažem tokom razgovora u zajedništvu, i dalje sam se ustručavala i nisam direktno i jasno istakla suštinu njenog ponašanja. Stalno sam je opravdavala. Stajala sam postrani i posmatrala kako iskuljučuje i ugnjetava braću i sestre, što je naškodilo njihovom život-ulasku i ozbiljno omelo rad crkve, a ja ipak nisam prstom mrdnula da pomognem. Konačno sam jasno uvidela da oni koji ugađaju ljudima možda spolja izgledaju kao dobri ljudi i nikog ne vređaju, ali su zapravo ljigaviji i lažljiviji. Sve rade samo da bi sebe zaštitili, da bi održali ime i status. Koriste površnu dobrotu da bi pridobili ljude i privukli ih sebi. Otkrivaju zlu narav istu kao kod antihrista. Promišljajući o svojim postupcima i ponašanju, osetila sam veliku krivicu i mrzela sam sebe. Kako sam mogla da budem tako ljigava, tako lažljiva? Obavljala sam tako važnu dužnost, ali bila sam neodgovorna i nisam se držala načela kad sam spazila probleme, što je oštetilo rad crkve i omelo živote drugih. Zar nisam time naškodila interesima crkve? Zaista nisam imala savesti! Molila sam se i pokajala pred Bogom želeći da prestanem da budem buntovna i da Ga povređujem i želeći da primenjujem istinu i zaštitim rad crkve.

Sledećeg dana, čim sam spomenula rad za koji je bila odgovorna Sin Čeng, lice Vang Li se smesta smračilo i počela je da se žali kako Sin Čeng u drugima budi negativnost. Uvidela sam da nimalo ne promišlja o sebi i da svu krivicu prebacuje na Sin Čeng. Pomislila sam: „Jedva da sam započela a ona je već ljuta. Ako spomenem sve njene probleme u radu, sigurno ću je iznervirati. Da li da nastavim da pričam?” Oklevala sam i osećala se nekako sputano, pa sam se u sebi pomolila i pomislila kako Bog od nas zahteva da budemo iskreni i da štitimo interese Božje kuće. To mi je dalo nešto hrabrosti. Bez obzira na to šta je ona mislila, znala sam da moram da podelim svoje iskreno mišljenje. Zato sam strogo i pravedno razotkrila da ona ugnjetava i kažnjava Sin Čeng. Ali, ona to nije prihvatala. Uporno je nastavljala da se prepire o tome ko je u pravu a ko ne. Potpuno je odbijala da prihvati istinu i spozna sebe. Uvidela sam koliko je ozbiljan njen problem i da nije mogla ostati na toj dužnosti, pa sam to prijavila našoj starešini. Starešina je rekla da je pokušala da pomogne Vang Li razgovarajući s njom o tome mnogo puta pre, ali da se i dalje nije promenila. Njeno ponašanje pokazalo je da nema dobru ljudskost i da nije htela da prihvati istinu, kao i da je bila nepodobna za taj rad. Stoga je morala da bude otpuštena što je pre moguće. Štaviše, starešina je želela da ja obavljam taj rad. Srce mi je zaigralo i pomislila sam: „Njen stav prema meni se promenio otkad sam razotkrila njene probleme. Ako odem lično da je otpustim, to će je ozbiljno uvrediti. Da li će me nakon toga mrzeti? Da li će misliti da sam je uzela na zub?” Bila sam zbunjena i nisam znala kako da se suočim s njom. Dok sam se brinula oko toga, pročitala sam Božje reči: „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo nameru i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje ispoljavaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. (…) Nemaš nikakvu moć nad onim što govoriš i činiš. Čak i da hoćeš, ne bi mogao da govoriš istinu niti da kažeš šta stvarno misliš. I da hoćeš, ne bi mogao da primenjuješ istinu. I da hoćeš, ne bi mogao da ispunjavaš svoje obaveze. Sve što govoriš, činiš i primenjuješ je laž; naprosto si površan. Potpuno si sputan i pod kontrolom svoje sotonske naravi. Možda bi želeo da prihvatiš i primenjuješ istinu, ali ti se zapravo ni ne pitaš. Kada te tvoje sotonske naravi kontrolišu, ti govoriš i činiš šta god ti sotonska narav naredi. Ti si tek obična marioneta iskvarene telesnosti; postao si oruđe u Sotoninim rukama. Posle se kaješ što si još jednom sledio iskvarenu telesnost i što nisi primenjivao istinu. Pomisliš: ’Ne mogu samostalno da prevaziđem telesnost, moram da se pomolim Bogu. Nisam se usprotivio onima koji su ometali rad crkve i grize me savest. Odlučio sam da, kada se to ponovo desi, moram da ustanem i orežem one koji čine nedela u obavljanju dužnosti i ometaju rad crkve, ne bi li se doveli u red i prestali da se bezobzirno ponašaju.’ Pošto konačno skupiš hrabrost da se oglasiš, ti se uplašiš i povučeš čim se druga osoba naljuti i lupi šakom o sto. Da li si sposoban da budeš glavni? Čemu ti služe odlučnost i volja? Ničemu. Sigurno ste doživeli mnoge incidente ove vrste: kada naiđete na poteškoće, vi dignete ruke, osećate da ne možete ništa da uradite i smatrate da ste beznadežan slučaj, predajete se beznađu i odlučujete da za vas nema nade i da ste ovoga puta potpuno isključeni. Kad priznaješ da ne stremiš ka istini, zašto se ne pokaješ? Da li si primenjivao istinu? Nemoguće je da ništa nisi razumeo nakon što si godinama slušao propovedi. Zašto nimalo ne primenjuješ istinu? Nikada ne tražiš istinu, a kamoli da je primenjuješ. Jedino što se stalno moliš, donosiš odluke, definišeš svoje težnje i u srcu daješ obećanja. I kakav je ishod? I dalje udovoljavaš ljudima, nisi spreman za probleme na koje nailaziš, nije te briga za zle ljude kada ih vidiš, ne reaguješ kada neko čini zlo ili prouzrokuje ometanje i ostaješ po strani kada nisi lično pogođen. Misliš: ’Ne oglašavam se o onome što me se ne tiče. Ne obazirem se apsolutno ni na šta što ne škodi mojim interesima, mojoj taštini ili imidžu. Moram da pazim, jer grom uvek u najviše drvo udara. Neću da pravim gluposti!’ Ti si pod čvrstom i nepopustljivom kontrolom tvojih iskvarenih naravi zlobe, lažljivosti, nepomirljivosti i odbojnosti prema istini. Teže ih podnosiš od zlatnog venca koji steže glavu kralju majmuna. Tako je mučno i nesnosno živeti pod kontrolom iskvarenih naravi!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su me probole kroz srce kao nož. Razmišljala sam o tome kako sam se uvek plašila da ću uvrediti Vang Li i kako se nisam usuđivala da primenjujem istinu i otkrivam činjenice. Kontrolisale su me te sotonske naravi koje imaju zli, lažljivi i oni kojima je istina odbojna. Smatrala sam sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje kao što su: „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, „Ako znaš da je nešto pogrešno, bolje je da manje pričaš o tome”, „Iskrenost nervira druge” kao zakone po kojima treba živeti. Nisam se usudila da govorim o stvarima koje sam videla, niti da se držim načela, kao ni da štitim rad crkve. Živela sam životom kukavice. Kad je starešina želela da otpustim Vang Li, bilo mi je veoma jasno da se to mora učiniti na pravi način, inače će se kasniti sa crkvenim radom. Ali nisam mogla da progovorim, plašeći se da ću je uvrediti. Spolja je izgledalo kao da sam dobra i da nikog ne želim da povredim, ali zapravo sam izdavala interese crkve kako bih održala pozitivnu sliku o sebi u srcima drugih. Štitila sam Vang Li u svakoj prilici, dopuštajući joj da prekida rad crkve. Bila sam kao štit Sotoni, dopuštajući mu da divlja crkvom. Bila sam licemerna, lažljiva osoba! Te sotonske filozofije su samo laži koje zaluđuju i povređuju ljude! Moderno društvo je tako mračno i zlo jer ljudi po njima žive. Ponašaju se kukavički i ogavno i mrze svetlost. Niko se ne usuđuje da se usprotivi, da podrži pravdu i razotkrije istinu. Ali oni koji se dodvoravaju, oni napreduju i stiču moć. U tome nema pravde niti pravednosti. Svi se međusobno lažu bez imalo iskrenosti. Takvi postaju ljudi koje je iskvario Sotona. Konačno sam jasno uvidela da te sotonske filozofije izgledaju kao da su u skladu s ljudskim predstavama, ali su zapravo đavolske reči kojima Sotona zaluđuje i kvari ljude. Ako po njima živimo, postajemo sve sebičniji, gori i lažljiviji. To je podao, pogan način života, bez i trunke ljudskosti.

