U junu 2019. godine, prihvatila sam novo Božje delo i posle nekog vremena, počela sam da zalivam novajlije. Nakon što sam im pomogla, neki od novajlija su mi se mnogo zahvaljivali, te sam bila veoma ponosna i osećala sam da sam dobro osposobljena za rad na zalivanju. Kasnije sam preuzela još jednu novajliju i u početku sam je posvećeno zalivala i podržavala. Otkrila sam da dobro razume stvari, napredovala je veoma brzo, i da je njeno iskustveno razumevanje koje je delila na okupljanjima vrlo dobro. Osećala sam da će me brzo nadmašiti, i da će, kada se to dogodi, starešina zamoliti nju da zaliva svu ostalu braću i sestre, a da ja više neću biti potrebna. Kad mi je to palo na pamet, više nisam želela da je zalivam pravilno, tako da sam s njom razgovarala samo o nekolicini površnih stvari. Jednog dana, starešina me je pitao za nju, „Trenutno nam je potrebno više osoba za zalivanje, da li misliš da je pogodna za usavršavanje?” Nisam želela da se usavršava, zato što je bila veoma dobrog kova i plašila sam se da će u budućnosti postati starešina crkve i biti na višem položaju od mene. Stoga sam rekla starešini: „Ne mogu da razlučim. Možda bi mogao to bolje da ispitaš.” Kada sam čula da je starešina otišao da porazgovara s njom, bila sam veoma ljubomorna i uplašena. Često sam mislila u sebi: „Možda će je usavršavati i unaprediti, možda će čak zauzeti moje mesto.” U to vreme, crkva je bila podeljena, pa smo bile u različitim crkvama. Nekoliko meseci kasnije, saznala sam da je postala starešina crkve. Iako sam joj čestitala i rekla da sam srećna zbog nje, duboko u sebi sam joj zavidela. Pomislila sam: „Kako je tako brzo postala starešina, a ja sam još uvek zalivač?” Bila sam veoma uzrujana i počela sam vredno da radim na zalivanju novajlija jer sam želela da dokažem mom starešini da i ja zaslužujem da budem starešina crkve.

Kasnije sam i ja bila izabrana za starešinu, ali sam i dalje bila ljubomorna kada vidim da su drugi bolji od mene. Jednom prilikom, razgovarala sam sa drugim starešinama i đakonima o tome kako da pomognemo novajlijama i da ih podržimo i jevanđeoski đakon podelila je svoje mišljenje o tome. Viši starešina je mislila da su njene ideje dobre, a to su mislile i starešine grupe, pa smo pokušali da podržimo i zalivamo novajlije onako kako je predložila. Bilo je veoma delotvorno i novajlije su zaista želele da dolaze na okupljanja i prihvate dužnosti. Zbog toga sam bila pomalo ljubomorna, i pomislila sam: „Jevanđeoski đakon je bolja od mene. Moram da se usavršavam i da učim više.” Kasnije sam je pitala koliko dugo obavlja svoju dužnost i bila sam veoma šokirana kada mi je rekla da je na dužnosti samo šest meseci. Bilo me je zaista sramota – prošle su dve godine otkako sam prihvatila delo Svemogućeg Boga, i ja sam bila vernik najduže od svih u grupi, ali još uvek sam bila poput početnika bez ideja. Posle toga sam se stalno upoređivala sa njom. Kad sam videla da je vešta u svom poslu, da uvek ima dobre metode i puteve za obavljanje različitih vrsta crkvenog rada i da postiže rezultate, zavidela sam joj još više. Pomislila sam: „Ako nastavi da postiže takve odlične rezultate u svom radu i uvek ima tako dobre ideje tokom radnih rasprava, viši starešina će videti da je sposobna i da je dobrog kova i obučiće je za starešinu crkve. Zar to ne znači da će zauzeti moje mesto?” Jednom nije došla na okupljanje jer je bila zauzeta drugim poslom; posle me je pitala šta smo učili na okupljanju. Zaista nisam želela da joj kažem, pa sam samo rekla da sam zaboravila. Kasnije sam primetila da viši starešina često razgovara s njom, a sa mnom retko, što me je razbesnelo. Pomislila sam: „Ako ne razgovaraš sa mnom, onda ni ja neću da obavljam svoju dužnost!” U to vreme, želela sam da se prebacim na dužnost gde bi drugi mogli da me poštuju i da se ugledaju na mene. Pomislila sam da ako budem dobro propovedala jevanđelje, braća i sestre bi mogli da imaju visoko mišljenje o meni, pa sam počela da propovedam jevanđelje i zapostavila rad na zalivanju novajlija. Viši starešina mi je poslala podsetnik da bez odlaganja treba da shvatim i rešim poteškoće novajlija, i ja sam joj odgovorila: „Naravno, razgovaraću s njima kasnije.” Ali zanimalo me je samo propovedanje jevanđelja i uopšte nisam kontaktirala novajlije. Njihovi problemi nisu bili rešeni na vreme i prestali su da dolaze redovno na okupljanja. Nedugo potom, viši starešina mi je poslala poruku da pita zašto novajlije ne dolaze na okupljanja i da li sam imala neke poteškoće. Ispričala sam joj moju situaciju. Podelila je sa mnom: „Ti si starešina crkve i odgovorna si za kompletan rad crkve, pogotovo za zalivanje novajlija. Taj rad je veoma važan. Ne možeš da budeš površna, niti da ga otaljavaš.” Kad sam to čula, zaplakala sam. Osetila sam veliku nepravdu što uopšte nije primetila moj trud u propovedanju jevanđelja.

