U decembru 2011. godine, braća i sestre iz nekoliko crkava uhapšeni su jedni za drugim. Naša crkva je odredila sestru Čen Si, sestru Lijang Sin i mene da se odvojeno bavimo posledicama toga. Dana 25. decembra, odmah posle ručka, primila sam telefonski poziv. Glas sa druge strane govorio je vrlo užurbano i rekao: „Li Sin, imam loše vesti!” Kad mi je Čen Si to rekla, nisam mogla da dišem koliko mi je srce snažno udaralo. Šifrovanim jezikom mi je rekla da je tog jutra Lijang Sin uhapsila policija i da su uzeli crkveni novac. Čen Si je rekla da je verovatno prate i zamolila mene da nađem način da se pozabavim posledicama toga i da se brzo sklonim.

Sručila sam se na sofu i pomislila: „Policija nas sigurno prati i nadzire već neko vreme i došli su pripremljeni. Znam gde se čuvaju crkvene knjige i imovina. I Čen Si i Lijang Sin su bile tamo. Moram brzo da sklonim te stvari na sigurno mesto jer bi policija svakog trenutka mogla da ih zapleni.” Ali sam onda u sebi pomislila: „Možda je i policija otkrila to mesto. Ako sad odem, zar im neću onda pasti u ruke? Ako me uhvati, policija će me sigurno mučiti. Ako ne budem mogla da podnesem mučenje i izdam Boga, neću steći dobar kraj i odredište, zar ne?” Što sam više razmišljala o tome, sve sam se više plašila. Pomislila sam da bi mi možda bilo bolje da ostanem gde jesam i sačekam da se stvari smire. Ali sam osećala izuzetan nemir jer sad kad su interesi crkve pretrpeli gubitke, imala sam odgovornost da ih zaštitim. Kako sam smela da dozvolim sebi da u tom trenutku budem kukavica? Bila sam razapeta između sopstvene bezbednosti i interesa crkve i nisam znala šta da radim. Ali sam se onda setila odlomka Božjih reči: „Dok obavljaš svoju dužnost misliš na sopstvene interese, sopstvenu bezbednost, kao i na članove svoje porodice. Šta si ikada uradio za Mene? Kada si uopšte pomislio na Mene? Kada si uopšte sebe po svaku cenu posvetio Meni i Mom delu? Gde je dokaz tvoje usklađenosti sa Mnom? Gde je stvarnost tvoje odanosti prema Meni?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da tražiš način da budeš u skladu sa Hristom”). Božje reči su tačno otkrivale moje stanje. Suočena sa hapšenjem i mučenjem od strane velike crvene aždaje, prva misao mi nisu bile Božje namere niti zaštita rada crkve. Umesto toga, mislila sam samo na sopstvene interese. Bila sam prestravljena da ću biti uhapšena i mučena, a još više sam se bojala da će me mučenje slomiti, da ću postati Juda i da zbog toga nikad neću steći dobar kraj i odredište. Svi moji strahovi bili su usmereni na to da zaštitim sopstvene interese. U ovom ključnom trenutku, da bih zaštitila sebe, zanemarila sam interese crkve i želela da smanjim obim svoje dužnosti. Bila sam tako sebična i ogavna! Ma koliko bi policija mogla da bude okrutna, oni su ipak u Božjim rukama, a bez Božje dozvole, meni ne sme ni dlaka s glave da fali. Imajući to na umu, osetila sam se smirenije i manje sam se plašila. Pomislila sam na to kako je Gospod Isus razapet na krstu da bi dovršio delo iskupljenja za čitavo čovečanstvo. Zašto je Gospod Isus mogao nepokolebljivo da položi Svoj život da bi dovršio Božji nalog? Potražila sam delove Božjih reči koje govore o tome i one kažu: „Isus je bio kadar da ispuni Božji nalog – delo iskupljenja čitavog čovečanstva – jer je pokazao razumevanje prema Božjim namerama, ne praveći planove ili nagodbe za Sebe. Isto tako je bio prisan sa Bogom – Sami Bog – što vi vrlo dobro razumete. (Zapravo, On je bio Sami Bog kojem je Bog posvedočio. Ja ovde pominjem činjenicu o Isusu kako bih opisao problem.) On je bio kadar da Božji plan upravljanja smesti u samo središte i uvek se molio nebeskom Ocu i tražio volju nebeskog Oca. Molio se i govorio: ’Bože Oče! Ostvari ono što je volja Tvoja, i ne ponašaj se u skladu sa željama Mojim već Tvojim planom. Čovek možda jeste slabašan, ali zašto bi Ti za njega mario? Kako čovek može biti vredan Tvoje brige, čovek koji je poput mrava u Tvojoj ruci? U Svom srcu, jedino što želim je da ispunim volju Tvoju, i želeo bih da Ti možeš da učiniš ono što bi učinio u Meni prema Tvojim ličnim htenjima.’ Na putu za Jerusalim, Isus je bio u mukama, kao da Mu je nož bio zariven u srce, pa ipak nije imao ni najmanju nameru da povuče Svoju reč; uvek je tu bila moćna sila koja Ga je gurala napred do mesta na kojem će biti razapet. Na kraju je prikovan na krst i postao je oličenje grešnoga tela, tako dovršivši delo iskupljenja čovečanstva. Oslobodio se okova smrti i Ada. Pred Njim su smrtnost, pakao i Ad izgubili svoju moć i On ih je porazio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”). Kad sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči, prilično sam bila dirnuta. Da bi iskupio čovečanstvo, koje je živelo pod Sotoninom vlašću, Gospod Isus je dozvolio da Ga razapnu na krstu i prineo Sebe kao žrtvu za grehe čovečanstva, podnoseći tako mnogo bola i poniženja. On je na prvo mesto i iznad svega stavio ispunjenje Božjeg naloga, bez uslova i izgovora i bez obzira na to šta će On dobiti ili izgubiti. Međutim, kad je dužnost pala na mene, ja nisam pokušavala da u obzir uzmem Božje namere niti da ispunim svoju obavezu. Razmišljala sam samo o sopstvenoj bezbednosti i krajnjem odredištu. U tom trenutku sam se postidela sebe i osetila posebno kajanje i dug prema Bogu. Odmah sam pala na kolena i pomolila se Bogu da se pokajem.

