Još od detinjstva, roditelji su me učili da budem ljubazna sa ljudima i da budem pristupačna i saosećajna osoba. Ako bi ljudi oko mene imali probleme ili mane, nije trebalo da ih razotkrivam direktno. Morala sam da imam na umu njihov ponos. Zbog takvog vaspitanja nikada nisam ulazila u bilo kakve konflikte i rasprave ni sa kim i ljudi oko mene su smatrali da sam dobra osoba i želeli su da se druže sa mnom. I ja sam smatrala da je to lep način ophođenja. Nakon što sam počela da verujem u Boga, tako sam se ponašala u interakciji sa braćom i sestrama. Posebno nakon što sam postala crkveni starešina, verovala sam da treba da budem ljubazna prema braći i sestrama i da ne optužujem olako druge za greške. Na taj način ne bih uništila dobar odnos koji sam imala sa njima, a braća i sestre bi želeli da komuniciraju i sarađuju sa mnom i da me hvale kao prijatnog i dobrog starešinu.

Kasnije sam saznala da vođa grupe, sestra Džoan, ne podnosi teret u svojoj dužnosti i da ne obavlja nikakav stvarni posao. Mnogo puta sam je podsećala: „Kao vođa grupe, treba da brineš o svojoj braći i sestrama, da razumeš njihova stanja i da pratiš njihov rad.” Ali ona i dalje nije radila onako kako sam joj rekla, pa sam morala ponovo da je podsećam i da je pitam za razloge. Rekla je da ima samo jedan sat slobodnog vremena, ali ga je koristila da ide na Fejsbuk i gleda filmove, pa nije pratila ničiji rad. Kad sam to čula, mnogo sam se naljutila i pomislila sam: „Toliko si lenja i ne podnosiš nikakav teret. Neka braća i sestre ne prisustvuju okupljanjima, a ti ne razmišljaš o tome kako da ih podržiš.” Želela sam da je orežem zbog nemarnog obavljanja dužnosti i neodgovornosti, ali sam onda pomislila da bi tako mogla da se distancira od mene i da kaže da nisam dobar i pristupačan starešina. Nisam želela da uništim naš skladan odnos, pa sam, umesto da je orežem, pokušala da je ohrabrim. Rekla sam: „Možeš taj sat slobodnog vremena da upotrebiš da pokušaš da razumeš stanja svoje braće i sestara, pa bi tada mogla dobro da obavljaš svoju dužnost.” Kad joj je to rečeno, bolje je radila nekoliko dana, ali se ubrzo vratila na staro. Pošto je nemarno obavljala svoju dužnost, sve više i više novopridošlih je prestajalo da redovno prisustvuje okupljanjima, a neki novopridošli su potpuno prestali da dolaze. Bila sam zaista ljuta. Bila je tako neodgovorna! Zaista sam želela da je orežem, ali sam se isto tako brinula da će se distancirati od mene, pa nisam rekla ništa i morala sam sama da zalivam i podržavam te novopridošle. Nakon razgovora sa njima saznala sam da nisu dolazili na okupljanja jer su imali puno poteškoća koje nisu rešene, ali Džoan mi je ranije rekla da oni prosto nisu odgovarali na poruke. Uvidevši Džoanin nemaran stav prema dužnosti, zaista sam želela da je orežem i stavim joj do znanja da je njena neodgovornost u dužnosti dovela do tako ozbiljnih posledica. Ali sam isto tako želela da budem dobar starešina koji je prijatan i pristupačan, pa sam se predomislila i ponovo joj samo rekla nekoliko stvari da je ohrabrim. Rezultat toga bio je da se ona i dalje nije menjala. Na jednom okupljanju, Džoan se požalila: „Već dugo sam u ovoj grupi. Zašto nisam unapređena?” Čuvši to, pomislila sam: „Tako si lenja, nemarno obavljaš dužnost i neodgovorna si. Kako bi uopšte mogla da budeš unapređena?” Iako sam bila besna na nju, utešila sam je govoreći: „U svakoj dužnosti koju obavljamo, to radimo zbog Božje suverenosti i uređenja. Iako su nam dužnosti različite, svi mi zalivamo novopridošle.” Mislila sam da će tako osetiti da je razumem i da marim za nju, kao i da sam dobar starešina. I tako, kad god sam se suočavala sa problemima braće i sestara, nikad ih nisam razotkrivala niti orezivala. Umesto toga sam im govorila neke lepe stvari da ih utešim i ohrabrim. Mislila sam da ću na taj način sačuvati svoju reputaciju dobre i pristupačne osobe u srcima svih.

