Nedugo pošto sam prihvatila Božje delo poslednjih dana, počela sam da upražnjavam zalivanje novih vernika. Pošto sam bila entuzijastična, preduzimljiva i postizala sam rezultate u svojoj dužnosti, izabrana sam za vođu grupe. Kasnije sam postala jevanđeoski đakon. Moja braća i sestre su govorili da sam prilično pouzdana iako sam mlada, da nosim breme u svojoj dužnosti i da sam odgovorna. To je zaista godilo mojoj sujeti. U oktobru 2020. sam postala crkveni starešina. Zbog toga sam još više imala osećaj da sam neko sposoban, neko ko stremi ka istini.

Nakon nekog vremena, viši starešina je uredio da sestra Olivija radi sa mnom. Dok sam je upoznavala sa situacijom u crkvi, starešina je govorila o nekim problemima koji su postojali u crkvi. Nakon što je čula za to, Olivija je rekla: „Moramo naći uzrok problema i to brzo rešiti. U suprotnom, to će ometati rad crkve.” Osetila sam se posramljenom kada sam je čula šta govori jer sam se brinula da će me Olivija gledati sa visine budući da je bilo ovih problema u mom radu. Tokom narednih nekoliko dana, Olivija se upoznavala sa tim kako braća i sestre obavljaju svoje dužnosti u crkvi. Onda mi je, pred nekoliko saradnika i pred mojom braćom i sestrama rekla: „Jevanđeoski đakon i nekoliko vođa grupa koje sam upoznala u poslednja dva dana, ne nose breme. Kada novi vernici imaju predstave i poteškoće, vođe grupa ne znaju kako to da reše niti to aktivno istražuju, već se umesto toga zaglibe u poteškoćama. Oni ne mogu dobro zalivati nove vernike na taj način.” Osetila sam mali otpor kada sam čula šta je rekla jer je među njima bilo nekoliko vođa grupa koje sam ja usredsređeno negovala. Kada je na ovaj način govorila o njima, činilo se kao da nijedan od njih nije radio kako treba. Imala sam osećaj da možda previše zahteva. Mislila sam: „Tek si stigla i ne razumeš konkretnu situaciju, a ipak si počela da tražiš greške. Želiš li da pokažeš da nosiš breme i da umeš da uočiš probleme? Da li samo pokušavaš da ostaviš utisak pošto si nova ovde? Ako nastaviš da kopaš po problemima u mom radu, nećeš li uništiti moj dobar ugled u očima moje braće i sestara?” Suzdržavala sam svoj bes i rekla: „U pravu si po pitanju ovih problema. Međutim, obe vođe grupa i jevanđeoski đakon se suočavaju sa stvarnim poteškoćama, pa ponekad ne uspevaju da isprate stvari kako treba, a mi moramo da pokažemo razumevanje.” Nakon što je to čula, rekla je: „Ove poteškoće mogu da se reše kada razgovaramo u zajedništvu o istini. Ako su u stanju da prihvate istinu i razumeju Božju nameru, nosiće breme i biće odgovorni u svojoj dužnosti. Ključ je u tome da li razgovaramo o istini kako bismo rešili ove probleme.” Još više sam se razljutila misleći: „Hoćeš li da kažeš da nisam sposobna da rešim ove probleme kroz razgovor o istini?” Moje mišljenje o Oliviji se potpuno promenilo. Nisam više razmišljala o njoj kao o svojoj saradnici niti o nekome ko bi mogao da mi pomogne, već kao o svojoj protivnici. Pomislila sam: „Ako se ovo nastavi, ona će preuzeti glavnu reč u poslu pre ili kasnije. Ja sam starešina, a ona je ovde samo da bi sarađivala sa mnom. Bolja je od mene u svakom smislu i stalno me sramoti. Kako da imam ikakvo dostojanstvo na ovaj način? I šta će moja braća i sestre misliti o meni?” Nakon toga nisam više želela da radim sa njom niti da sa njom razgovaram.

