U avgustu 2021. godine počela sam da obavljam dužnost starešine crkve. Komunicirajući sa Lilijen, koja je bila zadužena za rad na jevanđelju, primetila sam da često preuveličava sitne probleme koje ljudi imaju i da o njima priča svima. Nije mogla dobro da sarađuje s drugima i stalno je govorila nešto što se protivilo činjenicama. Jednom prilikom, na jednom okupljanju, rekla je da se prethodni starešina crkve nije fokusirao na rad na jevanđelju i da je nikada nije pitao kako joj ide posao. Ali, u stvari, taj starešina je stalno pratio njen rad. Takođe, prijavila je našem starešini da posao ide zaista dobro, stvarajući utisak da se sve odvija normalno. Iako, zapravo, nije obavila nijedan stvaran posao. Na jednom okupljanju je neprestano isticala poteškoće u svom radu, govoreći da delatnici jevanđelja uopšte nisu dobri, ali kada sam detaljnije proverila, otkrila sam da postoji mnogo toga što nije uradila, tako da nije imala osnova da govori tako nešto. Prozvala sam je zbog toga što nije obavljala stvaran posao i što prebacuje krivicu na druge. Nije odgovorila ni reč. Mislila sam da će malo promisliti o sebi, ali na moje iznenađenje, poslala je mojoj saradnici Maji poruku u kojoj je rekla da ne želi više ništa da ima sa mnom, da sam je bez osnova orezala kada sam primetila problem i da nisam razumela njene stvarne poteškoće. Takođe je rekla da ona ne može da bude kao ja, već da sa braćom i sestrama mora da postupa s ljubavlju i strpljenjem. Kada sam to pročitala, na trenutak sam ostala zapanjena. U njenoj dužnosti je bilo mnogo problema. Samo sam joj ukazala na njih – ni izbliza je nisam orezala. Kako je mogla da kaže da sam je orezala bez osnova? To nije istina. Kako je mogla da bude tako prepredena i lažljiva? Želela sam Maji da objasnim šta se desilo, ali sam na polovini poruke počela da oklevam. Ako pošaljem poruku u kojoj objašnjavam ili opisujem Lilijenine probleme, Maja bi mogla da pomisli da nemam samosvest u suočavanju s problemima i da ne postupam ispravno prema ljudima. Na tu pomisao, odustala sam od slanja poruke. Kasnije sam čula da je Lilijen otvorila svoje srce pred drugima i to iskoristila kao izgovor da kaže kako sam je bez osnova orezala, ne znajući okolnosti, i da se zbog toga osećala negativno. Kad sam to čula, bila sam zaista uznemirena. Nisam znala kako ću ubuduće proveravati njen rad, i činilo mi se da je zaista teško slagati se s njom. Nekoliko dana kasnije, zbog potreba posla, želeli smo da nekoliko ljudi iz oblasti za koju je Lilijen bila odgovorna premestimo na rad na zalivanju. Na moje iznenađenje, čim sam joj to rekla, odgovorila je s ogorčenim izrazom lica: „Ako želite, slobodno ih premestite. Baš me briga. Sigurna sam da će u svakom slučaju imati loše rezultate.” Kasnije mi je otvoreno rekla da ima problem sa sestrom koja je zadužena za rad na zalivanju i da zato nije bila saglasna s premeštajem. Takođe je rekla da niko ne može da je krivi ako bude oštra prema toj sestri ukoliko bude pravila još problema. Nakon što sam u njenim rečima čula pretnju shvatila sam da nije samo teško slagati se s njom, već da joj nedostaje ljudskost i da moram da budem pažljiva dok pratim njen rad, inače će naći nešto što može da upotrebi protiv mene.