Kasnije sam pročitala odlomak iz Božjih reči: „Ako ne zadržavaš ništa u sebi, ako se ne pretvaraš, ne zavaravaš i ne prikrivaš stvari, ako se potpuno otvoriš braći i sestrama, ne kriješ svoje najdublje ideje i misli, već dopuštaš drugima da vide tvoj pošten stav, onda će se istina postepeno ukoreniti u tebi, procvetaće i iznedriti plodove i, malo-pomalo, doneti rezultate. Ako ti je srce sve poštenije i sve više okrenuto Bogu, ako znaš da štitiš interese Božje kuće dok obavljaš svoju dužnost i savest ti je uznemirena kada ne zaštitiš te interese, to je onda dokaz da je istina ostvarila uticaj u tebi i da je postala tvoj život. Jednom kada istina postane život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i po potrebi ćeš takvu osobu moći da prepoznaš i razotkriješ. (…) Ako si neko ko stvarno veruje u Boga, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani, čak i ako tek treba da zadobiješ istinu i život. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu, biće ti nelagodno, i reći ćeš sebi: ’Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim, moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.’ Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati ovu hrabrost, odlučnost i sposobnost da tu stvar potpuno shvatiš, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju treba da snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće, i samim tim će tvoja dužnost biti ispunjena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam ovo pročitala, osećala sam se i krivom i motivisanom. Nakon svih tih godina verovanja i uživanja u istini koju Bog daruje, i dalje nisam mogla da podržim načela niti zaštitim rad crkve. Zaista nisam imala savesti! Morala sam da prestanem da ugađam ljudima. Nisam mogla da nastavim da živim po svojoj zloj, lažljivoj iskvarenoj naravi. Morala sam da se usudim da primenjujem istinu i zaštitim rad crkve. Nakon toga, otišla sam da porazgovaram s Vang Li i otpustila sam je. Takođe sam joj se otvorila tokom razgovora u zajedništvu, razotkrivajući redom njena ponašanja da ne prihvata istinu, da ugnjetava ljude i da prekida rad crkve. Prestala sam da govorim lepe stvari koje je neće povrediti da bih je slagala. Istinski sam želela da joj pomognem i da razotkrijem njene probleme da bi razumela svoju iskvarenu narav i iskreno se pokajala. Bila je toliko uzrujana da je zaplakala kad sam završila i rekla je da je spremna da prihvati uređenja crkve, da se vrati i istinski razmisli i nauči lekciju. Stanja braće i sestara su se nakon toga postepeno oporavila i rad je polako počeo da daje rezultate. Istinski sam osetila mir i lakoću koja proizlazi iz primenjivanja istine. To je jedini način da se živi u svetlosti.