Jednom, na sastanku za saradnike, čitali smo Božju reč koja je otkrivala da lažne starešine ne rade stvaran posao. Olivija je razmišljala i podelila šta je shvatila o sebi, rekavši da je sada već neko vreme u crkvi, ali da zato što nije obavljala nikakav stvaran posao, poteškoće novih vernika nisu mogle da budu rešene na vreme. Rekla je da je to dovelo do toga da oni konstantno žive sa svojim poteškoćama i da ne znaju kako da primenjuju istinu, što je odlagalo njihov životni rast. Iako je Olivija diskutovala o samospoznaji, meni je to zvučalo kao da razotkriva da ja ne radim stvaran posao. Počela sam da nagađam na šta je mislila: „Ti govoriš o ovim problemima da bi namerno svima dala do znanja da postoje problemi u mom radu, zar ne? Braća i sestre su imali dobar utisak o meni ranije, ali sada kada si me na ovaj način razotkrila, kao da namerno narušavaš moj ugled, nije li tako? Šta će oni sada misliti o meni?” U to vreme sam osećala veliki otpor i želela sam da odem, ali sam osećala da je neracionalno da tako postupim, pa sam se naterala da ostanem do kraja. Te večeri, Olivija je došla do mene da razgovaramo o tome ko nosi breme da bismo mogli da ga odnegujemo u vođu tima zaduženog za zalivanje. Nakon što me je to pitala, osetila sam veliki otpor i pomislila: „Da li je uopšte ostalo pogodnih kandidata? Sve dobre si odbacila. Otvoreno razgovaraš o problemima koji postoje u našoj crkvi ne samo ovde, već i pred braćom i sestrama iz drugih crkava. Sada druge crkve znaju da ja ne radim stvaran posao. Zašto ne uzmeš moja osećanja u obzir pre nego što progovoriš? Mislim da me namerno napadaš!” Oštro sam joj rekla: „Otkako si ti došla, niko drugi ne nosi breme!” Tiho mi je odgovorila: „Da li ti to misliš da ne treba da budem ovde?” Uvidela sam da sam bila isuviše impulsivna i da nije trebalo to da kažem, pa sam odmah odgovorila: „Ne mislim”. Obe smo ćutale neko vreme pre nego što smo nastavile da razgovaramo o poslu. Kasnije, kada sam razmišljala o onome što sam rekla svojoj sestri, osećala sam se pomalo krivom. Činjenica da je Olivija otkrivala probleme u našem radu je pokazala da može da nosi breme. Kako sam mogla tako da razgovaram sa njom? Želela sam da joj se izvinim nakon što se razgovor završi, ali čim sam uzela posao u ruke, zaboravila sam na to.

Kasnije, kada sam videla da se viši starešina oko svega konsultuje sa Olivijom, bilo mi je veoma neprijatno: „I ja sam starešina. Šta će moja braća i sestre misliti o meni? Da li će reći da sam beskorisna kao starešina i da nisam potrebna?” Imala sam osećaj da Olivija krade pažnju drugih od mene i bila sam ljubomorna na nju. Pomislila sam: „Da ona ovde nije došla, starešina bi o poslu razgovarala sa mnom.” Isto tako sam razmišljala o činjenici da je Olivija sada dominirala čitavim poslom, da dugo veruje u Boga i da istinu razume bolje od mene. Takođe je ukazala na probleme u mom radu pred mojom braćom i sestrama, pa nisam imala pojma šta oni sada misle o meni. Kada bih razmišljala o tome, imala sam osećaj da sam u opasnosti. Brinula sam se da će Olivija ukrasti moje mesto. Što sam više o tome razmišljala, to sam postajala