Jednom nam je starešina višeg ranga dodelio posao pročišćenja – da istražimo i utvrdimo da li u crkvi ima zlih ljudi ili antihrista i da ih, ako ih ima, izbacimo iz crkve. Setila sam se Lilijen. Njena ljudskost je bila loša i odbijala je da prihvati istinu. Bila je kivna na svakoga ko bi joj pomenuo probleme, izvrtala je činjenice, govorila da je crno belo i širila svoje predrasude njima iza leđa. Pomislila sam da bi trebalo da istražim njeno opšte ponašanje. Ali onda sam se prisetila kako mi se Lilijen usprotivila kada sam proveravala njen rad i kako mi je iza leđa govorila da sam je bez osnova orezala. Kad bih sada počela da prikupljam procene o njoj, da li bi braća i sestre pomislili da koristim priliku da joj se osvetim? Da li bi moja saradnica mislila da previše volim svoj status i da tražim prilike da se obračunam sa svakim ko mi ukaže na problem? Tad bi me se svi plašili i izbegavali bi me, i nastao bi veliki problem kad bi pokušali da raspoznaju moje probleme i kad bi me prijavili kao lažnog starešinu. Shvatila sam da treba da pustim to. Mogla bih to da rešim nakon što neko drugi raspozna njene probleme. U suprotnom, ako budem prva koja govori o tome, to bi moglo pogrešno da se protumači. Zato nisam pokrenula to pitanje. Nedugo potom, Maja je spomenula da je Lilijenina ljudskost loša i da želi da istraži njeno ponašanje. Istovremeno sam bila i srećna, ali osećala sam se i pomalo krivom kad je to rekla. Već sam to znala o Lilijen i trebalo je da odmah istražim njeno ponašanje, ali nisam rešila taj problem jer sam se plašila da bi ljudi pomislili da joj se svetim. Nisam štitila rad crkve. Ali barem je neko drugi to spomenuo, pa više nisam morala da brinem. Nakon što smo prikupili procene o Lilijen, videli smo da je većina ljudi koji su ih napisali nisu dobro poznavali i da su dali vrlo malo informacija. Samo je nekoliko ljudi primetilo njene probleme. Znala sam da je ispravno da u ovakvim okolnostima potražimo ljude koji su s njom dugo sarađivali, ali me je brinulo da bi drugi rekli da je prozivam iz lične netrpeljivosti, pa nisam želela ništa da kažem. U tom trenutku, Maja je rekla da treba da pratimo kako će se stvari dalje odvijati i ja nisam ništa više dodala.

Kasnije sam saznala da su druga braća i sestre davali predloge Lilijen, ali ona ne samo da ih nije prihvatila, već im je uzvratila lažnim protivtužbama. Jednom je zalivač dao Lilijen povratne informacije da neki ljudi, kojima su delatnici jevanđelja propovedali, ne odgovaraju načelima i nemaju ljudskost. Lilijen ne samo da je odbila to da prihvati, već je pred delatnicima jevanđelja iznela svoje predrasude i nezadovoljstvo. Rekla je da svi oni slede načela u svojoj dužnosti, ali da, pošto zalivači nisu jasno razgovarali o istini u zajedništvu, sa ljudima koje su radnici na širenju jevanđelja s toliko truda preobratili, neki novi vernici su pomoću glasina bili navedeni na pogrešan put i potom su napustili crkvu. Na jednom okupljanju, Maja i ja smo razgovarale i detaljno analizirale suštinu ovog problema u vezi sa Lilijeninim ponašanjem. Nakon toga smo još nekoliko puta razgovarale sa njom o tome. Mislila sam da će promisliti o sebi, ali ona nije popuštala, već je nastavila da širi svoje predrasude prema zalivačima. Rekla je da se oseća negativno i da ne zna kako može da obavlja svoj posao. Zbog razdora koji je posejala, neki od delatnika jevanđelja i neki od zalivača gunđali su među sobom i nisu skladno sarađivali. Znala sam da Lilijen nije pogodna da bude nadzornica i da bi je trebalo odmah otpustiti. Zaista sam zažalila što nisam brzo istražila njeno ponašanje i otpustila je na samom početku. Znala sam da joj nedostaje ljudskost, ali sam joj davala još prilika da nastavi da prekida rad crkve. Osećala sam se grozno. Molila sam se Bogu, tražeći da me vodi ka tome da promislim o sebi i spoznam samu sebe.

