Krajem 2019. godine, bila sam zadužena za rad na produkciji video-zapisa za crkvu. Osećala sam veliki stres jer su za to bile potrebne veštine koje nikada ranije nisam učila. Pritisak koji sam osećala pred tim nepoznatim zadatkom bio je poput ogromnog kamena na mojim grudima. Kada sam pratila rad, starešine grupa su često razgovarale o tehničkim problemima, a ja sam samo sedela i tek polovično razumela o čemu pričaju. Kada se u nečemu ne bi slagali, tražili bi moje mišljenje i predloge, zbog čega sam bila veoma nervozna, jer nisam mogla da shvatim u čemu je problem. Ponekad bih dala neki predlog na osnovu instinkta, ali nijedan nije bio usvojen. Osećala sam se posramljeno svaki put kad bi se to dogodilo. Bila sam crkveni starešina, pa šta bi braća i sestre mislili o meni kad ne bih mogla da sagledam probleme niti predložim bilo koji način da ih rešim? Nakon što se to nekoliko puta ponovilo, nisam želela da učestvujem u radnim diskusijama. Pomislila sam: „Ja baš i ne razumem ove tehničke probleme, a sada je prekasno da to naučim. Oni su ti koji prave video-snimke, pa ću im prepustiti da ulože napor da raspravljaju o toj oblasti posla. U toj oblasti ne mogu da ih usmeravam, ali mogu više da im pomognem u njihovom život-ulasku. Ako su njihova stanja normalna i ako mogu da reše tehničke aspekte, zar nisam time ispunila svoju dužnost? Na taj način se neću osramotiti pred njima.” S takvim mislima, prepustila sam im da diskutuju o radu, ali nisam učestvovala.

Nakon izvesnog vremena, primetila sam da je produkcija video-snimaka napredovala veoma sporo, pojavili su se i neki problemi po pitanju načela, a braća i sestre nisu skladno sarađivali. Nekoliko sestara mi je, jedna za drugom, prijavilo starešinu grupe, sestru Saru, govoreći da je ohola i da primorava druge da je slušaju u nekim radnim diskusijama, što je značilo da je video-snimke stalno trebalo prepravljati. Pomislila sam: „Sara ima dobar kov. Iako je njena narav pomalo nadmena, prilično je vešta. Normalno je da su ljudi koji imaju malo talenta nadmeni. Treba samo da porazgovaram sa njom.” Zato sam se oslonila na Božje reči i razgovarala sa njom o tome kako da sarađuje s drugima i o lekcijama koje bi trebalo da nauči. Sara je izrazila spremnost da prihvati moje reči i da se promeni. Međutim, nedugo zatim, sestra Elzi mi je prišla i rekla da je uložila vreme i trud u pravljenje video-snimka, ali je Sara samo bacila pogled i potpuno ga odbacila, ne ostavljajući joj prostora za pregovore. Elzi je bila veoma uzrujana i pitala me kako to da prebrodi. Pomislila sam: „Da li zaista nešto nije u redu sa video-snimkom koji je Elzi napravila ili Sara rešava stvari oslanjajući se na svoju nadmenu narav?” Želela sam da mi Elzi detaljno objasni situaciju kako bih tačno znala u čemu je problem ali sam se tada setila da nisam upoznata s tim delom posla. Ako mi kaže, a ja ne uspem da razumem problem, šta će misliti o meni? „Pusti sad to”, pomislila sam, „pustiću ih da sami rešavaju te probleme. Biće u redu ako samo porazgovaram sa Elzi o njenom stanju i kažem joj da to doživi kao oplemenjivanje. Ako može da pristupi tom problemu na