Godine 2014. kada sam bila crkveni starešina, bila sam donekle efikasna u obavljanju svoje dužnosti, stekla sam neko iskustvo i imala sam utisak da razumem istinu. Kada sam nailazila na probleme, nisam tragala za istina-načelima i često sam radila šta mi je volja. U to vreme je neko prijavio da starešine dve crkve imaju lošu ljudskost i da druge potiskuju i sputavaju. Bila sam pristrasna i verovala sam u ono što sam čula, bez detaljnog razumevanja stvarne situacije. Zato sam smenila jednog od starešina koji je mogao da radi stvaran posao i umalo pogrešila proterivanjem drugog. To je ozbiljno uticalo na rad obe crkve. Više starešine su me oštro orezale zato što sam bila bezobzirna i svojeglava u obavljanju svoje dužnosti, što nisam postupala u skladu sa istina-načelima i što sam samovoljno smenjivala i proterivala ljude. Ali ja stvarno nisam spoznala sebe i pokušala sam da ih ubedim i da se opravdam. Uostalom, ko ne greši u obavljanju svoje dužnosti? Pošto nisam prihvatila istinu i pošto sam često kršila načela u svom radu, bila bezobzirna i svojeglava, prekidala i ometala rad crkve, više starešine su me smenile. Nakon što sam smenjena, više starešine mi nisu dodelile nikakvu dužnost i pustili su me da razmislim o sebi. U to vreme nisam razumela Božju nameru i bila sam veoma negativna. Osećala sam da sam se u svim tim godinama vere u Boga, odrekla porodice i karijere i da sam često obavljala svoju dužnost čak i kada sam bila bolesna. Možda nisam mnogo doprinela, ali sam svakako vredno radila. Biti smenjen je jedno, ali zašto mi čak ni dužnost nije dodeljena? Napravila sam samo dve greške, pa zar se na taj način nije previše oštro postupilo prema meni? Naročito kada sam videla da braća i sestre, koji nikada nisu bili starešine, još uvek obavljaju svoju dužnost, dok ja, bivši starešina, uopšte nisam imala dužnost. Pomislila sam: „Izgleda da ne mogu da budem starešina. Kao starešina, morate ispuniti visoke standarde i stroge zahteve. Ako jednog dana budete malo nemarni, vaš život vernika u Boga mogao bi da se završi. Kako to može dovesti do bilo kakvog dobrog kraja i odredišta? Bez obzira na sve, nikada više neću biti starešina.” Narednih nekoliko godina, uvek sam radila na tekstovima u crkvi, i iako je bilo prilika da se kandidujem na izborima za starešinu ili delatnika, uvek sam izbegavala da učestvujem. U to vreme nisam bila svesna svojih problema i mislila sam da je mudro da tako postupim.

U maju 2020. godine trebalo je da crkva izabere starešine. Srce mi je bilo uzburkano: „Moj rad na tekstovima je prilično dobar i ne želim da učestvujem na izborima. Bilo bi loše ako me izaberu za starešinu. Biti starešina je naporan, nezahvalan zadatak. Očekuje se da to uradite dobro, a ako je rad crkve odložen, starešina mora da preuzme odgovornost. Dakle, zaista je tačno da ’svako ima neke koristi od toga, a samo jedna osoba snosi krivicu.’ Ranije, dok sam bila starešina, napravila sam nekoliko prestupa. Kada bih ponovo služila kao starešina i uradila nešto što bi prekršilo načela i nanela veliku štetu radu crkve, u najboljem slučaju bih bila smenjena. U najgorem slučaju, bila bih proterana i izgubila bih šansu da budem spasena.” Imajući te misli na umu, našla sam izgovor i rekla da mi se problem sa srcem pogoršao u poslednje vreme, pa nisam mogla da učestvujem na izborima. U to vreme sam pomalo osećala krivicu. „Zar to nije izbegavanje izbora?” Ali mislila sam da stvarno nisam dorasla da budem starešina, a i zaista sam nedavno imala neku srčanu tegobu, tako da sam imala razlog da ne idem. Takav način razmišljanja mi je pomogao da nestane svaki nespokoj i krivica koju sam osećala. Kasnije, kada su bili naredni izbori, i dalje nisam želela da učestvujem, osećajući da je opasno biti starešina! Bilo je tu puno posla i mnogo problema sa kojima se trebalo nositi, a mogla sam da budem razotkrivena u bilo kom trenutku. Dok nisu bili starešine, izgledalo je da neka braća i sestre oko mene nisu imali nikakvih problema. Ali kada su postali starešine, neki su otkriveni kao lažne starešine i smenjeni su, dok su drugi otkriveni kao rđavi ili kao antihristi, pa su uklonjeni ili proterani. Delovalo je da status zaista otkriva ko su ljudi zapravo! Na kraju sam odustala i nisam se kandidovala na izborima.

