Maja 2021. godine sam izabrana za crkvenog starešinu i uglavnom sam bila zadužena za rad na video-produkciji. Bila sam malo zabrinuta u vezi sa izvršavanjem ove dužnosti i razmišljala sam: „Već sam se bavila video-produkcijom u prošlosti, ali moje veštine u toj oblasti su još uvek pomalo neadekvatne. Da li ću zaista biti u stanju da dobro nadgledam ovaj posao? Ako podbacim i zamene me, šta će moja braća i sestre misliti o meni? Takođe, svi ljudi koje nadgledam imaju više tehničkog znanja od mene – ako ne prepoznam probleme u njihovim dužnostima i ne mogu da im obezbedim suštinske predloge, sigurno će misliti da sam amater koji nije efikasan nadzornik i koji nije pogodan da bude starešina.” Pomalo sam se unervozila na tu pomisao, ali sam znala da prvo treba da prihvatim ovu novu dužnost i da se pokorim crkvenim uređenjima.

Da bih se što pre upoznala sa poslom, prisustvovala sam svim raspravama koje su moja braća i sestre vodili o poslu. U početku sam pažljivo slušala, ali postepeno sam počela da shvatam da ne razumem mnoge profesionalne veštine koje se koriste i nisam mogla da dođem do reči. Bojala sam se da ako me braća i sestre pitaju za mišljenje, a ja ne dam nikakve suštinske predloge, mogli bi da pomisle da precenjujem sopstvene sposobnosti i da nisam kvalifikovana da proveravam njihov rad kada ga ja sama uopšte ne razumem. Da li će me manje ceniti? Da bih održala svoju reputaciju starešine, osim što sam delila svoje razumevanje Božjih reči, nisam govorila ništa tokom naših rasprava i rezimea rada tokom skupova. Nisam želela da učestvujem niti da pomno pratim rasprave koje se tiču profesionalnog aspekta video-produkcije. Prestala sam da nosim čak i najmanji teret i stalno sam mislila: „Ionako ne razumem tehički aspekt stvari, pa ću uglavnom rešavati samo probleme koje imaju u vezi sa život-ulaskom. Što se tiče tehničkih pitanja, samo ću im prepustiti da se oslanjaju na Boga i da Mu se mole i da međusobno raspravljaju.” Sećam se da je jednom neka sestra poslala grupi video na kome je radila i tražila predloge. U to vreme sam mislila da, pošto ne razumem tehnički aspekt produkcije, neću moći da uočim nikakve probleme u videu, i da ću se, što je još gore, potpuno osramotiti ako kažem nešto pogrešno pred svima, tako da nisam planirala da dajem bilo kakve predloge, pa nisam gledala video mnogo pažljivo. Kasnije je vođa grupe uočio problem u videu ove sestre i upitao me da li sam ga primetila. Mogla sam da osetim kako crvenim jer nisam pažljivo odgledala video. Kako bih izbegla da budem otkrivena, čekala bih do samog kraja svake rasprave da iznesem rezime i da sumiram ono što su svi rekli ili bih se jednostavno uključila kratkim, površnim komentarom poput: „U velikoj meri se slažem sa svime što je rečeno, nemam ništa drugo da dodam.” Jedva da sam išta rekla tokom celog skupa i osećala sam se užasno posramljeno i očajno – čak sam imala osećaj da nema potrebe da budem tamo. Posle toga sam čak još više počela da izbegavam tehničke aspekte posla i retko sam proveravala rad vođe grupe. Tokom skupova bih samo naslutila trenutna stanja ljudi, posmatrajući da li nose teret u svojoj dužnosi ili samo rade rutinski. Što se tiče problema i poteškoća u vezi sa njihovom video-produkcijom, nisam se trudila da ulazim u detalje sa njima, misleći da bi vođa grupe mogao time da se bavi i da bih jednostavno mogla da pustim ljude sa odgovarajućim tehničkim veštinama da rešavaju probleme. Ovo bi ih takođe sprečilo da razotkriju da sam beskorisna u slučaju da ne mogu da rešim njihove probleme. Kako bih ostavila utisak da ipak mogu da obavim neki stvaran posao, kad god bih primetila ili čula da se neko nalazi u lošem stanju ili da je postao negativan, brzo bih pronalazila Božje reči kako bih razgovarala sa njim radi podrške. Međutim, čim bi pomenuli bilo kakve poteškoće sa kojima se suočavaju u svom poslu, ja bih samo nemarno odgovorila: „Kada popravimo svoje stanje i oslonimo se na Boga, Bog će nas voditi ka razrešenju ovih problema.” Kad god bih to rekla, njihova stanja bi se privremeno popravila, ali čim bi naišli na novi problem u svojoj dužnosti, a njihove poteškoće ostale nerešene, oni bi ponovo postali negativni. Zato što nisam uspevala da rešim stvarne probleme i nisam proveravala i nadgledala posao, u radu video-produkcije su se pojavili mnogi problemi, tehničke veštine braće i sestara se nisu vidno popravile, oni nisu dokučili bitna načela u svojoj dužnosti, uvek iznova su pravili iste greške i, kao rezultat toga, kvalitet rada je opadao. Uprkos činjenici da mi je viši starešina ukazao na ovaj problem i pokušao da mi pomogne, nisam imala stvarnu samospoznaju. Nedugo zatim, bila sam zamenjena jer nisam obavljala stvaran posao u svojoj dužnosti.

