Oduvek sam bio bolešljiv. Dijagnostikovana mi je aplastična anemija kada sam imao 11 godina, pa je moj imuni sistem veoma oslabljen. Fizički sam slab, nedostaje mi snage u celom telu, a svako duže hodanje me iscrpljuje. Praktično sam vezan za postelju kada mi se stanje ozbiljno pogorša. Lekar mi je rekao da zbog oslabljenog imuniteta u tim periodima mogu da dobijem infekciju, što može da dovede do dugotrajne temperature. Takođe je rekao da se krvarenje možda neće zaustaviti ako se povredim, što bi moglo biti opasno po život. Nakon što sam prihvatio delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima, moje stanje se poboljšalo, a preuzeo sam i dužnost u crkvi. Prošlo je mnogo godina i nisam imao nikakve simptome bolesti. Bio sam veoma zahvalan Bogu.

Kasnije sam počeo da radim na produkciji video-zapisa. Osećao sam se veoma počastvovano, jer su crkveni filmovi i video-zapisi svedočili o Božjem delu, a rad na tome bio je posebno značajan. U isto vreme sam mislio da, ako se trudim i dam za Boga i pravim dobre video-zapise koji svedoče o Njemu, jedan deo tih ključnih dobrih dela pripadaće i meni. Na taj način zadobio bih Božju zaštitu i sigurno bih bio spasen i preživeo velike nevolje. Dakle, naporno sam radio na svojim profesionalnim veštinama i načelima i trudio se da napravim više video-zapisa koji svedoče o Bogu. Svaki put kada bi završen video-zapis bio objavljen i kada bih pogledao segment kojem sam doprineo, bio sam pun radosti i još više motivisan da izvršavam svoju dužnost. Da bih još bolje obavljao posao, posvetio sam se istraživanju i usavršavanju svojih veština i diskutovao o raznim stvarima sa braćom i sestrama, ponekad do tri ujutro. Pošto sam bio slab, ostajanje budnim do kasno bilo je previše za moje telo. Ali tada sam pomislio: „Nisam imao zdravstvenih problema poslednjih nekoliko godina, a ostajem budan do kasno samo da bih bolje obavio svoju dužnost. Takođe, prilično sam uspešan, pa sam siguran da će me Bog zaštititi. Dokle god postižem dobre rezultate i značajno doprinosim svojoj dužnosti, imam veliku nadu u spasenje. Vredeće, čak i ako sada budem više patio.”

Jednog dana mi je nadzornik rekao: „Sjaočen, tvoje zdravlje nije dobro. Naš obim posla je trenutno veoma veliki i brinemo se da bi ti se bolest mogla vratiti ako nastaviš ovako. Zašto ne odeš u bolnicu na pregled? Ako je sve u redu, možeš da nastaviš da obavljaš svoju dužnost. A ako nije, uzmi malo vremena da se oporaviš i radi ono što možeš dok primaš terapiju.” Bio sam uznemiren nakon što sam to čuo. Pomislio sam: „Ovo je ključan trenutak za nas, a moja braća i sestre su zauzeti svojim dužnostima. Ako se ispostavi da imam ozbiljan zdravstveni problem, onda više neću moći da obavljam svoju dužnost. Da li bih ipak mogao da budem spasen?” Osetio sam izvesnu negativnost pri toj pomisli. Zato sam se pomolio Bogu da me prosveti kako bih mogao da spoznam Njegovu nameru, shvatim svoju iskvarenu narav i pokorim se Njegovim orkestracijama i uređenjima.