Nedugo nakon što sam došla kući, iznenada mi je pozlilo. Imala sam dijareju i temperaturu, a lekovi nisu pomagali. Nakon što sam nekoliko dana patila, konačno sam se oporavila. Ali ruke i vrat su mi tada postali prekriveni malim crvenim tačkama. Moje stanje je postajalo sve ozbiljnije, i čim sam počela da se znojim, osetila sam intenzivan bol po celom telu. Posle nekoliko dana bila sam potpuno iscrpljena od borbe sa svojom bolešću i shvatila sam da moja bolest nije bila slučajnost – to je bila Božja disciplina. Ali nisam znala na koju stranu da se okrenem da bih razmislila i razumela. Molila sam se Bogu i zamolila ga da me usmeri da spoznam sebe i da naučim svoju lekciju.

Kada je moja starešina saznala da sam bolešljiva, podsetila me je da razmislim o svom stavu prema izborima i našla odlomak Božjih reči koje se tiču mog stanja: „Kada ljudi sotonske prirode postignu status, dovode sebe u opasnost. Pa šta onda da rade? Zar za njih nema puta? Kada se jednom nađu u toj opasnosti, zar za njih nema puta nazad? Reci Mi, kada čovek jednom stekne status – bez obzira na to ko je u pitanju – postaje li on antihrist? Je li to uvek tako? (Ako ne stremi ka istini, postaće antihrist, ali ako stremi ka istini, neće.) To je apsolutno tačno: ako čovek ne stremi ka istini, sigurno će postati antihrist. A da li svi koji idu putem antihrista biraju taj put zbog statusa? Ne, oni to uglavnom rade zato što ne vole istinu, zato što nisu pravi ljudi. Imali status ili ne, ljudi koji ne streme ka istini svi redom idu putem antihrista. Koliko god propovedi čuli, ti ljudi ne prihvataju istinu, ne idu pravim putem, već odlučno koračaju prema putu nepoštenja. Slično je sa ishranom: neki ne jedu namirnice koje im hrane telo i podržavaju normalno postojanje, već insistiraju na tome da jedu stvari koje im škode, tako da na kraju sami sebi iskopaju jamu. Nije li to njihov sopstveni izbor? Nakon što ih isključe, neke će starešine i delatnici širiti razne predstave i govoriće: ’Ne valja biti starešina i ne treba sebi dozvoliti da stekneš status. Ljudi su u opasnosti čim steknu status i Bog će ih raskrinkati! Kada budu raskrinkani, neće ispunjavati uslove čak ni da budu obični vernici i neće primati nikakve blagoslove.’ Šta treba da znači kad neko ovako nešto kaže? To, u najboljem slučaju predstavlja nerazumevanje Boga, a u najgorem – bogohuljenje. Ako ne hodaš pravim putem, ne stremiš ka istini i ne slediš Božji put, nego uporno koračaš putem antihrista, pa završiš na Pavlovom putu i doživiš isti ishod, isti kraj kao i Pavle, a nastaviš da se žališ na Boga i da Mu sudiš kao nepravednom, nisi li onda pravi pravcati antihrist? Takvo je ponašanje prokleto! Kada ljudi ne razumeju istinu, oni uvek žive po svojim predstavama i uobrazilji, često pogrešno shvataju Boga i osećaju da se Božja dela ne slažu sa njihovim predstavama, što u njima izaziva negativna osećanja; to se dešava stoga što ljudi imaju iskvarenu narav. Govore negativne stvari i žale se jer im je vera preslaba, rast sićušan i razumeju premali broj istina – ali sve je to oprostivo i Bog te stvari ne