Osećala sam se skroz užasno nakon što sam iznenada zamenjena i stalno sam se pitala: „Zašto sam završila tako što sam postala lažni starešina koji ne obavlja svaran posao uprkos tome što sam svakodnevno prilično zauzeta u svojoj dužnosti? Šta je tačno bio razlog mog neuspeha?” Tokom tog perioda, pročitala sam mnogo istina o raspoznavanju lažnih starešina, i uvidela da su skoro sva postupanja lažnih starešina koji ne rade svaran posao, a koje je Bog detaljno analizirao, upravo stvari koje sam ja sama činila. Kao da me je Bog lično razotkrivao. To je posebno bilo istinito za sledeće odlomke: „Jedna od karakteristika lažnog starešine jeste njegova nesposobnost da temeljno objasni ili obrazloži bilo kakva pitanja koja se tiču istina-načela. Ako neko od njega to zatraži, u stanju je da mu kaže tek par praznih reči i doktrina. Kada se suoči sa problemima koje treba rešiti, često na to reaguje izjavama poput ovih: ’Svi ste vi stručnjaci za obavljanje te dužnosti. Ako imate probleme, treba sami da ih rešite. Ne pitajte mene; ja nisam stručnjak i ne razumem se u to. Sami rešavajte svoje probleme.’ (…) Lažni starešina često koristi razloge i izgovore poput ovih: ’Ne razumem, nikada to nisam učio, nisam ja stručnjak’ da odbije ljude i da izbegne pitanja. On možda deluje ponizno; ali ovo u stvari razotkriva jedan ozbiljan problem lažnog starešine – on uopšte ne razume probleme koji se tiču stručnog znanja u određenim zadacima, oseća se nemoćno i deluje kao da mu je izuzetno neprijatno i kao da se stidi. I šta onda radi? U stanju je samo da sakupi par odlomaka Božjeg dela kako bi sa svima u zajedništvu razgovarao na okupljanjima, da govori o nekakvim doktrinama i da ljude opominje. Starešina sa nešto malo dobrote možda će pokazati zanimanje za ljude, pa će ih povremeno pitati: ’Jeste li se u poslednje vreme susretali sa teškoćama u životu? Imate li dovoljno odeće? Je li se neko od vas nedolično ponašao?’ Ako svi kažu da nemaju takve probleme, starešina odgovara: ’Onda problema nema. Nastavite sa radom; ja moram da se pobrinem za druge stvari’, pa užurbano odlazi, u strahu da neko nešto ne upita i da od njega ne zatraži odgovor, što bi ga dovelo u neprijatnu situaciju. Tako rade lažne starešine – nisu u stanju da reše nikakve stvarne probleme. Kako bi onda mogli efikasno da obavljaju crkveni rad? Usled toga, nagomilavanje nerešenih problema na kraju ometa rad crkve. To je izražena karakteristika i ispoljavanje načina rada lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). „Naravno, to što je on starešina ne znači da treba da se razume u sva zanimanja, ali bi trebalo da u zajedništvu jasno razgovara o istina-načelima potrebnim da se problemi reše, bez obzira na to na koje se zanimanje ti problemi odnose. Ukoliko ljudi razumeju istina-načela, i problemi mogu da se reše. Lažne starešine koriste izgovor ’Ja sam u tome laik; ne razumem se u to zanimanje’ da bi izbegli razgovor u zajedništvu o istina-načelima za rešavanje problema. Tako se ne obavlja stvaran posao. Ako lažni starešina uporno koristi izgovor ’Ja sam u tome laik; ne razumem se u to zanimanje’ da bi izbegao da rešava probleme, to znači da nije sposoban za posao starešine. Najbolje bi bilo da podnese ostavku i da pusti nekog drugog da preuzme njegovu funkciju. No, poseduju li lažne starešine tu vrstu razboritosti? Hoće li biti u stanju da podnesu ostavku? Neće. Čak će misliti: ’Zašto kažu da ne obavljam nikakav posao? Svakog dana održavam skupove i toliko sam zauzet da ni ne obedujem na vreme i sve manje spavam. Ko kaže da se problemi ne rešavaju? Održavam skupove, u zajedništvu razgovaram sa ljudima i pronalazim za njih odlomke Božjih reči.’ (…) Vidiš, lažne starešine ne obavljaju stvaran posao, a ipak iznalaze gomilu izgovora. Zaista su bestidni i odvratni! Veoma su slabog kova, ne razumeju se ni u jedno zanimanje i lišeni su razumevanja istina-načela koja se tiču svake stavke stručnog posla – koja je korist od toga da budu starešine? Oni su, prosto rečeno, budale i ništarije! Pošto nisu kadri da obave nikakav stvaran posao, zašto i dalje služe kao crkvene starešine? Jednostavno su lišeni svake razboritosti. Pošto nemaju svest o sebi, treba da saslušaju kritike koje dolaze od Božjeg izabranog naroda i da procene da li ispunjavaju uslove za to da budu starešine. Pa ipak, lažne starešine te stvari nikada ne uzimaju u obzir. Ma koliko crkveni rad kasnio i ma koliki gubitak pretrpeo život-ulazak Božjeg izabranog naroda tokom mnogih godina njegovog služenja na položaju starešine, lažnog starešinu je za to baš briga. To je rugobno lice starešine koji je u svakom smislu lažan” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). Božje reči su me zabolele do srži. Postupci i osobine lažnih starešina koje je Bog razotkrivao su bile u potpunosti u skladu sa mojim stvarnim stanjem. Bog kaže da će lažne starešine koristiti svoj nedostatak tehničkog znanja kao izgovor da se ne uključuju stvarno u nadgledanje i proveravanje svih aspekata posla, i kao izgovor za nerešavanje stvarnih problema i poteškoća braće i sestara u njihovim dužnostima. Oni su zadovoljni da samo govore reči i doktrine i da izbegavaju i sklanjaju se od bavljenja konkretnim, stvarnim problemima. Ja sam upravo tako postupala. Od kada sam bila izabrana za starešinu, brinula sam da će, pošto nemam tehničko znanje o video-produkciji, moji nedostaci biti razotkriveni kada proveravam taj posao. Bila sam prestravljena da će me braća i sestre prozreti i da ću se osramotiti pred svima. Kako bih održala sopstveni status i ugled, koristila sam svoj nedostatak tehničkog znanja kao izgovor da ne učestvujem u raspravama o poslu. Retko sam se trudila da se raspitujem kod braće i sestara o njihovim problemima i poteškoćama, bojeći se da neću moći da rešim njihove probleme i da ću se osramotiti u tom procesu. Ponekad, kada bi mi postavljali pitanja, samo bih ih otkačila nekim rečima i doktrinama. Zar ih nisam obmanjivala? Spolja gledano, činilo se da sam prilično zauzeta – zauzeta skupovima, razgovorima i naizgled rešavanjem problema ljudi i obavljanjem stvarnog posla – ali zapravo sam radila samo na jačanju svog ugleda i samo sam govorila o rečima i doktrinama. Pretvarala sam se pred ljudima, a zapravo sam pokušavala da izbegnem bavljenje stvarnim problemima braće i sestara kad god sam mogla. Čak i kada bih jasno uvidela da su braća i sestre opterećeni problemima koji utiču na njihova stanja i deluju na rezultate njihove dužnosti, nisam imala osećaj tereta da rešavam njihove probleme. Umesto toga, koristila sam svoj nedostatak tehničkog znanja kao izgovor da odlažem i stavljam probleme na stranu, ili čak da prepuštam odgovornost vođama grupe i nateram ih da se oni bave time. Razmišljajući o svom ponašanju, uvidela sam da uopšte ne obavljam stvaran posao. Samo sam postupala površno, radila rutinski i obmanjivala. Kao starešina, nisam li bila ono što Bog naziva „budalom” i „nesposobnjakovićem”? Nosila sam zvanje starešine, ali nisam imala ni najmanje odgovornosti, samo sam postupala tako da održim sopstveni ugled i status, nisam obavljala nikakav stvaran posao koji je trebalo kao starešina i nisam ispunila nijednu od obaveza koje je trebalo da ispunim, što je sve ozbiljno uticalo na rad video-produkcije. Bila sam u celosti lažni starešina i nisam bila dostojna nikakvog poverenja. Shvativši sve ovo, oećala sam se neverovatno žalosno i molila sam se Bogu pokajnički: „O, Bože, znam da su Ti moji postupci bolni i da su Ti se zgadili. Voljna sam da se pokajem i samo Te molim da me vodiš i prosvetiš tako da mogu da spoznam sopstvenu iskvarenost i buntovništvo.”

