Svi u mojoj porodici su bili katolici, kao i većina drugih ljudi u našem selu, ali kako tamošnja katolička crkva nije imala sveštenika koji njome predsedava, dugo vremena niko nije išao u crkvu da proučava Bibliju. Dana 22. maja 2020. godine, pročitao sam reči Svemogućeg Boga na internetu i kroz Njegove reči sam postao siguran da se Gospod Isus vratio, da je On Hristos poslednjih dana, Svemogući Bog, i sa radošću sam prihvatio Njegovo delo poslednjih dana. Nešto kasnije sam pročitao ovo u rečima Svemogućeg Boga: „Pošto čovek veruje u Boga, on Božje stope mora da sledi pomno, korak po korak; on treba da ’sledi Jagnje, kud god da krene’. Jedino takvi ljudi traže istiniti put i jedino oni poznaju delo Svetoga Duha” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Znao sam da mi, kao vernici, treba da upoznamo Božje delo i da koračamo Božjim stopama. U selu je bilo mnogo vernika, ali niko od njih nije čuo Božji glas niti pozdravio povratak Gospoda Isusa, pa sam zaista želeo da podelim sa njima ovu neverovatnu vest. Ali malo sam se plašio. Pošto sam bio mlad i nisam znao kako da širim jevanđelje, osećao sam da me oni zasigurno neće slušati. Bio sam zabrinut da će me gledati sa visine i reći: „Tako si mlad. Zašto bi trčao unaokolo i propovedao, umesto da ideš u školu ili nađeš posao?” Osim toga, oni su već godinama bili vernici, pa da li bi slušali moje svedočanstvo o povratku Gospoda Isusa? Kako bi se ponašali prema meni? Kako bih mogao da besedim da bih razrešio bilo kakve predstave ili zabune koje možda imaju? Šta bih uradio kada bi se protivili mojoj veri u Svemogućeg Boga i širenju jevanđelja? Mnogo sam razmišljao o tome, ali sam znao da je širenje jevanđelja Božja namera. Morao sam da podelim jevanđelje sa njima i svedočim o Bogu.

Tako sam se pomolio Bogu, i kroz čitanje reči Svemogućeg Boga, moja vera je ojačala. U Njegovim rečima sam ovo pročitao: „Da li si svestan tereta na svojim plećima, svog naloga i odgovornosti? Gde ti je osećaj za istorijsku misiju? Kako ćeš adekvatno služiti kao gospodar u narednom dobu? Imaš li jak osećaj za gospodarenje? Kako bi objasnio gospodara svega? Da li je to zaista gospodar svih živih bića i svih fizičkih stvari na svetu? Koji su tvoji planovi za razvoj naredne faze dela? Koliko ljudi čeka da im ti budeš pastir? Da li je tvoj zadatak težak? Siromašni su, jadni, slepi i na gubitku, jadikuju u tami – gde je put? Kako čeznu za svetlošću, poput zvezde padalice, da se iznenada spusti i rastera sile tame koje su ugnjetavale čoveka toliko godina. Ko može znati u kojoj se meri zabrinuto nadaju i kako čeznu, dan i noć, za ovim? Čak i na dan kada svetlost bljesne, ovi ljudi koji duboko pate ostaju zarobljeni u mračnoj tamnici bez nade za oslobođenje; kada više neće plakati? Užasna je nesreća ovih krhkih duhova koji se nikada nisu odmorili i dugo su tako bili sputani nemilosrdnim okovima i zamrznutom prošlošću. I ko je čuo glas njihovog jauka? Ko je motrio na njihovo jadno stanje? Da li ti je ikada palo na pamet koliko je ožalošćeno i zabrinuto Božje srce? Kako On može podneti da vidi kako nedužan ljudski rod, koji je stvorio Svojim sopstvenim rukama, trpi takvu patnju? Ljudska bića su, na kraju krajeva, žrtve koje su otrovane. Pa iako je čovek preživeo do dana današnjeg, ko je mogao znati da je ljudski rod odavno zatrovan zlim? Da li si zaboravio da si jedna od žrtava? Zar nisi spreman da, iz svoje ljubavi prema Bogu, nastojiš da spasiš ove preživele? Zar nisi spreman da posvetiš svu svoju energiju da uzvratiš Bogu, koji voli ljudski rod kao Svoju krv i meso? I kada se sve uzme u obzir, kako bi protumačio to što te je Bog iskoristio da živiš svoj izuzetan život? Imaš li zaista rešenost i samopouzdanje da živiš smislenim životom pobožne osobe koja služi Bogu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako bi trebalo da pristupiš svojoj budućoj misiji?”). Shvatio sam da je širenje jevanđelja naša dužnost. Mnogi ljudi još uvek nisu čuli Božji glas a još manje znaju da se Gospod vratio i da On obavlja delo u kojem sudi i pročišćava ljude. Oni još uvek žive u Sotoninoj iskvarenosti i bedi. Bog se nada da svi mi možemo da razmotrimo Njegovu nameru, da ustanemo i sarađujemo sa Njim. Bez obzira na probleme ili poteškoće sa kojima se suočavamo, možemo se više moliti i više se