Jednog novembarskog jutra 2004. godine, otišao sam na okupljanje u kući jedne starije sestre. Baš kada sam se spremao da zakucam na vrata, ona su se iznenada otvorila i dve ruke su me zgrabile i uvukle unutra. Jedan čovek je zurio u mene i dubokim glasom preteći zarežao: „Da nisi pisnuo!” Jedan drugi čovek me je zgrabio za vrat i šutnuo me u potkolenicu dok me je ispitivao šta radim tamo i koliko ljudi će doći. Shvatio sam da su to policajci i, pošto sam bio malo uznemiren, rekao sam: „Ja sam samo došao da dostavim vodu i da pokupim račun za vodu.” Jedan od njih je rekao: „Ti si Čen Hao, zar ne?” Uhvatili su me nespremnog – kako su znali moje ime? Pre nego što sam imao vremena da reagujem, počeli su da me pretresaju, oduzeli su mi svesku i preko 600 juana, a zatim su mi vezali ruke lisicama. Čuo sam kako neko kaže: „Ipak nije bilo uzalud čekati u zasedi ovde više od mesec dana.” Shvatio sam da su duže vreme nadzirali tu kuću. Oko pet minuta kasnije, tri policajca u civilu su se pojavila. Jedan od njih me je iznenađeno pogledao i rekao: „Šta ti radiš ovde? Što se mešaš sa ovim ljudima?” Taj čovek se zvao Liju i njegova mlađa sestra je radila sa mnom kada sam počeo da verujem u Gospoda Isusa. On je bio posebno zao i zlokoban i naredio je svojim podređenima da me odvedu. Pomislio sam na to kako su u prošlosti hapsili drugu braću i sestre i kako su ih često izlagali svakakvim vrstama mučenja, a neke su čak i nasmrt prebili. Veoma sam se uplašio. Nisam znao da li će me policija mučiti ili čak ubiti, pa sam se pomolio Bogu, tražeći od Njega da me zaštiti i da mi dâ veru i snagu da ostanem postojan u svom svedočenju o Njemu. Onda sam pomislio na ono što je Gospod Isus rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). To je tačno, policija je jedino mogla da me fizički ubije – nije mogla da mi ukrade dušu. Uz usmeravanje Božjim rečima, malo manje me je bilo strah.

Nakon toga su me odveli u lokalnu policijsku stanicu. Pretvarajući se da je iskren, taj čovek po imenu Liju je rekao policajcu koji me je uveo: „Nemoj biti previše grub prema njemu. On je poštena osoba i dugo se znamo.” Onda mi je, uz lažnu iskrenost, rekao: „Samo nam reci šta znaš. Malo praktikovanja religije nije strašno. Ako budeš iskren, možeš da ideš kući. Prošlo je već više od godinu dana od kada si poslednji put bio tamo, jel’ tako? Dobro razmisli. Kada dođe vreme, samo nam reci šta želimo da znamo i garantujem ti da ti se ništa neće desiti.” Kada sam čuo šta je rekao, malo sam se pokolebao i pomislio: „Pošto se dobro poznajemo i on je vođa tima za posebne istrage, možda će me, ako samo odam neke manje važne informacije i zadobijem njegovo poverenje, pustiti.” Upravo dok sam razmatrao tu ideju, iznenada sam se setio Božjih reči: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica (…) kako bi izbegli da upadnu u Sotoninu zamku, jer bi u tom trenutku bilo prekasno za žaljenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Shvatio sam da sam umalo naseo na Sotoninu lukavu zaveru. Policajac Liju je bio lukav i prepreden čovek – kako sam mogao da mu verujem? On je samo želeo da od mene izvuče informacije o crkvi i da me navede da izdam Boga. Shvativši to, držao sam jezik za zubima. Onda me je jedan drugi policajac pitao: „Gde si propovedao jevanđelje? S kim si se okupljao? Ko je tvoj starešina? Gde crkva čuva svoj novac?” Međutim, bez obzira kako me ispitivao, nisam rekao ni reč.