Kasnije sam počela da razmišljam o stavu koji sam imala prema svojoj dužnosti. Sve vreme sam se brinula da će novajlije biti bolji od mene i nisam želela da me nadmaše. Kako bih zadržala svoj status, nisam pravilno zalivala novajlije – posebno ne one koji su bili dobrog kova. Takođe ih nisam podsticala da obavljaju svoje dužnosti. Uopšte nisam ispunjavala svoje odgovornosti. Pomislila sam na Božje reči: „Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Trenutno, svi vi obavljate svoje dužnosti puno radno vreme. Niste ograničeni niti vezani porodicom, brakom ili bogatstvom. Vi ste to već prebrodili. Međutim, predstave, uobrazilja, znanje i lične namere i želje kojih vam je glava puna ostaju potpuno netaknute. Tako da kada dođe do bilo čega što ima veze sa ugledom, statusom ili nekom prilikom da zasijate – kada čujete da dom Božji planira da odgoji različite vrste nadarenih pojedinaca, na primer – srce svakog od vas poskoči od nestrpljenja, svako od vas uvek želi da stvori ime za sebe i da bude u središtu pažnje. Svi vi želite da se borite za status i ugled. Sramota vas je zbog toga, ali loše biste se osećali ako ne biste tako postupili. Osećate zavist, mržnju i žalite se kad god vidite da se neko ističe i smatrate da to nije pravično: ’Zašto ja ne mogu da se istaknem? Zašto su uvek drugi ljudi u središtu pažnje? Zašto nikada ne dođe red na mene?’ A kada osetite ozlojeđenost, neuspešno pokušavate da je suzbijete. Molite se Bogu i neko vreme se bolje osećate, ali kada se iznova nađete u sličnoj prilici i dalje ne možete da je prevaziđete. Zar to nije ispoljenje nezrelog rasta? Kada se ljudi zateknu u takvim stanjima, zar to ne znači da su upali u Sotoninu klopku? To su okovi Sotonine iskvarene prirode koji vezuju ljude” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su tačno razotkrile moje stanje. Mrzela sam kad su drugi bolji od mene ili kada me nadmaše. Kada sam upoznala novajlije koji su dobro razumeli stvari i bili dobrog kova, plašila sam se da će me nadmašiti i zauzeti moje mesto, pa nisam želela da ih pravilno zalivam, niti da ih starešina usavršava. Pogotovo kada sam radila sa jevanđeoskim đakonom i videla da je njeno propovedanje bilo uspešno, da je uvek davala dobre predloge i da je viši starešina uvek išla da razgovara o poslu sa njom, zavidela sam joj, potajno sam se upoređivala s njom i želela sam da me viši starešina ceni zbog propovedanja jevanđelja. Razmišljala sam samo o sopstvenom statusu i o tome da drugi imaju visoko mišljenje o meni. Uopšte nisam ispunjavala svoje odgovornosti kao starešina. Bilo me je veoma sramota. Trebalo je da pravilno zalivam novajlije kako bi brzo postavili temelj na istinitom putu, ali nimalo nisam uzimala u obzir Božje namere. Razmišljala sam samo o svojoj reputaciji i statusu i nisam revnosno zalivala i podržavala novajlije, zbog čega oni nisu redovno prisustvovali okupljanjima. Činila sam zlo! Počela sam da promišljam – kakav cilj sam sledila u svojoj dužnosti. Jesam li obavljala svoju dužnost da bih udovoljila Bogu ili radi svojih sopstvenih interesa? Da sam razmišljala o radu crkve i pokušavala da udovoljim Bogu, želela bih da obučim više ljudi za obavljanje dužnosti. Ali nisam to činila. Umesto toga, zavidela sam talentovanim ljudima i potiskivala ih, nadajući se da ih starešina neće primetiti. Shvatila sam da sam svoju dužnost obavljala isključivo radi svog položaja i interesa. Bila sam tako sebična!