sve nezadovoljnija i imala sam želju da joj se osvetim: „Ti ne mariš za moja osećanja, tako da ti od sada neće biti lako.” Sećam se jednom, razgovarali smo o poslu, i nakon što je Olivija izrazila svoje mišljenje, upitala me je za savet. Ignorisala sam je i pronašla grešku u njenim radnim aranžmanima, rekavši da ovo ili ovo neće funkcionisati kako bih joj namerno otežala stvari. Jednom smo razgovorali o poslu za koji je većinom ona bila odgovorna. U to vreme sam jasno znala kako da rešim taj problem, ali nisam želela da iznesem nijedan predlog. Čak sam pomislila: „Bolje je da tvoji aranžmani propadnu. Tako će svi znati da ne možeš da se nosiš sa stvarima i starešina će videti da je pogrešno to što uvek razgovara sa tobom umesto sa mnom.” Nakon toga je dala nekoliko predloga i ja sam ih sve odbacila. Kada sam videla da ne zna kako to da reši i da želi da joj dam neki savet, potajno sam se naslađivala: „Ti ne umeš ni ovakav posao da urediš kako treba, a i dalje u moj drsko upireš prstom.” Starešina je videla da se ne ponašam kako treba i podsetila me da moram harmonično da radim sa Olivijom ili će crkveni rad kasniti. Nakon što sam čula reči svog starešine, duboko u sebi sam se osećala pomalo krivom. Kada bismo zapeli sa svojim poslom, ne bih ponela breme kako bismo to rešile. Umesto toga sam stajala po strani i zabavljala se. Uopšte nisam štitila crkveni rad. Nakon što sam to shvatila, prilagodila sam svoj način razmišljanja i učestvovala u razgovorima. No, zbog prethodnog kašnjenja, radni aranžmani su se sprovodili sa velikim zakašnjenjem.

Jedne noći, starešina je došla do mene kako bi mi ukazala na moje probleme. Rekla je: „Tvoja želja za prestižom i statusom je prejaka. Nadmećeš se sa Olivijom za slavu. Kada razgovarate o poslu, ti ne prihvataš nijedno mišljenje koje ona iznese. Sva ih pobijaš. Olivija oseća da je sputavaš i ne zna kako da sarađuje sa tobom. Treba malo da razmisliš o sebi.” Nakon što sam čula šta je starešina rekla, bila sam veoma tužna i povređena: „Zašto je Olivija prijavila koje probleme imam iza mojih leđa? Ako je stvarno htela da mi pomogne, mogla je to lično da mi kaže. Sada starešina zna za moje probleme i mogla bi da me smeni.” Čim sam pomislila na to, otvoreno sam porazgovarala o svom stanju sa starešinom. Čak sam ponudila da preuzmem odgovornost i podnesem ostavku, kako ne bih crkveni rad i dalje odlagala. Kada sam progovorila o ostavci, umalo da mi se srce nije slomilo. Imala sam osećaj da ću izgubiti svoju dužnost. Starešina je razgovarala sa mnom i rekla: „Kada imamo probleme, ne možemo da ih izbegavamo. Treba da tragamo za istinom i razmislimo o sebi. Činjenica da Olivija može da nađe probleme u radu ukazuje na to da ume da nosi breme. Nije li to korisno za crkveni rad? Zašto se prema tome ne odnosiš na ispravan način? Stalno si ljubomorna na nju i bojiš se da će te nadmašiti. To pokazuje da je tvoja želja za statusom prejaka.” Nakon starešinine besede, shvatila sam da je moja želja za prestižom i statusom zaista prejaka. Morala sam da tragam za istinom kako bih rešila svoje stanje. Nisam više mogla da budem negativna i da osećam otpor.