Negde oko tri popodne istog dana, prebacili su me u okružni pritvor. Jedan policajac tamo me je odveo u neku prostoriju i naredio mi da skinem svu odeću, da podignem ruke i da se okrećem u krug. Kada ne bih počeo da se okrećem, brzo bi me šutnuo i onda bi mi rekao da uradim tri duboka čučnja. Bio sam besan i ponižen. Nakon toga su me odveli u zatvorsku ćeliju, sa preko 30 pritvorenika natrpanih u prostor manji od 20 kvadratnih metara. Čim sam ušao u ćeliju, dva pritvorenika su mi uvrnuli ruke iza leđa, dizali me i gurali kako bi paradirali sa mnom po prostoriji pre nego što su me šutiranjem oborili na pod. Udario sam čelom o pod i počeo sam da krvarim. Pritvorenici su se samo smejali i jedan je rekao: „Izgleda da avion nije kočio.” Jedan drugi je rekao: „Imamo toliko toga da te naučimo. Naučićeš vremenom.” Pomislio sam: „Tek sam stigao, a već me ovako muče. Kako ću opšte preživeti ovde? Da li ću biti u stanju da izdržim ovo?” U sebi sam se pomolio Bogu, preklinjući Ga da zaštiti moje srce kako bih mogao da ostanem postojan u svom svedočenju. Upravo u tom trenutku, pomislio sam na Božje reči koje kažu: „Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom. Kroz stradanje ljudi, njihov kov i kroz sve sotonske naravi ljudi u ovoj prljavoj zemlji, Bog čini Svoje delo pročišćenja i osvajanja da bi time stekao slavu i da bi zadobio one koji će svedočiti delima Njegovim. U tome je sav značaj svih žrtava koje je Bog podneo zarad ove grupe ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da Bog koristi ovo okruženje kako bi usavršio moju veru. Policija me je uhapsila i mučila uz Božju dozvolu. On se nadao da ću ostati postojan u svom svedočenju za Njega, kako bih ponizio Sotonu. Zaista je bila čast imati priliku da svedočim za Boga. Pomislio sam na to kako je Gospod Isus razapet da bi iskupio ljudski rod i, kako je, nakon što se Bog ovaplotio u poslednjim danima da bi nas spasao, bio izložen gonjenju i proganjanju vladajuće partije, klevatama i odbijanju od strane religioznog sveta i kako je pretrpeo svakakve poteškoće i poniženja. Ipak, uprkos tome, Bog i dalje izražava istinu i podržava nas. Šta je ovo malo patnje u poređenju sa prilikom da sledim Boga, da stremim ka istini i da me On spasi? Shvativši to, osetio sam da sam nešto jači i pomislio sam: „Ma kako me mučili, ne smem da odam nikakvu informaciju u vezi sa crkvom niti da izdam Boga.”

