Godine 2008. sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Kroz čitanje Božje reči, okupljanje i razgovor u zajedništvu, naučila sam da, kako bismo bili spašeni i da bismo postigli divno odredište, ne samo da moramo da tragamo za istinom, već moramo i da ispunjavamo svoje dužnosti kao stvorena bića. Tako sam se prećutno zaklela da ću tragati za istinom i ispunjavati svoju dužnost. Primetila sam da bi, određena braća i sestre koji su služili kao crkvene starešine ili vođe grupe, često besedili o Božjoj reči kako bi rešavali probleme na okupljanjima, i da su uvek bili zaokupljeni radom crkve. Pomislila sam da su oni sigurno primili Božju pohvalu i da su tragali za istinom kako bi bili raspoređeni na tako važne dužnosti, pa sam im se duboko divila. Naprotiv, osećala sam da oni koji obavljaju obične dužnosti koje ne zahtevaju da se, zarad rešavanja problema, besedi o istini – kao što je biti domaćin drugoj braći i sestrama ili obavljanje drugih opštih poslova – neće zadobiti divljenje drugih, a takođe su imali i veoma male šanse da budu spašeni u budućnosti. Kasnije, dok sam bila domaćin crkvenom starešini, videla sam da je ona često besedila o Božjoj reči kako bi rešila probleme braće i sestara, pa sam mislila da ona zasigurno razume značajnu količinu istine. Kada sam takođe primetila da su se starešine višeg ranga često okupljale sa njom kako bi zajedno besedili o Božjoj reči, pomislila sam da je crkva sigurno neguje i da ona ima veoma dobre šanse da bude spašena. Zelena od zavisti, moja želja da postanem starešina je postala još jača i zaklela sam se sebi da ću u budućnosti preuzeti važnu dužnost.

Kasnije sam postala vođa grupe za zalivanje, odgovorna za nadgledanje rada nekoliko grupa. Bila sam zaista zadovoljna ovim i pomislila sam u sebi: „S obzirom na to da mi je starešina dodelio da obavljam tako važnu dužnost, to mora da znači da posedujem nešto od istina-stvarnosti i da stremim ka istini. Izgleda da, i posle svega, imam šansu da budem spašena.” Shvativši to, neprestano sam zahvaljivala Bogu. Nakon toga sam svakog dana užurbano jurila po crkvi, radeći na tome da novopridošli što pre postave čvrste temelje na istinitom putu. Ali, pošto nisam jasno besedila o istini, nismo uspevali da postignemo rezultate u svom radu na zalivanju, a mnogi novopridošli i dalje nisu redovno dolazili na okupljanja. Još više sam se uznemirila kada sam videla da većina novopridošlih za koje je odgovoran drugi vođa grupe redovno posećuju okupljanja i aktivno obavljaju svoje dužnosti. Pomislila sam: „Kada naš starešina vidi da nisam postigla dobre rezultate u svojoj dužnosti, hoće li pomisliti da nemam istina-stvarnost i da ne mogu da obavljam stvarni posao? Ako me smene, kako ću ikada ponovo moći da obavljam još jednu tako važnu dužnost kao što je ova? Neće li sve biti gotovo za mene ako me starešina premesti da obavljam neke nevažne opšte poslove? Nije velika stvar ako se moja braća i sestre ne ugledaju na mene, ali ako izgubim šansu za divno odredište i ishod, to je ozbiljan problem! Ovo neće proći – moram da okupim svo osoblje za zalivanje i da pronađem način da rešim ovaj problem što je pre moguće!” Nakon toga sam počela da razgovaram sa svakim timom za zalivanje, usmeravajući ih da pruže podršku svim novopridošlima koji nisu prisustvovali okupljanjima i da ih nateraju da redovno prisustvuju u naredne dve nedelje. Međutim, nisam dobro razgovarala o tome kako da rešimo stvarne probleme i poteškoće koje smo imali sa radom na zalivanju. Kasnije sam čula da se jedna od sestara rasplakala, rekavši da joj razgovor sa mnom nije dao put primene i da je osećala da je ja sputavam. Kada je to rekla, ne samo da nisam odvojila vreme za razmišljanje o sebi, već sam i dalje nastavila da mislim da sam u pravu. Posle tri meseca, grupe koje sam nadgledala i dalje nisu postizale dobre rezultate, a ja sam se brinula da će me starešina smeniti. Mislila sam da će to značiti kraj za mene, čim me smeni. Božje delo se očigledno bližilo kraju – ako bi me otpustili i uklonili, kako bih mogla da postignem povoljno odredište i ishod? Da li bih i dalje mogla da budem spašena? Zar bi sve moje godine vere bile uzaludne? Što sam više razmišljala, sve sam više paničila; nisam znala šta da radim. Na kraju, jednostavno nisam bila stvorena za taj posao i smenjena sam. Starešina me je premestio da budem domaćin braći i sestrama na osnovu trenutnih potreba crkve.