Nakon toga sam pročitala odlomak Božjih reči i stekla određenu spoznaju o iskvarenoj naravi koju sam pokazala. Božje reči kažu: „Antihristi smatraju da im svako ko ih razotkriva naprosto zadaje glavobolje, pa se zato nadmeću sa svakim ko ih razotkriva i protiv takve osobe se bore. S obzirom na takvu vrstu prirode, antihristi neće nikada biti ljubazni prema ikome ko ih orezuje, neće tolerisati niti trpeti osobu koja to čini, a još manje će joj biti zahvalni ili je pohvaliti. Naprotiv, ako ih neko orezuje, pa zbog toga izgube dostojanstvo i obraz, antihristi će tu osobu zamrzeti iz dna duše i poželeće da joj se prvom prilikom osvete. Kakvu samo mržnju gaje prema drugima! Tako razmišljaju i otvoreno će reći pred drugima: ’Pošto si me danas orezivao, naša je zavada sada uklesana u kamenu. Pođi svojim putem, a ja ću svojim, ali ti se kunem da ću ti se osvetiti! Oprostiću ti ako priznaš svoju grešku, pogneš glavu ili klekneš i moliš. U suprotnom, nikada ti ovo neću zaboraviti!’ Šta god da govore i čine, dobronamerno orezivanje i iskrenu pomoć od drugih ljudi antihristi ne posmatraju kao dolazak Božje ljubavi i spasenja. Naprotiv, to smatraju znakom poniženja i trenutkom kada su se najviše osramotili. To pokazuje da antihristi uopšte ne prihvataju istinu i da je njihova narav ona koja oseća odbojnost prema istini i mrzi je” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Bog je otkrio da antihristi kada budu orezani, ne samo da to ne prihvataju, već počinju i da mrze osobu koja ih je orezala i žele da joj uzvrate. Uvidela sam da antihristi ne prihvataju istinu, da imaju odbojnost prema njoj i da je mrze. U prošlosti, kada bih videla reč „osveta”, pomislila bih da je takav pristup nečemu zloban. Nisam verovala da sam ispoljila zlobu i da sam mogla da učinim takve stvari. Samo bi se antihristi i zli ljudi svetili drugima. Prisetila sam se sopstvenog ponašanja; nije li bilo isto kao antihristovo? Kada je Olivija ukazala na probleme u mom radu pred mojim saradnicima, braćom i sestrama, imala sam osećaj da mi je narušen ugled, pa sam prema njoj razvila predrasude i otpor. Tokom jednog sastanka, Olivija je na osnovu Božjih reči uvidela da nije radila stvaran posao, a ja sam imala osećaj da namerno razotkriva probleme u mom radu diskutujući o svojoj samospoznaji, pa su moje predrasude prema njoj samo rasle. Čak sam je napala govoreći da niko drugi ne nosi breme otkako je ona došla. Kada bih videla starešinu kako uvek sa njom razgovara o poslu, imala bih osećaj da mi je ukrala pažnju drugih. Kako bih joj se osvetila, nisam izražavala svoje sugestije kada smo razgovarale o poslu, a kada bi ona izrazila svoja mišljenja i sugestije, nalazila sam greške i odbijala je, zbog čega rad nikako nije mogao da napreduje. Smatrala sam svoju sestru suparnicom. Kako bih održala svoj ugled i status, čak sam bila u stanju da je napadnem i svetim joj se. Nije li narav koju sam otkrila ista kao narav jednog antihrista? Mimo toga, razmišljala sam o činjenici da je ukazivala na stvarne probleme u mom radu. Da sam tragala za istinom kako bih razmislila o sebi i uklonila nepravilnosti, onda bi problemi bili brže rešeni. To bi bilo od koristi za naš rad. Ali ne samo da ja to nisam prihvatila, već sam želela da se osvetim svojoj sestri. Zaista nisam zaslužila da se nazovem vernicom u Boga!