Pročitao sam sledeće Božje reči: „U današnje vreme, većina ljudi je u sledećem stanju: da bih dobio blagoslove, moram da se dam za Boga i da platim cenu za Njega. Da bih dobio blagoslove, moram sve da napustim za Boga. Moram da ostvarim ono što mi je On poverio i moram dobro da izvršim svoju dužnost. U tom stanju preovladava namera da se dobiju blagoslovi, što je primer potpunog davanja sebe za Boga, kako bi se od Njega dobile nagrade i kruna. Takve osobe u srcu nemaju istinu i sigurno je da se njihovo poimanje sastoji tek od nekoliko reči i doktrina kojima se razmeću gde god da odu. Njihov put je Pavlov put. Oni na svojoj veri stalno i mukotrpno rade i duboko u sebi osećaju da će, što se više budu trudili, više dokazati svoju odanost Bogu; da će, što se više budu trudili, Bog sigurno biti zadovoljan; da će još više zaslužiti da dobiju krunu pred Bogom i primiti veće blagoslove. Misle da će, ako budu mogli da izdrže patnje, ako budu mogli da propovedaju i umru za Hristosa, ako budu u stanju da žrtvuju sopstveni život i ako budu mogli da izvrše sve dužnosti koje im je Bog poverio, oni biti ti koji će dobiti najveće blagoslove i kojima će sigurno biti date krune. To je bilo upravo ono što je Pavle zamišljao i za čim je tragao. To je upravo i put kojim je hodao i te misli su ga vodile dok je delao u službi Boga. Zar te misli i namere ne potiču od sotonske prirode? Baš kao ljudi s ovog sveta koji veruju da, dok su na zemlji, moraju da streme ka znanju i, pošto ga budu stekli, mogu da se izdvoje od gomile, da postanu funkcioneri s višim statusom. Misle da, jednom kada steknu status, mogu da ostvare svoje ambicije i da svoje poslove i porodičnu situaciju dovedu do određenog nivoa blagostanja. Zar taj put ne slede i svi nevernici? Oni kojima preovladava ta sotonska priroda u svojoj veri mogu da liče samo na Pavla. Oni misle: ’Moram da odbacim sve da bih se dao bogu. Moram da budem odan pred bogom i na kraju ću dobiti velike nagrade i velike krune.’ To je isti stav koji imaju ovosvetski ljudi koji teže ovosvetskim stvarima. Oni se ni po čemu ne razlikuju i svima vlada ista priroda. Kada ljudi imaju tu vrstu sotonske prirode, u svetu će težiti sticanju znanja, učenju, dobijanju statusa i izdvajanju iz mase. Ako veruju u Boga, trudiće se da dobiju sjajne krune i velike blagoslove. Ako ljudi ne tragaju za istinom kada veruju u Boga, sigurno će stupiti na taj put. To je nepromenjiva činjenica i prirodni zakon. Put kojim hodaju ljudi koji ne streme ka istini sušta je suprotnost Petrovom putu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Božje reči su tačno otkrile moje stanje. Mislio sam da će patnja, plaćanje cene za pravljenje kvalitetnih video-zapisa i moj doprinos širenju jevanđelja carstva osigurati da budem pohvaljen i blagosloven od Boga, te da ću na kraju biti nagrađen i spasen. Zbog toga, podnosio sam besane noći bez prigovora, ali kada se činilo da zbog zdravstvenih razloga možda neću moći da nastavim, osećao sam kao da se moja želja za blagoslovom raspala, a moja volja da izvršavam svoju dužnost nestala. Nisam više želeo da dajem sebe. Shvatio sam da je moje verovanje u Boga oduvek bilo zasnovano na nagodbi. Radio sam naporno da napravim dobre video-zapise kako bi mi crkva poverila važnu ulogu, a ja bih mogao da tražim blagodat i blagoslove od Boga. Uvek sam govorio da sam spreman da patim i da se dajem za Boga, ali to je bilo samo da bih zadobio Njegove blagoslove. Varao sam i iskorišćavao Boga. Moje namere bile su vredne prezira! Razmišljajući o tome, shvatio sam da više ne mogu da se opirem ovoj situaciji, već moram da se pokorim. Morao sam da tragam za istinom i da se suočim sa svojim iskvarenim naravima i nečistoćama u svom verovanju u Boga.