Četvrtog dana ujutru, policajci su došli da me ponovo saslušaju. Ispitivali su me o raznim detaljima u vezi sa crkvom i pokazali su mi nekoliko fotografija, tražeći da identifikujem osobe na njima, rekavši da su me ti ljudi već identifikovali. Znao sam da je to samo još jedna od njihovih lukavih zavera – želeli su da me prevare da potkažem svoju braću i sestre – tako da sam ih samo ignorisao. Konačno, videvši da neću ništa reći, poslali su me nazad i zatvorili u drugu ćeliju. Kako sam ušao unutra, čuo sam kako policajac kaže pritvorenicima u ćeliji: „Ovaj je vernik. Postarajte se da ’ga dobro čuvate’.” Zatim mi je prišao jedan mladi pritvorenik i rekao da će mi „pročistiti uši”. On i još jedan pritvorenik su me istovremeno povukli za uši u suprotnim smerovima. Pokušao sam da ih odgurnem, ali oni su mi iznenada pustili uši i ja sam pao. Baš kada sam se spremao da ustanem, neko me je zgrabio za ramena, sprečivši me da se ispravim. Onda mi je prišao jedan drugi pritvorenik i rekao da će mi „odrati kožu”. Podigao mi je jednu nogavicu i zatim mi je jednom rukom snažno pritisnuo nogu dok je energično trljao kožu na mojoj potkolenici drugom rukom, koja je bila pokrivena vrećom za prašak za veš. Trljao je tako brzo, da mi je noga ubrzo pocrvenela do krvi i počela da me peče od bola. Drugi pritvorenik, koji me je držao prikovanog za pod, mi je neprekidno uvrtao uho. Tako su me mučili više od dvadeset minuta. Uho me je probadalo od bola, a potkolenica, iz koje je curila krv, bila je puna modrica. Nakon toga, taj mladi pritvorenik me je snažno šutnuo otpozadi, zbog čega sam se zateturao napred. Onda me je šutnuo u stomak tako jako da su mi se leđa iskrivila od bola. Činilo mi se da će mi se unutrašnji organi raspasti. Jedan drugi pritvorenik je prišao i šutnuo me u leđa, zbog čega sam pao na pod, nakon čega su prebacili neko ćebe preko mene i počeli da me šutiraju i udaraju. Celo telo me je bolelo – imao sam posekotinu na čelu i krv mi je curila iz nosa. Utrljali su mi prašak za veš u kosu i naterali su me da se skinem go i da se istuširam hladnom vodom. Bio je decembar i napolju je padao sneg. Voda u ćeliji se zapravo dobijala od snega koji se topio u vodotornju i bila je jezivo hladna. Smrzavao sam se od ledene vode i sav sam drhtao. Nakon toga, jedan pritvorenik je uzeo čašu dopola napunjenu praškom za veš rastvorenim u vodi i rekao: „Deluje kao da se smrzavaš. Sačuvali smo ti pola čaše ’piva’. Hajde, ispij ga.” Kada nisam hteo da popijem to, on je rekao: „Šta? Nije ti dosta?” i sipao je još hladne vode u čašu. Pena od praška se slivala niz čašu. Videvši da i dalje odbijam da pijem iz te čaše, rekao je: „Ako ne popiješ ovo, kako da te nateramo da ’pukneš kao petarda’?” Zatim su me dva pritvorenika prikovala za krevet, zapušili su mi nozdrve i sasuli su mi vodu sa praškom niz grlo. „Pući kao petarda” je značilo da nateraju nekoga da popije vodu sa praškom, pa da ga onda udaraju kako bi on to povratio. Besno sam se borio i vikao: „Je l’ pokušavate da me ubijete? Zar ovde ne važi zakon?” Jedan od policajaca koji nas je čuvao je čuo kako vičem i besno odgovorio: „Šta se dereš? Samo te malo tuširaju – to te neće ubiti! Vikni još jednom i sutra ćeš dobiti električni pendrek!” Njegove reči su me razbesnele. Celo telo mi je drhtalo zbog ledeno hladne vode, a koža mi je na nekim mestima oticala. Baš kada sam pružio drhtavu ruku kako bih pokupio svoju odeću i obukao je, jedan pritvorenik me je šutnuo i oborio na zemlju. Sa leđima povijenim od bola, pokušao sam da ustanem, ali su me druga dvojica pritvorenika odmah pribila uza zid, nakon čega je trinaest pritvorenika pojurilo ka meni i počeli su da me udaraju kao vreću za boks. Jedan pritvorenik, koji je bio osuđen na smrt, uzviknuo je: „U redu, svako neka ga udari deset puta.” Onda je stao sa strane i brojao dok me je svaki pritvorenik udarao. Bio sam u takvoj agoniji da su mi se leđa iskrivila, u grudima i stomaku sam osećao nepodnošljiv bol i jedva sam mogao da dišem. Nakon toga je prišao jedan drugi pritvorenik i jako me dva puta udario u potiljak svojim lisicama. Zavrtelo mi se u glavi i bilo mi je muka, prostorija je počela da mi se okreće pred očima, počelo je da mi zvoni u ušima i dugo sam povraćao. Na