U svom traganju, videla sam da Božje reči kažu: „Kada ljudi ne preuzimaju odgovornost za svoje dužnosti, kada ih obavljaju površno, kada hoće svima da udovolje i ne brane interese Božje kuće, kakvu narav iskazuju? Iskazuju domišljatost, Sotonsku narav. Najistaknutiji aspekt čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje je domišljatost. Ljudi misle da će, ako nisu domišljati, biti skloni tome da uvrede druge i da neće biti u stanju da se zaštite; misle da moraju da budu dovoljno domišljati da nikoga ne povrede ili uvrede i da tako obezbede sebe, zaštite svoja sredstva za život i steknu čvrsto uporište među ljudima. Svi nevernici žive po Sotoninoj filozofiji. Svi su oni ljudi koji svima ugađaju i nikoga ne vređaju. Došao si u Božju kuću, čitao reč Božju i slušao propovedi Božje kuće, zašto onda nisi u stanju da primenjuješ istinu, da govoriš iz srca i da budeš poštena osoba? Zašto uvek udovoljavaš svima? Oni koji svima udovoljavaju štite samo sopstvene interese, a ne i interese crkve. Kada vide da neko čini zlo i šteti interesima crkve, oni se prave da ne vide. Vole da svima ugađaju i da nikoga ne vređaju. To je neodgovorno, a takva osoba je isuviše prepredena i nepouzdana” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz otkrovenja Božjih reči shvatila sam da sam izbegavala da uvredim Lilijen kako bih očuvala svoj ugled i status, a nisam stala u odbranu crkve kad sam videla da ona prekida njen rad. Umesto toga, trudila sam se da ugodim ljudima zatvarajući oči pred njenim postupcima. To je bilo neodgovorno, lukavo ponašanje. Nevernici se vode sotonskim filozofijama kako bi zaštitili sopstvene interese. Pažljivo posmatraju dok drugi govore i gledaju kako vetar duva – prepredeni su i lažljivi. I ja sam u svojoj dužnosti imala isti stav kao nevernici. Jasno sam videla da Lilijenina ljudskost nije dobra i da je već počela da prekida rad crkve. Trebalo je da bude otpuštena. Ali nisam želela da drugi pomisle da joj se samo svetim, pa sam izbegavala to pitanje, trudila se da ne radim ništa što bi moglo da izazove sumnju i odlagala sam rešavanje problema sa Lilijen. Želela sam da sačekam dok druga braća i sestre ne steknu rasuđivanje o njoj. U nastojanju da zaštitim svoj ugled i status, iako sam znala da Lilijen prekida rad crkve, ipak sam radije puštala da se interesi crkve narušavaju, umesto da se pridržavam načela, razotkrijem je i ispravno rešim situaciju. Bila sam zaista lukava, sebična i ogavna. Na tu pomisao sam se pokajala i osetila krivicu. Znala sam da više ne mogu da zatvaram oči na to. Morala sam da rešim problem sa Lilijen u skladu sa načelima crkve i da prestanem da prosto štitim svoje interese.

Maja i ja smo potom razgovarale s Lilijen, razotkrivajući kako je izvrnula činjenice i proizvoljno širila svoje predrasude o drugima, čime je narušila odnose među braćom i sestrama, što je prekidalo rad crkve. Na moje iznenađenje, ona ništa od toga nije prihvatila već je ogorčeno uzvratila, rekavši: „Podelila sam s vama probleme, i umesto da ih rešite, vi ste ih iskoristile da mi pronađete manu. Vidim da vi uopšte ne obavljate stvaran posao.” Videvši koliko je bila drska, bez ikakve samosvesti, detaljno smo sa njom analizirale prirodu i posledice njenih reči i postupaka, oslanjajući se na relevantne Božje reči. Ali ona nije prihvatila ništa od toga – stalno se raspravljala i pravdala.