ispravan način, time će rešiti svoj problem saradnje sa Sarom”. Zato sam razgovarala sa Elzi, rekavši joj da prihvati savete drugih, da ne sputava sebe ponosom, da najpre primeni istinu i aktivno sarađuje s drugima. Elzi je i dalje bila namrštena nakon što je to čula i otišla je isfrustrirana. I ja sam bila veoma uznemirena jer sam znala da njen problem nije zapravo razrešen. Želela sam da vidim u čemu je problem s Elzinim videom, ali sam se plašila da neću uspeti da ga shvatim i da ću izgledati nesposobno. Pomislila sam: „Pusti sad to, samo ću ih pustiti da porazgovaraju o tom problemu između sebe.” Zatim sam otišla da razgovaram sa Sarom kako bih razrešila njeno stanje. Ukazala sam joj na to da je njena narav nadmena, rekla joj da treba da sarađuje skladno sa drugima, da treba da uče jedni od drugih, i da čak i kada ima dobre predloge, treba da razgovara o njima sa ostalima. Sara je obećala da će se usredsrediti na promenu, ali nakon toga, i dalje je bila veoma nadmena i stalno je smatrala da su njeni stavovi bolji od stavova drugih. Smatrala je da je vešta i iskusna, a da su ostali inferiorni u odnosu na nju, i stalno je želela da ima poslednju reč u radu s njima. Ako bi se braća i sestre složili oko nekog plana produkcije koji se razlikovao od njenog, ona bi ga odbijala i zahtevala da se ponovo uradi u skladu sa njenim zahtevima. Ako bi ostali smatrali da njen plan nije odgovarajući i nudili savete, nikada ih ne bi prihvatila, već bi njihova mišljenja odbacivala kao beskorisna. Braća i sestre nisu mogli da komuniciraju s njom i često su morali da rade prepravke. Svima je stanje postajalo sve gore i živeli su u negativnosti. Videvši da je Sara nadmena, samopravedna i beskompromisna i da ozbiljno utiče na napredak rada, osećala sam se veoma uznemireno, ali nisam mogla da shvatim te tehničke probleme. U to vreme sam imala nejasan osećaj da Sara ne prihvata istinu, da se nije pokajala niti promenila i da možda više nije bila podobna da obavlja ovu dužnost. Ali tada sam pomislila da je ona bolja od ostalih u tom poslu i pitala sam se da li bi neko drugi mogao da preuzme njen posao ako bi nju otpustili. Osećala sam se nesigurno i želela sam to da prijavim starešinama višeg ranga, ali sam se plašila da bi, ako vide do kakvog haosa sam dovela naš rad, mogli da me orežu i otpuste. Nakon unutrašnje borbe, odlučila sam da ponovo razgovaram sa Sarom. Zato sam otišla do nje i ukazala joj na njenu nadmenu narav, razotkrila sam da se uvek ponaša kao tiranin, da u svemu želi da ima poslednju reč, i rekla joj da hoda putem antihrista. Nakon što je to čula, nije rekla ni reč, ali je bilo očigledno da se tome opirala. Nakon toga je i dalje radila po svom, često se razmetala i omalovažavala druge. Većina braće i sestara osećala se sputano i nije želela da radi s njom. Zbog njenih ometanja i prekidanja, rad na produkciji video-zapisa bio je odložen i na kraju nisam imala izbora nego da prijavim problem starešinama višeg ranga. Nakon njihove istrage, Saru su otpustili sa dužnosti starešine grupe, a mene su otpustili jer nisam obavljala stvaran posao niti sam rešavala stvarne probleme.