Bila sam potpuno zapanjena kada je starešina saopštio odluku o mom premeštaju. „Da budem domaćin braći i sestrama? Jesam li zaista tako loša? Možda nisam najbolje obavljala rad na zalivanju, ali nisam mogla biti toliko loša da bih bila premeštena na posao domaćina. Šta će braća i sestre misliti o meni?” Kada sam se setila kako je jedna sestra premeštena na mesto domaćina poslednjih sedam godina, a da nikada nije dobila bilo kakvo unapređenje, u meni se stvorio još veći otpor, misleći da neću imati šanse da se istaknem na tako običnoj dužnosti, i da nikada neću biti spašena. S obzirom na to koliko sam se davala, patila i žrtvovala tokom svojih godina kao vernik, nikada nisam pomislila da ću na kraju postati domaćin. Čemu bih se mogla radovati u svojoj budućnosti? Uz to, bilo bi potpuno nerazumno da odbijem svoj zadatak, tako da bih jednostavno morala da se pokorim. Međutim, postala sam potpuno pasivna – kada je trebalo da nađem odgovarajući stan za iznajmljivanje, noge su mi bile toliko teške da sam jedva mogla da hodam. Usred moje patnje, više puta sam se molila Bogu: „Dragi Bože! Znam da mi je crkva uz Tvoju dozvolu dala zadatak da budem domaćin braći i sestrama, ali ja jednostavno ne mogu da se pokorim. Još uvek nisam voljna da obavljam ovu dužnost i osećam se slabo i negativno. O Bože! Znam da je moje stanje nestabilno, molim te, spasi me! Ne želim da nastavim ovako.” Po završetku molitve pročitala sam nešto od Božje reči: „U današnje vreme, većina ljudi je u sledećem stanju: da bih dobio blagoslove, moram da se dam za Boga i da platim cenu za Njega. Da bih dobio blagoslove, moram sve da napustim za Boga. Moram da ostvarim ono što mi je On poverio i moram dobro da izvršim svoju dužnost. U tom stanju preovladava namera da se dobiju blagoslovi, što je primer potpunog davanja sebe za Boga, kako bi se od Njega dobile nagrade i kruna. Takve osobe u srcu nemaju istinu i sigurno je da se njihovo poimanje sastoji tek od nekoliko reči i doktrina kojima se razmeću gde god da odu. Njihov put je Pavlov put. Oni na svojoj veri stalno i mukotrpno rade i duboko u sebi osećaju da će, što se više budu trudili, više dokazati svoju odanost Bogu; da će, što se više budu trudili, Bog sigurno biti zadovoljan; da će još više zaslužiti da dobiju krunu pred Bogom i primiti veće blagoslove. Misle da će, ako budu mogli da izdrže patnje, ako budu mogli da propovedaju i umru za Hristosa, ako budu u stanju da žrtvuju sopstveni život i ako budu mogli da izvrše sve dužnosti koje im je Bog poverio, oni biti ti koji će dobiti najveće blagoslove i kojima će sigurno biti date krune” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). „Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od težnje za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je na odgovarajućem nivou. Oni misle da biti stvoreno biće koje je na odgovarajućem nivou, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz. Dakle, kada se njihova dužnost prilagodi, ako je to unapređenje, antihrist će misliti da ima nadu da će biti blagosloven. Ako se radi o degradaciji, od vođe tima do pomoćnika vođe tima, ili od pomoćnika vođe tima do običnog člana grupe, predviđaju da će to biti veliki problem i misle da je njihova nada da će dobiti blagoslov slaba. Kakvo je to stanovište? Da li je to ispravan stav? Apsolutno ne. Taj pogled je apsurdan!