kraju sam samo povraćao žućkastu vodu. Držao sam ruke na grudima i nisam se usuđivao da udahnem duboko, pošto mi je čak i disanje bilo bolno. Na kraju sam počeo da iskašljavam krv i osećao sam se kao da mi se telo raspada po šavovima. Pomislio sam: „Ovi pritvorenici će me nasmrt pretući, a niti moja porodica zna da sam uhapšen niti moja braća i sestre znaju gde su me odveli. Ako me zaista ubiju i policija samo baci moje telo usred neke nedođije, niko nikada neće saznati šta se desilo.” Shvativši to, veoma sam se uplašio i postao sam slab, pa sam se pomolio Bogu: „O, Bože! Ne mogu još dugo da trpim ovo. Ako se ovo nastavi, mučiće me do smrti. Tražim Tvoju zaštitu da bih mogao da izdržim ovaj bol i mučenje.” I baš u tom trenutku, pomislio sam na Božje reči koje kažu: „Avram je ponudio Isaka – šta ste vi ponudili? Jov je ponudio sve – šta ste vi ponudili? Toliki ljudi se odreklo svojih života, pognulo glave, prolivalo krv da bi tražili istinit put. Da li ste vi platili tu cenu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Značaj spasavanja potomaka Moava”). Kada sam se suočio sa ovim pitanjima, ispunio me je sram. Pomislio sam na svece kroz vekove. Pošto su širili jevanđelje i svedočili o Bogu, neke od njih su kamenovali do smrti, neke su iskasapili, a neke su čak konjima vukli do smrti. Ti sveci su dali svoje dragocene živote kako bi ostali postojani u svom svedočenju o Bogu. Ali, nakon što su mene uhapsili, tukli, mučili i pretili mi smrću, ja sam postao slab, negativan i kukavički sam se držao života iz straha od smrti. Kakva sam ja bio kukavica! Pomislio sam kako je nesavesno od mene što ne uspevam da ostanem postojan u svom svedočenju o Bogu u ovom ključnom trenutku, uprkos tome što sam uživao u toliko zalivanja i podrške Božjim rečima. Imao sam dubok osećaj krivice i zakleo sam se da nikada neću popustiti Sotoni, bez obzira kakvo me mučenje čeka. Tek kada su videli da ležim nepomično na podu, pritvorenici su konačno prestali da me tuku.

Oko nedelju dana kasnije, policajac Liju je došao da me ponovo ispita. Sa lažnom iskrenošću u glasu mi je rekao: „Prijatelju stari, pregledali smo tvoj dosije i nemaš nikakvu istoriju nezakonitog ponašanja. Tvoji roditelji ne postaju mlađi, a tvoje dete plače za tobom. Svi oni se nadaju da ćeš biti kod kuće za Novu godinu. Razmisli još malo. Ako nam kažeš ono što želimo da znamo o crkvi, odmah ćemo te pustiti.” Kada nisam odgovorio, promenio je nastup i rekao: „Znaš, i ako nam ne kažeš ništa, i dalje možemo da te osudimo na 3 do 5 godina. Moraš da shvatiš da tako stvari stoje – nemoj biti tako tvrdoglav.” Kada sam nastavio da ga ignorišem, poslao me je nazad u ćeliju da razmislim o njegovoj ponudi. Tamo u ćeliji, razmišljao sam koliko godina moja mama ima i kako nije dobrog zdravlja. Kada bi me zaista osudili na 3 do 5 godina i kada bih čak umro u zatvoru, ko bi brinuo o mojoj mami? Što sam više razmišljao o tome, to sam se gore osećao. Na kraju sam počeo da razmišljam da bih možda mogao da odam nešto beznačajno što bi me spasilo zatvora. I baš u tom trenutku, pomislio sam na Božje reči koje kažu: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dovde. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji prodaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Iz Božjih reči sam video da Božja pravedna narav ne trpi nikakve uvrede. Bog se apsolutno gnuša onih koji postanu Jude, potkažu crkvu i izdaju Boga i nikada neće oprostiti takvim ljudima. Jasno sam razumeo da je policajac Liju prepreden i lukav čovek i da bi on, ako bih odao i najmanju informaciju, pronašao način da me natera da odam još nešto. A ipak sam poverovao u njegove đavolske reči. Kakva sam ja budala bio! Pošto sam brinuo za svoju porodicu, razmatrao sam da izdam Boga. Video sam da je moja vera u Boga zaista slaba. Sve naše sudbine su u Božjim rukama. Bog će imati poslednju reč o tome da li ću biti mučen do smrti i šta će se desiti mojoj porodici. Trebalo bi da sve poverim u Božje ruke i da se oslonim na Njega kako bih preživeo ovo iskušenje. Kada sam postao voljan da se pokorim, pritvorenici iz ćelije broj 8 su prestali da me tuku. Videvši da su pritvorenici promenili svoj stav prema meni, policajci su me prebacili u ćeliju broj 10.