Nakon što su me otpustili, priznala sam samo to da mi je kov slab, da nisam razumela tu oblast rada i da nisam mogla da obavljam stvaran posao. Nisam istinski razumela sopstvene probleme. Kasnije, kada sam pročitala Božju besedu o raspoznavanju različitih manifestacija lažnih starešina, počela sam da promišljam i da tačno shvatam šta sam uradila. Svemogući Bog kaže: „Lažne starešine su dobre u površnim poslovima, ali nikada ne rade stvaran posao. Oni ne idu da pregledaju, nadgledaju ili usmeravaju razne stručne poslove ili da blagovremeno utvrde šta se dešava u različitim timovima i ne proveravaju kako napreduje posao, koji problemi postoje, da li su nadzornici timova kompetentni za svoj posao i kako braća i sestre izveštavaju o nadzornicima i kako ih ocenjuju. Oni ne proveravaju da li vođe timova i nadzornici sputavaju nekoga, da li se usvajaju ispravni predlozi koje drugi iznose, da li se potiskuje ili isključuje neko ko je talentovan ili ko stremi istini, da li se maltretiraju iskreni ljudi, da li se napadaju oni koji razotkrivaju i prijavljuju lažne starešine i da li im se svete, uklanjaju ih ili ih izbacuju, da li su vođe timova ili nadzornici zli ljudi i da li neko nekoga muči. Ako lažne starešine ne rade ništa od tog konkretnog posla, trebalo bi da budu smenjeni. Recimo, primera radi, da neko lažnom starešini prijavi da neki nadzornik često sputava i potiskuje ljude. Nadzornik je učinio nešto pogrešno, ali ne dozvoljava braći i sestrama da iznesu bilo kakve predloge, čak traži izgovore da se opravda i da se brani i nikada ne priznaje svoje greške. Zar takvog nadzornika ne bi trebalo odmah smeniti? To su problemi koje bi starešine trebalo blagovremeno da reše. Neke lažne starešine ne dozvoljavaju da nadzornici koje su sami postavili budu razotkriveni bez obzira na to kakvi se problemi jave u njihovom radu i nikako ne dozvoljavaju da se oni prijave nadređenima – oni čak govore ljudima da nauče da se pokoravaju. Ako neko i otkrije probleme s nadzornikom, te lažne starešine pokušavaju da tog nadzornika zaštite ili da zataškaju istinske činjenice, govoreći: ’To je problem s nadzornikovim život-ulaskom. Normalno je da ima nadmenu narav – svi koji imaju barem malo kova su nadmeni. Nije strašno, samo treba s njim malo da porazgovaram.’ U tom razgovoru, nadzornik iznosi svoj stav, govoreći: ’Priznajem da sam nadmen. Priznajem da ima slučajeva kada se brinem zbog svoje taštine, gordosti i statusa i kada ne prihvatam predloge drugih ljudi. Ali drugi ljudi nisu dobri u ovom zanimanju, oni često iznose beznačajne predloge, pa zato ima razloga što ih ne slušam.’ Lažne starešine ne pokušavaju da u potpunosti shvate situaciju, oni ne gledaju rezultate rada nadzornika, a još manje njegovu ljudskost, narav i stremljenje. Oni samo umanjuju ozbiljnost stvari, govoreći: ’Ovo su mi prijavili, pa te držim na oku. Dajem ti još jednu priliku.’ Kada završe, nadzornik kaže da je spreman da se pokaje, ali lažne starešine ne obraćaju pažnju na to da li se on stvarno kasnije pokajao ili je samo lagao i obmanjivao” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). „Lažne starešine, nasuprot tome, obavljaju posao na neverovatno jednoličan i površan način: oni ćaskaju s drugima, malo se bave psihologijom, malo podstiču ljude i misle da je to obavljanje stvarnog posla. To je površno, zar ne? A šta se krije iza te površnosti? Nije li to naivnost? Lažne starešine su izuzetno naivne, a i posmatraju ljude i stvari na neverovanto naivan način. Nema ničeg težeg od rešavanja ljudske iskvarene naravi – vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Lažne starešine uopšte ne mogu da razaberu taj problem. Stoga, kada se radi o crkvenim nadzornicima koji stalno izazivaju ometanja i koji uvek sputavaju i muče druge, lažne starešine samo razgovaraju s njima i orezuju ih uz par reči i to je sve. Oni ih odmah ne smene i ne premeste ih. Takav pristup lažnih starešina prouzrokuje ogromnu štetu u crkvenom poslu i često dovodi do zastoja, kašnjenja i štete u crkvenom poslu i ne dozvoljava normalno i efikasno napredovanje bez problema i to zbog ometanja od strane nekih zlih ljudi – sve to je žalosna