Kasnije sam videla odlomak Božjih reči koje kažu: „Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; inače ne bi ni razmotrili te probleme. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su nešto strano bez čega bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni teže na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sam život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Bog je otkrio da antihristi veoma cene ugled i status i smatraju ih svojom žilom kucavicom. Bez obzira na situaciju u kojoj se nalaze ili na ono šta rade, njihov motiv i polazna tačka se uvek vrte oko ugleda i statusa. Razmišljajući o sebi, shvatila sam da nisam ništa drugačija. Nakon što sam izabrana za starešinu, nisam vodila računa o tome koliko je posao važan ili kako bih mogla da se obazirem na Božje namere i da dobro obavljam posao, već sam umesto toga vodila računa o sopstvenom ugledu i statusu. Brinula sam da će ostala braća i sestre primetiti da ne razumem tehnički aspekt posla i da ne mogu dobro da obavljam svoj posao. Čak sam brinula da će me razotkriti i zameniti. Tokom svog mandata starešine, neprekidno sam radila na održavanju svog ugleda i statusa, i, kako bih prikrila sopstvene nedostatke, uvek sam izbegavala i nisam se raspitivala u vezi sa bilo kakvim tehničkim poslom. Brinula sam da će ljudi videti moje stvarne tehničke sposobnosti i pomisliti da nisam sposobna da nadgledam posao, kao i da nisam pogodna da budem starešina. Štaviše, da bih prikrila činjenicu da ne obavljam stvaran posao i da bih održala svoj status starešine, angažovala sam se u održavanju skupova, u obavljanju poslova koji su jačali moj ugled, govorila o doktrinama, uzvikivala slogane i postupala površno. Pokušavala sam spolja da prikažem zauzetost i osećaj tereta da bih navela svoju braću i sestre na stranputicu i prevarila ih da poveruju da obavljam stvaran posao. Zapravo sam se bavila ovim nečasnim, obmanjivim postupanjem i kao rezultat toga, rad na video-produkciji je bio usporen. Shvatila sam da me je Sotona duboko iskvario. Sotonski otrovi poput „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” postali su moja prava priroda. Živela sam prema takvim otrovima i vodila sam računa samo o sopstvenom ugledu i statusu dok sam izvršavala svoju dužnost u svojoj veri u Boga. Nisam ni najmanje marila za rad crkve niti za život-ulazak braće i sestara. Čak bih izbegavala obavljanje dužnosti koje sam znala da treba da obavljam – kako sam bila sebična, ogavna, varljiva i lukava!

Razmišljala sam o tome kako je ipak trebalo da, kao crkveni starešina, čak i ako nisam imala tehničko znanje o video-produkciji, sarađujem sa braćom i sestrama kako bismo rešavali stvarne probleme sa kojima smo se suočavali u radu. To je bila moja obaveza i najmanje što je trebalo da uradim kao deo svoje dužnosti. Međutim, nisam se ni najmanje obazirala na Božje namere i samo sam brinula o očuvanju svog ugleda i statusa. Uvek sam koristila svoj nedostatak znanja kao izgovor da odložim, izbegnem i ne izvršim stvaran posao, što je dovelo do kašnjenja u rešavanju problema moje braće i sestara, sprečavalo ih da pronađu put primene i negativno uticalo na rad na video-produkciji. Sve su to bili moji prestupi. Shvatila sam da je Božja pravedna narav neuvredljiva – to što sam bila zamenjena je u potpunosti bilo posledica mog traganja za ugledom i statusom i hodanja putem antihrista. Ako se ne pokajem i ne promenim, zasigurno ću biti razotkrivena i uklonjena.