Pritvorenici iz ćelije broj 10 su me tukli poput onih iz ćelije broj 8. Pre nego što sam imao priliku da reagujem, stavili su ćebe preko mene i počeli su da me šutiraju i udaraju. To su zvali „pravljenje knedli”. Kad god bi pritvorenici bili loše raspoloženi, iskaljivali bi bes na meni. Strašno sam patio i osećao sam se duboko potlačen u tom okruženju. Bila je prava borba preživeti svaki dan, pa sam se pomolio Bogu, tražeći od Njega da me usmeri i da mi dâ veru. Nedelju dana kasnije, jedan pritvorenik, osuđen na smrt, mi je rekao: „Pričaj mi o svojoj veri u Gospoda i pevaj mi svoje himne. Ako ne uradiš šta ti kažem, tući ću te po glavi ovim lisicama. Da se nisi usudio da prestaneš, sve što treba da radiš sada je da pričaš i da pevaš.” I tako sam pevao šta god mi je padalo na pamet, i ne razmišljajući, počeo sam da pevam jednu himnu Božjih reči, pod nazivom „Jesi li utvrdio koje nade Bog gaji za tebe?”: „Ko je među vama Jov? Ko je Petar? Zašto sam više puta pominjao Jova? Zašto sam toliko puta navodio Petra? Jeste li ikada utvrdili koje su Moje nade za vas? Više vremena bi trebalo da provodite razmišljajući o takvim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 8. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Raznežio sam se dok sam pevao. Pomislio sam na to kako je Jov nastavio da hvali ime Božje čak i nakon što je izgubio sav svoj imetak i što su mu izbile rane po celom telu. Pomislio sam na Petra, koji je ceo život stremio ka tome da voli Boga i koji je prošao kroz nebrojena oplemenjivanja i poteškoće, da bi na kraju bio razapet naopačke na krstu. Boga je voleo do maksimuma i pokoravao Mu se do smrti. Obojica su divno svedočila o Bogu i primili su Njegovu pohvalu. Bog kaže: „Ko je među vama Jov? Ko je Petar?” Iz Božjih reči sam shvatio kakva su Njegova očekivanja. Pomislio sam: „Moram da budem poput Jova i Petra i da svedočim o Bogu.” Pevanje te himne me je nanovo motivisalo. Činilo se kao da je Bog na mojoj strani i osetio sam kako mi je oživela odlučnost da izdržim svu patnju i ostanem postojan u svom svedočenju. Nakon toga sam tom pritvoreniku ispričao kako Bog suvereno vlada nad svim, kako kažnjava one koji čine zlo i nagrađuje one koji čine dobro, čime sam svedočio o Božjoj pravednoj naravi. Takođe sam mu ispričao priču o Lazaru i bogatašu. Obavestio sam ga da će oni koji čine zlo pretrpeti odmazdu i biti odbačeni u pakao da bi primili kaznu nakon smrti. Bog je već došao da izrazi istinu i da obavi delo spasenja ljudskog roda i ljudi moraju da prihvate istinu da bi se oslobodili greha kako bi se pročistili i ušli u carstvo nebesko. Čuvši sve to, pritvorenik je uzdahnuo i rekao: „Sada je prekasno! Da sam ranije upoznao nekog poput tebe, nikada ne bih bio tu gde sam sada.” Jedan drugi pritvorenik, učitelj u penziji, takođe je sa odobravanjem rekao: „Sretao sam vernike poput tebe. Nikada nisam čuo da su uradili bilo šta nezakonito.” Zatim je besno primetio: „U Kini ne postoji pravda niti vladavina prava.” Nakon toga su pritvorenici u toj ćeliji prestali da me tuku. Znao sam da je to znak Božje milosti i da se On sažalio na mene u mojoj slabosti. Videvši Božju svemogućnost i suverenost na delu, moja vera se ponovo udvostručila.

