Počela sam da zalivam pridošlice u crkvi pre nekoliko godina. Znala sam da je to zaista važna dužnost, pa sam se zaklela da ću uložiti više truda u stremljenje ka istini, da ću dobro zalivati pridošlice i pomogati im da brzo pronađu čvrst oslonac na istinitom putu. Obično sam čitala Božje reči kad god sam imala vremena kako bih se snabdela istinama o vizijama. Na okupljanjima bih ozbiljno razmišljala o problemima i poteškoćama pridošlica i oslanjala sam se na Božje reči kako bih o njima razgovarala u zajedništvu i rešavala ih. Kada nešto ne bih mogla da razumem ili rešim, tragala bih sa ostalom braćom i sestrama. Vremenom su braća i sestre koji su bili novi u veri počeli da me traže radi razgovora kada bi nailazili na probleme i poteškoće. Bila sam stvarno srećna a iako sam ovu dužnost obavljala tek kratko vreme, svi su mi se divili. Činilo se da mi ne ide tako loše, pa sam imala čak još više entuzijazma za svoju dužnost.

Kasnije je starešina odredio sestru Nataliju da radi sa mnom. Nakon nekog vremena sam saznala da je preuzela mnogo odgovornosti u svojoj dužnosti i bila sjajna u otkrivanju problema i odstupanja u našem poslu, kao i da je bila sposobna da reši neke probleme. Svi su je zaista voleli i obično su je tražili kako bi razgovarali sa njom kada su imali probleme. Videvši sve to, zabrinula sam se: „Natalija je prilično nova, ali ostali već imaju veoma visoko mišljenje o njoj. Kada budu imali probleme, da li će početi da se obraćaju samo njoj a ne meni? Da li će misliti da nisam jednako dobra kao ona? Neće. Moram da radim više kako bi svi videli da Natalija nije bolja od mene. To je jedini način da zadržim svoje mesto u srcima svih.” Nakon toga, pred svako okupljanje bih najpre razumela stanja i poteškoće braće i sestara, a potom bih radila na pronalaženju Božjih reči i zapisivala ih. Tokom okupljanja sam bila zaokupljena time kako da pružim bolju besedu od Natalije pa da svi misle da sam sposobnija. Na moje iznenađenje, jednog dana starešina nam je saopštio da se većina braće i sestara saglasila da Natalija služi kao vođa grupe i da preuzme obaveze oko rada grupe. Bila sam zapanjena i razmišljala sam: „Da li sam ja to pogrešno čula? Natalija je izabrana za vođu grupe? Vršim ovu dužnost duže od nje, a nisam izabrana. Šta će braća i sestre misliti kada saznaju? Da li će misliti da je ona bolja od mene? Kako ću ponovo da se pojavim pred njima?” Prosto nisam mogla da prihvatim tu činjenicu, i osećala sam se izuzetno uznemireno. Znala sam da ne treba da razmišljam o tome na taj način. Ali živela sam u stanju stremljenja ka zvanju i statusu, i nisam mogla da se kontrolišem. Sve što sam mogla da učinim bilo je da pokušam da se utešim: „I to je u redu, sve što mi je potrebno jeste da izvršavam sopstvenu dužnost dobro i da ne brinem ovoliko.” U to vreme nisam stvarno tragala za istinom niti sam se preispitivala u vezi sa tim.