posledica toga što lažne starešine postupaju na osnovu svojih osećanja, što krše istina-načela i što angažuju pogrešne ljude. Gledano spolja, lažne starešine ne čine namerno mnoštvo zlih dela, ne rade stvari na svoj način niti stvaraju sopstveno carstvo kao što to čine antihristi. Ali lažne starešine nisu u stanju da odmah reše razne probleme koji se javljaju u crkvenom poslu i kada se pojave problemi s nadzornicima različitih timova i kada ti nadzornici nisu u stanju da iznesu svoj posao, lažne starešine ne mogu odmah da ih preraspodele na druge dužnosti ili da ih smene, čime crkvenom poslu nanose ozbiljne gubitke. Sve je to posledica zapuštanja dužnosti kod lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Kada sam pročitala ove Božje reči, osećala sam se posebno tužno i skrhano. Osećala sam da sam ja taj lažni starešina koga Bog opisuje. Bog otkriva da lažne starešine ne obavljaju stvaran rad, nikada ne pregledaju, ne nadziru niti usmeravaju rad i nikada ne pokušavaju da iz prve ruke razumeju stvarne probleme niti da prate stanje određenih poslova. Kada im neko prijavi problem sa nadređenim, oni nikada ne sprovedu temeljnu istragu niti raspoznaju suštinu tog starešine i uticaj njegovog rada. Jedino što urade jeste da porazgovaraju sa njim i obave malo ideološkog rada i misle da će time rešiti problem. To znači da ne premeštaju neprikladne nadzornike na vreme, što nanosi ozbiljnu štetu radu. Moje ponašanje bilo je upravo ono što je Bog razotkrio. Retko sam se uključivala u rad, i nisam se često raspitivala kako posao napreduje niti sam pružala smernice. Znala sam da je produkcija videa bila spora, i ljudi su prijavljivali da je Sara nadmena, da insistira da bude po njenom i da to utiče na rad, a ipak, sve što sam uradila bilo je da razgovaram o njenom stanju. Nisam istražila sporove koje su imali u vezi sa procesom produkcije videa niti šta je bio uzrok problema, već sam samo razgovarala o tome da treba da prepoznaju svoje iskvarene naravi i nauče lekcije. Mislila sam da su razgovori i obavljanje ideološkog rada način rešavanja problema i obavljanja stvarnog rada, a nisam se raspitivala niti rešavala stvarne probleme koji su kočili napredak rada. Nisam premestila starešinu grupe koja je prekidala i ometala stvari, niti sam rešila problem u vezi sa njom, samo sam je pustila da i dalje ometa rad na produkciji videa. Zar nisam ja bila taj lažni starešina otkriven u Božjoj reči? Tokom tog perioda, više osoba mi je reklo da ih Sara sputava. Svi video snimci su morali dobiti njeno odobrenje, i ako bi drugi doneli odluke bez nje, ona bi ih odbacila. Bez obzira na to o čemu su razgovarali, braća i sestre su morali da čekaju na njeno mišljenje, što je značajno usporavalo rad. U stvari, ona je već imala moć u grupi i donosila je konačne odluke. Drugi su neprekidno prijavljivali probleme u vezi sa njom, ali ja sam bila slepa i neuka i retko sam duboko razumela taj posao, tako da sam sagledavala te probleme samo spolja i nisam mogla da razlučim veoma ozbiljne probleme koje je Sara imala. I dalje sam mislila da je ona vešta, ali da joj je narav samo malo nadmena i da bi, uz malo razgovora, mogla da promisli o sebi i zadobije određenu samospoznaju. Zbog toga što nisam jasno mogla da sagledam prirodu onoga što je radila, bez obzira na to koliko sam razgovarala, ja sam samo izgovarala reči i doktrine, a nisam uopšte rešavala stvaran problem. Zbog toga su, tokom pola godine, mnogi ljudi zbog nje bili sputani, osećali su se negativno i slabo, produkcija nije bila delotvorna i rad na produkciji video-zapisa bio je ozbiljno otežan i ometen. Tek tada sam jasno videla da je posao pretrpeo ogromnu štetu zato što ja nisam obavljala stvaran rad niti sam na vreme premestila neprikladnu starešinu grupe. Bila sam pravi lažni starešina. U početku sam mislila da sam neuspešna u svom radu samo zato što ima slab kov i zato što nisam razumela tu oblast rada. Tek nakon što sam se uporedila sa onim što piše u Božjoj reči, uvidela sam da nisam ni pokušala da lično razumem ta pitanja niti da rešim stvarne probleme. To nije bila samo stvar slabog kova, već pitanje neobavljanja stvarnog rada.