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”). Kroz razotkrivanje Božjom rečju, shvatila sam da samo živim i tragam kako bih zadobila blagoslove. Dala sam sebe za Boga i nisam štedela truda u obavljanju svoje dužnosti samo da bih zadobila blagoslove. Moja verovanja se nisu razlikovala od verovanja antihrista – mislila sam da imam dobre šanse da zadobijem blagoslove kao starešina, ali kada bih bila premeštena sa važne dužnosti na neku beznačajnu dužnost, moje šanse da dobijanje blagoslova bi bile male. Setivši se vremena kada sam počela da verujem u Boga, zaista sam zavidela starešinama, misleći da svi oni obavljaju važne dužnosti, da su dobrog kova i da streme ka istini. Verovala sam da će biti spašeni i usavršeni od Boga i da će sigurno zadobiti velike blagoslove u budućnosti. Što se tiče onih koji su obavljali beznačajne dužnosti, smatrala sam da im nedostaje istina-stvarnost i da su jedva imali šanse da se spasu i zadobiju blagoslove. Kako je mojim mislima dominirala ova ideja, neprestano sam tragala za tim da postanem starešina. Kao vođa grupe, kada nisam uspela da postignem rezultate u svojoj dužnosti, nisam razmišljala o sebi, već sam se brinula oko toga da li će me smeniti. Da bih zadržala svoju poziciju i postigla brz uspeh, čak sam koristila i svoj autoritet da sputavam svoju braću i sestre. Kada je crkva odredila da budem domaćin braći i sestrama nakon što sam smenjena, imala sam potpunu odbojnost prema toj odluci. Postala sam negativna i nemarna u svojoj dužnosti, misleći da će moji budući izgledi biti mračni nakon preuzimanja takve uloge. Svaka od ovih situacija je jasno razotkrila moju opsesiju dobijanjem blagoslova. Shvatila sam da ja samo verujem u Boga, žrtvujem se i dajem sebe kako bih zadobila blagoslove. Nisam se ni najmanje pokoravala Bogu niti vršila svoju dužnost stvorenog bića. U svojoj dužnosti imala sam čist odnos trgovine sa Bogom i koračala sam putem antihrista.

Kasnije sam naišla na neke od Božjih reči: „U Božjoj kući se stalno spominje prihvatanje Božjeg naloga i pravilno vršenje dužnosti. Kako nastaje dužnost? Uopšteno govoreći, dužnost nastaje kao rezultat Božjeg dela upravljanja koje donosi spasenje čovečanstvu; konkretnije, kako se Božje delo upravljanja sprovodi među ljudima, pojavljuju se razni poslovi u kojima se od ljudi zahteva da sarađuju i da ih obave. To je dovelo do toga da ljudi imaju odgovornosti i misije koje treba da ispune, a te odgovornosti i misije jesu dužnosti koje Bog daje čovečanstvu. U Božjoj kući, razni zadaci tokom kojih ljudi treba da sarađuju dužnosti su koje oni treba da vrše. Dakle, da li postoje razlike između dužnosti u smislu boljih i lošijih, uzvišenih i niskih, velikih i malih? Takve razlike ne postoje; sve dok nešto ima veze sa Božjim delom upravljanja, sve dok je to zahtev dela Njegove kuće i dok je neophodno za širenje Božjeg jevanđelja, to je onda čovekova dužnost. To je poreklo i definicija dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Mogućnost da stvoreno biće obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod to je ujedno stvar sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. A kada je reč o tome kako se Stvoritelj odnosi prema onima koji mogu da obavljaju dužnost stvorenog bića i šta im obećava, to je stvar Stvoritelja; to se ne tiče stvorenog ljudskog roda. Da to izrazim malo jasnije i jednostavnije, to je na Bogu, a ljudi nemaju pravo da se mešaju. Dobićeš ono što ti Bog dȃ, a ako ti On ne dȃ ništa, tome ne možeš ništa da prigovoriš. Kada stvoreno