oslanjati na Boga, kao i činiti sve što možemo kako bi širili jevanđelje carstva. Ali, ja nisam razumeo Božju nameru – osećao sam da, pošto sam tako mlad, ne mogu da širim jevanđelje. Plašio sam se da me seljani neće slušati i da će me gledati sa visine, pa sam bio rastrzan između ovih poteškoća i sopstvene mašte, opterećen brigama. Razmišljao sam samo o svojim sopstvenim nevoljama ne uzimajući u obzir Božju nameru, i nisam pomislio da se molim i oslonim na Boga kroz ove borbe, kako bih ispunio svoju dužnost i odgovornost. Kada sam razmislio o tome kako mnogi ljudi žude za povratkom Gospoda i spasenjem od tame, osetio sam hitnost. Odlučio sam da učinim sve što mogu kako bih širio Božje jevanđelje poslednjih dana i svedočio o njemu, i da uložim sve svoje vreme i energiju u ovaj posao.

Posle toga sam počeo da pravim planove da širim jevanđelje među ljudima u mom selu. Prvo sam otišao u kopirnicu da odštampam nekoliko pozivnica za deset porodica kako bi čuli propoved u mojoj kući. Svi su bili prilično iznenađeni i imali su da kažu lepe stvari o tome šta radim. Bio sam tako srećan. Kasnije sam pomislio: „Ako mnogo ljudi dođe večeras, biće teško da svi čitaju Božje reči samo uz pomoć mog malog mobilnog telefona dok slušaju propoved.” Zato sam otišao da zamolim prijatelja da pozajmim njegov laptop. Te večeri je 13 ljudi došlo da čuje propoved i tokom okupljanja su svi uživali u čitanju Božjih reči, a ko god je hteo da čita bi samo ustao i dobrovoljno se javio. Posle toga su svi bili zaista srećni. Rekli su da su Božje reči divne i da su mnogo dobili čitajući ih. Rekli su da je sjajno što su mogli da se okupe da ih pročitaju i čak su želeli da sledećeg dana dovedu članove svojih porodica da i oni čuju Njegove reči. Videvši kako su svi čeznuli za Božjim rečima, zaista sam se obradovao. Ali onda sam shvatio da nije izvodljivo da nastavim da pozajmljujem laptop svog prijatelja. Hteo sam da kupim svoj laptop, ali, kada sam prikupio sav svoj novac, to još uvek nije bilo dovoljno. Bio sam u maloj dilemi. Nakon što sam se raspitao, saznao sam da su projektori malo jeftiniji od kompjutera i odlučio sam da uzmem kredit i kupim jedan projektor kako bi ostali seljani mogli da čitaju Božje reči na taj način. Otišao sam u grad da podignem kredit i kupio sam projektor. Sve sam pripremio pre početka sledećeg okupljanja i nedugo nakon toga, seljani su počeli da pristižu. Došlo je 19 ljudi, koji su ispunili celu prostoriju. U tom trenutku sam video da je Bog sve ovo uredio i bio sam tako uzbuđen. Požurio sam da nađem zvučnik kako bi svi mogli da slušaju Božje reči. U zajedništvu smo besedili istinu o tome kako su se ispunila proročanstva o Gospodnjem povratku, kako da Ga dočekamo, kako da budemo sigurni da se Gospod Isus vratio i kako bi delo Božjeg suda poslednjih dana razotkrilo svaku vrstu ličnosti. Svi prisutni su ushićeno učestvovali u čitanju Božijh reči, a neka deca su takođe bila uzbuđena što su ih čitala. Videvši koliko su čeznuli za Njegovim rečima, znao sam da je sve ovo Božje delo. Nekoliko ljudi se zadržalo nakon što se okupljanje završilo i rekli su da su zaista uživali u slušanju. Neki ljudi su bili veoma ganuti, uključujući i starešinu sela, koji je želeo da sve seljane pozove da dođu i slušaju Božje reči. To je bilo tako prijatno iznenađenje. Ovaj ishod je potpuno razbio moje predstave i zamisli i bilo me je sramota. Bio sam istinski svedok Božjeg dela i vođstva, i nastavljao sam da stičem sve više samopouzdanja u širenju jevanđelja. Nakon toga sam svakog dana pozivao seljane da slušaju propovedi, i sve više ljudi je počelo da se pojavljuje. Svi su bili oduševljeni i rekli su: „Nikad ranije nisam pročitao ništa slično. Bog se sada ovaplotio i vratio se, a mi smo se našli licem u lice sa Njim. Tako smo blagosloveni što možemo da dočekamo Gospoda.” Takođe su isplanirali događaj na kojem bi pozvali više ljudi iz okolnih gradova da prisustvuju okupljanju. Rekli su mi: „Tako si mlad, ali radiš ovo za seljane, pomažeš svima da čuju Božje reči i tako si savestan u vezi sa tim. Niko nikada ranije nije uradio ovako nešto za nas. Nikada nismo mislili da mlada osoba poput tebe može ovo da uradi – to je divno.” Znao sam da je sve ovo Božje delo, zbog čega sam bio uzbuđen i to me je učinilo sigurnijim u širenju jevanđelja.