pamti. A ipak, ima onih koji ne idu pravim putem, već idu baš putem prevare, otpora, izdaje Boga i borbe protiv Njega. Bog takve ljude na kraju kazni i prokune, te se oni strmoglavljuju u propast i uništenje. Kako uopšte dotle doguraju? Tako što nikada nisu razmišljali o sebi niti su sebe upoznali, što nikada ne prihvataju ni delić istine, već su bezobzirni i svojeglavi i tvrdoglavo odbijaju da se pokaju, pa se čak žale na Boga i nazivaju Ga nepravednim kada ih razotkrije i isključi. Mogu li takvi ljudi biti spaseni? (Ne mogu.) Nikako ne mogu. Je li, dakle, istina to da niko ko je bio razotkriven i isključen ne može biti spasen? Ne može se reći da je iskupljenje baš sasvim izvan domašaja takvog čoveka. Ima i onih koji su razumeli premalo istina, koji su mladi neiskusni – i koje, čim postanu starešine i delatnici i steknu status, počne da usmerava njihova iskvarena narav, pa teže statusu i uživaju u njemu, a time prirodno hodaju putem antihrista. Ako, nakon što su raskrinkani i nakon što im je suđeno, uspeju da razmisle o sebi i da se iskreno pokaju, da, kao narod Ninive, napuste rđavost i prestanu da hodaju putem zla kojim su nekad hodali, onda i dalje postoji mogućnost da budu spaseni. Ali, koji uslovi treba da budu ispunjeni da bi se ta mogućnost ostvarila? Moraju iskreno da se pokaju i da budu u stanju da prihvate istinu. Ako su ti uslovi ispunjeni, onda za njih još ima nade. Ako nisu u stanju da razmišljaju o sebi, uopšte ne prihvataju istinu i nemaju nikakvu nameru da se iskreno pokaju, biće u potpunosti isključeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako razrešiti iskušenja i okove statusa”). Nakon čitanja Božjih reči, moja starešina me je podsetila: „Uvek misliš da je lako biti razotkriven, smenjen ili isključen kad si starešina. Da li je to ispravno gledište? Da li su ljudi razotkriveni i isključeni zavisi od toga da li streme ka istini i kojim putem idu. To nema veze sa tim da li su oni starešine. Ako je osoba starešina, ali ne stremi ka istini ili ne ide pravim putem, ako čini zlo, ometa i prekida crkveni rad i odbija da se pokaje, ona će svakako biti razotkrivena i isključena. Iako neke starešine odstupaju u vršenju svoje dužnosti i čine prestupe, ako mogu da prihvate istinu, da razmisle o sebi i spoznaju sebe, i da se istinski pokaju, crkva će im dati mogućnosti da nastave praktično da deluju. Čak i ako su niskog kova i nisu kvalifikovani da budu starešine, biće premešteni na vršenje odgovarajuće dužnosti. Sa toliko starešina u crkvi, zašto neki sve više shvataju istinu i sve bolje obavljaju svoju dužnost? Zašto neki ljudi stalno rade zle stvari, bivaju razotkriveni kao lažne starešine i antihristi, i na kraju budu isključeni? Da li njihovi neuspesi imaju veze sa starešinstvom? Crkva je isključila mnoge zle ljude, od kojih mnogi nisu bili starešine. Isključeni su jer je njihova priroda imala odbojnost prema istini i bila neprijateljski raspoložena prema njoj; nisu išli pravim putem i vršeći svoju dužnost bezobzirno su činili nedela i izazvali ometanja i prekidanja. Ima li to neke veze sa starešinstvom?”