biće prihvati Božji poziv i sarađuje sa Stvoriteljem da bi obavljalo svoju dužnost i činilo ono što može, to nije transakcija niti trgovina; ljudi ne bi trebalo da izražavanje vlastitih stavova, kao ni svoje postupke i ponašanje pokušavaju da razmene za bilo kakva obećanja ili blagoslove od Boga. Kada vam Stvoritelj poveri taj posao, pravilno je i ispravno da kao stvorena bića prihvatite ovu dužnost i poziv. Ima li u ovome ičega što liči na neku transakciju? (Nema.) Posmatrano iz ugla Stvoritelja, On je spreman da svakome od vas poveri dužnosti koje ljudi treba da obavljaju; a posmatrano iz ugla stvorenog ljudskog roda, ljudi bi trebalo da rado prihvate ovu dužnost, odnoseći se prema njoj kao prema svojoj životnoj obavezi, kao prema vrednosti koju u ovom životu treba da prožive. Ovde nema nikakve transakcije, ovo nije razmena ekvivalentnih vrednosti, a još manje podrazumeva ikakvu nagradu ili druge izjave, kako to ljudi zamišljaju. Ovo nikako nije trgovina; nije reč o tome da se cena koju ljudi plaćaju ili veliki trud koji ulažu prilikom obavljanja svoje dužnosti razmenjuju za nešto drugo. Bog to nikada nije rekao i ljudi to ne treba da shvate na ovaj način” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)”). Kroz Božju reč sam shvatila da su dužnosti nalozi koje je Bog poverio ljudima. Crkva dodeljuje dužnosti ljudima na osnovu trenutnih zahteva crkve, kao i kova i talenata svake osobe. Svaka dužnost je važna, jer svaka igra ulogu u širenju i svedočenju o Božjem delu u poslednjim danima. Nijedna dužnost nije važnija od neke druge – svaka dužnost je neophodna za rad crkve. Trebalo bi da bezuslovno prihvatim svoju dužnost kao takvu i da je obavljam najbolje što mogu. To su savest i razum koje stvoreno biće treba da poseduje. Bog mi je ukazao milost i pružio priliku da izvršim svoju dužnost kako bih stremila ka istini dok je obavljam, iskusila Božju reč i delo, prepoznala i rešila svoju iskvarenu narav i na kraju osećala strah i pokornost prema Bogu, tako da ne budem podložna okovima i razaranjima svoje sotonske naravi. Ipak, ja nisam razumela Božju nameru, rangirajući dužnosti kao bolje ili lošije i gledajući na svoju dužnost kao na sredstvo za dobijanje blagoslova. Pokušala sam da prevarim i iskoristim Boga, maštajući o sticanju blagoslova kao nadoknade za obavljanje svoje dužnosti. Kako sam bila sebična i ogavna! Jasno sam videla da, ako ne ispravim svoju pogrešnu perspektivu o stremljenju i ne razrešim svoju iskvarenu narav, onda, bez obzira na to koliko je moja dužnost bila važna, ili koliko sam se davala i žrtvovala, nikada ne bih zaslužila Božju pohvalu i na kraju bih bila uklonjena i kažnjena. Prepoznavši sve ovo, shvatila sam u kakvom se nestabilnom stanju nalazim i bila sam spremna da ispravim svoje namere i dobro obavim svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala sledeće odlomke Božje reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da izvrše svoju dužnost radeći ono što treba da rade, i radeći ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božja reč me je naučila da dužnost koju obavljaš nema uticaja na to da li ćeš zadobiti blagoslove ili ćeš se suočiti sa nesrećom. Dužnost je nalog od Boga, to je čovekova odgovornost – sasvim je prirodno i opravdano da čovek treba da izvrši svoju dužnost. Ključ za spasenje je traganje za istinom, zadobijanje istine i postizanje preobražaja naravi. To nema nikakve veze sa dužnostima koje neko