Ali nailazio sam na razne poteškoće kada sam zalivao ove nove vernike. Ponekad moja internet veza nije bila sjajna i morao sam da idem od vrata do vrata da bih održao okupljanja. Još gore je bilo to što je tamo padalo mnogo kiše, pa bi se putevi pretvorili u blato, što je otežavalo hodanje. Kada sam odlazio da zalivam novopridošle, morao sam da trčim od kuće do kuće. Ponekad bih požurio do kuće novog vernika pre nego što bi počela kiša, a ponekad bih morao da čekam jer se nisu još vratili kući. Tada, kada bi se okupljanja završila, nije bilo lako pešačiti do kuće po kišom natopljenim putevima. Ponekad bih se osećao malo negativno i slabo kada sam bio iscrpljen, pa bih se molio i čitao Božje reči. U to vreme, pročitao sam ovo u rečima Svemogućeg Boga: „Ne gubi hrabrost, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije mnogo lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove, zar ne? Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih dešavanja, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se ozbiljnost kušnje razlikovati od osobe do osobe. Kušnje su blagoslov od Mene, a koliko vas često stane pred Mene i na kolenima moli za Moje blagoslove? Šašava deco! Uvek mislite da se nekoliko povoljnih reči računaju kao Moj blagoslov, a ne prepoznajete da gorčina jedan od Mojih blagoslova” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. (…) Bez obzira na to kakav je trenutno tvoj rast, ti najpre moraš imati i volju da trpiš teškoće i istinsku veru, a pritom moraš biti voljan da se pobuniš protiv tela. Treba da budeš spreman da izdržiš lične teškoće i da istrpiš gubitak ličnih interesa, da bi mogao da udovoljiš Božjim namerama. Moraš, takođe, biti biti u stanju da u srcu osetiš žaljenje prema sebi: ranije nisi mogao da udovoljiš Bogu i sad možeš da žališ sebe zbog toga. Ništa od toga ne sme da ti nedostaje – jer će te Bog upravo kroz ove stvari usavršiti. Ako ne možeš da zadovoljiš ove kriterijume, ti onda ne možeš da budeš usavršen” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Božije reči su me ohrabrile i utešile da ne klonem duhom i ne postanem slab, i rekle da će me Bog voditi i pomoći mi. Osetio sam neku fizičku nelagodnost i platio manju cenu za širenje jevanđelja, ali to je bilo značajno i dragoceno. To je bilo najpravednije uraditi i to bi najviše zadobilo Božje odobrenje. Pomislio sam na Petra, Mateja i druge apostole Gospoda Isusa koji su mnogo propatili kako bi širili jevanđelje. Neki su čak i umrli usled napora da ga šire, ali su ostali jaki i nikada nisu odustali. U poređenju sa njima, ovo malo što sam ja pretrpeo nije čak ni bilo vredno pomena. Bila je Božja milost to što sam imao sreće da prihvatim Njegovo delo poslednjih dana, i što sam mogao da izvršim svoju dužnost šireći jevanđelje carstva. Nisam mogao da razmišljam o sopstvenom telu i da se plašim malih poteškoća. Morao sam da budem spreman da patim. Nisam mogao da se obeshrabrim pred bilo kakvim poteškoćama. Čak i da sam pretrpeo fizičku nelagodu, ipak sam morao da širim jevanđelje, svedočim o Bogu i ispunjavam svoju dužnost da Mu udovoljim.