U decembru 2004. godine, KPK me je osudila zbog „nezakonitog prozelitizma koji je izazvao ometanje društvenog poretka” i osudila me je na tri godine prevaspitavanja kroz rad. Bio sam besan kada sam čuo svoju presudu. Kao vernik, hodao sam ispravnim putem i nikada pre nisam uradio ništa nezakonito, ali mi je KPK nametnula trogodišnju kaznu. Ona je zaista zla! Kasnije mi je na pamet pao odlomak Božjih reči: „U mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi kralj đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zloupotrebljavaju Boga, divljaci su do srži, nimalo ne mare za Boga, otimaju i uništavaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevine kušaju do bezumlja. Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). KPK tvdi da promoviše slobodu veroispovesti, dok potajno potiskuje i proganja hrišćane, tuče, muči i pritvara vernike u Boga. Ona traži slavu kroz obmanu i skroz naskroz je zla! Time što sam lično iskusio hapšenje i proganjanje od strane KPK, bio sam u stanju da prepoznam njenu demonsku suštinu koja se opire Bogu. To je još više ojačalo moju odlučnost da sledim Boga do samog kraja.

U januaru 2005. godine, prebacili su me u radni logor i dodelili su mi posao u štampariji. Morali smo da radimo oko 15 sati dnevno i često smo imali samo oko 3-4 sata odmora na dan. Svaki mesec smo morali da radimo 10-5 dana prekovremeno, a ponekad smo morali da radimo i noću. Kako je vreme prolazilo, naša norma za štampanje se povećala sa 3.000 na 15.000 listova. Zbog toga sam morao da nosim štamparske ploče tamo-amo po ceo dan i često bih prelazio između 10 i 12 kilometara dnevno. Držao bih boje u levoj ruci, dok bih desnom rukom neprekidno mazao boju. Od mirisa boja bi mi se zavrtelo u glavi, oči bi me pekle, vid bi mi se zamaglio i počeo bih teško da dišem. Tokom celog dana, nosio sam se sa neprekidnim i nepodnošljivim bolom u rukama, nogama i ramenima i bio sam toliko umoran da sam mogao da zaspim stojeći. Sećam se da mi se jednom, kada sam bio prehlađen i imao temperaturu, toliko zavrtelo u glavi, da sam skoro pao. Kada je upravnik to video, rekao je da ja samo želim da zabušavam i rekao je: „Ubrzaćeš ako te udarim svojom palicom za omamljivanje.” Pomislio sam na jednog dečaka od 17 godina koga su omamili jer nije mogao da radi težak fizički posao. Pretrpeo je nekoliko opekotina na ušima i koža mu je na nekoliko mesta potamnela od drugih opekotina. Vremenom je to postalo previše za njega i pokušao je da se ubije progutavši eksere, ali nije umro, već je osuđen na dodatnih mesec dana rada. Znao sam da su ti ljudi demoni koji bi nas ubili a da i ne trepnu i da nas nikada neće ostaviti na miru, pa sam samo morao da stisnem zube i nastavim. Zbog mog prevelikog obima posla, prsti su mi se deformisali i na laktovima su mi se pojavile ciste koje su natekle do veličine žumanaca. Takođe sam dobio težak rinitis, često mi se vrtelo u glavi i dah mi je bio kratak. Prekomeran rad i nedostatak sna su mi izazivali tako jake vrtoglavice da bih lelujao u hodu i imao osećaj da ću se svakog momenta srušiti. Osim posla, bili smo primorani i da učestvujemo u sesijama ispiranja mozga koje je organizovala KPK dvaput mesečno. Meni su laži i jeretičke ideje