Nakon toga, otišao sam na pregled u bolnicu. Analize krvi su pokazale da su razne vrednosti bile snižene, a broj trombocita bio je znatno ispod normale. Doktor je rekao da, bez odgovarajuće nege, čak i manja povreda može da dovede do ozbiljnog krvarenja. Moj nadzornik, braća i sestre su predložili da se neko vreme oporavljam i nastavim svoju dužnost nakon što mi se zdravlje poboljša. Dakle, otišao sam kući na lečenje i povremeno se vraćao na dodatne kontrole. Nakon nekoliko meseci stanje se još uvek nije poboljšalo i počeo sam da se brinem, pa sam otišao kod starog doktora tradicionalne kineske medicine po lekove. Rekao je: „Tvoj oporavak će biti spor proces. Tvoje zradvlje je loše i biće potrebno dosta vremena da se poboljša.” To me je veoma razočaralo. Mislio sam da će se moje stanje poboljšati nakon što odem kući na lečenje i da ću moći da se vratim radu na video-produkciji. Već sam se lečio skoro godinu dana. Zašto mi nije bilo bolje? Te godine Božja kuća proizvela je mnoge filmove i video-zapise, ali zbog svog zdravlja nisam mogao da učestvujem. Plašio sam se da u budućnosti neću moći da obavljam ovu dužnost. Bez dovoljno dobrih dela, da li bih i dalje mogao biti spasen kada se Božje delo završi? Što sam više razmišljao o tome, postajao sam sve negativniji. Na putu kući osećao sam se bespomoćno i potišteno i nisam mogao da se suzdržim od prigovora: „Zašto sam ja ovako bolestan, dok su moja braća i sestre dobrog zdravlja?” To me je duboko pogodilo. Ništa nije moglo da me oraspoloži kada sam stigao kući. Pomislio sam: „Takvo je moje telo. Ne mogu da promenim ovu situaciju, ma koliko se trudio. Ako ne mogu da učestvujem u važnom poslu, kakvu nadu imam za spasenje?” Počeo sam potpuno da odustajem od sebe. Svakog dana provodio sam vreme gledajući svetovne filmove i televiziju i ćaskajući s ljudima na internetu. Moj odnos s Bogom postajao je sve udaljeniji, a moje srce sve mračnije i praznije. Jednog dana sam iznenada shvatio: „Zar ovo stanje u kojem se nalazim nije isto kao biti nevernik? Kako je ovo uopšte slično životu vernika? Ako nastavim ovim putem, samo ću postajati sve iskvareniji, i na kraju će me Bog isključiti.” Ova misao je na kraju unela strah u moje srce. Znao sam da više ne mogu ovako da nastavim, već da moram ozbiljno da razmislim i tragam za istinom kako bih rešio svoje probleme.

U svom traganju pročitao sam odlomak Božjih reči: „Najveće je buntovništvo kada ljudi nisu kadri da prihvate istinu, i oni su tada u najvećoj opasnosti. Ako nikada nisu kadri da prihvate istinu, oni su onda bezvernici. Kada se takvom čoveku rasprše želje da bude blagoslovljen, on će napustiti Boga. Zašto je to tako? (Zato što ono za čim on stremi jeste da bude blagoslovljen i da uživa u blagodati.) On veruje u Boga, ali ne stremi ka istini. Spasenje je za njega samo ukras i milozvučna reč. Ono ka čemu njegovo srce stremi su nagrade, lovorike i poželjne stvari – on u ovom životu želi da dobije sto puta toliko, a u svetu koji dolazi – večni život. Ako to ne može da dobije, neće ni verovati; pokazaće se njegovo pravo lice i on će napustiti Boga. Ono u šta on u svom srcu veruje nije Božje delo, i nisu istine koje On izražava, a ono ka čemu stremi nije spasenje, a kamoli to da dobro obavlja svoju dužnost stvorenog bića; on, naprotiv, poput Pavla, stremi ka tome da bude obasut blagoslovima, da ima veliku moć, da nosi lovorov venac i da bude ravan Bogu. To su njegove ambicije i želje. Zato, svaki put kada se u Božjoj kući nađe neka korist ili poželjna stvar, on se bori da je se dočepa, počinje da rangira ljude po kvalifikacijama i starešinstvu, pa ovako premišlja: ’Ja sam kvalifikovan. I ja treba da dobijem parče tog kolača. Moram da se izborim za to.’ Postavljaju se na najistaknutije mesto u Božjoj kući, pa misle da je i pravo da uživaju u tim njenim pogodnostima. (…) Jasno je da mu je srce već bilo ispunjeno tim stvarima kojima je stremio i to je dovoljno da se vidi da su stvari kojima je stremio u potpunom neskladu sa istinom. Ma koliko radio, njegov cilj i namera – baš kao i Pavlovi – uvek su bili samo da dobije lovorov venac; on ih se čvrsto držao i nikada od njih nije odustao. Ma koliko se sa njim u zajedništvu razgovaralo o istini, ma koliko bio orezivan, razotkrivan i detaljno analiziran, on se i dalje tvrdoglavo držao namere da bude blagoslovljen i nije je otpuštao. Kada nije zadobio Božje odobravanje i kada je video da od njegove želje za blagoslovima nema ništa, postao je negativan i povukao se, napustio svoju dužnost i pobegao. Nije iskreno obavljao svoju dužnost niti je dobro služio u širenju jevanđelja carstva, a to jasno pokazuje da nije imao istinsku veru u Boga, da se nije istinski pokorio i da nije imao ni trunke istinskog iskustvenog svedočenja – bio je samo vuk u jagnjećoj koži, koji je vrebao skriven među stadom. Konačno je taj čovek, bezvernik do kosti, bio sasvim razotkriven i isključen, a njegov život vernika je okončan” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (5. deo)”). Božje reči su potpuno razotkrile ogavne namere u meni. Iako sam pristao da idem kući kako bih se oporavio, u srcu sam se i dalje nadao da ću brzo ozdraviti i ponovo početi da učestvujem u produkciji video-zapisa. Mislio sam da moram više da izvršavam svoju dužnost ako želim imati dobre izglede za spasenje. Kada ni nakon više terapija nisam dobio željene rezultate, osećao sam da više nemam šanse da obavljam važnu dužnost, svaka nada da ću biti blagosloven bila je potpuno slomljena, i više nisam imao motivaciju da verujem u Boga. Osećao sam da je Bog nepravedan prema meni; osećao sam se izgubljeno i nesigurno, pa sam počeo da odustajem. Nisam više želeo da jedem niti da pijem Božje reči i nisam imao interesovanja za molitvu. Čak sam iskazivao svoje nezadovoljstvo prema Bogu time što sam težio ovozemaljskim trendovima. Uvideo sam da sam imao veru i izvršavao svoju dužnost samo da bih dobio blagoslove. Pošto se to nije dogodilo, postao sam neprijateljski nastrojen prema Bogu i ispoljio samo sotonsku narav. Nisam imao ni savesti ni razuma. To je pokazalo da je sav moj prethodni trud bio neiskren i usmeren ka tome da obmanem Boga. Tokom svih godina moje vere, Bog mi je pružio toliko istine i podario toliku blagodat. Bez Božje zaštite, moje zdravlje bi bilo uništeno mnogo ranije, ali umesto da zahvalim i uzvratim Bogu, ja sam se žalio. Bio sam potpuno nerazuman i bez trunke ljudskosti! Pomisao na to ispunila me je kajanjem i mržnjom prema samome sebi. Želeo sam da se iskreno pozabavim svojim motivima za dobijanje blagoslova i da prestanem da se bunim protiv Boga, pa sam se pomolio, tražeći od Njega da me prosveti kako bih spoznao sebe.