Nakon toga, pročitala sam dva odlomka Božjih reči koji su mi pomogli da shvatim Lilijeninu suštinu. Božje reči kažu: „Svaki onaj koji često ometa crkveni život i život-ulazak Božjeg izabranog naroda jeste bezvernik i zla osoba i iz crkve se mora ukloniti. Ko god da je ta osoba, odnosno kako god da se ona ponašala u prošlosti, ako često ometa crkveni posao i crkveni život, odbija da bude orezana i uvek sebe uzima u odbranu navodeći pogrešna obrazloženja, ona mora da bude uklonjena iz crkve. Ovaj pristup je u potpunosti zarad održavanja normalnog napretka crkvenog posla i zaštite interesa Božjeg izabranog naroda, sasvim je u skladu sa istina-načelima i Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). „Bez obzira na to kakve su greške pravili ili kakve su loše stvari činili, ti ljudi sa zlobnom naravi ne dopuštaju nikome da ih razotkrije niti oreže. Ako ih neko razotkrije i uvredi, oni će se razbesneti, osvetiti i nikada neće odustati od čitave te stvari. Prema drugim ljudima nemaju strpljenja niti tolerancije i prema njima ne pokazuju trpeljivost. Na kojem načelu se zasniva njihovo ponašanje? ’Radije bih izdao nego da budem izdan.’ Drugim rečima, oni ne tolerišu da ih iko uvredi. Zar to nije logika zlih ljudi? To je upravo logika zlih ljudi. Niko ne sme da ih uvredi. Za njih je neprihvatljivo da ih bilo ko i najmanje izazove i mrze svakoga ko to učini. Oni će tu osobu progoniti i nikada se s tim neće pomiriti – takvi su zli ljudi” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). Iz Božjih reči sam videla da zli ljudi imaju opaku narav i nimalo ne prihvataju istinu. Mrze svakoga ko ih razotkriva i ukazuje im na probleme, vide ih kao neprijatelje i čak ih mogu napasti iz osvete. Uporedila sam Lilijen s tim osobinama. Suočena s problemima, nikada nije promišljala o sebi niti upoznala samu sebe i mrzela je svakoga ko bi joj davao predloge, gledajući na njih kao na neprijatelje. U međuvremenu, izvrtala je istinu, govorila da je crno belo, širila je predrasude, žalila se na druge i tako izazivala probleme u odnosima među braćom i sestrama. To je dovelo do nesklada, što je prekidalo i otežavalo rad na jevanđelju. Drugi su joj mnogo puta davali savete i pomagali joj, ali ona nije prihvatala ono što su joj govorili. Reagovala je neprijateljski i uzvraćala lažnim protivtužbama, bez trunke kajanja. Po prirodi je mrzela istinu i imala odbojnost prema njoj. Pokazalo se da je zla osoba i ako bismo joj dopustili da ostane u crkvi, to bi samo donelo još više problema radu crkve. Zbog toga smo Maja i ja razgovarale s braćom i sestrama o našem raspoznavanju Lilijeninog ponašanja, u skladu s načelima, i otpustile je nakon glasanja. Dale smo joj zadatak da se izoluje i promišlja o sebi, a ako bi nastavila s ometanjem, uklonile bismo je.

Kasnije su mnoga braća i sestre rekli da im je zaista bilo ograničavajuće da rade sa Lilijen. Stalno je kažnjavala ljude i mnogi su je se bojali. Svi su se unapred pripremali kad god bi dolazila da proveri njihov rad, zabrinuti da će ih ukoriti zbog bilo čega što nisu mogli pravilno da objasne. Osećala sam se veoma uznemireno. Lilijen je učinila toliko rđavosti i time mnogo povredila braću i sestre. Ja sam bila starešina crkve, ali nisam uspela da se nosim sa zlom osobom koju sam razokrila. U tom slučaju, koja korist od mene? Nisam obavljala stvaran posao. Nekoliko dana sam razmišljala o tome, kako to da sam mogla pravilno da se nosim sa ostalim zlim ljudima i antihristima, a izbegavala sam i nisam želela da rešim problem s Lilijen. Pročitala sam neke od Božjih reči: „Šta god da rade, antihristi pre svega razmatraju sopstvene interese i deluju tek onda kad o svemu dobro promisle; istini se ne pokoravaju istinski, iskreno i u potpunosti bez ikakvih kompromisa, već