Nakon što sam čula besedu starešine, bila sam dirnuta. Bila je u pravu – samo zato što neko postane starešina i ima status ne znači da će biti razotkriven i isključen. To se dešava zato što ljudi nakon što steknu status ne idu pravim putem i ne streme ka istini. Oni samo žude za prednostima statusa, rade šta im je volja, bezobzirno čine nedela i izazivaju ometanja i prekidanja. To ih čini lažnim starešinama i antihristima koji su smenjeni i isključeni. Pomislila sam na brata Fang Suna, koji je pre nekog vremena smenjen. Kao starešina, uvek se razmetao i pritom omalovažavao i marginalizovao braću sa kojima je radio. Oni su se zbog toga osećali sputano, pa nisu mogli normalno da obavljaju svoje dužnosti. Starešine su mnogo puta razgovarale u zajedništvu sa Fang Sunom. Ali on se nikada nije promenio i zato je naknadno smenjen. Kada sam ja smenjena sa pozicije starešine, to je bilo i zato što sam često bila bezobzirna i svojeglava. Kada su moja braća i sestre prijavili probleme sa starešinama dvaju crkava, nisam poštovala načela i nisam istraživala i proveravala te prijave. Umesto toga, ja sam ih nepromišljeno osudila, pa čak i smenila jednog, a drugog zamalo proterala. Kao rezultat toga, nanela sam štetu obojici starešina i izazvala haos u crkvama. Sada, kada se osvrnem na to, sve što sam uradila bilo je zlo; prekidala sam crkveni rad, a braći i sestrama sam nanela štetu. Na sreću, te dve greške su otkrivene i ispravljene. U suprotnom, posledice bi bile katastrofalne! Shvatila sam da to što sam smenjena zapravo nije imalo nikakve veze sa statusom ili time što sam starešina. Smenjena sam jer je moja narav bila previše nadmena; kada sam se suočavala sa problemima, nisam tragala za istinom i nisam radila stvari na osnovu načela. Umesto toga, ponašala sam se samovoljno i bezobzirno činila nedela, ometajući rad crkve. A kada su me orezali, nisam razmišljala o sebi. To što sam smenjena je u skladu sa načelima i pokazuje Božju pravednost. Ali sve vreme, nisam poznavala sebe. Uvek sam imala odbrambeni stav prema Bogu, pogrešno Ga razumela i mislila da sam razotkrivena jer sam starešina. Bila sam tako apsurdna i nerazumna! Tek sada sam shvatila da bih tada, s obzirom na moju nadmenu narav, možda napravila mnogo veće zlo da nisam odmah smenjena i sprečena da činim zlo. Moje smenjivanje je bilo Božji način da me zaštiti, a takođe i dobra prilika da razmislim i spoznam sebe. Pomislila sam i na sestru Vang Rui, nekoga sa kim sam ranije sarađivala. I ona je bila smenjena, ali je posle svog neuspeha bila u stanju da razmisli o sebi, spozna sebe, izvuče pouke i pokaje se pred Bogom. Kasnije, kada je ponovo bila starešina umela je da traga za istinom i da radi na osnovu načela i vidno je napredovala. Nakon razmišljanja o tim stvarima, shvatila sam da ljudi ne budu razotkriveni i isključeni zbog svog statusa – oni su žrtve sopstvenih iskvarenih naravi. Ako se iskvarena narav ne reši, čak i ako neko nije starešina i ne čini zlo sa statusom starešine, on će ipak biti isključen zbog toga što nije stremio ka istini. Kada sam to shvatila, moje stanje se malo promenilo, ali sam i dalje imala dozu zabrinutosti: „Moje razumevanje istine je plitko. Mnoga crkvena pitanja zahtevaju donošenje odluka od strane starešina, a ako se stvari ne urede dobro, a rad crkve se ometa i prekida, može doći do prestupa. Ako neko nije starešina i nije uključen u takav rad, taj rad ih neće naterati da čine zlo ili da se protive Bogu. Zato je bolje da se ne kandidujem na izborima.” Posle toga, starešina mi je pokazala još jedan odlomak Božje reči: „Ne želim da vidim da se iko oseća kao da ga je Bog ostavio da se smrzne na hladnoći, da ga je Bog napustio ili da mu je okrenuo leđa. Sve što želim da vidim jeste da svi koračate putem traganja za istinom i težnje ka razumevanju Boga, kako hrabro marširate napred, nepokolebljivo