Tada sam pročitao sledeći odlomak Božjih reči: „Pošto biti blagosloven nije prikladan cilj kojem ljudi treba da teže, šta je prikladan cilj? Težnja ka istini, težnja ka promenama u naravi i sposobnost da se pokorimo svim Božjim orkestracijama i uređenjima: to su ciljevi kojima ljudi treba da teže. Recimo, na primer, da orezivanje uzrokuje da imaš predstave i pogrešno razumevanje, a ti postaješ nesposoban da se pokoriš. Zašto ne možeš da se pokoriš? Zato što osećaš da je tvoje odredište ili tvoj san o blagoslovu doveden u pitanje. Postaješ negativan i uznemiren i pokušavaš da se izvučeš iz obavljanja svoje dužnosti. Šta je razlog za ovo? Postoji problem sa tvojom težnjom. Pa kako ovo treba rešiti? Neophodno je da odmah napustiš te pogrešne ideje i da odmah tragaš za istinom kako bi rešio problem svoje iskvarene naravi. Trebalo bi da kažeš sebi: ’Ne smem da odustanem, ipak moram dobro da obavljam dužnost koju stvoreno biće treba da izvrši i da ostavim po strani svoju želju da budem blagosloven.’ Kada odustaneš od želje da budeš blagosloven i kreneš putem težnje ka istini, teret se skida sa tvojih ramena. I hoćeš li i dalje biti sposoban za negativnost? Iako još uvek postoje trenuci kada si negativan, ti ne dozvoljavaš da te to sputava i u svom srcu nastavljaš da se moliš i boriš, menjajući cilj svoje težnje – od težnje da budeš blagosloven i da imaš odredište, do težnje ka istini; a ti misliš: ’Težnja ka istini je dužnost stvorenog bića. Razumeti određene istine danas – nema veće žetve, to je najveći blagoslov od svih. Čak i da me Bog ne želi i da nemam dobro odredište, a moje nade da ću biti blagosloven su propale, ipak ću obaviti svoju dužnost kako treba, obavezao sam se. Šta god da je razlog, to neće uticati na izvršavanje moje dužnosti, neće uticati na moje ispunjenje Božjeg naloga; to je princip po kojem se vladam.’ I zar nisi tako prevazišao telesna ograničenja?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”). Čitanje tog odlomka omogućilo mi je da shvatim zašto sam se žalio i postao negativan, pa čak i odustao od sebe kada je moja nada za blagoslov bila slomljena. Koren problema bio je moje pogrešno shvatanje težnje. Težio sam blagoslovima i dobrom odredištu, pa sam, čim sam izgubio nadu u to, postao suviše negativan da bih nastavio dalje. Moja želja za blagoslovima bila je jednostavno previše jaka. Ali, ja sam stvoreno biće, i bez obzira na to da li ću primiti blagoslove i imati dobro odredište ili ne, trebalo bi da jednako izvršavam svoju dužnost. Čak i ako ne dobijem blagoslove, dokle god ispunjavam svoje odgovornosti i dužnost, barem neću imati za čim da žalim. Ova misao me je prosvetila. Morao sam da postupam u skladu sa putem na koji su Božje reči ukazale, da se oslobodim svoje želje za blagoslovima, da promenim svoja pogrešna shvatanja težnje i da ispunim svaku dužnost za koju sam bio sposoban. Čak i kada bi se moje stanje jednog dana pogoršalo, ne bih mogao da okrivim Boga. To je razum koji jedno stvoreno biće treba da poseduje. Sada nisam mogao da obavljam druge dužnosti, ali sam kod kuće mogao da vežbam pisanje članaka, beležeći svoja iskustva i znanje kako bih ih delio sa braćom i sestrama na okupljanjima. Na taj način sam i dalje obavljao svoj deo. To mi je donelo veliko olakšanje.

Godinu dana kasnije, kada sam otišao u bolnicu po lekove, doktor je rekao: „Oporavili ste se i više ne morate da uzimate lekove. Samo više pazite na svoje zdravlje i nemojte se iscrpljivati.” Kada sam čuo da doktor to kaže, bio sam oduševljen i neprestano sam zahvaljivao Bogu. Nakon toga, pročitao sam ovo u Božjim rečima: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Upravo tako. Bog određuje ishod ljudi na osnovu toga da li poseduju istinu, a oni koji na kraju ne mogu da steknu istinu ne mogu biti spaseni. Ako ne težim istini ili promeni naravi u svojoj veri, i ako moje iskvarene naravi na kraju ne budu pročišćene, tada ne mogu biti spasen, bez obzira na to koliko doprinosim ili se dajem. Ali želeo sam da obmanem Boga da mi kroz naporan rad da blagoslove i blagodat. Zar to nije čista besmislica? To je bila samo moja pusta želja! Naizgled, činilo se da sam zbog bolesti izgubio priliku da obavljam svoju dužnost, ali su kroz moje narušeno zdravlje bili otkriveni moji pogrešni pogledi i iskvarena narav, što mi je omogućilo da se na vreme preokrenem i počnem da se fokusiram na težnju ka istini. To su bila Božja velika zaštita i spasenje za mene. To me je ispunilo dubokim osećajem kajanja i zaduženosti, pa sam se pomolio: „Bože! Želim da promenim svoja pogrešna shvatanja težnje. Ne želim više da težim blagoslovima i nagradama. Bez obzira na to koju dužnost budem obavljao u budućnosti, želim da težim istini, da težim promeni svoje naravi i da ispunjavam svoju dužnost kako bih Ti udovoljio.”