to čine selektivno i uslovno. A u čemu je uslov? Da im status i reputacija moraju biti netaknuti i da ne smeju da pretrpe nikakav gubitak. Tek kad je taj uslov ispunjen, donose odluku i biraju šta će uraditi. Drugim rečima, antihristi ozbiljno razmišljaju kako će se odnositi prema istina-načelima, Božjem nalogu i delu Božje kuće, odnosno kako će se baviti stvarima sa kojima se suočavaju. Oni ne razmišljaju o tome kako da udovolje Božjim namerama, kako da se uzdrže od nanošenja štete interesima Božje kuće, kako da udovolje Bogu ili kako da budu od koristi braći i sestrama; to nisu stvari o kojima razmišljaju. O čemu razmišljaju antihristi? Da li će njihovi status i reputacija biti pogođeni i da li će im prestiž biti narušen. Ako bi obavljanje nečega prema istina-načelima koristilo radu crkve i braći i sestrama, ali bi nanelo udarac njihovoj sopstvenoj reputaciji i dovelo do toga da mnogi ljudi uvide njihov pravi rast i saznaju kakvu priroda-suštinu poseduju, u tom slučaju sasvim sigurno neće postupati u skladu sa istina-načelima. Ako bi obavljanje nekog pravog posla dovelo do toga da o njima više ljudi ima visoko mišljenje, da se na njih ugledaju i da im se dive, ako bi im to omogućilo da steknu još veći prestiž ili bi učinilo da njihove reči odišu autoritetom i navedu još više ljudi da im se pokore, tada će odlučiti da na taj način postupe; u suprotnom, nikada neće doneti odluku da zanemare sopstvene interese iz obzira prema interesima Božje kuće ili braće i sestara. To je priroda-suština antihristȃ. Zar nije sebična i ogavna?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). „Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi, a dotične ljude upropaštava. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, slabi i ruši. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). Božje reči otkrivaju da antihristi u svojim postupcima uvek uzimaju u obzir samo svoj ugled i status. Ako mogu da urade nešto što bi im poboljšalo ugled, antihristi će to i uraditi. Ako bi postupanje u skladu s načelima moglo da ugrozi njihov ugled ili status, oni će zanemariti načela i razmišljati samo o tome šta bi zaštitilo njihove lične interese i donelo im korist. Oni su naročito sebični i podli. Zar nisam i ja postupala kao antihrist? Odavno sam otkrila da Lilijen ima lošu ljudskost i da ne stremi ka istini. Mrzela je svakoga ko bi joj davao predloge, tražeći toj osobi mane i koristeći ih da je osuđuje i napada, i nastavila bi da ometa rad crkve ako je ne bismo odmah smenili. Ali pošto je imala nešto protiv mene, brinula sam se da bi braća i sestre mogli da pomisle da joj se samo svetim time što je istražujem. Možda bi me čak smatrali lažnim starešinom. Smatrala sam da bi mi položaj bio ugrožen. A zbog Lilijenine naravi, zabrinula sam se da bi me, ako je otpustim, mogla klevetati iza leđa ili bi mogla da nađe neki izgovor da me osudi ili prijavi. Smatrala sam da bi rešavanje njenog pitanja moglo samo da mi naškodi i lako ugrozi moj ugled i položaj, pa sam radije zauzela stav da se držim sa strane i ništa nisam preduzimala. Zaista sam bila lukava i sebična. Kada sam ranije otkrivala ljude koje je trebalo ukloniti ili izbaciti tokom rada na pročišćavanju bila sam u stanju to da razrešim u skladu s načelima, zato što većinu njih nisam poznavala. Najvažnije je bilo to što nisu predstavljali pretnju mom ugledu i statusu. Ako bih ih uklonila ili izbacila iz crkve, braća i sestre bi smatrali da sam starešina koji razume istinu, ima sposobnost rasuđivanja i obavlja stvaran posao. Ali kad sam rešavala problem koji se ticao Lilijen i koji je direktno uključivao moj položaj, jednostavno sam zabila glavu u pesak, pokušavajući da zaštitim sopstvene interese. Ranije sam se pridržavala načela zato što moji lični