Tada sam se setila himne Božjih reči, koju sam uvek volela da pevam. Ta pesma je Petrova molitva koju je izgovarao kad je bio strašno mučen tokom svoje kušnje.

Želim da posvetim čitav svoj život Bogu

1  (…) Ti znaš šta ja mogu da uradim, a Ti opet znaš koju ulogu ja mogu da igram. Želim da se stavim na milost Tvojim orkestracijama, i posvetiću Ti sve što imam.

2  Samo Ti znaš šta mogu da učinim za Tebe. Iako me je Sotona toliko prevario i bunio sam se protiv Tebe, verujem da me ne pamtiš po tim prestupima i da se ne ophodiš prema meni na osnovu njih. Želim da ceo svoj život posvetim Tebi. Ne tražim ništa, niti imam druge nade ili planove; samo želim da postupim u skladu sa Tvojim namerama i da sledim Tvoju volju. Ja ću piti iz Tvoje gorke čaše, i ja sam tu da mi zapovedaš.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako je Petar spoznao Isusa”

Petrova molitva me je dirnula i inspirisala. Bog je znao moj rast i koje dužnosti sam sposobna da obavljam, pa pošto je ova dužnost pripala meni, znala sam da treba da je ispunim bez oklevanja. Tada sam odlučila da ostavim po strani lične interese i uzmem u obzir Božje namere. Sledećeg dana sam požurila da sklonim knjige i imovinu. Bila sam veoma zabrinuta u tom trenutku. Bojala sam se da nešto može da krene naopako, pa sam se neprestano molila Bogu. Razmišljala sam o Božjim rečima: „Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Ove Božje reči su mi odmah dale veru. Bila sam u potpunosti u Božjim rukama i Bog je bio taj koji je odlučivao da li će naići opasnost. Moj posao je bio da obavim zadatak najbolje što mogu i da uradim šta mogu. Imajući Boga kao podršku, nisam imala čega da se bojim. Kasnije, kad su knjige i imovina premeštene na sigurno, srce mi se konačno smirilo.