Drugom prilikom, đakon zadužen za jevanđelje, Edna, i vođa grupe po imenu En nisu sarađivala skladno. Edna mi je ljutito rekla: „En je previše lenja! Kad sam je pitala za stanja i teškoće braće i sestara u njenoj grupi, trebalo joj je puno vremena da odgovori. Zbog toga nisam mogla brzo da razumem situaciju. Ona ne obavlja dobro svoju dužnost!” Znala sam da Edna ima prilično nadmenu narav i da govori tonom kao da zapoveda ili zahteva, što je drugima teško da prihvate. En je bila prilično ponosna i moguće je da nije mogla da podnese Ednin ton i da je to razlog zašto nije želela da joj odgovori. Želela sam Edni da ukažem na to, ali isto tako nisam želela da se oseti povređenom i neshvaćenom, pa sam joj prijateljski rekla: „Možda je En bila zauzeta i nije videla tvoju poruku.” Nakon toga sam otišla kod En i ona mi je utučeno rekla: „Edna je previše nadmena! Uvek pred mene postavlja zahteve i zato ne želim da joj odgovaram na poruke.” Kad sam videla da ne želi da prima savete od drugih, poželela sam da je upozorim na to, ali sam se brinula da ga neće prihvatiti i da će to uništiti sklad između nas, pa sam rekla: „Možda si pogrešno razumela Ednu. Ona samo želi da dobro obavljaš svoju dužnost.” I tako sam im samo govorila reči utehe i podstreka, a nisam im ukazivala na njihove probleme. Nijedna od njih dve nije razumela sebe, Edna i dalje nije imala načina da prati Enin rad, a En je verovala da joj se čini nepravda, do te mere da se osećala nesposobnom da obavlja svoju dužnost. Znala sam da nisam ispunila svoje dužnosti kao starešina i zato one nisu bile svesne sopstvenih problema. Ja sam bila kriva što se to dešavalo. Molila sam se Bogu, moleći Ga da me prosveti kako bih spoznala sebe.