Nakon toga, pročitao sam neke Božje reči o tome kako da pristupim svojoj dužnosti, koje su mi otvorile oči. Božje reči kažu: „Da bi primereno obavljao svoju dužnost, nije važno koliko godina si verovao u Boga, koliko dužnosti si obavio, niti koliko si doprineo Božjoj kući, a još manje je važno koliko iskustva imaš u svojoj dužnosti. Ono glavno što Bog gleda jeste put kojim neka osoba ide. Drugim rečima, On posmatra čovekov stav prema istini i načelima, baš kao i pravac, poreklo i polaznu tačku njegovih postupaka. Bog se fokusira na te stvari; one određuju put kojim hodaš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je primereno vršenje dužnosti?”). „Čovek misli da svi koji Bogu daju svoj doprinos treba da dobiju nagradu, te da se Božja naklonost prema njima sve više podrazumeva što je taj doprinos veći. Čovekovo gledište je u suštini transakciono i on ne traži da aktivno izvršava svoju dužnost stvorenog bića. Sa Božjeg stanovišta, što ljudi više traže istinsku ljubav i potpunu pokornost prema Njemu, što ujedno znači da traže da izvrše svoju dužnost stvorenog bića, to su oni više u stanju da steknu priznanje od Boga. Bog stoji na stanovištu da od čoveka zahteva da povrati svoju prvobitnu dužnost i status. Čovek je stvoreno biće, te stoga svoja ograničenja ne treba da prekoračuje time što će postavljati bilo kakve zahteve pred Boga, niti treba da čini išta drugo osim da izvršava svoju dužnost stvorenog bića. Pavlu i Petru su odredišta odmerena na osnovu toga da li su mogli da izvrše svoju dužnost stvorenih bića, a ne prema veličini njihovih doprinosa; odredišta su im određena prema onome što su od početka tražili, a ne prema obimu posla koji su obavili, niti prema tome kako su ih drugi ljudi procenili. Prema tome, put do uspeha jeste traženje aktivnog izvršavanja dužnosti čoveka kao stvorenog bića; traženje puta istinske ljubavi prema Bogu najispravniji je put; traženje promene vlastite stare naravi i traženje čiste ljubavi prema Bogu predstavljaju put koji vodi do uspeha. Takav put ka uspehu jeste put povratka prvobitnoj dužnosti kao i prvobitnom liku stvorenog bića. To je put oporavka, a ujedno je i cilj celokupnog Božjeg dela, od početka do kraja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Nakon što sam pročitao Božje reči, uvideo sam da zaista ne postoji razlika između viših i nižih dužnosti među ljudima. Da li ljudi mogu biti spaseni ne zavisi od toga koju dužnost obavljaju ili koliko je njihov rad velik. Sve dok težiš istini, ispunjavaš dužnost stvorenog bića i postižeš preobražaj svoje život-naravi, Bog te može spasiti. Obavljanje dužnosti je odgovornost stvorenih bića. Svaka osoba bi trebalo to da radi. To nije sredstvo za ličnu korist, niti je sredstvo za pregovaranje o nagradama. Bez obzira na to da li ću biti blagosloven ili ne, treba da ispunjavam svoju dužnost. Nakon toga, crkva mi je, u skladu sa mojim fizičkim stanjem, dodelila odgovarajuću dužnost.

Sada više nisam stalno zabrinut o tome da li ću imati dobru budućnost i odredište. Znam da, bez obzira na to koju dužnost obavljam, razumevanje i sticanje istine su najvažnije stvari. Bez obzira na to da li ću u budućnosti imati dobar ishod ili ne, dokle god mogu da ispunjavam svoje odgovornosti prilikom obavljanja svoje dužnosti, osećam se spokojno i mirno. Hvala Bogu!