Jednom prilikom sam se razboleo i bio sam prehlađen nekoliko dana. Uveče sam imao temperaturu, bolele su me glava i stomak. Nisam mogao ni da govorim. Jedna sestra je videla da sam u lošem stanju i rekla mi je: „Ne bi trebalo da ideš na večerašnje okupljanje”. U tom trenutku sam se složio sa njom. Ali nešto kasnije, pomisao na to da ostavim nove vernike da se sami okupljaju izazvala je nelagodu u meni. Razmišljao sam o tome kako je bolest iskušenje za mene, i da ipak moram dobro da obavljam svoju dužnost. Setio sam se da bih i dalje igrao fudbal kada sam ranije bio bolestan ili povređen. Pa zašto sada nisam mogao da izvršim svoju dužnost? Pomislivši ovo, seo sam na motor i otišao na okupljanje. Na moje iznenađenje, kada sam stigao, nisam se osećao tako loše. Bio sam zaista srećan i za samo nekoliko dana mi je bilo bolje.

Posle više od mesec dana napornog rada na širenju jevanđelja, većina seljana, osim onih koji su radili van grada, prihvatila je jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Želeo sam da više ljudi čuje Božji glas, jer još uvek ima mnogo ljudi koji ne znaju da se Gospod Isus vratio, da izražava toliko istina i obavlja delo pročišćenja i spasavanja čovečanstva. Zato sam odlučio da krenem da širim jevanđelje i u drugim selima. Molio sam se u svom srcu: „Svemogući Bože, molim te, vodi me tako da ne izgubim veru i da nastavim da idem napred. Uveren sam da češ mi Ti pomoći da rešim sve poteškoće sa kojima se suočim.” Posle toga sam otišao u susedno selo da širim jevanđelje. Hodao sam nizbrdo niz blatnjav put 30 minuta da im propovedam jevanđelje, ali su sva tri prva domaćinstva rekla da nemaju vremena i ljubazno su me odbila. Osećao sam se zaista razočarano i pomalo obeshrabreno. Vratio sam se kući stvarno kasno te noći. Sestra Eni me je pozvala da me pita kako je prošlo moje širenje jevanđelja, i takođe je porazgovarala sa mnom o Božjim rečima, ohrabrujući me i pomažući mi. Pročitao sam nešto u rečima Svemogućeg Boga: „Ono što želim jeste tvoja odanost i pokornost sada, tvoja ljubav i svedočenje sada. Čak i ako u ovom trenutku ne znaš šta je svedočanstvo ili šta je ljubav, treba da mi doneseš sve svoje i da mi predaš jedino blago koje imaš: svoju odanost i pokornost. Ti treba da znaš da svedočanstvo o Mojoj pobedi nad Sotonom leži u odanosti i pokornosti čoveka, kao i svedočanstvo o Mom potpunom osvajanju čoveka. Dužnost tvoje vere u Mene je da svedočiš o Meni, da budeš odan Meni i nikome drugom, i da Mi budeš pokoran do kraja. Pre nego što započnem sledeći korak u Svom delu, kako ćeš svedočiti o Meni? Kako ćeš Mi biti odan i pokoran? Da li posvećuješ svu svoju odanost svojoj funkciji, ili ćeš naprosto odustati? Da li bi se radije pokorio svakom Mom uređenju (makar to bila smrt ili propast) ili bi na pola puta pobegao da bi izbegao Moju grdnju? Grdim te da bi svedočio o Meni i bio Mi odan i pokoran. Štaviše, grdnja u ovom trenutku služi da se pokrene sledeći korak Mog dela i da se dozvoli da delo nesmetano napreduje. Stoga te podstičem da budeš mudar i da se prema svom životu i prema značaju svog postojanja ne odnosiš kao prema bezvrednom pesku. Da li tačno znaš šta će Moje buduće delo postati? Znaš li kako ću raditi u danima koji dolaze i kako će se odvijati Moje delo? Ti treba da poznaješ značaj tvog iskustva sa Mojim delom, i štaviše, značaj tvoje vere u Mene. Uradio sam toliko toga; kako sam mogao da odustanem na pola puta, kao što si pomislio? Obavio sam tako obimno delo; kako bih samo mogao da ga uništim? Zaista, došao sam da privedem kraju ovo doba. To je istina, ali osim toga moraš znati da započinjem novo doba, da započinjem novo delo, i, iznad svega, da širim jevanđelje carstva. Dakle, ti treba