Jednog dana sam u Božjim rečima pročitala: „Sprovoditi istinu u delo ne znači izgovarati prazne reči ili uzvikivati slogane. Naprotiv, radi se o tome da, bez obzira s čim se ljudi susretnu u životu, sve dok to uključuje načela ljudskog ponašanja, njihov pogled na stvari ili pitanje obavljanja dužnosti, pred njima je izbor i trebalo bi da tragaju za istinom, da potraže osnovu i načela Božjih reči, a zatim da pronađu put primene. Oni koji mogu da tako praktično delaju ljudi su koji streme istini. Biti u stanju tako stremiti ka istini, ma koliko velike bile poteškoće s kojima se neko suočava, znači ići Petrovim putem, putem stremljenja ka istini. Primera radi, koje načelo bi trebalo slediti kada se radi o interakciji s drugim ljudima? Možda je tvoje prvobitno gledište da je ’u harmoniji blago, a u strpljenju sjaj’ i da bi trebalo da paziš da se nekome ne zameriš, da zbog tebe drugi ne izgube obraz i da nikoga ne uvrediš te da tako gradiš dobre odnose s drugima. Ako si ograničen takvim gledištem, ćutiš kada vidiš da drugi čine loše stvari ili da krše načela. Ti bi radije da crkveni posao trpi gubitak, nego da nekoga uvrediš. Nastojiš da se nikome ne zameriš, bez obzira ko su ti ljudi. Kad govoriš, misliš samo na osećanja ljudi i na čuvanje obraza i uvek kažeš lepe reči da bi ugodio drugima. Čak i ako otkriješ da neko ima probleme, biraš da to tolerišeš, o toj osobi govoriš samo iza njenih leđa, ali, kada je gledaš u oči, održavaš mir i dobre odnose. Šta mislite o takvom ponašanju? Zar se tako ne ponašaju oni koji samo hoće da ugode drugima? Zar to nije prilično prevrtljivo ponašanje? To krši načela ljudskog ponašanja. Zar nije nisko ponašati se na takav način? Oni koji tako postupaju nisu dobri ljudi i to nije plemenit način ponašanja. Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako se ponašaš bez načela, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Razmislivši o Božjim rečima shvatila sam da primenjivati istinu znači postupati u skladu sa istina-načelima ma šta da se desi i ne plašiti se da ćeš uvrediti ljude. Pa ipak, u interakciji sa braćom i sestrama, ja sam samo želela da ostavim pozitivan utisak na njih i da očuvam sklad između nas. Stremila sam ka tome da budem pristupačan i saosećajan starešina da bih dobila njihove pohvale, ali se nisam fokusirala na primenu istine. Kad sam videla da Džoan zaliva novopridošle bez podnošenja tereta i da je lenja, želela sam da je orežem zbog neodgovornosti, ali da bih održala dobar odnos sa njom i da bi ona mislila da sam dobar i pristupačan starešina, nisam razotkrila njen problem. Rezultat toga bio je da su, zbog njene neodgovornosti, problemi nekih novopridošlih bili nerešeni i da nisu dolazili na okupljanja. U slučaju Edne i En videla sam da ne sarađuju skladno i da nisu spoznale sebe – trebalo je da im ukažem na njihove probleme i pomognem im da razumeju sebe. To bi bilo od koristi i za posao, a i pomoglo bi u njihovom život-ulasku, ali sam ja samo pokušala da izgladim stvari i pružila im neke reči utehe i podstreka. Posledica toga bila je da njih dve nisu dobro obavljale svoje dužnosti. Da bih sačuvala sliku dobrog starešine koji je prijatan i pristupačan, uopšte nisam štitila interese crkve. Radije sam dopustila da rad crkve trpi kako bih mogla da sačuvam odnose sa ljudima. Bila sam tako sebična i ogavna. Bila sam neko ko hoće da ugodi drugima i bila sam lažljiva osoba. Način na koji sam postupala i ponašala se bio je u potpunosti zasnovan na mojoj iskvarenoj naravi. Uopšte nisam primenjivala istinu. Čak i kad su me drugi hvalili, Bog me nikad ne bi pohvalio. Nisam razotkrila probleme braće i sestara i nisam ukazala na njih, a nisam ni razgovarala u zajedništvu o istini kako da se reše. To je značilo da oni nisu prepoznavali sopstvene iskvarene naravi i nisu dobro obavljali svoje dužnosti, što je uticalo na rad crkve. Nisam pomagala braći i sestrama da spoznaju sebe niti da napreduju u svom život-ulasku. Umesto toga sam štitila sliku koju su ljudi imali o meni kao o dobrom starešini kako bi me hvalili i gledali s poštovanjem, što je nešto čega se Bog gnuša. Kad sam to prepoznala, osetila sam se vrlo tužno, pa sam se pomolila Bogu, moleći Ga da me vodi kako bih rešila svoje iskvarene naravi.