odlučni, bez ikakvih bojazni ili tereta. Bez obzira na greške koje ste počinili, ma koliko da ste daleko odlutali i ma koliko da ste ozbiljno prestupili, nemojte da dozvolite da vam to postane teret ili višak prtljaga, koji ćete morati da nosite sa sobom u svom stremljenju ka razumevanju Boga. Samo nastavite da marširate dalje. U svakom trenutku, Božja namera da spase čoveka se nikada ne menja; To je najdragoceniji deo Božje suštine” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Bila sam duboko dirnuta Božjom rečju. Bog neće odustati od spasavanja ljudi zbog njihovih trenutnih propusta i prestupa. Umesto toga, On im daje priliku da se pokaju. Ljudi koji prave greške i čine prestupe u vršenju svoje dužnosti nemaju čega da se plaše. Sve dok su ljudi u stanju da se promene, Bog će nastaviti da ih vodi. Iako sam počinila nekoliko prestupa, crkva mi je ipak dala priliku da razmislim o sebi i da se pokajem. Nije me osudila i isključila zbog tih prestupa. Ali nisam razmišljala o sebi, zadržala sam odbrambeni stav prema Bogu i pogrešno Ga razumela, i nisam bila voljna da budem starešina ili delatnik. Bila sam tako tvrdoglava! Kada sam to shvatila, osetila sam grižu savesti i krivicu, pa sam se pomolila Bogu: „O Bože! Previše sam buntovna. Ne želim više pogrešno da Te razumem i da imam odbramben stav prema Tebi. Sada sam spremna da se pokajem. Preklinjem Te da me vodiš i ispraviš me gde sam grešila.”

Tada sam se zapitala zašto sam pogrešno razumela Boga i sve vreme imala odbramben stav prema Njemu. Šta je bio osnovni uzrok? U to vreme, moja starešina je pročitala odlomak Božjih reči koji mi je bio od velike koristi. Svemogući Bog kaže: „Ako si lažljiv, onda ćeš biti rezervisan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru. U nedostatku prave vere, još više si lišen prave ljubavi. A ako si sklon da sumnjaš u Boga i spekulišeš o Njemu po svojoj volji, onda si ti, bez sumnje, najlažljiviji od svih ljudi. Spekulišeš o tome da li Bog može biti kao čovek: neoprostivo grešan, slabog karaktera, lišen pravednosti i razuma, bez osećaja za pravdu, predan opakim taktikama, varljiv i lukav, poklonik zla i tame i tako dalje. Nije li razlog što ljudi imaju takve misli zato što im nedostaje i najmanje znanje o Bogu? Takva vera nije ništa drugo do greh!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati Boga na zemlji”). Božja reč je učinila da razumem da sam imala odbramben stav prema Bogu i da sam Ga pogrešno razumela jer je moja priroda bila previše varljiva. Pošto sam jednom smenjena, nisam razmišljala o svom prethodnom putu, koji je vodio do neuspeha niti izvukla pouke kako bih izbegla ponavljanje istih grešaka. Umesto toga, mislila sam da to što sam starešina znači da ću biti lako razotkrivena i isključena, tako da me titula „starešina” učini žrtvom. Čak sam zamišljala da je Bog poput nekog svetovnog vladara koji osuđuje ljude na smrt kada naprave malu grešku. Zbog toga sam bila prestravljena čim bi neko pomenuo izbore, plašeći se da bi, kad bih bila izabrana za starešinu, čak i najmanja nepažnja sa moje strane dovela do mog razotkrivanja i da ne bih imala dobro odredište. Tako da sam pažljivo posmatrala i nastavila da imam odbrambeni stav. Smišljala sam izgovor za izgovorom da izbegnem tu situaciju i odbijala sam da se kandidujem na izborima. Bila sam tako lažljiva! Razlog zašto crkva obučava starešine i delatnike je da im pruži priliku da praktično deluju, kako bi mogli da shvate istinu i uđu u stvarnost što je pre moguće. Ali ja sam stvarno mislila da je Bog nameravao da me razotkrije i isključi. Nisam li na taj način pogrešno razumela Boga i hulila na Njega? Verovala sam u Boga, ali sam Ga uvek gledala očima nepravednika, sumnjala u Njega i zauzimala odbramben stav prema Njemu, otkrivajući tako svoju sotonsku narav. Nije li takva vrsta vere u Boga zapravo poput opiranja Bogu?