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božje reči koji su me nagnali da shvatim suštinu i posledice tog ponašanja. Božje reči kažu: „Zloba predstavlja jednu od glavnih odlika prirode antihristȃ. Šta označava ’zloba’? Označava da oni imaju posebno podao stav prema istini. Ne samo da se istini ne pokoravaju i ne samo da odbijaju da je prihvate, već osuđuju i one koji ih orezuju. U pitanju je zlobna narav antihristȃ. Antihristi smatraju da je svako ko pristane na to da ga orezuju podložan maltretiranju, te da su ljudi koji druge stalno orezuju, upravo oni koji uvek žele da zadirkuju i zlostavljaju ljude. Dakle, antihrist će se opirati svakome ko ga orezuje i zadaće toj osobi velike glavobolje. Ko god da pomene antihristove nedostatke ili iskvarenost, ili s njim u zajedništvu razgovara o istini i Božjim namerama, ili ga navede da spozna sebe, antihrist će pomisliti da mu takva osoba zadaje muke i da ga smatra neprijatnim. Mrzeće tu osobu iz dna duše, osvetiće joj se i zagorčati joj život. (…) Kakvi su to ljudi sa tako zlobnom naravi? Zli ljudi. Činjenica je da su antihristi zli ljudi. Prema tome, samo zli ljudi i antihristi imaju tako zlobnu narav. Kada se zloban čovek suoči sa dobronamernom opomenom, optužbom, podučavanjem ili ukazanom pomoći, umesto da bude zahvalan i ponizno to prihvati, on će pobesneti od stida i osećaće izrazito neprijateljstvo, mržnju, pa čak i potrebu da uzvrati” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). „Antihristi sopstveni status i ugled smatraju važnijim od svega ostalog. Ne samo da su ovi ljudi lažljivi, prepredeni i rđavi, već su i izuzetno zlobni. I šta preduzimaju kada otkriju da im je status ugrožen, ili kada u srcima drugih izgube svoje mesto, kada izgube podršku i naklonost ovih ljudi, kada ih ljudi više ne poštuju i na njih se ne ugledaju, i kada budu javno osramoćeni? Najednom se menjaju. Čim izgube svoj status, više ne žele da obavljaju nikakvu dužnost, sve što rade je površno i nisu više zainteresovani da išta rade. Ipak, to nije najgori oblik njihovog ispoljavanja. A koji je najgori? Čim ti ljudi izgube status i više se niko na njih ne ugleda i nikoga ne mogu da navode na pogrešan put, na videlo izlaze mržnja, ljubomora i osveta. Oni ne samo da nemaju bogobojažljivo srce, već nemaju ni trunku pokornosti. Osim toga, u svom srcu su skloni da mrze Božju kuću, crkvu, kao i starešine i delatnike; žude za tim da rad crkve zapadne u probleme ili da u njemu dođe do zastoja; žele da ismevaju crkvu, kao i braću i sestre. Povrh toga, mrze svakoga ko stremi ka istini i ko se boji Boga. Napadaju i ismevaju svakoga ko je odan svojoj dužnosti i spreman da plati cenu. To je narav antihristâ – pa, zar nije zlobna? To su očigledno zli ljudi – antihristi su po svojoj suštini zli ljudi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (2. deo)”). Bilo je zastrašujuće i zabrinjavajuće videti reči poput „zlobni” i „zli ljudi”. Nisam očekivala da ove reči budu primenjive na meni. Moj ugled je bio narušen jer je Olivija ukazala na probleme u mom radu. Ja sam je napadala i svetila joj se, namerno je sramoteći kada bismo razgovarale o poslu i tražeći greške u njenim radnim aranžmanima. Čak joj nisam objasnila kako da reši problem u svom poslu kada sam znala kako jer sam želela da je posramim i ismejem. Kada me je starešina razotkrila i orezala, ne da nisam razmislila o sebi, već sam Oliviju i mrzela što je prijavila koje probleme imam. Bila sam negativna i opirala sam se, iskalila sam svoj bes na svojoj dužnosti i čak sam želela da podnesem ostavku i prestanem da obavljam svoju dužnost. Ono što sam ispoljavala je bilo isto što i neki antihrist, zlobnu narav! Ono u šta sam verovala je bilo „Neću napasti sve dok me ne napadnu” i „Budeš li neljubazan prema meni, vratiću ti istom merom”. Kada bi neko dirnuo u moje interese i ugled, mrzela bih ga, napadala ga i svetila mu se. Prisetila sam se vremena pre nego što sam počela da verujem u Boga, kada sam imala sukob sa prijateljicom, a ona nekom drugom pričala loše o meni. Veoma sam se naljutila i pomislila „Budeš li neljubazna prema meni, vratiću ti istom merom”. Potajno sam istoj toj osobi rekla: „Kako možeš da budeš tako glupa? Zašto si tako ljubazna prema njoj? Ti i ne znaš da ti ona priča loše iza leđa!” Mislila sam da sam slabić ako ne uzvratim nakon što me neko uvredi. To što sam živela po ovim filozofijama me je učinilo sebičnom i zlobnom, izopačilo je moje razmišljanje i učinilo me nesposobnom da razlikujem dobro i zlo. Prepoznavši ovo, imala sam osećaj da sam bila užasna. Da se nisam pozabavila svojom zlobom, mogla sam samo da počinim još zala i onda bi me se Bog gnušao i odbacio me i uklonio! Tiho sam se pomolila Bogu: „Bože, kroz sud i otkrovenje Tvoje reči, vidim da je moja ljudskost loša i da sam prilično zlobna. Želim da se pokajem i primenjujem istinu kako bih sebe promenila. Molim Te, usmeravaj me.”