Kasnije, nakon što je jedna sestra saznala za moje stanje, poslala mi je odlomak Božjih reči: „Neki ljudi veruju u Boga, ali ne tragaju za istinom. Oni uvek žive prema potrebama tela, žude za telesnim zadovoljstvima, uvek zadovoljavaju sopstvene sebične pobude. Bez obzira na to koliko dugo veruju u Boga, nikada neće ući u istina-stvarnost. To je znak da su osramotili Boga. Ti kažeš: ’Nikada nisam pružao otpor Bogu. Kako sam Ga onda osramotio?’ Sve tvoje ideje i misli su rđave. Namere, ciljevi i motivi koji stoje iza onoga što činiš i posledice tvojih postupaka uvek udovoljavaju Sotoni, čine te njegovim predmetom podsmeha i dozvoljavaju mu da ućari nešto od tebe. Nisi nijednom svedočio onako kako hrišćanin treba da svedoči. Ti si Sotonin soj. Ti u svemu sramotiš Božje ime i tvoje svedočanstvo nije istinito. Da li će se Bog setiti stvari koje si učinio? Kakav će na kraju zaključak Bog izvući o svim tvojim postupcima, ponašanju i dužnostima koje si izvršio? Zar nešto ne mora da proistekne iz toga, neka vrsta izjave? U Bibliji Gospod Isus kaže: ’Mnogi će mi govoriti u onaj dan: „Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?” Onda ću im ja reći: „Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!”’ (Matej 7:22-23). Zašto je Gospod Isus to rekao? Zašto su mnogi od onih koji su propovedali, izgonili demone i činili mnoga čuda u ime Gospodnje postali zločinci? Zato što nisu prihvatili istine koje je izrazio Gospod Isus, nisu se držali Njegovih zapovesti, niti su imali ljubavi prema istini u svojim srcima. Jedino što su želeli bilo je da posao koji su obavili, teškoće koje su pretrpeli i žrtve koje su podneli za Gospoda zamene za blagoslove carstva nebeskog. Time su pokušavali da sklope dogovor sa Bogom i pokušavali su da iskoriste Boga i prevare Ga, pa su se smučili Gospodu Isusu, omrznuo ih je i osudio kao zlikovce. Danas ljudi prihvataju sud i grdnju Božjih reči, ali neki i dalje teže ugledu i statusu, i uvek žele da se istaknu, uvek žele da budu vođe i trudbenici i da steknu ugled i status. Iako svi kažu da veruju u Boga i da slede Boga i da se odriču i daju za Boga, oni izvršavaju svoje dužnosti da bi stekli slavu, dobitak i status, i uvek imaju neke svoje spletke. Oni nisu pokorni ni odani Bogu, u stanju su da divljaju čineći zlo, a da pritom uopšte ne razmišljaju o svojim postupcima, te tako postaju zlikovci. Bog se gnuša tih zlih ljudi i Bog ih ne spasava” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Čitanje ovog odlomka Božjih reči duboko me je dirnulo. Zlikovci o kojima Bog govori nisu nevernici. Oni su ljudi koji veruju u Boga, slede Boga, daju se Bogu, oni su ljudi koji idu da propovedaju jevanđelje, rade na raznim mestima i trpe određene teškoće, ali svoje dužnosti obavljaju radi sopstvenog ugleda i statusa kako bi ih drugi cenili, ili da bi dobili nagrade i krunu. Oni nisu sposobni da budu odani Bogu, niti mogu da primene istinu i da Mu se pokore, stoga je Gospod Isus rekao: „Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!” (Matej 7:23). Razmišljala sam o tome kako sam verovala u Boga dve godine, odustala od svojih studija da bih obavljala svoju dužnost u crkvi, trpela i platila cenu, a ipak, moja namera nikada nije bila da udovoljim Bogu. Samo sam želela da budem najbolja u crkvi i da braća, sestre i starešina imaju visoko mišljenje o meni. Zato sam se toliko trudila da se istaknem. Sve što sam činila, činila sam da bih zadovoljila svoje sopstvene želje i živela sam u iskvarenoj sotonskoj naravi. Ništa od onoga što sam činila nisu bila dobra dela – bila su to zla dela. Obavljala sam svoju dužnost sa pogrešnom namerom i motivacijom, što bi samo izazvalo Božje gađenje i mržnju. Da sam nastavila tako, Bog bi me se samo gnušao i odbacio me. Kada sam to shvatila, uplašila sam se. Želela sam da se pokajem i da više ne budem ljubomorna na svoju braću i sestre, pa sam se molila Bogu i tražila od Njega da me vodi.