Kasnije, kad je jedna sestra saznala za moje stanje, poslala mi je odlomak Božjih reči: „Suština koja stoji iza lepog ponašanja, poput pristupačnosti i druželjubivosti, može se opisati jednom rečju: pretvaranje. Takvo lepo ponašanje ne rađa se iz Božjih reči, niti usled upražnjavanja istine ili postupanja u skladu sa načelima. Čime je ono izazvano? Ono dolazi iz ljudskih motiva, spletki, pretvaranja, glume, lažljivosti. Kada se ljudi drže takvog lepog ponašanja, cilj im je da dobiju ono što hoće; inače se nikada ne bi tako maltretirali i živeli u suprotnosti sa svojim željama. Šta znači kada kažemo da žive u suprotnosti sa svojim željama? Znači da oni, po svojoj pravoj prirodi, nisu tako lepo vaspitani, nevini, nežni, ljubazni i moralni kao što drugi zamišljaju. Ne žive po savesti i razumu; naprotiv, žive da bi ostvarili određeni cilj ili zahtev. Kakva je čovekova istinska priroda? Smetena je i neuka. Bez zakona i zapovesti koje im je Bog podario, ljudi ne bi imali pojma šta je greh. Zar nije čovečanstvo nekada bilo baš takvo? Tek kada je Bog objavio zakone i zapovesti, ljudi su stekli neki pojam o grehu. Još uvek, međutim, nisu imali predstavu o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, kao ni o tome šta je pozitivno, a šta negativno. Pa kako bi, imajući to u vidu, mogli da budu svesni ispravnih načela govora i ponašanja? Da li su mogli da znaju koji bi načini postupanja, koji oblici lepog ponašanja, trebalo da odlikuju normalnu ljudskost? Da li su mogli da znaju šta dovodi do istinski lepog ponašanja, kakav put treba da slede da bi proživeli ljudsko obličje? Nisu mogli. Zbog svoje sotonske prirode, svojih instinkata, mogli su samo da se pretvaraju i da glume da žive pristojno i dostojanstveno – a to je dovelo do varki kao što su obrazovanje i razumnost, nežnost i prefinjenost, ljubaznost, poštovanje prema starima i briga o mladima, druželjubivost i pristupačnost; tako su nastali ti trikovi i tehnike obmane. A kada su jednom nastali, ljudi su se selektivno držali jedne ili većeg broja tih varki. Neki su birali da budu druželjubivi i pristupačni, neki da budu obrazovani i razumni, nežni i prefinjeni, neki da budu ljubazni, da poštuju stare i brinu o mladima, a neki da budu sve to. A ipak, Ja sve ljude koji se tako lepo ponašaju nazivam jednim imenom. Koje je to ime? ’Glatko kamenje.’ Šta je glatko kamenje? To je ono glatko kamenje u rekama koje je tekuća voda tokom dugih godina ispirala i glačala, pa sad nema oštrih ivica. Iako nas možda ne boli kada na njega nagazimo, čovek, ako ne pazi, može da se oklizne. To kamenje je, izgledom i oblikom, veoma lepo, ali kada ga odneseš kući, ono je sasvim beskorisno. Ne možeš da se nateraš da ga baciš, ali nema smisla ni da ga čuvaš – eto šta je ’gladak kamen’. Po Meni su ljudi koji se tako očigledno lepo ponašaju mlaki. Spolja se pretvaraju da su dobri, ali uopšte ne prihvataju istinu, govore stvari koje lepo zvuče, ali ništa stvarno ne rade. Oni su samo glatko kamenje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Ranije sam uvek smatrala da su ljudi koji su pristupačni i prijatni dobri ljudi, nikad ne očekujući da sotonske, iskvarene naravi i lični ciljevi i namere stoje iza takve vrste „dobrog” ponašanja. Još od detinjstva sam stremila ka tome da budem pristupačna i prijatna osoba i svi oko mene su me hvalili zato što sam saosećajna, ali zapravo, sve to sam radila da bi me drugi gledali s poštovanjem i hvalili me. Koristila sam naizgled dobro ponašanje pristupačne i prijatne osobe da bih obmanula i lagala braću i sestre. Ljude sa takvim „dobrim” ponašanjem Bog karakteriše kao „uglačano kamenje”. To kamenje spolja izgleda dobro i ne povređuje kad se na njega nagazi, ali je lako okliznuti se na njega i pasti. Ono dobro izgleda kad se pogleda, ali nema nikakvu praktičnu svrhu. Takva sam ja bila. Činila sam se pristupačna i prijatna i nikad ne bih povredila nikog, ali isto tako nisam nudila nikakvu pravu pomoć braći i sestrama. Umesto toga, srce mi je bilo puno obmane i prevare. Sa svima sam se dobro slagala i nikog nisam vređala. Bila sam samo „uglačani kamen”, onaj koji hoće da ugodi drugima, ko se drži „zlatne sredine”, lažljivi licemer. Baš kao što otkrivaju Božje reči: „Oni koji idu srednjim putem su najpodmukliji od svih. Nikoga ne vređaju, uglađeni su i markantni, vešto se snalaze u svim situacijama i niko ne primećuje njihove mane. Oni su kao žive Sotone!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi”). Nekada sam mislila da ću se svideti drugima ako sam pristupačna i prijatna i da će me i Bog odobravati. Sada znam da moji postupci uopšte nisu bili u skladu sa istina-načelima i Božjim rečima. Bili su otkrivenje moje lažljive naravi. Ljudi koji se tako ponašaju nemaju nimalo dostojanstva niti karaktera i Bog ih mrzi. Znala sam bi me, kad se ne bih pokajala i promenila, Bog jednog dana razotkrio i eliminisao. Nisam više želela da budem takva osoba. Zato sam se pomolila Bogu i pokajala. Molila sam Ga da mi pomogne da promenim svoju narav, da mi dâ snage da primenjujem istinu i da budem iskrena s Njim i svojom braćom i sestrama.