Nastavila sam da razmišljam o sebi: „Zašto ne želim da saznam više o ovom poslu?” Prisećajući se nekih svojih misli i ponašanja od ranije, tek tada sam shvatila da sam duboko u sebi oduvek imala pogrešan stav. Smatrala sam da ne razumem tu oblast rada, pa sam želela da izbegavam pitanja koja se toga tiču, i nisam želela da ih istražujem niti proučavam. Plašila sam se da ću, ako o tim problemima razgovaram sa ljudima koji to razumeju, razotkriti koliko sam neupućena. Zato, čak i ako je rad bio nešto za šta je trebalo da preuzmem odgovornost, i dalje sam želela da ga ignorišem. Kasnije sam pročitala u Božjoj reči: „Glavna karakteristika rada lažnih starešina je razglabanje o doktrini i ponavljanje slogana poput papagaja. Pošto je izdao naređenja, on jednostavno pere ruke od te stvari. Ne postavlja pitanja o naknadnom razvoju posla; ne pita da li je došlo do problema, odstupanja ili poteškoća. Smatra svoj posao završenim čim dodeli zadatke drugima. A u stvari, ako si starešina, kada organizuješ posao, ti moraš da pratiš njegov napredak. Čak i ako nisi upoznat sa tom oblašću posla – čak i ako nemaš znanje o njemu – možeš da nađeš način da obaviš svoj posao. Možeš da nađeš nekog ko je tu oblast zaista dokučio, ko se razume u dotično zanimanje, da sprovodi detaljne provere i daje predloge. Iz njegovih predloga možeš da prepoznaš odgovarajuća načela, pa ćeš tako biti u stanju da ispratiš posao. Bez obzira na to da li si upoznat sa dotičnim zanimanjem ili nisi, da li ga razumeš ili ne, ti moraš u najmanju ruku da vodiš posao, da ga pratiš i da se stalno raspituješ i postavljaš pitanja o njegovom napretku. Moraš sve vreme da budeš upoznat sa tim stvarima; to je tvoja odgovornost, to je deo tvog posla. Kada neko ne prati posao, i od trenutka kada je on dodeljen drugima ne radi više ništa, već pere ruke od njega – tako rade lažne starešine. Ne prate i ne daju uputstva u vezi sa poslom, ne raspituju se o problemima koji se javljaju i ne rešavaju ih i nisu upoznati sa napretkom ni sa efikasnošću rada – i to su ispoljavanja lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Iz Božje reči sam razumela da je to što ne pratim konkretne poslove pod izgovorom da ne razumem te oblasti rada i što ne rešavam stvarne probleme koji postoje u radu manifestacija lažnog starešine koji je neodgovoran i izbegava svoje obaveze. Kao starešina, najmanje što treba da uradiš jeste da predsedavaš i pratiš rad, da se raspituješ o napretku i da pronalaziš i rešavaš probleme u radu. Čak i ako ne razumeš dobro neku oblast rada, možeš da pitaš one koji to razumeju da provere i daju predloge i možeš da sarađuješ s njima kako bi nadoknadio svoje nedostatke. Na taj način i dalje možeš da obavljaš dobar posao. Ali ja sam pokušavala da izbegnem sve što uključuje tehnički rad i nisam učestvovala u konkretnim poslovima pod izgovorom da ih ne