obavlja. Obavljanje važne dužnosti i posedovanje visokog statusa ne znači da imate istina-stvarnost. Ako ne tragate za istinom, ne menjate svoju narav, pa čak i trgujete sa Bogom za blagoslove, varate Ga, koristite Ga i prekidate rad crkve, tada ćete i vi biti razotkriveni i uklonjeni, i Bog vas nikada neće spasiti. Čak i ako vam je dodeljena naizgled beznačajna dužnost, sve dok se maksimalno trudite, tragate za istinom i postižete preobražaj naravi, bićete spašeni. Razmišljala sam o raznim lažnim starešinama koje su razotkrivene i uklonjene – oni su obavljali važne dužnosti, okupljali se i razgovarali u zajedništvu, davali sebe, trpeli patnje, i sva braća i sestre su se ugledali na njih. Ali, oni nisu stremili ka istini, samo su snabdevali ljude doktrinarnim znanjem. Oni nisu ni najmanje primenjivali ili iskusili Božju reč; samo su davali sebe i žrtvovali se da bi zadobili blagoslove i zaštitili svoj status i slavu. Uprkos tome što su godinama verovali u Boga, oni i dalje nisu poznavali sebe, niti su promenili svoju narav, a pošto su išli pogrešnim putem, bili su smenjeni. Shvatila sam da je apsurdno i u suprotnosti sa istinom Božje reči verovati da će oni koji su pretrpeli patnju, dali sebe, imali visok položaj i obavljali važne dužnosti biti spašeni i nagrađeni divnim odredištem i ishodom, dok su oni koji su obavljali prosečne, beznačajne dužnosti imali slabe šanse da se spasu ili zadobiju blagoslove. Pomislila sam na Pavla, koji je imao visok položaj u crkvi, koji je širio jevanđelje nadaleko i naširoko, pretrpeo velike patnje i zaslužio divljenje i poštovanje svih, uključujući savremeni religiozni svet koji ga vidi kao uzor od kojeg treba učiti. Pa ipak, Pavle nikada nije tragao za istinom, a još manje nastojao da preobrazi svoju narav, i davao je sebe samo da bi zadobio blagoslove i krunu. Išao je putem opiranja Bogu i On ga je na kraju kaznio. Nasuprot tome, Petrovo delo naizgled nije bilo tako impresivno kao Pavlovo, ali je u svojoj dužnosti on stremio ka istini i ljubavi prema Bogu, pridavao je važnost spoznaji sebe i spoznaji Boga kroz Božji sud i grdnju. Na kraju je bio naglavačke prikovan na krst za Boga, postigavši pokornost Njemu do smrti i zavolevši Ga do kraja, a On ga je kroz to usavršio. Bog je svet i pravedan – On neće dovesti u carstvo one koji sa Njim trguju, varaju Ga i opiru Mu se, a još manje će dozvoliti onima Sotonine vrste, koji su prožeti iskvarenom naravi, da ostanu. Samo oni koji streme ka istini i preobražaju naravi, i koji na kraju dostignu istinu, pokore se Bogu i slede Njegovu volju, mogu ući u Božje carstvo. Nakon što sam ovo shvatila, osećala sam se mnogo oslobođenije i bila sam spremna da se pokorim Bogu i dam sve od sebe da budem domaćin braći i sestrama. Međutim, baš kad sam se spremala da budem domaćin, dobila sam poruku od svog starešine u kojoj kaže da me je, na osnovu potrebe u radu crkve, premestila u drugu crkvu da zalivam novopridošle. Kada sam primila poruku, nisam mogla da ne zahvalim Bogu. Molila sam se Bogu, govoreći Mu da sam spremna da se posvetim i tragam za istinom, da se usredsredim na preobražaj svoje naravi i da marljivo obavljam svoju dužnost.

Danas sam donekle prepoznala svoju želju za blagoslovima i svoj trgovački odnos prema Bogu. Vidim koliko sam bila sebična i ogavna, i spremna sam da se pokorim i iskreno obavljam svoju dužnost stvorenog bića. To je sve zahvaljujući Božjem spasenju i mnogo sam zahvalna Bogu.