Kasnije sam u Božjoj reči pročitala sledeće: „Kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, kada nastoji da te razume na dubljem nivou, u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, ako orezuje, dovodi u red i malo prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš ikakvu negativnu misao niti emociju. Šta znači to da možeš da prihvatiš kada te drugi nadgledaju, posmatraju i nastoje da te razumeju? Znači da u srcu prihvataš Božje istraživanje. Ako ne prihvataš da te ljudi nadgledaju, posmatraju i da nastoje da te razumeju – ako se opireš svemu tome – da li si u stanju da prihvataš Božje istraživanje? Božje istraživanje je detaljnije, dublje i preciznije nego kada ljudi pokušavaju da te razumeju. Božji zahtevi su konkretniji, stroži i temeljniji. Ako ne možeš da prihvatiš da te Božji izabranici nadgledaju, zar tvoje tvrdnje da možeš da prihvatiš Božje istraživanje nisu samo prazne reči? Da bi bio u stanju da prihvatiš Božje istraživanje i ispitivanje, prvo moraš da prihvatiš da te nadgleda Božja kuća, starešine i delatnici ili braća i sestre” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). „Bez obzira na to kakve probleme imaš ili kakvu iskvarenost otkrivaš, uvek treba da razmišljaš o sebi i da spoznaš sebe u svetlu Božjih reči ili da zamoliš braću i sestre da ti na te stvari ukažu. Najvažnije je da prihvatiš Božje ispitivanje, da dođeš pred Boga i zamoliš Ga da te prosveti i prosvetli. Kakav god metod da koristiš, rano otkrivanje problema, a zatim i njihovo rešavanje predstavlja dejstvo koje se postiže samopromišljanjem i to je ono najbolje što možeš da učiniš. Ne smeš da čekaš da te Bog otkrije i eliminiše, pa da onda osetiš grižu savesti, jer će tada biti prekasno da se pokaješ!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Tek nakon čitanja Božjih reči sam shvatila da su me moja braća i sestre nadzirali i usmeravali samo zato što su ozbiljni i odgovorni po pitanju rada. Treba to da prihvatim od Boga i učim kako da prihvatam i poslušam. Samo to znači prihvatiti Božje ispitivanje i imati srce koje se boji Boga. Kada je moja sestra otkrila moje probleme i ukazala mi na njih, to je trebalo da mi pruži potporu i pomogne mi. Moje životno iskustvo je bilo isuviše plitko. Novi vernici su imali problema u svojim dužnostima, ali ja nisam umela da besedim o istini kako bih ih rešila i puno puta bih jednostavno uredila posao kako bih ga završila i tako ga ostavila, a kasnije ga ne bih pratila niti potpomogla. U tom poslu se ne bi postigao nikakav rezultat. Nisam dokučila načela organizovanja osoblja, pa je nepodobnost određenih ljudi bilo teško izbeći. Olivija je shvatala nešto od istine i neke stvari je umela jasno da vidi, pa da smo sarađivale u crkvenom radu, to ne samo da bi radu pomoglo, već bih i ja mogla da učim od nje i napredujem. Tek tada sam shvatila zašto je Bog od nas zahtevao da sarađujemo u svojim dužnostima pre nego da ih obavljamo sami. To je zato što ljudi imaju iskvarene naravi i mnogo mana. Mi treba da nadgledamo jedni druge, usmeravamo jedni druge i pomažemo jedni drugima. Jedino tako se mogu izbeći greške. Misleći na to, osećala sam se posebno krivom. Nisam više mogla da živim zarad prestiža i statusa. Morala sam da naučim da se oslobodim sebe, prihvatim nadzor i usmeravanje drugih, sarađujem sa svojom sestrom, tragam za istinom i zajedno sa njom rešavam probleme na poslu, a svoju dužnost obavljam kako treba.