Godinu dana kasnije, u decembru 2012. godine, našla sam se u periodu kad je jevanđelje šireno u velikoj meri i mnogi ljudi širom zemlje prihvatali su delo Svemogućeg Boga. Komunistička partija je bila besna. Koristila je svoje glasnogovornike u medijima da napadaju i kleveću Crkvu Svemogućeg Boga i mahnito je potiskivala braću i sestre i hapsila ih. U gradu gde sam živela, više od desetoro braće i sestara je bilo uhapšeno. Jednog dana, kad sam izašla u grad radi okupljanja, iznenada sam primila telefonski poziv od sestre Tijen Hui. Nervozno je rekla: „Imam loše vesti. Dogodilo se nešto…” Shvatila sam da možda ne može otvoreno da mi kaže telefonom, pa sam spustila slušalicu i pojurila nazad. Kad sam se našla sa Tijen Hui, saznala sam da policija traži dve sestre koje šire jevanđelje. Policija je objavila poternice za njima na propagandnim tablama, telefonskim stubovima, kapijama fabrika i svuda po ulicama. Koriste i njihove slike da proveravaju vozila koja prolaze i pešake jednog po jednog na mestima gde se graniče okruzi. Tijen Hui mi je rekla da su braća i sestre pomogli ovim dvema sestrama da nađu privremeno skrovište. Međutim, mnogi članovi porodica naše braće i sestara su čuli vesti da vlada podstiče što brže hapšenje tih vernica i da su zabrinuti da će članovi njihovih porodica takođe biti uhapšeni, pa zadržavaju braću i sestre kod kuće i ne dozvoljavaju im da idu na okupljanja. Diskutovala sam sa Tijen Hui šta da radimo i odlučile smo da zalivamo i podržavamo braću i sestre odvojeno, kako bi svako mogao da razume istinu, da ne bude sputan mračnim silama velike crvene aždaje i da može da ostane postojan u takvom okruženju.