interesi nisu bili ugroženi, a ne zato što sam iskreno želela da dobro obavljam crkveni posao. Iz Božjih reči sam shvatila da rad na zaštiti ličnog ugleda i statusa praktično predstavlja način sabotiranja i prekidanja rada crkve. To ometa normalan napredak u radu. Želeći da zaštitim svoj ugled i položaj, nisam se odmah pozabavila zlom osobom. Priroda tog problema je zaista ozbiljna. To nije samo jedan nevažan slučaj otkrivanja iskvarenosti, to je zapravo pružanje utočišta zloj osobi tako što joj se dopušta da prekida rad crkve. To znači ponašati se kao Sotonin miljenik i ujedno činiti zlo. Ove Božje reči bile su posebno dirljive: „Zle ljude treba da izolujete ili uklonite čim otkrijete da imaju suštinu zlih ljudi, pre nego što budu u prilici da počine neko veliko zlo. Time će se šteta koju čine svesti na najmanju moguću meru; to je mudra odluka. Budu li starešine i delatnici čekali sve dok neka zla osoba ne izazove nekakvu nesreću da bi sa njom postupali, oni su pasivni. To bi pokazalo da su te starešine i delatnici veoma glupi i da u njihovim postupcima nema nikakvih načela” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). Razmišljajući o Božjim rečima osećala sam se užasno i imala sam veliki osećaj krivice. Kao starešina, moj zadatak je bio da zaštitim Božji izabrani narod od ugnjetavanja i prekidanja zlih ljudi i da sačuvam normalan život crkve kako bi njen rad mogao da teče ispravno i uredno. Ali kada se u crkvi pojavila zla osoba, ja sam odugovlačila i ništa nisam uradila. Nisam ispunjavala odgovornosti starešine, što je dovelo do toga da zla osoba sputa i napadne braću i sestre, i da njihov život-ulazak bude ugrožen. Rad crkve je takođe bio prekinut. Ono što sam uradila bilo je odvratno Bogu!

Kasnije sam nastavila da razmišljam o svemu tome. Znala sam da kada zla osoba prekida rad crkve, u skadu je sa načelima da se taj problem brzo reši. Pa zašto sam se onda plašila da će drugi pogrešno shvatiti situaciju i reći da je mučim? I šta zapravo znači mučiti nekoga? Pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Koje druge manifestacije su uobičajene kada antihristi deluju? (Antihristi ugnjetavaju i muče ljude zarad očuvanja svog statusa.) Mučenje drugih ljudi je najuobičajenija stvar za antihriste, i to je jedna od njihovih konkretnih manifestacija. Radi očuvanja svog položaja, antihristi stalno zahtevaju da ih svi slušaju i da ih uvažavaju. Ako otkriju da ih neko ne sluša ili da je prema njima neprijateljski nastrojen i da pruža otpor, oni će primeniti taktike ugnjetavanja i mučenja na tu osobu kako bi je potčinili. Antihristi često ugnjetavaju one čija se mišljenja razlikuju od njihovih. Oni često ugnjetavaju ljude koji teže istini i koji odano obavljaju svoju dužnost. Oni često ugnjetavaju relativno pristojne i čestite ljude koji im ne laskaju niti im se ulizuju. Oni ugnjetavaju one koji se ne slažu s njima ili koji im se ne pokoravaju. Antihristi ne postupaju prema drugima na osnovu istine-načela. Oni nisu u stanju da se prema ljudima odnose pravedno. Kad nekoga ne vole, kada im se čini da im se neko nije srcem pokorio, antihristi traže prilike i izgovore, čak izmišljaju razne razloge da bi tu osobu napali i mučili, pri čemu idu toliko daleko da se pozivaju na delo crkve kao izgovor kako bi je ugnjetavali. Antihristi popuštaju tek kad ljudi postanu poslušni i ne usude se da im kažu ne; popuštaju kada ljudi priznaju njihov status i moć, kada ih pozdravljaju sa osmehom, kada im izraze podršku i poslušnost i kada se ne usuđuju da imaju bilo kakve stavove o njima. U svakoj situaciji, u svakoj grupi, reč ’pravednost’ ne postoji u ophođenju antihrista prema drugima, niti postoji reč ’ljubav’ u njihovom odnosu prema braći i sestrama koji istinski veruju u Boga. Oni svakoga ko