Nakon toga sam poslata u drugu crkvu da obavljam svoju dužnost. Mnogo sam žalila zbog toga što sam odvojena od Olivije. Zato sam se ćutke molila Bogu govoreći da od tog trenutka želim da svoju dužnost obavljam na ispravan način i usredsredim se na korigovanje svojih iskvarenih naravi. Jednom sam upitala sestru Ester, koja je bila zadužena za zalivanje, da obrazloži kako se odvijaju okupljanja novih vernika. Ester me je posavetovala: „Ti stalno ideš na druga okupljanja, a na okupljanja novih vernika retko dolaziš, pa izgleda kao da je starešina odsutan. Niko od braće i sestara te ne poznaje. Nije ti lako da pratiš njihov rad niti da rešavaš njihova stanja i poteškoće.” To što je rekla me je zateklo i osetila sam da mi obrazi gore. Pomislila sam: „Kako me možeš nazvati odsutnim starešinom? Da nisi htela da kažeš da se ne bavim stvarnim poslom i da sam beskorisna? Previše si gruba! Nije da ne radim, nego pratim drugi posao. Budući da si ti nadležna za ovu grupu, treba da si odgovorna za nju. Ne moram ja sve da radim. Ako više starešine čuju šta govoriš, neće li pomisliti da se ne bavim stvarnim poslom? Neće moći tako. Moram da pronađem neke nepravilnosti u tvom radu da o njima pričam.” Kada sam to pomislila, shvatila sam da nisam u dobrom stanju. Moja sestra mi je ukazala na probleme u mom radu i umesto da sam to prihvatila i o tome razmislila, mislila sam da je pregruba i želela sam da pronađem probleme u njenom radu da bih joj protivurečila. Ponovo sam odbijala da prihvatim istinu i pokušavala da se osvetim. Odmah sam se nečujno pomolila Bogu: „Bože, Ester mi je ukazala na jedan problem i ja sam se u svom srcu opirala, što se protivi Tvojoj nameri. Želim da prihvatim, poslušam i razmislim o sebi.” Nakon što sam se pomolila, razmislila sam i uvidela da ja zapravo imam problem. Veoma sam se oslonila na Ester. Imala sam osećaj da budući da je ona zadužena za zalivanje novih vernika, mogu da se opustim, pa se nisam mešala. Kao crkveni starešina, retko bih znala kakvo je stvarno stanje novih vernika i u kakvim su poteškoćama. Nisam ispunjavala svoje obaveze. Ovo je zaista ukazivalo na to da se ne bavim stvarnim poslom. Nakon toga sam rekla Ester: „Ranije nisam shvatala da ovaj problem postoji, ali želim to da promenim.” Kasnije sam došla u stvaran dodir sa novim vernicima i prisustvovala sam njihovim okupljanjima i ponudila im zajedništvo kako bismo rešili njihova stanja. Osećala sam olakšanje kada sam svoju dužnost obavljala na ovaj način.

Kroz ovo iskustvo sam uvidela da praktikujući stvari u skladu sa Božjom rečju i učeći da prihvatim nadzor svoje braće i sestara, njihovo usmeravanje i orezivanje, istinski mogu da promenim određene stvari. Hvala Bogu!