Onda sam jednog dana saznala da se sestra Sejdi nalazi u lošem stanju i da ne prisustvuje okupljanjima. Stupila sam u kontakt sa njom, u nadi da ću razgovarati sa njom, ali mi je ona rekla da je u kontaktu sa Natalijom i da su one već razgovarale o tome. Bilo mi je na neki način uznemirujuće da to čujem. „Sejdi je uvek dolazila kod mene zbog svojih problema, ali umesto toga sada ide pravo kod Natalije. Da li misli da nisam jednako dobra kao ona? Ako stvari nastave da se odvijaju ovako, da li će svi zaboraviti sve o meni?” Ova pomisao me je ostavila zaista obeshrabrenom, i počela sam da gajim predrasude prema Nataliji, verujući da mi ona krade slavu. Posle toga nisam želela da radim sa njom. Kada bi me tražila da raspravljamo o poslu, bila sam hladna prema njoj, i ponekad sam pričala sa njom samo površno. Jednom, kada smo bili na onlajn okupljanju, Natalija je iznela besedu odgovarajući na pitanje neke sestre, a ja sam bila toliko zabrinuta da će me zaseniti da nisam bila u stanju da shvatim ništa od toga. Samo sam uporno razmišljala o tome kako da je nadmašim u besedi, i omogućim braći i sestrama da vide da i ja mogu da rešavam probleme jednako dobro kao i ona. Kada je Natalija završila, sestra koja je postavila pitanje je rekla da još uvek ne razume u potpunosti konkretan put primene. Čuvši to, likovala sam, i razmišljala: „Puno si besedila a nisi rešila problem. Sada si ispala smešna. Moram da ugrabim ovu priliku da se prikažem u najboljem svetlu kako bi svi mogli da vide da sam bolja od tebe i da je moja beseda bolja od tvoje.” Odmah sam počela da besedim. Kada sam završila, postalo je očigledno da uopšte nisam razumela pitanje ove sestre i da je moj odgovor bio potpuno pogrešan. Čak mi je poslala poruku da mi kaže da sam u svojoj besedi skrenula s teme. Tada sam se osećala kao kreten i želela sam da se sakrijem u mišju rupu. Istog časa sam prekinula poziv jer je iskrslo nešto hitno. Kasnije sam videla da su oni još uvek na onlajn okupljanju i pakosna misao mi je pala na pamet: „Ako Natalija nastavi ovako da priča, ko zna koliko dugo će to da traje. Ako ja ne mogu da budem na okupljanju, onda ne može niko, inače će Natalija biti jedina u centru pažnje.” Tako, ne promislivši stvarno o tome, poslala sam sledeću poruku: „Vreme za okupljanje je isteklo, nema potrebe da odugovlačimo. Možemo da raspravljamo o problemima kasnije.” Nekoliko minuta kasnije sastanak je bio završen. Sedela sam ispred kompjutera i bila sam stvarno uznemirena. Bila sam toliko posramljena zbog besede koju sam podelila, i osetila sam krivicu kada sam pomislila kako sam se naslađivala Natalijinom nesposobnošću da reši problem. Rekla sam samoj sebi: „Šta ja to radim? Umesto da razmišljam o tome kako da sarađujem sa njom, ne bismo li dobro izvršile svoju dužnost, ja se borim sa ljubomorom, i otvoreno i prikriveno, i pokušavam da je sabotiram. Da li je to izvršavanje moje dužnosti?” Došla sam pred Boga da se molim: „Bože, živim u stanju otimanja za zvanje i status, uvek se takmičim i upoređujem sa Natalijom i želim da mi se drugi ljudi dive. Znam da je ovo stanje pogrešno, ali ne mogu da mu umaknem. Bože, molim Te, vodi me ka spoznaji same sebe.”

Tokom okupljanja, videla sam ove Božje reči: „Kad antihristi izvršavaju dužnost, šta god da je ta dužnost i bez obzira na grupu u kojoj se nalaze, oni pokazuju uočljiv oblik ponašanja koji se ogleda u tome da u svemu uvek žele da se istaknu i sebe pokažu, uvek su skloni tome da ljude sputavaju i kontrolišu, uvek žele da ljude predvode i da budu glavni, uvek žele da budu u centru pažnje, uvek žele da privuku ljudske poglede, da zadobiju njihovu pažnju i žele da su za sve predmet divljenja. Kad god se antihristi pridruže nekoj grupi, bez obzira na broj njenih članova, na to ko su članovi te grupe ili koja je