predstavlja pretnju njihovom statusu smatraju bodljom u oku i trnjem u bokovima, te će tražiti prilike i izgovore kako bi ih mučili. Ako ta osoba ne popusti, oni je muče i ne prestaju dok je ne pokore. Antihristi koji to rade drastično odstupaju od istina-načela i neprijatelji su istine. Dakle, da li oni treba da budu orezani? I ne samo to – ništa manje od razotkrivanja, prepoznavanja i klasifikovanja za njih neće biti dovoljno. Antihrist se ophodi prema svima u skladu sa svojim ličnim sklonostima, namerama i ciljevima. Pod autoritetom antihrista, svi ljudi koji imaju osećaj za pravdu, koji mogu pravedno da govore, koji se usuđuju da se bore protiv nepravde, koji se pridržavaju istina-načela, koji su istinski talentovani i učeni, koji mogu da svedoče o Bogu, suočiće se sa ljubomorom antihrista, te će biti ugnjetavani, isključeni, pa čak i zgaženi pod nogom antihrista, do te mere da se više ne mogu podići. To je mržnja kojom antihrist postupa prema dobrim ljudima i onima koji teže istini. Može se reći da su gotovo većina onih na koje je antihrist ljubomoran i koje ugnjetava pozitivne ličnosti i dobri ljudi. Većina njih su ljudi koje će Bog spasiti, koje Bog može da upotrebi, koje će Bog usavršiti. Kad antihristi primenjuju takve taktike ugnjetavanja i isključivanja na one koje će Bog spasiti, upotrebiti i usavršiti, zar oni nisu protivnici Boga? Zar oni nisu ljudi koji se opiru Bogu?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Jedanaesta stavka: Ne prihvataju orezivanje, niti imaju pokajnički stav kada počine išta pogrešno, već umesto toga šire predstave i javno donose sud o Bogu”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da su mučiti nekoga i pridržavati se načela dve potpuno različite stvari. Moramo da razmotrimo osnovne motive za naše postupke, a takođe moramo da uzmemo u obzir da li se način na koji se odnosimo prema nekome zasniva na Božjim rečima. Ako na osnovu istina-načela identifikujemo nekoga kao zlu osobu ili antihrista, onda uklanjanje ili izbacivanje te osobe u skladu s načelima, predstavlja uklanjanje pošasti iz crkve. To nije mučenje. Ali kada antihristi i zli ljudi ugnjetavaju i muče druge, to čine isključivo iz sopstvenih zlih motiva. Ljubomorni su na one koji streme ka istini i koji imaju osećaj za pravdu. Mrze one koji su u stanju da ih raspoznaju i koji se usuđuju da ih prozovu. Uklanjaju neistomišljenike da bi zaštitili sopstvenu moć i status. Hvataju se za najmanji problem koji drugi imaju i preuveličavaju ga. Izvrću činjenice i klevetaju druge, iznoseći razne optužbe protiv njih kako bi ih uklonili ili izbacili. Njihovi motivi i namere su potpuno štetni za istinu i za Boga. Bog ih osuđuje i proklinje. Ja sam razotkrila i otpustila Lilijen na osnovu svog rasuđivanja o njoj kao zloj osobi, u skladu s Božjim rečima. Nije bila u pitanju lična osveta, niti sam je ja mučila. Površno sam gledala na stvari i nisam shvatala šta je u stvari mučenje. Mislila sam da rešavanjem problema one osobe koja ima nešto protiv mene, ja mučim tu osobu. Nisam uzimala u obzir da li je ta osoba zla niti koju ulogu igra u crkvi. Zbog svog pogrešnog gledišta, bila sam paralizovana. Kakva glupost! Kada sam sve to shvatila, osetila sam ogromno olakšanje.

Nakon toga, namerno sam primenjivala obavljanje svoje dužnosti u skladu s načelima. Pogotovo u slučaju rada na pročišćenju, ako bi se utvrdilo da je neko kandidat za uklanjanje ili izbacivanje, bilo da ta osoba ima nešto protiv mene ili ne, rešavala sam to u skladu s načelima. Kada sam to primenila u praksi, bila sam mnogo smirenija. Lično sam iskusila da prilikom obavljanja dužnosti moramo ostaviti po strani zabrinutost za svoj ugled i status, moramo se pridržavati načela i štititi rad crkve i na taj način osetiti mir i radost.