razumem. To sam radila kako bih prikrila svoje nedostatke i slabosti i sačuvala svoj ugled i status i zato što sam se plašila da će braća i sestre gledati na mene sa visine ako ne budem u stanju da ih vodim. Kada su u produkciji postojali problemi, kada se braća i sestre nisu oko nečega slagali i nisu mogli da sarađuju, i kada je napredak bio usporen, umesto da zapravo rešavam stvari, ja sam se držala na odstojanju. Zar nisam bila upravo onaj lažni starešina razotkriven u Božjoj reči? Zapravo, sav crkveni rad uključuje istina-načela tako da puko ovladavanje stručnim znanjem nije dovoljno da bi se posao valjano obavio. Kao starešina, čak i ako ne razumeš neku oblast rada, treba da znaš relevantna istina-načela kako bi mogao da usmeravaš taj rad i proveravaš ga. Neke starešine isprva ne razumeju neku oblast rada, ali vredno uče i ovladaju relevantnim istina-načelima, nakon čega mogu zapravo tu oblast rada da usmeravaju i proveravaju, neprestano je poboljšavajući. Zapitala sam se: „Uvek sam govorila da ne razumem ovu oblast rada, ali da li sam se ikada zaista potrudila da je proučim? Da li sam uložila trud ili platila cenu? Kada nisam znala kako nešto da proverim, da li sam tragala za istina-načelima?” Nisam učinila ništa od toga. Bila sam nepouzdana u svojoj dužnosti, nisam se trudila da napredujem, i kada nešto nisam razumela, nisam pokušavala da učim od drugih, a još manje da tragam za istina-načelima. Koristila sam svoje nepoznavanje te oblasti rada kao izgovor da zaštitim svoje ime i status, što je značilo da mnogi stvarni problemi i teškoće koji su se pojavili dok su drugi obavljali svoje dužnosti nisu mogli biti blagovremeno rešeni, što je ozbiljno uticalo na rezultate rada na produkciji video-zapisa. To su bile posledice toga što sam kao papagaj ponavljala slogane i što nisam obavljala stvaran rad niti rešavala stvarne probleme.

Nakon toga sam takođe pročitala u Božjoj reči: „Kada Bog od ljudi traži da ostave po strani slavu, dobit i status, ne radi se o tome da ih On lišava prava na izbor; naprotiv, on to čini zato što ljudi, stremeći ka slavi, dobiti i statusu, prekidaju i ometaju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, pa mogu čak i da utiču na to kako veći broj ljudi jede i pije Božje reči, razume istinu i, konačno, zadobija Božje spasenje. To je neosporna činjenica. Kada ljudi streme ka sopstvenoj slavi, dobiti i statusu, sigurno je da neće stremiti ka istini i da neće odano vršiti svoju dužnost. Govoriće i postupati isključivo u cilju sticanja slave, dobiti i statusa i sav njihov rad, bez najmanjeg izuzetka, biće posvećen tom cilju. Ponašati se i delovati na taj način bez ikakve sumnje znači koračati putem antihristȃ; to je prekidanje i ometanje Božjeg dela, a sve raznorazne posledice takvog delovanja ometaju širenje jevanđelja carstva i sprovođenje Božje volje u crkvi. Stoga