Jednog dana sam otišla da podržim jednu sestru i kad smo završile razgovor u zajedništvu, već je bila prošla ponoć. Hodala sam sama tihim i praznim putem razmišljajući u sebi: „Morala sam da podržim ovu sestru tako kasno noću, a još uvek ima tako mnogo braće i sestara kojima je potrebno zalivanje i podrška. Trenutno je okruženje okrutno, pa ako nastavim da ovako jurim od kuće do kuće i ako me uhvate, ne znam kakvo će mučenje policija na meni primeniti. Hoće li me Komunistička partija nasmrt pretući jer mrzi ljude koji veruju u Boga? Ako me nasmrt pretuku, neću moći da vidim lepote carstva koje će nastati, zar ne? Obavljanje ove dužnosti je isuviše opasno! Niko nije eksplicitno uredio da trenutno podržavam braću i sestre, pa zašto se onda izlažem ovom riziku?” Što sam više razmišljala o tome, sve sam se više plašila. Kad sam stigla kući, primila sam pismo od jedne sestre. Ona i više od dvanaestoro braće i sestara je bilo uhapšeno zbog propovedanja jevanđelja. Upravo je bila puštena. U pismu je rekla da su nam braća i sestre u zatvoru rekli da ne brinemo za njih. Iako su uhapšeni, zatvoreni i trpe nedaće, smatraju čašću to što ih progone zbog propovedanja jevanđelja. Sestra je takođe rekla da će, nakon nekog vremena, kad se uveri da je policija prestala da je prati i nadzire, nastaviti da propoveda jevanđelje. Kad sam pročitala njeno pismo, osetila sam snažnu krivicu. Ova braća i sestre su patili u zatvoru, ali umesto da se žale, oni su progon zbog propovedanje jevanđelja posmatrali kao čast. Onda sam pomislila na sebe. Ja sam samo podržavala braću i sestre i obavljala neke poslove da rešim posledice talasa hapšenja, ali sam se uvek brinula da će me uhapsiti i nasmrt pretući. Mislila sam samo na svoje lične interese, na kraj i odredište. Što sam više razmišljala o tome, sve sam više osećala kajanje i krivicu. Bila sam tako sebična i ogavna i nisam bila vredna Božjeg zalivanja i potpore. Tada sam se setila odlomka Božjih reči: „Divim se cvatu ljiljana po brdima; cveće i trave prostiru se niz padine, ali ljiljani obasjavaju Moju slavu na zemlji još pre dolaska proleća – može li čovek tako nešto da postigne? Da li bi i on mogao da o Meni svedoči na zemlji pre Mog povratka? Da li bi mogao da u Moje ime posveti sebe u zemlji velike crvene aždaje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 34. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Pročitala sam još jedan odlomak: „Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a ispunjenje mnogih Njegovih reči zahteva vreme; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Promislivši o Božjim rečima, shvatila sam ponešto o Božjoj nameri. Bog dozvoljava velikoj crvenoj aždaji da nas progoni kako bi usavršio našu veru i pokornost. U poslednjim danima, Bog usavršava grupu ljudi da postanu pobednici, koji, ma koliko opasna i strašna bila situacija, mogu da sačuvaju svoje dužnosti, da primenjuju istinu i ostanu postojani u svedočenju. To je bio trenutak kad je trebalo da ostanem postojana u svom svedočenju Bogu, ali zarad sopstvene bezbednosti, htela sam da napustim svoju dužnost i pobegnem iz te situacije. Bila sam istinski sebična i ogavna! Razmišljala sam o cveću i biljkama pored puta. Ma koliko snažna hladnoća ili vrelina bila, ma koliko nemilosrdna sredina, onoliko koliko im je Bog odredio da im traje sezona rasta, oni rastu i cvetaju, svedočeći o delima Stvoritelja. Zašto sam onda ja postala uznemirena i slaba u trenutku kad je situacija makar malo postala teška? Zašto nisam mogla da ispunim malo dužnosti stvorenog bića? Zaista sam manje vredela od cveća i biljaka pored puta. Kako sam mogla da budem vredna toga da živim u Božjem prisustvu? Osećala sam se vrlo žalosno, pa sam promislila o sebi: „Zašto sam svaki put kad bih se susrela sa hapšenjem i progonom od strane velike crvene aždaje i kad je trebalo da ispunim svoju dužnost, uzimala u obzir samo sopstvene interese i nisam ustala da branim rad crkve?”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Bog je večno nadmoćan i častan, dok je čovek večno prizeman i bezvredan. To je zato što se Bog večno žrtvuje i posvećuje Sebe čovečanstvu; dok čovek večno uzima, i trudi se samo zarad sebe; Bog se večno muči zarad opstanka čovečanstva, dok čovek, nasuprot tome, nikada ničim ne doprinosi pravdi niti svetlosti, a čak i ako čovek izvesno vreme ulaže neki trud, taj trud ne može da izdrži nijedan udarac, jer taj čovekov trud je uvek zarad njega samog, a ne zarad drugih; čovek je uvek sebičan, dok je Bog večno nesebičan; Bog je izvor svega pravednog, dobrog i lepog, a čovek je taj koji uspeva da izrazi svu ružnoću i zlo. Bog nikada neće promeniti Svoju suštinu pravde i lepote, dok je čovek savršeno sposoban da u svakom trenutku i u svakoj situaciji izda pravdu i udalji se od Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno razumeti Božju narav”). Nakon što sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči, bila sam duboko dirnuta. Da bi spasao čovečanstvo od Sotonine sile, Bog se dva puta ovaplotio i ma koliko poniženja i patnje trpeo, Bog je uvek izražavao istinu i radio na spasenju ljudi i nikad nije odustao od Svog cilja da spase ljude. Njegova suština je nesebična i dobra. A ja sam živela po sotonskim filozofijama poput: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi”. Prvo sam uzimala u obzir sopstvene interese u svemu i uopšte nisam uzela u obzir rad crkve. Kad nešto nije zahtevalo neko veće mučenje, i nije se ticalo moje budućnosti i odredišta, mogla sam malo da se dam ili da to ostavim. Čim sam se suočila sa pretnjom da budem uhapšena i progonjena, stalno sam se plašila da ću biti uhvaćena, da ću biti nasmrt pretučena i da nikad neću steći dobar kraj i odredište. Stalno sam htela da ostavim svoju dužnost. Nisam želela da razmišljam o negativnostima i slabostima braće i sestara niti sam htela da razmišljam o Božjim brigama. Jedino sam razmatrala sopstvene interese. Kako bi iko mogao reći da imam savest? Kad sam na to pomislila, posebno sam se posramila, pa sam kleknula i pomolila se Bogu: „Bože! Ja sam sebična i ogavna i nemam nimalo ljudskosti. Želim da Ti se pokajem i da zalivam i podržavam braću i sestre.” Nakon molitve sam pomislila na još jednu himnu Božjih reči:

Treba da napustiš sve zarad istine

1  Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka.

2  Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

Razmišljajući o rečima Božjim, duboko sam se potresla. Čak i kad bih jednog dana bila uhapšena i zatvorena, ili čak nasmrt mučena, ipak bi to bila smrt mučenika koji je obavljao dužnost stvorenog bića, što je časna stvar. Sposobnost da se prevaziđu sputavanja zbog straha od smrti i da se ispuni dužnost stvorenog bića predstavlja snažno svedočenje koje se daleko čuje i sto puta je bolje od života koji živim u zamci svoje iskvarene naravi i tavorenja u sramnoj egzistenciji. Kad sam to shvatila, osetila sam duboko olakšanje.

Sledećeg dana smo pozvali nekoliko braće i sestara da se okupimo. Kroz razgovor o Božjim rečima, svi su razumeli da se Božja mudrost sprovodi na osnovu Sotoninih trikova, da Bog dozvoljava progon i patnje kako bismo usavršili svoju veru i da je velika crvena aždaja samo sredstvo u Božjem delu. Nakon ovog razgovora svi su bili voljni da ispunjavaju svoje dužnosti da podrže drugu braću i sestre. Kad sam videla braću i sestre da izlaze iz svoje negativnosti i slabosti i postaju snažniji, posebno sam bila dirnuta. Videla sam da nijedna neprijateljska sila ne može da potisne autoritet i snagu Božjih reči. Nakon iskustva sa ovim talasom progona i hapšenja, svi su imali više vere u Boga i znala sam da je sve to bila Božja blagodat. Setila sam se Božjih reči: „Dokaz progresivnog kolapsa velike crvene aždaje može se videti u stalnom sazrevanju Božjeg naroda; to je očigledno i svakome vidljivo. Sazrevanje Božjeg naroda znak je smrti neprijatelja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Bog je koristio sumanuta hapšenja od strane velike crvene aždaje kao sredstvo da usavrši Svoj izabrani narod. Kroz progone, Bog je usavršio veru i pokornost braće i sestara i svi su napredovali u životu. Upravo to je cilj koji Božje delo treba da postigne. Kad sam videla da se Božje reči ispunjavaju, moja vera je porasla i moja motivacija da obavljam svoju dužnost bila je veća nego ikad.