KPK bile odurne i nisam imao nikavu želju da ih slušam. Mnogo sam patio u radnom logoru i nedostajali su mi dani okupljanja i čitanja Božjih reči sa mojom braćom i sestrama. Želeo sam da se izvučem iz te paklene, nehumane situacije što je pre moguće. Pomolio sam se Bogu i tražio sam od Njega da mi dâ snagu i da mi pomogne da prebrodim to okruženje. Kasnije mi je na um pala himna Božjih reči pod nazivom „Kako se usavršiti”: „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. Kad se Bog od tebe sakrije, moraš biti u stanju da veruješ u Njega i da Ga slediš, da očuvaš svoju raniju ljubav i da joj ne dozvoliš da posustane, niti da se rasprši. Ma šta Bog činio, moraš se potčiniti Njegovom naumu i biti spreman da prokuneš svoje telo, umesto da se žališ na Njega. Kad si suočen s kušnjama, moraš udovoljiti Bogu, čak i ako u sebi gorko plačeš ili se nevoljno rastaješ od nekog voljenog predmeta. Jedino je ovo prava ljubav i vera” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Dok sam pevao tu himnu, razumeo sam Božju nameru i bio sam duboko ohrabren i voljan da se pokorim toj teškoj situaciji i da se oslonim na Boga i na svoju veru da je prebrodim. Tokom više od dve godine koje sam proveo u radnom logoru, dobio sam rinitis, bronhitis, reumatoidni artritis, bruh i probleme sa stomakom. Jednom, kad je počeo da me boli bruh i kada me je jedan policajac iz logora odveo u ambulantu, video sam kako je doktor slomio iglu u zadnjici jednog pritvorenika i zatim koristio hiruški instrument za zaustavljanje krvarenja kako bi je izvadio. Bio sam prestravljen kada sam to video i nisam smeo da se vratim u tu ambulantu. U tom periodu nisam mogao da prevalim više od nekoliko koraka, a da me bol ne probada u donjem delu stomaka. Kada bih pokušao da to preguram i da nešto uradim, osećao sam se kao da ću se ugušiti. Čuvari u zatvoru su bili zabrinuti da će biti odgovorni ako umrem, pa su me odveli u bolnicu u gradskom radnom logoru na detaljniji pregled. Nakon pregleda, doktor je, uz dozu iznenađenja, rekao: „Kakvim se ti poslom baviš? Šta si čekao do sada! Tvoj bruh zahteva operaciju. Takođe, tebi su i jetra i žučna kesa blago uvećane, tako da više nisi pogodan za fizički rad. Ako nastaviš da radiš, umrećeš.” Međutim, policajci su samo uzeli neke lekove za mene i prebacili me nazad u radni logor. Bio sam veoma zabrinut u tom periodu, jer sam znao da imam još godinu dana kazne i nisam bio siguran da li ću uspeti da preživim. Nakon toga sam pomislio sledeće: „Tokom dve godine zatvorske kazne, mučila me je policija, a pritvorenici su me skoro nasmrt prebili, ali, uprkos svemu što sam pretrpeo, nijednom nisam izdao Boga. Kako sam se, onda, tako ozbiljno razboleo? Da li je moguće da mi je sudbina da umrem u ovom radnom logoru?” Usred svoje patnje, pomolio sam se Bogu: „O, Bože! Šta da radim sada? Molim Te, usmeri me.” Nakon izvesnog vremena, jedan odlomak Božjih reči mi je pao na um: „Trebalo bi da znaš obitavaju li u tebi istinska vera i odanost, jesi li trpeo muke zarad Boga i jesi li se potpuno potčinio Bogu. Ako ti sve ovo nedostaje, u tebi onda preostaju samo buntovništvo, lažljivost, pohlepa i prigovor. Pošto tvoje srce nije ni izbliza pošteno, ti nikada nisi bio priznat