njihova profesija ili identitet, antihristi prvo svakog odmere da vide ko se u toj grupi nameće i ističe, ko je rečit, ko je impresivan, a ko je kvalifikovan ili ima prestiž. Procenjuju koga mogu, a koga ne mogu da pobede, kao i ko ih od njih nadmašuje, a ko im nije dorastao. To su prve stvari koje posmatraju. Nakon što brzo procene situaciju, počinju da stupaju u akciju, u datom trenutku ostavljajući po strani i zanemarujući one koji su ispod njih. Prvo se usmeravaju na one za koje veruju da su nadmoćniji, koji imaju izvestan prestiž i status ili na one nadarene i talentovane. To su ljudi u odnosu na koje se prvo odmeravaju. Ako ikoga od ovih ljudi braća i sestre poštuju ili su dugogodišnji vernici sa dobrim ugledom, ti ljudi tada postaju predmet zavisti antihristȃ, koji u njima, naravno, vide konkurenciju. Nakon toga antihristi sebe tiho upoređuju sa ovim ljudima koji imaju prestiž, koji imaju status i koji izazivaju divljenje braće i sestara. O takvim ljudima počinju da razmišljaju, ispituju šta oni umeju da urade, šta su sve savladali i zbog čega ih određeni ljudi poštuju. Gledajući i posmatrajući, antihristi shvataju da su ti ljudi stručnjaci u određenoj profesiji, kao i činjenicu da o njima svi imaju visoko mišljenje, jer duže veruju u Boga i mogu da podele određeno iskustveno svedočenje. Takve ljude antihristi posmatraju kao ’plen’ i prepoznaju ih kao suparnike, a zatim izrađuju plan delovanja. Kakav plan delovanja? Razmatraju one aspekte u kojima svojim suparnicima nisu dorasli i zatim na tim aspektima počinju da rade. Na primer, ako u određenoj profesiji nisu tako dobri kao njihovi suparnici, antihristi će tu profesiju izučavati, čitajući više knjiga, pronalazeći više svakakvih informacija i ponizno se od drugih raspitujući za dodatna uputstva. Učestvovaće u svakom poslu koji je povezan s tom profesijom, postepeno stičući iskustvo i razvijajući sopstvenu moć. I kad smatraju da poseduju kapital da se nadmeću sa svojim suparnicima, često istupaju da izraze svoja sopstvena ’sjajna gledišta’ i neretko namerno pobijaju i omalovažavaju svoje suparnike, kako bi ih osramotili i blatili njihovo ime, ističući time koliko su pametni i izuzetni i potiskujući svoje suparnike. Bistri ljudi mogu da zapaze sve ove stvari, a to ne mogu jedino oni koji su glupi, neuki i bez razboritosti. Većina ljudi samo primećuje entuzijazam antihristȃ, njihovo stremljenje, njihovu patnju, plaćanje cene i spoljno lepo ponašanje, dok se pravo stanje krije u dubini srca antihristȃ. Šta je njihov osnovni cilj? Da steknu status. Cilj na koji je usmeren ceo njihov rad, sav njihov trud i sva cena koju plaćaju upravo je ona stvar u njihovom srcu koju najviše obožavaju: status i moć” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Kada sam pročitala Božje reči, osetila sam da Bog može da vidi moje misli i osećanja jasno kao dan. Razmišjala sam o tome kako sam se, otkako sam preuzela posao zalivanja, odnosila prema tom poslu kao prema prilici da se pravim važna. Želela sam da rešavam probleme drugih kao način da zadobijem njihovo divljenje i odobravanje. Nakon što je starešina odredio Nataliju da radi sa mnom, nisam razmišljala o tome kako bismo zajedno mogle dobro da izvršavamo svoju dužnost, već sam se umesto toga uvek takmičila i upoređivala sa njom. Bila sam opsednuta time kome su se braća i sestre obraćale za pomoć, koja od nas dve je imala veći ugled ili uživala više poštovanja među drugima. Osetila sam se ugroženom kada sam videla kako se svi dive Nataliji i osetila sam se odbačenom, pa sam počela da je posmatram kao nekoga sa kim treba da se takmičim. Želela sam da je pobedim i nadmašim u svemu što govorim i radim, i dala sam sve od sebe da ubedim braću i sestre da misle da sam bolja od nje. Izgledalo je kao da izvršavam svoju dužnost, ali