da znaš da se sadašnje delo tiče samo početka jednog doba i postavljanja temelja za širenje jevanđelja u vremenu koje dolazi, te da se to doba privede kraju u budućnosti. Moj rad nije tako jednostavan kao što misliš, niti je beskoristan ili besmislen kao što možda veruješ. Zato moram još jednom da ti kažem: treba da daš svoj život za Moje delo, i štaviše, treba da se posvetiš Mojoj slavi. Dugo sam žudeo da svedočiš o Meni, i još sam više žudeo za tim da širiš Moje jevanđelje. Ti treba da razumeš šta je u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Ovo što sam pročitao u Božjim rečima mi je dalo malo snage. Osećao sam kao da mi Bog govori da treba da verujem u Njega, i bez obzira sa kakvim bih se poteškoćama suočio, nisam mogao da budem slab ili negativan, nisam mogao da budem obeshrabren ili uznemiren, jer nas Bog vodi. Sve dok sam vodio računa o Božjoj nameri i odlazio da širim Njegovo jevanđelje carstva, On bi mi otvorio put. Kroz Božje reči sam uvideo da širenje jevanđelja nije lak put, da zahteva da patim i platim cenu. Noje je propovedao jevanđelje 120 godina i ljudi su ga ismejavali, ogovarali i klevetali. Toliko je patio, pa iako nikog nije preobratio, i dalje nije odustajao niti je postao slab – neprestano je širio jevanđelje. Noje je ostao snažan u svojoj odanosti i pokornosti Bogu. On je izvršio svoju dužnost kao stvoreno biće i zadobio Božje odobrenje i blagoslove. Kada je Bog poslao potop da uništi svet, Bog je spasio Nojevu osmočlanu porodicu i oni su preživeli. Onda sam pomislio na sebe. Upravo sam širio jevanđelje u tri porodice i obeshrabrio sam se kada ga nisu prihvatili. Nisam imao istinsku veru u Boga. U stvari, Bog je dozvolio da se ova situacija i ove poteškoće meni dese kako bi usavršio moju veru i moju posvećenost Njemu. Dakle, bez obzira na to da li su oni prihvatili jevanđelje ili ne, ja sam morao da ga propovedam. To je bila moja dužnost.

Božje reči su mi dale snagu. Sutradan sam otišao u drugo selo da širim jevanđelje. Takođe sam se pomolio, tražeći od Boga da prosveti moguće primaoce jevanđelja kako bi razumeli Njegove reči. Te večeri sam pronašao nekoga ko je bio zainteresovan da čuje jevanđelje, i nakon što sam besedio i svedočio mu o Božjoj pojavi i delu, nastavio sam da pronalazim druge ljude kojima bih širio jevanđelje, i te noći sam preobratio šestoro ljudi. Bio sam toliko iznenađen jer su neki primaoci jevanđelja bili katolici i posedovali su mnogo predstava, ali nakon što sam besedio sa njima o Božjim rečima, oni su mogli da razumeju, i prihvatili su jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana. Nakon toga sam otišao na drugo mesto i svaki put kada bih izašao da širim jevanđelje, ja bih se pomolio, tražeći od Boga da me prosveti i vodi, da bih znao kako da propovedam i svedočim o Njegovim rečima. Kako je sve više ljudi prihvatalo Božje jevanđelje, moja vera je rasla. Iako sam ponekad, kada bih odlazio u druga sela da propovedam nepoznatima, osećao malo stida i straha, vođstvo Božjih reči mi je davalo samopouzdanje i hrabrost da se suočim s tim. Znao sam da je to moja dužnost, i kad ne bih širio jevanđelje, ne bih više praktično delovao, i ne bih učio niti zadobio više istina. Posle toga sam, neprestano primenjujući propovedanje jevanđelja, prestao da budem toliko nervozan i uplašen i sve jasnije sam shvatao istinu vizija. Osećao sam se zaista opušteno i slobodno. Zaista sam zadobio toliko toga kroz ovaj proces širenja jevanđelja.

Kroz širenje jevanđelja sam toliko toga iskusio i naišao na mnogo poteškoća. Ali, naučio sam da se oslanjam i ugledam na Boga u ovim trenucima, upoznao sam Njegovu svemoguću suverenost i takođe sam shvatio značaj obavljanja svoje dužnosti.