Kasnije, nakon što sam pročitala još Božjih reči, nešto sam bolje razumela Njegovu nameru. Božje reči kažu: „S vremena na vreme, Bog će preduzeti određenu stvar da te razotkrije ili da te dovede u red. Da li to onda znači da si eliminisan? Da li to znači da ti je došao kraj? Ne. (…) Zapravo, u mnogim slučajevima, zabrinutost ljudi proizlazi iz sopstvenih interesa. Uopšteno govoreći, to je strah da na kraju neće imati ishod. Stalno misle: ’Šta ako me Bog razotkrije, eliminiše i odbaci?’ To je tvoje pogrešno tumačenje Boga; to su samo tvoja jednostrana nagađanja. Moraš da shvatiš šta je Božja namera. Kada razotkrije ljude, On to ne čini da bi ih eliminisao. Ljudi su razotkriveni da bi se raskrinkali njihovi nedostaci, greške i njihova priroda-suština, da bi spoznali sebe i da bi mogli istinski da se pokaju; iz tog razloga, svrha razotkrivanja ljudi je u tome da se pomogne njihovom životu da raste. Bez čistog razumevanja, ljudi su skloni da pogrešno tumače Boga i postaju negativni i slabi. Možda se čak i predaju očaju. Zapravo, to što te je Bog razotkrio ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. On ti time pomaže da spoznaš sopstvenu iskvarenost i nagoni te da se pokaješ. Pošto su ljudi buntovni i ne traže rešenje u istini nakon što je njihova iskvarenost razotkrivena, Bog često mora da primenjuje dovođenje u red. I tako, ponekad, On razotkriva ljude, raskrinkava njihovo ruglo i bedu, navodeći ih da spoznaju sebe, što potpomaže rast njihovog života. Razotkrivanje ljudi ima dve različite implikacije: za zle, biti razotkriven znači biti eliminisan. Za one koji su u stanju da prihvate istinu, ono je podsetnik i upozorenje; primorani su da razmišljaju o sebi, da vide svoje pravo stanje i da prestanu da budu svojeglavi i bezobzirni, jer bi bilo opasno istrajati u tome. Razotkriti ljude na takav način znači podsetiti ih da, u obavljanju svoje dužnosti, ne postanu zbunjeni i nepažljivi, da stvari ne shvataju neozbiljno, da se ne zadovoljavaju sa svega nekoliko dobrih rezultata i ne pomišljaju da su obavili svoju dužnost prema prihvatljivom merilu, kada su u stvari prema Božjim zahtevima dosta podbacili, iako i dalje samozadovoljno veruju da im dobro ide. U takvim okolnostima, Bog će ljude dovoditi u red, upozoravati ih i podsećati. Ponekad Bog razotkriva njihovo ruglo – što očigledno služi kao podsetnik. U takvim trenucima treba da razmisliš o sebi: takvo obavljanje dužnosti nije adekvatno, u tebi ima buntovništva, previše je negativnih elemenata, sve što radiš je površno i ukoliko se ni tada ne pokaješ, s pravom treba da budeš kažnjen. Kada te Bog povremeno dovodi u red ili razotkriva, to ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. Tom pitanju treba pristupiti na pravi način. Čak i ako budeš eliminisan, treba to da prihvatiš i da se pokoriš, i da što pre razmisliš i pokaješ se” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo primenom istine i pokoravanjem Bogu čovek može da postigne promenu u naravi”). Čitajući Božju reč, bila sam prilično