Nedugo nakon ovog incidenta, dobila sam vesti da je policija locirala grad gde su se sestre sa poternice krile tako što su nadzirali telefonske razgovore i išli su od kuće do kuće da bi ih pronašli. Policija je takođe postavila punktove za pretres duž puta. Neka braća i sestre su se izložili riziku da odvedu te dve sestre u pećinu van grada. Vreme je bilo veoma hladno ta dva dana, te dve sestre su bile iscrpljene od skrivanja i života u bekstvu i nisu mogle da nabave hranu, pa je bilo nemoguće da dugo ostanu u pećini. Morali smo da ih spasemo. Pomislila sam: „Poternice za sestrama postavljene su po celoj ulici i policija proverava sva vozila koja prolaze. Ako odvezemo sestre i ako nas uhvati policija, sigurno ćemo biti optuženi za skrivanje begunaca. Kad nas policija uhapsi, tući će nas dok postoji i tračak života u nama i ako umrem od tog premlaćivanja, kako ću stremiti ka istini i biti spasena?” Kad mi je ta misao prošla kroz glavu, shvatila sam da sam sebična i ogavna i da ponovo mislim samo na sebe, pa sam odmah izgovorila molitvu Bogu u sebi i zamolila Ga da zaštiti moje srce da mogu da stanem uz Njega bez razmišljanja o ličnim interesima. U tom trenutku pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da izvrše svoju dužnost radeći ono što treba da rade, i radeći ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Obavljanje dužnosti je poziv stvorenog bića i ne bi trebalo da postavljamo bilo kakve uslove da bismo to radili. Ma koliko opasna bila sredina i da li ćemo imati dobar kraj i odredište ili ne, treba da ispunjavamo svoju dužnost. Takav razum treba da poseduje stvoreno biće. Moja dužnost je bila da zaštitim svoje sestre. Čak i ako bi me uhvatili dok sprovodim svoje sestre i ako bi me nasmrt pretukli, umrla bih zarad obavljanja svoje dužnosti kao stvoreno biće, što prestavlja čast! Shvativši Božju nameru, otišla sam sa ostalima da spasem te dve sestre. Sakrili smo ih u prtljažnik automobila i iz straha od toga da će nas policija otkriti, izbegavali smo glavne puteve i išli putićima kroz šumu. Tokom čitavog puta sam se neprestano molila Bogu da nas zaštiti. Nakon oko sat vremena, uspešno smo odveli naše sestre do njihovog odredišta i osetila sam kao da sam se oslobodila velikog tereta. Dok smo žurili nazad u okrug, zaustavila nas je policija, ali u autu nije bilo nikog koga traže, pa su nas pustili da nastavimo put. Bilo je baš napeto!

Kroz svoje iskustvo, uvidela sam da je, u želji da sruši Božje delo, da izvrši pritisak na vernike u Boga i uhapsi ih, Komunistička partija došla do tačke ludila, ali koliko god mahnita postala, i dalje je podređena Božjim suverenim uređenjima i samo je sredstvo u Božjim rukama. Takođe sam konačno shvatila šta je Bog mislio kad je rekao: „U svim Mojim planovima, velika crvena aždaja je Moj kontrast, Moj neprijatelj, kao i Moj sluga; budući da je takva, nikada nisam ublažio Svoje ’zahteve’ prema njoj. Prema tome, završna etapa dela Mog ovaploćenja dovršava se u domu velike crvene aždaje – tako da ona može pravilnije obavljati službu za Mene, posredstvom koje ću je Ja osvojiti i dovršiti Svoj plan” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 29. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). U poslednjim danima, od velike je važnosti da Bog sprovodi Svoje delo u Kini, u jazbini velike crvene aždaje. Bog koristi usluge velike crvene aždaje da usavrši našu veru i da usavrši grupu ljudi da postanu pobednici. Bog je istinski mudar! Hvala Svemogućem Bogu!