Kasnije sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „A u stvari, ako si starešina, kada organizuješ posao, ti moraš da pratiš njegov napredak. Čak i ako nisi upoznat sa tom oblašću posla – čak i ako nemaš znanje o njemu – možeš da nađeš način da obaviš svoj posao. Možeš da nađeš nekog ko je tu oblast zaista dokučio, ko se razume u dotično zanimanje, da sprovodi detaljne provere i daje predloge. Iz njegovih predloga možeš da prepoznaš odgovarajuća načela, pa ćeš tako biti u stanju da ispratiš posao. Bez obzira na to da li si upoznat sa dotičnim zanimanjem ili nisi, da li ga razumeš ili ne, ti moraš u najmanju ruku da vodiš posao, da ga pratiš i da se stalno raspituješ i postavljaš pitanja o njegovom napretku. Moraš sve vreme da budeš upoznat sa tim stvarima; to je tvoja odgovornost, to je deo tvog posla. Kada neko ne prati posao, i od trenutka kada je on dodeljen drugima ne radi više ništa, već pere ruke od njega – tako rade lažne starešine. Ne prate i ne daju uputstva u vezi sa poslom, ne raspituju se o problemima koji se javljaju i ne rešavaju ih i nisu upoznati sa napretkom ni sa efikasnošću rada – i to su ispoljavanja lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da nije potrebno da neko razume i bude sposoban za sve da bi bio crkveni starešina. Bez obzira da li starešine i delatnici imaju tehničke veštine, oni bi ipak trebalo aktivno da učestvuju u radu, prate napredak, nadgledaju, pravovremeno prepoznaju probleme i rešavaju ih. To je stav koji treba da imaju prema svojoj dužnosti i to je ono što Bog zahteva od starešina i delatnika. Setila sam se nekih starešina i delatnika u crkvi koji su bili zaduženi za određene oblasti posla koje su zahtevale tehničke veštine – iako su imali određene nedostatke i slabosti, oni su nosili teret u svom radu, bili su u stanju da pravovremeno nadgledaju i prate napredovanje posla, stavljali akcenat na navođenje braće i sestara da izvršavaju svoje dužnosti u skladu sa načelima i sarađivali sa braćom i sestrama kako bi međusobno dopunjavali svoje jake i slabe strane. Postepeno bi počeli da stiču određene tehničke veštine, kao i istina-načela, a rezultati koje su postizali u svojoj dužnosti su se stalno poboljšavali. To me je podsetilo na priču o Noju. Kada je Noje krenuo da gradi barku, on zapravo nikada pre toga nije sagradio nijednu barku i nije čak ni znao kako bi barka mogla da izgleda. Ipak, bio je čistog srca, nosio je teret i obazirao se na Božje namere. Kada bi mu Bog rekao nešto da učini, on je postupao u skladu sa Njegovim zahtevima. Na kraju, barka se postepeno sklapala i Noje je uspešno izvršio Božji nalog. A što se mene tiče, kako sam se ja odnosila prema svojoj dužnosti? Kao crkveni starešina, nisam razmatrala kako da se obazirem na Božje namere, kako da dobro obavim crkveni posao i ispunim svoju dužnost, već sam sedela uzdignuta na svojoj poziciji starešine i uvek sam tražila načine da prikažem sebe boljom i sposobnijom od drugih. Uplašena da će, ako učestvujem u tehničkom radu, moji nedostaci i slabosti biti razotkriveni, i da će me braća i sestre gledati sa visine, stalno sam koristila svoj nedostatak znanja o tehničkim aspektima video-produkcije kao izgovor da izbegnem učešće – kakav sam samo nadmeni licemer bila! Tek tada sam shvatila da ono što neko preuzima kao starešina nisu zvanje i status, već obaveze i teret. Morala sam na odgovarajući način da se suočim sa sopstvenim nedostacima i slabostima i da se oslobodim svoje opsednutosti zvanjem i statusom položaja starešine. Morala sam da brinem o Božjim namerama, da nosim teret crkvenog rada, skladno da sarađujem sa svojom braćom i sestrama kako bismo dopunjavali međusobno jake i slabe strane i dobro obavili crkveni posao. Nisam bila upoznata sa određenim tehničkim aspektima posla, ali sam mogla da potražim braću i sestre koji su bili upoznati i da zajedno sa njima tragam i raspravljam. Mogla sam da ih zamolim da daju više predloga i ideja i da ih navedem da svi sarađujemo na traženju puteva praktične primene i na rešavanju naših problema. Postupanje na ovaj način bi omogućilo da svi aspekti posla napreduju normalno. Ako i dalje, nakon traganja i rasprave, ne bismo mogli da rešimo svoje probleme, mogli bismo da zatražimo pomoć od višeg rukovodstva – tako bismo obezbedili da svi problemi u našem radu budu pravovremeno prepoznati i rešeni i da ne dolazi do zastoja u radu crkve. To je bilo ono što je trebalo i što sam u potpunosti bila sposobna da uradim. Trebalo bi da imam odgovoran stav prema radu crkve i da učinim sve što je u mojoj moći da ostvarim ono za šta sam sposobna. Samo postupanjem na taj način bih ispunjavala svoju dužnost i obavezu. Shvatila sam da sam u prošlosti pridavala previše značaja ugledu i statusu. Uvek sam koristila svoj nedostatak tehničkog znanja kao izgovor, aktivno radila na održavanju svog ugleda i statusa i naposletku prouzrokovala kašnjenja u radu na crkvenoj video-produkciji.