Jednog dana mi je jedna sestra poslala ove Božje reči:

Koje je merilo po kojem se postupci i ponašanje neke osobe ocenjuju kao dobri ili zli? Merilo je da li oni u svojim mislima, otkrivenjima i postupcima poseduju svedočanstvo primene istine i proživljavanja istina-stvarnosti. Ako nemaš tu stvarnost ili je ne proživljavaš, onda si bez sumnje zlikovac.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”

Odgovornosti starešina i delatnika:

1. Predvodite ljude da jedu i piju Božje reči, da ih razumeju i uđu u stvarnost Božjih reči.

2. Upoznajte se sa stanjem svake osobe i rešite razne poteškoće s kojima se suočava u stvarnom životu, a koje se odnose na život-ulazak.

3. Razgovarajte u zajedništvu o istina-načelima koja treba da se razumeju da bi se svaka dužnost pravilno obavljala.

4. Budite u toku sa okolnostima nadređenih za različite poslove i osoblja odgovornog za razne važne poslove, te im po potrebi blagovremeno promenite dužnosti ili ih smenite, da biste sprečili ili ublažili gubitke izazvane upotrebom neodgovarajućih ljudi i zagarantovali efikasnost i nesmetan napredak posla.

5. Sve vreme budite upoznati i u toku sa stanjem i napretkom svake poslovne stavke i budite spremni da blagovremeno rešavate probleme, ispravljate odstupanja i otklanjate greške u radu kako bi se on odvijao nesmetano.

(…)

– „Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (1)”