se može sa izvesnošću reći da je put kojim koračaju oni koji streme ka slavi, dobiti i statusu – put otpora Bogu. To je svesni otpor Bogu, poricanje Boga – to je saradnja sa Sotonom u opiranju i protivljenju Bogu. Takva je priroda ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Problem sa stremljenjem ka ljudskim interesima je taj što su ciljevi kojima ljudi streme – Sotonini ciljevi, rđavi i nepravedni ciljevi. Kada ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobit i status, oni i ne znajući postaju oruđe u Sotoninim rukama, Sotonino sredstvo i, štaviše, njegovo otelotvorenje. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i slabe; imaju štetan i negativan uticaj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, uvidela sam da je sve što sam činila u svojoj dužnosti bilo s ciljem da očuvam svoj ugled i status, a da uopšte nisam štitila rad crkve, što joj je nanelo štetu. Postupala sam kao Sotonin sluga, ometajući i otežavajući rad crkve. Iz straha da će drugi gledati na mene sa visine ako ne razumem neku oblast rada, nisam učestvovala u radnim diskusijama niti sam pratila stanje konkretnih poslova. Kada sam videla da je starešina grupe postupala samovoljno i prekidala rad, a da ja to nisam mogla da rešim, plašila sam se da će starešine višeg ranga saznati da nisam sposobna za stvaran rad i da će me otpustiti, te zato nisam prijavila situaciju nadređenima niti tražila rešenje, već sam samo posmatrala kako crkveni rad trpi. Otvoreno sam skrivala činjenice, varala one iznad i ispod mene i navodila ljude da veruju da u radu koji nadgledam nema problema i da napreduje normalno, kako bih zaštitila svoju poziciju starešine. Dok sam se svim silama trudila da zaštitim svoj ugled i status, moja braća i sestre su bili sputani i nisu mogli da napreduju u svojim dužnostima. Živeli su u bolu i bedi i patili su u pogledu svog život-ulaska, a rad je bio ozbiljno otežan, ali mene ni za šta nije bilo briga. Zar to nije bila manifestacija lažnog starešinstva? Dok sam o tome razmišljala pomalo sam osećala strah, kajanje i žaljenje. Mrzela sam sebe što sam bila tako sebična i lažljiva. Moja savest je tako otupela i postala bezosećajna! Rad na produkciji video-zapisa ima ključnu ulogu u širenju jevanđelja. Obavljala sam tako važnu dužnost, a ipak nisam vodila računa o Božjim namerama, u svemu sam održavala svoj ugled i status i prekidala sam i ometala rad crkve. Pomisao na to kako sam se ponašala u svojoj dužnosti i na štetu koju sam nanela radu crkve bila je bolna poput noža zarivenog u moje srce. Osećala sam se tako posramljeno. Kroz suze pokajanja molila sam se Bogu: „Bože, bila sam lukava i podmukla u svojoj dužnosti, nisam radila stvaran posao, a već je prekasno da popravim štetu koju sam nanela radu crkve. Želim da se pokajem pred Tobom kroz svoje buduće dužnosti i molim Te da me ispituješ.”