uopšte nisam razmišljala o tome kako da je izvršim dobro, kako da izvučemo maksimum iz okupljanja, niti da li su poteškoće i problemi braće i sestara bili rešeni. Svaku stvar koju sam uradila, uradila sam radi ugleda i statusa. Nije li to narav antihrista? Antihristi stavljaju status i ugled iznad svega. Oni zavide, bore se protiv svakoga ko je bolji od njih i upoređuju se sa njim. Ne prezaju ni pred čim da gaze, omalovažavaju i kleveću bilo koga radi statusa, da uzdižu sebe i da se prave važni. U svemu što sam radila, nisu li moji prikriveni motivi bili isti kao motivi antihrista? Izvršavanje moje dužnosti sa takvom namerom je značilo biranje antihristovog puta i suprotstavljanje Bogu. Shvativši to, bila sam preplavljena kajanjem. Nisam želela da nastavim tim putem, već sam želela stvarno da tragam za istinom i popravim svoju iskvarenu narav.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „U Sotoninom štabu, bilo da je reč o društvu ili o zvaničnim krugovima, kakva atmosfera preovlađuje? Kakvi su načini ponašanja tamo popularni? Ovo bi u izvesnoj meri trebalo da shvatite. Kakva su načela i smernice za tamošnje aktivnosti? Svako sledi sopstvena pravila; svako isteruje svoje. Postupaju shodno svojim interesima i rade šta im je volja. Poslednju reč ima onaj s najvećim autoritetom. Na druge čak ni ne pomišljaju. Rade samo ono što žele, težeći slavi, dobitku i statusu, i postupajući u potpunosti prema ličnim sklonostima. Čim se domognu moći, tu moć brže-bolje sprovode nad drugima. Ako ih uvrediš, žele da ti zagorčaju život i ne možeš ništa drugo osim da im donosiš poklone. Zlobni su poput škorpija, spremni da krše zakone, državne propise, pa čak i da počine zločine. Sve to su u stanju da učine. Eto kako je mračno i zlokobno u Sotoninom štabu. Bog je sada došao da spasi ljudski rod, da ljudima omogući da prihvate istinu, da shvate istinu i oslobode se Sotoninog ropstva i vlasti. Ako ne prihvatate istinu i ne sprovodite je u delo, zar i dalje ne živite pod Sotoninom vlašću? U tom slučaju, koja je razlika između vašeg trenutnog stanja i stanja đavola i Sotone? Vi biste se nadmetali na isti način kao što se nevernici nadmeću. Borili biste se na isti način kao i nevernici. Od jutra do mraka biste kovali zavere, spletkarili, zavideli i upuštali se u zavade. U čemu je koren ovog problema? U tome što ljudi imaju iskvarene naravi i što žive u skladu sa ovim iskvarenim naravima. Vladavina iskvarenih naravi jeste vladavina Sotone; iskvareni ljudski rod živi u sotonskoj naravi, i tu niko nije izuzetak. Prema tome, za sebe ne treba da misliš da si previše dobar, previše smeran ili previše pošten da bi se upustio u borbu za vlast i dobitak. Ako ne shvataš istinu i Bog te ne vodi, svakako nisi izuzetak i, zbog svoje bezazlenosti ili dobrote, ili zbog svoje mladosti, ni na koji način sebe nećeš sačuvati od borbe za slavom i dobitkom. U stvari, i sȃm ćeš tražiti slavu, dobitak i status dokle god za to imaš priliku i okolnosti ti to dozvoljavaju. Pomama za slavom i dobitkom je prepoznatljivo ponašanje ljudi koji imaju rđavu prirodu Sotone. Niko nije izuzetak. Celokupan iskvareni ljudski rod živi radi slave, dobitka i statusa, te je u svojoj borbi za sticanje tih stvari spreman da plati bilo koju cenu. Isto važi i za sve one koji žive pod Sotoninom vlašću. Prema tome, onaj ko ne prihvata istinu ili je ne shvata, koji ne može da postupa u skladu sa načelima, jeste osoba koja živi usred sotonske naravi. Sotonska narav već ima prevlast nad tvojim mislima i kontroliše tvoje ponašanje; Sotona te je u potpunosti stavio pod svoju kontrolu i porobio te, pa zato, ako ne prihvatiš istinu i ne pobuniš se protiv Sotone, nećeš moći da se izbaviš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Nakon čitanja Božjih reči sam shvatila zašto nisam