Nakon čitanja Božjih reči shvatila sam da Njegovo merilo za procenu naše ljudskosti nije to koliko „dobrih” postupaka mi naizgled učinimo niti to koliko ljudi ima visoko mišljenje o nama. Umesto toga, meri se to da li smo u stanju da se pokorimo Bogu i da li naše misli i dela svedoče o sprovođenju istine u delo. Samo takvi ljudi imaju dobru ljudskost. Videla sam da Džoan nemarno obavlja svoju dužnost i da je neodgovorna, kao i da Edna i En žive u svojim iskvarenim naravima i teranju inata jedna drugoj. Njihovi postupci su već imali svoje posledice na rad crkve. Kao crkveni starešina, trebalo je da razgovaram sa njima i pomognem im, da razotkrijem i raščlanim prirodu onog što su uradile, ali sam im ja umesto toga govorila samo lepe stvari i trudila se da budem mirotvorac. Čak i kad sam videla da rad crkve trpi, i dalje sam pokušavala da očuvam dobru sliku o sebi. Ne samo da nisam svedočila primeni istine, već nisam ispunila svoje odgovornosti kao crkveni starešina i nisam ni najmanje pomogla život-ulazak braće i sestara. Ranije sam verovala da, ako mogu da živim skladno sa braćom i sestrama i ako mogu da ih navedem da me smatraju pristupačnom i prijatnom, onda sam dobar starešina. U stvarnosti, to je pogrešno shvatanje i uopšte nije u skladu sa Božjim zahtevima. To je zato što je dobar starešina neko ko ume da primenjuje istinu da zaštiti interese crkve, ko ume da razgovara o istini kako bi rešio probleme i teškoće braće i sestara i da ih vodi da uđu u stvarnost Božjih reči. Međutim, ja nisam razotkrivala probleme braće i sestara, nisam ukazivala na njih niti sam im pomagala da shvate istinu i dobro obavljaju svoje dužnosti. Umesto toga, ja sam se dovijala da bih zaštitila sopstveni ponos i sliku o sebi, pružala im reči utehe i podstreka i uopšte nisam rešavala konkretne probleme. Na taj način sam zavaravala i obmanjivala braću i sestre. Tada sam shvatila da biti istinski dobar starešina znači da svaka moja reč i svaki postupak moraju da budu u skladu sa merilima Božjih reči i da bih, kad ne bih primenjivala istinu, išla putem opiranja Bogu. To je zato što Bog želi ljude koji su u stanju da postupaju u skladu sa Njegovim rečima i zahtevima, a ne starešine koje se drže tradicionalnih kulturnih vrlina, streme ka veličanju drugih i ne primenjuju istinu. Kad sam na to pomislila, shvatila sam da moram da promenim način interakcije sa ljudima. Nisam mogla da nastavim da sledim filozofije za ovozemaljsko ophođenje u interakciji sa braćom i sestrama i u obavljanju svoje dužnosti. Umesto toga morala sam da pomognem braći i sestrama da rešavaju svoje probleme i teškoće u skladu sa Božjim rečima kako bi svi oni mogli da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa istina-načelima. To je bila moja odgovornost. U Božjim rečima sam našla put primene. Zato sam se pomolila Bogu i molila Ga da me vodi u primeni istine kako bih rešila svoju iskvarenost.