Kasnije sam u Božjoj reči pronašla neke puteve primene i ulaska. Svemogući Bog kaže: „Kako možete da budete ljudi koji su obični i normalni? Kako možete, kao što Bog kaže, da zauzmete odgovarajuće mesto stvorenog bića – kako možete da ne pokušate da budete nadljudi ili neke važne ličnosti? Kako treba da primenjujete da biste bili obična i normalna osoba? Kako se to radi? (…) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.’ Nemojte da se zaglavite u tituli koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: ’Ne znam kako ovo da uradim, a ne razumem ni ono – moraću malo da istražujem i učim’ ili ’Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim’. Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog i nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak; svako kome je život naporan sam je do toga doveo. Ne pretvaraj se i ne navlači masku. Pre svega, budi otvoren o onome što ti leži na srcu, o tvojim pravim mislima, tako da su ih svi svesni i da su svima jasne. Usled toga će sve tvoje brige i prepreke i sumnje između tebe i drugih biti uklonjene. Tebe sputava još nešto. Uvek sebe smatraš glavnim u timu, vođom, radnikom ili nekim ko ima titulu, status i položaj: ako kažeš da nešto ne razumeš ili ne možeš nešto da uradiš, zar ne omalovažavaš sebe? Kada ostaviš po strani okove koji su ti u srcu, kada prestaneš da razmišljaš o sebi kao o vođi ili radniku i kada prestaneš da misliš da si bolji od drugih ljudi i osetiš da si obična osoba, isti kao i svi drugi, i da postoje neke oblasti u kojima si inferioran u odnosu na druge – kada sa drugima deliš istinu i pitanja vezana za posao sa takvim stavom, dejstvo je drugačije, kao i atmosfera. Ako u srcu uvek nosiš strepnju, ako si uvek pod stresom i ako si sputan, i ako želiš toga da se oslobodiš a ne možeš, onda treba ozbiljno da se moliš Bogu, da razmisliš o sebi, da uvidiš svoje nedostatke i da težiš ka istini. Ako možeš da sprovedeš istinu u delo, imaćeš uspeha” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Nakon što sam pročitala Božje reči, srce mi je bilo mnogo vedrije. Uvek sam sebe stavljala u položaj starešine. Uvek sam želela da se pretvaram da sve znam kako bi me drugi poštovali i nisam želela da drugi vide kakva sam zaista. Verovala sam da, da bih bila starešina, moram biti iznad drugih i sposobna da uradim sve, ali sam pogrešila. Istina je da nisam bila bolja od drugih. Moje iskvarene naravi bile su iste kao i kod moje braće i sestara, i bilo je mnogo toga što nisam mogla jasno da vidim niti da razumem. Biti starešina bila je samo prilika da steknem iskustvo. Trebalo bi da ostavim svoj položaj po strani, da budem iskrena, da se otvorim prema drugima po pitanju toga kakva sam zaista i da radim sa svima na ravnopravnoj osnovi dok obavljamo svoje dužnosti. Ako nešto ne razumem, trebalo bi to da priznam i da pustim one koji razumeju da besede više. Na taj način, ne samo da mogu brzo da rešim probleme u radu, već mogu i da se iskupim za svoje sopstvene nedostatke. Ako naiđem na problem koji ne mogu da shvatim ili rešim, trebalo bi brzo da ga prijavim nadređenima kako bih izbegla ozbiljne posledice zbog neblagovremenog rešavanja.

Sada sam ponovo izabrana da budem crkveni starešina. Veoma sam zahvalna i znam da mi je Bog dao ovu priliku kako bih se pokajala. Ne mogu da se iskupim za svoje prošle prestupe zato želim da u budućnosti dam sve od sebe dok obavljam svoju dužnost. Zaklela sam se sebi: „Bože, spremna sam da uradim sve što mogu i što treba da bih valjano obavila ovu dužnost. Ako se opet oslonim na svoju iskvarenu narav i postanem neodgovorna u svojoj dužnosti, nadam se da ćeš me izgrditi i disciplinovati.” Sada ima mnogo zadataka u mojoj dužnosti o kojima ne znam mnogo. Ponekad, kada mi braća i sestre priđu da razgovaraju o poslu, ja neke stvari ne razumem baš najbolje i još uvek osećam želju da izbegnem taj posao i ne učestvujem u njemu. Ali kada se setim lekcija koje sam naučila iz svojih prethodnih neuspeha, osećam blagi strah i brzo se pomolim Bogu. Molim Ga da mi pomogne da budem smirena, da pažljivo slušam i da radim sa svojom braćom i sestrama kako bismo pronašli načine da rešimo te probleme. Kada preuzmem teret i zaista se posvetim tim zadacima, ne samo da mogu da razumem u čemu je problem, već ponekad mogu da dam i neke razumne predloge. Kada su u pitanju problemi koji se tiču načela koja ne mogu jasno da vidim ili rešim, prijavljujem ih starešinama višeg ranga i tražim pomoć. Na taj način rad ne kasni, a problem se brzo rešava.