dirnuta, i osećala sam se naročito posramljeno i krivom. Bog razotkriva, orezuje i disciplinuje ljude kako bi mogli da razumeju sebe, da se pokaju i promene. Kada sam bila orezana i doživela frustraciju i neuspeh, nisam razumela Božje dobre namere da spase čovečanstvo. Samo sam se držala Sotoninih laži i đavolskih reči poput „Ko visoko leti, nisko pada” i „Usamljeno je na vrhu”. Zamišljala sam da je biti starešina u crkvi kao biti zvaničnik u sekularnom svetu, i da, što je viši položaj, veći je i rizik, a što je neko duže starešina, brže će biti razotkriven i isključen. Tokom proteklih nekoliko godina, uvek sam pogrešno razumela Boga i imala odbramben stav prema Njemu, i moje srce je sve vreme bilo zatvoreno za Boga. Više puta sam odbijala da se kandidujem na izborima za starešine. Iako sam obavljala svoju dužnost, imala sam sumnje, tako da nisam mogla dati sve od sebe, i uvek sam imala mlak stav prema stremljenju ka istini. Bila sam zarobljena u Sotoninoj zamci i patila sam od Sotonine ruke, a nisam ni znala koliko to šteti mom životu. Sada sam bila u opasnosti i više nisam mogla da dozvolim sebi da pogrešno razumem Boga i da Ga povredim. Tiho sam se molila Bogu, „O Bože, želim da se pokajem pred Tobom i da se ispravno odnosim prema izborima. Bez obzira na to da li sam izabrana ili ne, ja ću se pokoriti Tvojim uređenjima”.

Kada je došlo vreme za izbore, još uvek sam bila u nedoumici: „Ovog puta, ako me stvarno izaberu, trebalo bi da prihvatim taj položaj. Ali moja sposobnost da obavljam posao i moj kov su prosečni, pa ako to ne obavljam dobro, šta onda? Najbolje je pustiti nekog drugog da to radi. Na taj način, neću biti ponovo razotkrivena.” U svojoj dilemi, iznenada sam pomislila na Božju reč: „Kada Božji ljudi obavljaju svoju dužnost u carstvu i kad stvorena bića obavljaju svoju dužnost pred Stvoriteljem, trebalo bi da mirno idu napred sa bogobojažljivim srcem. Ne bi trebalo da se petljaju okolo, da se povlače, niti da hodaju po jajima. Ako znaš da je takvo stanje pogrešno i neprestano brineš o tome, umesto da tragaš za istinom kako bi to stanje rešila, onda tebe to ograničava i vezuje, pa nećeš biti sposobna da ispuniš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božja reč je služila kao podsetnik. Uvek sam bila zabrinuta zbog izbora, i u kritičnom trenutku, htela sam da se povučem i ponovo pobegnem. Za stvorena bića, obavljanje svoje dužnosti je ispravno i prikladno – to je čast. Ali u stvari, ja sam izbegavala odgovornost, bila sam plašljiva, odbrambenog stava i sumnjičava. To je bilo tako glupo i patetično! Morala sam da se vratim Bogu, da budem jednostavna i poštena osoba, da prestanem da brinem o svojoj budućnosti i konačnom odredištu i da predam svoje srce Njemu. Bila izabrana ili ne, više nisam mogla da bežim i da se krijem. Ako bih bila izabrana, morala bih to da prihvatim i da dobro obavljam svoju dužnost. Kada sam se potpuno posvetila takvom načinu razmišljanja, osetila sam da mi je veliki teret skinut sa grudi i oslobodila sam se svog bremena.