Kasnije sam pročitala nešto u Božjim rečima: „Ono čemu bi trebalo najviše da teže jeste da Božje reči postanu njihov temelj, a istina njihovo merilo; tek tada mogu da žive u svetlosti i da prožive obličje normalne osobe. Ako želiš da živiš u svetlosti, treba da se ponašaš u skladu sa istinom; treba da budeš pošten čovek koji izgovara poštene reči i radi poštene stvari. Fundamentalno je da čovekovo ponašanje bude zasnovano na istina-načelima; kada ljudi izgube istina-načela i fokusiraju se isključivo na lepo ponašanje, to neminovno vodi prevari i pretvaranju. Ako nečije ponašanje nije zasnovano na načelima, taj čovek je onda licemer, ma koliko se lepo ponašao; možda će mu neko vreme polaziti za rukom da druge navodi na pogrešan put, ali nikada neće biti dostojan poverenja. Ljudi imaju istinski temelj tek kada postupaju i ponašaju se u skladu sa Božjim rečima. Ako se ne ponašaju u skladu sa Božjim rečima, već se samo fokusiraju na pretvaranje da se lepo ponašaju, mogu li tako postati dobri ljudi? Ni slučajno. Dobre doktrine i lepo ponašanje ne mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, niti njegovu suštinu. Samo istina i Božje reči mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, misli i mišljenja i da postanu njegov život. (…) U određenim, posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takav način praktikovanja je za ljude veoma koristan. On im zaista pomaže i kontruktivan je, zar ne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Božje reči su mi ukazale na put kako da promenim svoju narav. Morala sam da postupam i da se ponašam u skladu sa Božjim rečima i da koristim istinu kao kriterijum. Morala sam da prestanem da se prikrivam naizgled dobrim ponašanjem i morala sam da primenjujem istinu i budem poštena osoba. Kad sam videla da se dešavaju stvari koje su išle protiv istina-načela ili kad sam videla da braća i sestre obavljaju dužnosti na osnovu iskvarenih naravi, morala sam da budem iskrena prema njima i da se prema njima ophodim u skladu sa načelima. Kad je nekom trebala pomoć u vidu razgovora, morala sam da razgovaram sa njim i da mu pomognem; kad je trebalo nekome ukazati na nešto, morala sam na to da ukažem; kad je nekog trebalo orezati, morala sam da ga orežem. Samo ako bih tako postupala, braća i sestre bi mogli da shvate da postoje odstupanja u načinu na koji obavljaju svoje dužnosti i da na vreme to promene. To je bio jedini način da im se istinski pomogne. Morala sam da gradim svoje odnose sa njima na osnovu Božjih reči; tako bi trebalo da izgleda normalan odnos među ljudima. Nakon što sam razumela put do primene istine, rekla sam sebi: „Ne plaši se da razgovaraš o greškama drugih i ne govori im samo lepe stvari sve vreme. Bog mrzi one koji se pretvaraju i lažu druge. Moje reči i dela moraju biti u skladu sa Božjim rečima i treba da postupam u skladu sa istina-načelima.” Nakon toga, kad sam videla Džoan da je opet lenja, iako sam i dalje brinula da bih, kada bih joj direktno ukazala na to, izgubila dobru sliku o sebi u njenom srcu, pomislila bih na odlomke Božjih reči koje sam ranije pročitala i shvatila da sam i dalje vođena idejom da budem pristupačna i prijatna u načinu ophođenja i postupanja. Pomolila sam se Bogu, moleći Ga da me vodi u primeni istine. Nakon toga sam otišla kod Džoan i rekla joj: „Zbog toga što nemarno obavljaš svoju dužnost i zato što si neodgovorna, mnogi novopridošli ne dolaze na okupljanja. Takvim načinom obavljanja dužnosti zaista se odlaže rad crkve i život-ulazak novopridošlih.” Nakon što sam joj ukazala na njen problem, takođe sam razgovarala i o sopstvenim iskustvima. Mislila sam da će se naljutiti i ignorisati me, ali me je iznenadilo ono što se dogodilo. Ne samo da se nije naljutila, već je i ona promislila o sebi i rekla: „To je moja mana i moram da je promenim.” Posle toga je Džoan počela marljivo da obavlja svoju dužnost i novopridošli koje je zalivala su redovnije prisustvovali okupljanjima. Naš odnos se nije pokvario zbog toga što sam je posavetovala i pomogla joj – zapravo se poboljšao. Kasnije kad sam je videla kako ponovo otkriva neku svoju iskvarenost, jednostavno sam joj direktno ukazala na to i ona je znala da prihvati moj savet i spozna sebe. Sada se njen odnos prema dužnosti puno promenio i izabrana je za crkvenog starešinu. Takođe sam ukazala i na probleme Edne i En. Edna je postala svesna svoje nadmenosti i egoizma i rekla je da mora da promeni način na koji razgovara sa drugima. En je takođe prepoznala sopstvenu iskvarenu narav i rekla da je voljna da se promeni. To me je mnogo usrećilo. Hvala Bogu! Samo Božje reči mogu da promene ljude!

Ova iskustva su mi pokazala da istinski dobra osoba nije, kao što ljudi veruju, neko ko se naizgled lepo ponaša. To je neko ko postupa i ponaša se prema Božjim rečima, primenjuje istinu i poštena je osoba. Takvu osobu Bog voli. Takođe sam shvatila da kad vidim probleme braće i sestara, moram odmah da razgovaram sa njima i pomognem im, i razotkrijem i orežem ih kad je to potrebno. To je jedini način da se pomogne ljudima da postanu svesni svoje iskvarenosti i mana kako bi mogli nakon toga da tragaju za istinom da bi rešili svoju iskvarenost i svoje dužnosti obavljali u skladu sa načelima – to je najbolji način da pomognem svojoj braći i sestrama. Više se ne plašim da ukažem na njihove probleme. Ma šta mogli da pomisle o meni, ja ću praktično postupati kao poštena osoba, pridržavaću se načela i štititi rad crkve. Hvala Bogu!