Kasnije sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Razmiljajući o Božjim rečima, shvatila sam da bez obzira na dužnost koju izvršavamo, uvek treba pravilno da odredimo svoje namere, da ostavimo po strani lične želje ili težnje za ugledom i statusom i da se trudimo da održavamo rad crkve. Ne smemo da brinemo o tome šta drugi misle o nama, već treba da budemo u stanju da prihvatimo Božje ispitivanje i da ispunimo svoje obaveze – samo ako tako postupamo, možemo živeti iskreno i pošteno. Pomislila sam kako je to što sam bila izabrana za starešinu bila samo prilika za mene da vežbam i da nije značilo da sam potpuno kvalifikovana za tu poziciju. I dalje sam morala neprestano da tragam za istinom u toku izvršavanja svoje dužnosti i da sarađujem sa braćom i sestrama kako bih dobro izvršila svoju dužnost. Međutim, bila sam isuviše buntovna, vodila sam računa samo o svom statusu i ugledu i nisam obavljala stvaran posao, i sve to je uzrokovalo gubitke u radu crkve i dovelo do moje zamene. Nakon što sam shvatila Božje namere, odlučila sam da ubuduće u svojoj dužnosti postupam u skladu sa Božjim rečima, da prestanem da vodim računa o svom ugledu i statusu i da ispunjavam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu.

Nedugo zatim, crkva me je postavila da zalivam pridošlice i, nakon nekoliko meseci, unapređena sam u vođu grupe. Ponovo nisam mogla da ne brinem: „Nisam zalivala pridošlice veoma dugo, nemam iskustvo, a moja sposobnost da zalivam pridošlice nije ništa bolja od sposobnosti druge braće i sestara. Da li ću zaista biti u stanju da služim kao efikasan vođa grupe? Ako ne budem dobro obavljala svoj posao i ne budem mogla da predlažem stvarne puteve primene svojoj braći i sestrama, da li će oni misliti da nisam pogodna da služim kao vođa grupe? Da li će moj starešina misliti da nemam kov i stručnost?” Shvatila sam da ponovo želim da održavam svoj ugled i status. Pomislila sam na lekcije koje sam naučila iz svog prošlog neuspeha i brzo izašla pred Boga moleći se. Pošto sam završila svoju molitvu, videla sam ovaj odlomak Božjih reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitanje Božjih reči mi je pomoglo da steknem jasnoću i pokazalo mi je put primene. Ne treba da maskiram i prikrivam svoje nedostatke i slabosti zbog ugleda i statusa. Naprotiv, trebalo bi da imam ispravan stav prema svojim nedostacima, da vežbam da budem poštena osoba, da sprovodim koliko razumem i da ispunjavam svoju dužnost i obavezu. Nakon toga, aktivno sam pratila napredak u radu, a kada bih nailazila na probleme o kojima nisam imala dovoljno znanja ili koje nisam mogla sama da rešim, tražila sam zajedno sa svojom braćom i sestrama rešenje problema. Svaki put kada bi se braća i sestre okuplili radi rasprava, marljivo bih učila od njih i usvajala korisne puteve primene koje su pominjali. Takođe bih se često naoružala istinom o vizijama. Nakon perioda ovakvog praktičnog postupanja, postepeno sam dokučila neka načela, moje vršenje dužnosti se postepeno poboljšavalo i osećala sam se mirno i spokojno.

Razmišljajući o ovom iskustvu zamene, Božje reči su me prosvetile i vodile, usadile mi znanje o istini o mom stremljenju ka ugledu i statusu i posledicama takvih postupaka. Njegove reči su mi takođe pomogle da ispravim svoja pogrešna stanovišta. Sve ovo je Božja ljubav i spasenje!