Ovog puta kada su izašli izborni rezultati, izabrani smo ja i još jedna sestra. Nisam više bila zaglibljena u pogrešnom razumevanju i odbrambenom stavu prema Bogu, i više se nisam plašila da ću biti isključena ako ne budem dobro obavljala svoju dužnost. Umesto toga, želela sam da cenim tu priliku, da dam sve od sebe da bih dobro obavljala svoju dužnost i da vratim ono što sam dugovala Bogu. Kasnije sam pročitala Božju reč: „Da li se plašite da idete putem antihrista? (Da.) Da li je strah koristan sam po sebi? Nije – strah sam po sebi ne može da reši problem. Normalno je plašiti se toga da se ide putem antihrista. To pokazuje da neko voli istinu, da je spreman da teži istini i da je spreman da joj stremi. Ako se plašiš u srcu, onda bi trebalo da tražiš istinu i da pronađeš put praktičnog delovanja. Moraš da počneš tako što ćeš naučiti da skladno sarađuješ s drugima. Ako postoji problem, reši ga kroz razgovor i diskusiju, tako da svi budu upoznati s načelima, kao i sa posebnim rezonovanjem i programom u vezi sa rešavanjem problema. Zar te to ne sprečava da sam donosiš odluke? Osim toga, ako imaš bogobojažljivo srce, prirodno ćeš biti u stanju da primiš Božje preispitivanje, ali moraš takođe da naučiš da prihvatiš da te nadgleda Božji izabrani narod, a to zahteva da imaš toleranciju i prihvatanje. (…) Svakako je neophodno prihvatiti nadgledanje, ali je najvažnije Bogu se moliti i u Njega se uzdati, uz stalno podvrgavanje ispitivanju. Posebno ako si krenuo pogrešnim putem ili si učinio nešto loše, ili ako si na korak da samovoljno postupiš ili da doneseš neku odluku, a neko u tvojoj blizini to pomene i upozori te, treba to da prihvatiš i da što pre razmisliš o sebi, da priznaš svoju grešku i da je ispraviš. To te može sprečiti da kročiš na put antihristȃ. Ako postoji neko ko ti na taj način pomaže i upozorava te, zar time, i bez svog znanja, nisi zaštićen? Jesi – na taj način si zaštićen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Božja reč ističe načela primene koja pomažu da se izbegne pogrešan put: tražite istinu bez obzira na probleme sa kojima se suočavate, diskutujte o stvarima zajedno sa svojom braćom i sestrama, harmonično sarađujte, i obavljajte svoju dužnost u skladu sa istina-načelima; ne postupajte samovoljno, na osnovu svoje nadmene naravi, i ne donosite odluke jednostrano, i dok obavljate svoju dužnost, prihvatite nadzor od svoje braće i sestara. Ako ne obavljate svoju dužnost samo zato što se bojite da idete putem antihrista i plašite se da ćete biti razotkriveni, to ne samo da neće uspeti da reši probleme, već će i uništiti vašu šansu da zadobijete istinu i budete spaseni. Nije li to kao da potpuno odustanete od jela jer se bojite da se ne ugušite? Nakon toga, izvukla sam pouke iz svojih prethodnih neuspeha, a kada sam obavljala svoju dužnost, imala sam mnogo ispravniji stav. Kada bih naišla na probleme, mogla bih svesno da diskutujem i imam harmoničan odnos sa svima, i da zajedno tragamo za istina-načelima. Posle nekog vremena, videla sam Božje vođstvo i efikasno sam obavljala svoju dužnost.

Ovo iskustvo primoralo me je da razmislim o sebi i spoznam svoju iskvarenu narav, što mi je omogućilo da razumem Božju nameru, eliminišem svoje pogrešno razumevanje Boga i odbrambeni stav prema Njemu, kao i da obavljam svoju dužnost sa lakoćom. Hvala Bogu!