od Boga i nikada nisi živeo na svetlosti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Dok sam razmišljao o Božjim rečima, promišljao sam o sebi. Kada sam se suočio sa bolešću i bolom, postao sam negativan i slab i čak sam pokušao da se raspravljam sa Bogom. Prekršio sam svoju zakletvu, imao sam pritužbe i ponašao sam se buntovno. Gde je bila moja pokornost? Gde je bilo moje svedočenje? Setio sam se, kada me je KPK proganjala i mučila i kada sam bio u bolovima i slab, kako su Božje reči bile te koje su me usmeravale i dale mi veru i snagu. Bog je takođe delao kroz ljude, situacije i stvari, kako bi mi otvorio put. On je uvek bio na mojoj strani, čuvao me je i štitio. Njegova ljubav prema meni je bila tako velika i znao sam da moram da prestanem da Ga pogrešno razumem i da imam pritužbe. Ma kakvo mučenje i patnja bili preda mnom, preživeo ja ili ne, morao sam da se oslonim na Boga kako bih nastavio dalje! Mesec dana kasnije, policija mi je dodelila drugi posao, na kom nisam morao toliko da hodam i moje zdravstveno stanje se značajno popravilo. Od sveg srca sam se zahvalio Bogu na Njegovoj ljubavi.

Dok sam bio u radnom logoru, često sam u sebi pevao himne. Jedna koja je naročito duboko uticala na mene se zove „Šta si posvetio Bogu?”. U njoj se kaže: „Avram je ponudio Isaka – šta ste vi ponudili? Jov je ponudio sve – šta ste vi ponudili? Toliki ljudi se odreklo svojih života, pognulo glave, prolivalo krv da bi tražili istinit put. Da li ste vi platili tu cenu? U poređenju s njima, uopšte niste podobni da uživate u tako velikoj blagodati. Nemojte o sebi imati previsoko mišljenje. Nemaš čime da se razmećeš. Tako veliko spasenje, tako velika blagodat daje vam se besplatno. Niste ništa žrtvovali, a u blagodati ipak uživate besplatno. Zar se ne osećate posramljeno?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Značaj spasavanja potomaka Moava”). Svaki put po završetku pevanja te himne, bio bih pun zahvalnosti. Moja nevolja je bila ništa u poređenju sa onom koju su pretrpeli sveci kroz vekove. Time što su iskusili Božje delo, svi oni su predivno svedočili o Bogu i zadobili su Njegovo odobravanje. Sada je Bog meni pružio sličnu priliku da svedočim – to je bila Njegova ljubav prema meni! Božje reči su bile te koje su me neprekidno ohrabrivale i usmeravale me tokom tog dugog i teškog perioda kada sam bio pritvoren u radnom logoru. Ne bih uspeo da preživim u tako groznim okolnostima bez usmeravanja Božjim rečima.

U septembru 2007. godine, odslužio sam kaznu i pustili su me iz radnog logora. Dok sam izlazio, naložili su mi da se prijavim svojoj lokalnoj policijskoj stanici kada dođem kući, inače će mi poništiti registraciju prebivališta. Takođe su mi pretili, rekavši da ću dobiti mnogo strožiju kaznu ako me opet uhapse. Nakon što su me oslobodili, iselio sam se iz svoje kuće, kako bih mogao da nastavim da verujem u Boga i da izvršavam svoju dužnost. Kroz hapšenje i proganjanje od strane KPK, jasno sam prepoznao njenu demonsku suštinu koja se opire Bogu. Što su me više proganjali, to sam postajao odlučniji da sledim Boga, da ispunim svoju obavezu kao stvoreno biće i da izvršavam svoju dužnost dobro, kako bih se odužio Bogu za Njegovu ljubav. Hvala Bogu!