Jednog dana, skupila sam hrabrost da sa starešinom otvoreno govorim o svojoj iskvarenosti. Umesto da me ukori, podelila je svoje sopstveno iskustvo kako bi mi pomogla. Takođe mi je poslala odlomak Božjih reči: „Kao crkveni vođa, ne treba samo da naučiš da koristiš istinu za rešavanje problema, već i da naučiš da otkrivaš i odgajaš nadarene ljude kojima nikako ne smeš da zavidiš, niti da ih sputavaš. Takva primena je korisna za rad crkve. Ako možeš da odgojiš nekoliko osoba koje tragaju za istinom tako da sarađuju s tobom i da dobro obavljaju sav posao i da na kraju svi imate iskustvena svedočanstva, onda si osposobljen za vođu ili za trudbenika. Ako si u stanju da u svemu postupaš po načelima, tada pokazuješ svoju odanost. (…) Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe. Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto. Ako uvek činiš stvari samo da bi ih drugi videli, i uvek želiš da dobiješ pohvalu i izazoveš divljenje drugih, a ne prihvataš Božje ispitivanje, da li ti je onda Bog još uvek u srcu? Takvi ljudi nisu bogobojažljivog srca. Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči vrlo jasno navode načela primene. Kao starešina crkve, čovek mora da stavi rad crkve na prvo mesto. Kada usvoji ispravan stav, lakše mu je da obavlja svoju dužnost kako treba. Takođe sam shvatila da vera u Boga znači da u svemu treba uzeti u obzir Božju nameru, prihvatiti Božju proveru i ne obraćati pažnju na mišljenja drugih ljudi. Ako sam želela da udovoljim Bogu i postanem kompetentan starešina, morala sam da se odreknem svog statusa, reputacije i interesa. Morala sam da pronađem talentovane novajlije koje vredi usavršavati i da im pomognem da obavljaju svoje dužnosti i pripreme dobra dela. To je bio jedini način da ispunim svoju dužnost. Bog je pravedan prema svima. On ne gleda na naš kov ili status, On gleda na to da li možemo da stremimo ka istini i primenimo je. Kad bih obavljala svoju dužnost prema Božjim zahtevima i načelima istine i uvek vodila računa o tome kako da obavljam svoj posao, tako da rad crkve od toga ima koristi, tada bi me Bog, čak i ako sam lošijeg kova, ipak prosvetio i vodio kako bih dobro obavljala svoju dužnost. Kada sam razumela Božje namere, pomolila sam se Bogu da se pokajem i rekla da sam voljna da se pobunim protiv tela, primenim istinu i obavim svoju dužnost da bih Mu udovoljila.

Nakon toga, sve više i više novajlija počelo je da prihvata Božje delo u poslednjim danima i starešina mi je rekla da obučim više radnika za zalivanje. Ponovo sam počela da brinem da će novajlije koje sam obučila zauzeti moje mesto i da me starešina više neće ceniti. Onda sam shvatila da ne bi trebalo stalno da razmišljam o svom ponosu i statusu i da moram da uzmem u obzir rad crkve. Pomolila sam se Bogu i prisetila se Njegovih reči: „Kao crkveni vođa, ne treba samo da naučiš da koristiš istinu za rešavanje problema, već i da naučiš da otkrivaš i odgajaš nadarene ljude kojima nikako ne smeš da zavidiš, niti da ih sputavaš. Takva primena je korisna za rad crkve. Ako možeš da odgojiš nekoliko osoba koje tragaju za istinom tako da sarađuju s tobom i da dobro obavljaju sav posao i da na kraju svi imate iskustvena svedočanstva, onda si osposobljen za vođu ili za trudbenika. Ako si u stanju da u svemu postupaš po načelima, tada pokazuješ svoju odanost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Kao starešina crkve, imala sam odgovornost da obučim novajlije da obavljaju svoje dužnosti, a obavljanje dužnosti je odgovornost i obaveza svakog vernika. Trebalo je da obučim više novajlija da postanu zalivači. Sve više novajlija dolazilo je da prihvati Svemogućeg Boga, i kad ne bih nikog osposobila da ih zaliva, novajlije ne bi bili pravovremeno zaliveni, njihov život-ulazak bi trpeo, a to bi takođe uticalo na rad crkve. Zato sam izabrala četvoro novajlija koji su dobro shvatali stvari, obučila ih da budu vođe grupa i pustila ih da naizmenično budu domaćini okupljanja. Takođe sam ih često podsećala i pomagala im da zalivaju druge novajlije. Ovakvim načinom saradnje, nisu samo novajlije bili brzo zaliveni, već sam i ja imala više vremena da se fokusiram na celokupni rad crkve i efikasnost rada se postepeno poboljšavala. Bila sam vrlo srećna kada sam videla kako novajlije napreduju malo po malo i počinju da obavljaju svoje dužnosti. Osećala sam mir u srcu i stekla malo dublje razumevanje Božjih reči. Upravo je kao što Božje reči kažu: „Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Ovo razumevanje, kao i određenu primenu i ulazak u moju dužnost sam stekla u potpunosti zahvaljujući Božjim rečima. Hvala Bogu!