mogla da se uzdržim od borbe za ugled i ličnu dobit. Bilo je to stoga što sam bila prožeta i iskvarena sotonskim gledištima i otrovima. Još od malena, kod kuće i u školi su me stalno poučavali i usađivali mi ideje poput ovih: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, i „Moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha”. Dakle, želela sad divljenje drugih, bez obzira na grupu u kojoj sam se nalazila, i naslađivala sam se osećajem da mi se dive i da me odobravaju. Mislila sam da je jedino takav život dostojanstven i dragocen. I dalje sam živela prema ovim sotonskim idejama i stanovištima dok sam izvršavala svoju dužnost u crkvi. U težnji za divljenjem drugih ljudi, ophodila sam se prema Nataliji kao prema svojoj suparnici i bila sam opsednuta time kako da je nadmašim. Čak sam pribegavala činjenju okrutnih stvari, koristeći nepoštena sredstva kako bih je prekidala dok razgovara na okupljanju. Oduvek sam smatrala da je uspinjanje na društvenoj lestvici i biti obožavan jedini dostojanstven način života. Činjenice su mi pokazale da kada sam živela prema ovim sotonskim otrovima, moje ambicije i želje su samo rasle, a ja sam postajala sve uskogrudnija sve dok moje ponašanje nije postalo ogavno i posebno odvratno Bogu. Nije bilo ni trunke dostojanstva u takvom životu. Konačno sam uvidela koliko me je Sotona duboko iskvario. Nisam mogla da uočim razliku između pozitivnih i negativnih stvari i izgubila sam savest i razum. Da nije bilo suda i otkrovenja Božje reči, ja ne bih preispitala i spoznala sebe, niti bih jasno uvidela posledice i opasnost traganja za slavom i statusom. Samo bih nastavila da živim prema sotonskim otrovima i ko zna kakvo bih zlo učinila? Od srca sam zahvalila Bogu na Njegovom vođstvu i na tome što mi je pružio izvesnu samospoznaju.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božje reči i u njemu sam pronašla praktičan put za svoje oslobađanje od okova slave i statusa. Božje reči glase: „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo praktično postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. Stalno tražiš veličinu, plemenitost i status; stalno tražiš uzdizanje. Kako se Bog oseća kada to vidi? On to mrzi i On će se udaljiti od tebe. Što više težiš stvarima kao što su veličina, plemenitost, superiornost nad drugima, uvažavanje, isticanje i važnost, to si Bogu gadniji. Ako ne porazmišliš o sebi i ne pokaješ se, Bog će te zamrzeti i napustiti. Nemoj da postaneš neko ko se Bogu gadi, već budi neko koga On voli. Dakle, kako možeš da zadobiješ Božju ljubav? Tako što ćeš poslušno prihvatiti istinu, stajati na mestu stvorenog bića, postupati u skladu s Božjim rečima i s obe noge na zemlji i pravilno obavljati svoje dužnosti, tako što ćeš biti iskrena osoba i tako što ćeš proživljavati ljudsko obličje. To je dovoljno i Bog će biti zadovoljan. Ljudi moraju da budu sigurni da nemaju ambicije ili zaludne snove, da ne traže slavu, dobitak ili status i da se ističu iz gomile. Štaviše, ne smeju da nastoje da budu veličine ili nadljudi, da budu superiorni u odnosu na druge i da teraju druge da ih obožavaju. To je želja iskvarene ljudskosti i to je put Sotone; Bog ne spasava takve ljude. Ako ljudi neprestano teže slavi, dobitku i statusu, i to bez pokajanja, onda za njih nema leka i čeka ih samo jedan ishod: biće isključeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Kroz Božje reči sam shvatila da On ne traži od ljudi da budu slavni i izvanredni. On ne zahteva od njih da postignu nešto neverovatno. Bog samo želi da mi pošteno primenjujemo u skladu sa njegovim rečima, i ispunjavamo dužnosti i obaveze stvorenih bića. Takva osoba je istinski dostojanstvena u Božjim očima i ona Mu se dopada. Čovek treba da obožava i poštuje Boga kao velikog. Ali ja sam stalno tražila mesto