Kasnije je došlo do nekih promena radnih mesta, pa sam počela da zalivam pridošlice s nekoliko drugih sestara. Uvidela sam da sestra Čen Si nije nosila veliki teret u dužnosti i da je bila nemarna i neodgovorna, što je uticalo na rad na zalivanju. To me je zabrinulo i želela sam da ukažem na taj njen problem kako bi mogla što pre da se promeni. Ali tek što smo se bile upoznale i jako smo se dobro slagale, pa sam se zapitala da li ću je iznervirati ako joj otvoreno kažem da je neodgovorna u dužnosti. Onda sam shvatila da razmišljam kao neko ko previše ugađa ljudima, pa sam se brzo pomolila. Potom sam pročitala Božju reč: „’Tada Bog Jahve zapovedi čoveku, rekavši mu: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.”’ (…) Možete li, iz tih nekoliko Božjih reči, da zaključite išta o Njegovoj naravi? Jesu li te Božje reči istinite? Ima li u njima ikakve obmane? Ima li laži u njima? Ima li ikakvog zastrašivanja? (Ne.) Bog je čoveku iskreno, istinito i pošteno rekao šta sme, a šta ne sme da jede. Bog je govorio jasno i jednostavno. Ima li u tim rečima ikakvog skrivenog značenja? Nisu li to izravne reči? Ima li potrebe za bilo kakvim pretpostavkama? Nema potrebe ni za kakvim nagađanjem. Njihovo je značenje već na prvi pogled očigledno. Čoveku je njihovo značenje potpuno jasno čim ih pročita. To znači da ono što Bog želi da kaže i što želi da izrazi dolazi iz Njegovog srca. Sve što Bog izražava je čisto, jasno i nedvosmisleno. Tu nema prikrivenih motiva ni skrivenih značenja. On se čoveku obraća neposredno, saopštavajući mu šta sme, a šta ne sme da jede. To znači da kroz ove Božje reči čovek može da vidi koliko je Njegovo srce prozirno i istinito. U njima nema ni trunke laži; ovde se ne radi o tome da ti neko kaže kako ne smeš jesti ono što je jestivo, niti da ti kaže: ’Probaj, pa vidi šta će ti se desiti’ sa stvarima koje ne možeš jesti. Božja namera nije takva. Sve što Bog u Svom srcu misli, On to i kaže” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”). Uvidela sam da je ono što je Bog rekao Adamu i Evi bilo savršeno jasno i otvoreno. On je iskren prema ljudima i ništa ne skriva. Božja suština je tako sveta. U poslednjima danima, Bog izražava istinu da bi sudio čoveku i grdio ga. Njegove reči direktno razotkrivaju i detaljno analiziraju čovekovu priroda-suštinu i otkrivaju našu unutrašnju ružnoću i nepravednost. Njegove reči su veoma jasne i ništa ne skrivaju. Možda jesu oštre, ali one su naše spasenje. Njihova svrha je da nas očiste i preobraze da bismo spoznali sebe, pobunili se protiv Sotone i proživeli istinsko ljudsko obličje. Sotona je sve suprotno tome: on je opak i zao i priča uvijeno, nikad ne govoreći direktno šta želi. Na početku je pričao lepe, lažne stvari koje su zvučale moguće da bi naveo Adama i Evu da zgreše i izdaju Boga. Živela sam po sotonskim filozofijama, otkrivajući zlu i lažljivu narav, baš kao Sotoninu. Da bih zaštitila svoje odnose s drugima i sačuvala sliku koju imaju o meni, mislila sam jedno a govorila drugo. Bila sam nepoštena kao zmija i tako nejasna i neodređena da drugi nisu mogli da razumeju tačno značenje mojih reči. Bilo sam tako ljigava i lažljiva. Proživljavala sam sliku Sotone a ne čoveka. Zgadila sam se samoj sebi kad sam to shvatila i nisam više želela da ugađam ljudima i budem lažljiva. Želela sam da primenjujem istinu i da budem iskrena osoba koja štiti rad crkve. Tokom okupljanja sledećeg dana, otvorila sam se po pitanju problema koje sam videla kod Čen Si i ona je uspela da prepozna sopstvene probleme nakon što smo razgovarale u zajedništvu. Videla sam da je njeno stanje nakon toga polako počelo da se menja i osećala sam se mnogo slobodnije.

Ova iskustva su mi pokazala da ne treba da živimo po sotonskim filozofijama i da varamo jedni druge. Treba da budemo jednostavni, otvoreni i iskreni u svom ophođenju prema drugima. Samo to predstavlja iskrenu ljubav od koje svi imaju koristi. Takođe sam uvidela da, kako bismo imali ljudskost i osetili mir i radost, moramo primenjivati iskrenost u skladu s Božjim zahtevima. To je jedini način da se proživi ljudsko obličje. Hvala Bogu!