u srcima ljudi i trudila se da mi se dive i da me obožavaju. Tako čineći, nisam li išla protiv Njegovih zahteva i hodala putem suprotstavljanja Bogu? Nisam imala istina-stvarnost. Bilo je puno stvari koje nisam mogla da razumem i rešim i bila sam u stanju samo da izdeklamujem nekoliko doktrina, ali sam uvek imala visoko mišljenje o sebi. Želela sam da me drugi bestidno poštuju i obožavaju, a kada se to nije dešavalo, ja sam se za to borila. Nisam uopšte poznavala sebe i nisam znala za stid! Bog je Stvoritelj i On je vrhovni i velik. On se ovaplotio i sišao na Zemlju kako bi izrazio istinu i spasio čovečanstvo. On je odradio ogroman posao, ali se ipak ne pravi važan niti se postavlja kao Bog. On je skriven i ponizan. Uviđanje toga koliko je Božja suština divna je izazvalo još veći osećaj stida i krivice u meni. Odlučila sam da se pobunim protiv svog tela i primenjujem istinu. Došla sam pred Boga i molila se: „O, Bože, uvek se takmičim i upoređujem sa drugima dok obavljam svoju dužnost i uvek tragam za statusom kako bi mi se drugi divili. To Ti se gadi, i ja ne želim više tako da živim. Želim da slavu i status ostavim po strani, i da stojim sa obe noge na zemlji dok izvršavam svoju dužnost. Molim Te, vodi me.” Nakon toga sam potražila Nataliju i otvorila sam se po pitanju svog stanja i iskvarenosti. Razgovarale smo o značaju skladne saradnje. U tom trenutku sam se osećala veoma uravnoteženo i spokojno.

Nakon toga sam i dalje dobijala porive za takmičenjem dok sam radila sa Natalijom, ali kada bi se takve misli javljale, brzo bih se pomolila i pobunila protiv sebe. Sećam se jednom kada je došao red na Nataliju da organizuje okupljanje, videla sam da je bila isuviše zauzeta da se pripremi, pa sam pronašla nekoliko odgovarujućih Božjih reči da se pozabavim problemima drugih. Pomislila sam: „Ja sam ta koja je pronašla ove odlomke. Ako okupljanje prođe kako treba, da li će braća i sestre misliti da je Natalija odradila čitav posao? Da li će oni misliti da ona nosi veće breme od mene? Možda bi trebalo da ja organizujem ovo okupljanje.” Baš dok sam razmišljala o tome, shvatila sam da se to ja ponovo borim za ugled i ličnu dobit. Onda su mi ove Božje reči pale na pamet: „Moraš da naučiš da se odrekneš tih stvari i da ih ostaviš po strani, da preporučuješ druge i da im dozvoliš da se istaknu. Nemoj da se boriš ili da žuriš da iskoristiš prilike da se istakneš i zasijaš. Moraš biti u stanju da takve stvari ostaviš po strani, ali takođe ne smeš da zaostaješ u obavljanju svoje dužnosti. Budi osoba koja tiho dela iz senke i ne hvali se pred drugima dok odano obavljaš svoju dužnost. Što se više odričeš svog ponosa i statusa i što se više odričeš svojih interesa, osećaćeš veći mir, više će svetlosti biti u tvom srcu i više će se tvoje stanje popravljati. Što se više boriš i takmičiš, mračnije će postajati tvoje stanje. Ako Mi ne veruješ, pokušaj pa se sam uveri! Ako želiš da preokreneš tu vrstu iskvarenog stanja i da te ove stvari ne kontrolišu, moraš da tražiš istinu i jasno da razumeš njihovu suštinu, a zatim i da ih ostaviš po strani i odrekneš ih se” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi pokazale put primene. Moramo da naučimo da pustimo, da odustanemo od prilika da se pravimo važni i da prepustimo drugim ljudima da budu u centru pažnje. Razmišljajući o tome, poslala sam joj poruku koja glasi: „Nastavi i organizuj okupljanje sutra; pomoći ću ti oko besede.” Sledećeg dana na okupljanju nisam razmišljala o tome kako me drugi vide, već o tome kako da podelim Božje reči i pomognem da se problemi ljudi reše. Natalija i ja smo besedile zajedno, dopunjujući jedna drugu. Posle toga su svi rekli da im je sastanak zaista bio od koristi. Zahvalila sam se Bogu na tome i osetila sam sigurnost i spokoj zbog primenjivanja istine.