U junu 2015. sam otišla u jednu crkvu da služim kao jevanđeoski đakon. U to vreme, Li Đe je bila zadužena za zalivanje pridošlica, a zbog potreba naših dužnosti smo prilično često radile zajedno. Osim što smo bile sličnih godina, vodile smo slične živote i imale smo sličan karakter. Najvažnije od svega bilo je to što su se naši muževi protivili našoj veri zbog potiskivanja vernika od strane KPK. Imale smo slična iskustva i dosta zajedničkih tema za razgovor, pa smo se veoma dobro slagale. U tom periodu, ja sam bila nova u toj crkvi, nisam znala drugu braću i sestre i takođe sam se suočavala sa mnogim poteškoćama u izvršavanju svoje dužnosti. Li Đe je sa mnogo entuzijazma razgovarala sa mnom i pomagala mi, a ja sam joj često pomagala sa raznim problemima u njenom životu. Postepeno smo počele da delimo svoje najdublje misli i osećanja i postale smo veoma bliske.

Ja sam kasnije izabrana za crkvenog starešinu i nismo više bile tako često u kontaktu. Nekoliko meseci kasnije, popriličan broj braće i sestara mi je pričao o Li Đe. Rekli su da je baš nadmena, a kada bi drugi imali probleme, ona ne samo da im nije strpljivo pomagala, već ih je grdila i omalovažavala. Zbog toga su svi osećali kao da ih ona sputava. Nadzornik joj je skrenuo pažnju na to, ali ona je odbila da to prihvati i drsko je odgovarala. Toliko je prekidala, da okupljanja nisu uopšte mogla da napreduju. Kada su braća i sestre razgovarali sa njom, ostala je nepokolebljiva i prebacivala je krivicu na druge. Njene besede o istini su bile nejasne i pridošlice ih nisu razumele, a ponekad je govorila negativno. Tokom ta dva meseca nije dobro zalivala pridošlice. Kada sam čula kakva je situacija, shvatila sam da Li Đe više nije odgovarajuća za rad na zalivanju. Moje kolege su predložile da je otpustimo, rekavši da će rad crkve kasniti ako ona ostane. Loše sam se osećala kada sam to čula, pošto mi je ona toliko pomogla pre toga i bile smo tako dobre prijateljice. Šta bi ona mislila o meni, pomislila sam, kad bih se složila da je otpuste? Da li bi rekla da sam bezdušna? Štaviše, ona je imala izražen osećaj samopoštovanja i bila bi očajna ako bismo je otpustili. Razmislivši ponovo o tome, nisam imala srca da je otpustim. Zato sam smislila izgovor da Li Đe nije dobro izvršavala svoju dužnost u poslednje vreme, ali da ona nije bila isključivi krivac za to. Pridošlice koje je zalivala su imale mnogo verskih predstava i sporo su učili, tako da su njeni loši rezultati mogli biti oprošteni. Takođe, vredno je i mnogo radila. Trebalo bi vremena da se pronađe odgovarajuća zamena kada bismo je otpustili, pa bi bilo bolje da je zadržimo za sada. Saradnici su bili neodlučni kada su čuli šta sam rekla, ali onda su svi nerado pristali da joj dozvole da nastavi da privremeno izvršava svoju dužnost, dok se u isto vreme tražila zamena što je brže moguće. To je bilo olakšanje, ali ja sam se i dalje osećala nekako nelagodno, mislivši da iako u tom trenutku nije bila otpuštena, to će morati da se desi kada se pronađe odgovarajuća zamena. Možda bi se njen učinak mogao popraviti kada bih joj pružila dodatnu pomoć i ne bi morala da bude otpuštena. Zato sam te večeri otišla pravo do kuće Li Đe nakon svog večernjeg okupljanja, razgovarala sam sa njom o razlozima zašto je njen rad tako nedelotvoran i spomenula sam neke probleme u njenoj dužnosti. Ali ona uopšte nije bila samosvesna i neprekidno se svađala. Bila sam prilično uznemirena videvši da se tako ponaša. Razgovarala sam sa njom još mnogo puta nakon toga kako bih joj pomogla da poboljša rezultate u svojoj dužnosti, ali njen učinak se nikada nije poboljšao, što me je veoma brinulo. Nakon izvesnog vremena, u više navrata me je kontaktirala nadređena starešina da proveri šta se dešava sa otpuštanjem Li Đe. Ja sam joj prosto podvalila priču da još uvek nisam našla odgovarajuću zamenu. Kasnije je Li Đe privatno stupila u kontakt – vrlo verovatno pod policijskim nadzorom – sa sestrom za koju joj je savetovano da je ne kontaktira zbog zabrinutosti za bezbednost, nakon čega sam morala da je sprečim da obavlja svoju dužnost.

Kasnije me je crkva zadužila za rad na jevanđelju i ja sam odmah pomislila na Li Đe. Ona je sedela kod kuće, očajna i bez dužnosti koju bi izvršavala. Veoma je volela da propoveda jevanđelje, pa je ovo delovalo kao sjajna prilika. Predložila sam tu ideju na sastanku sa saradnicima. Rekla sam: „Li Đe je dugo propovedala jevanđelje nekada; to je njena jača strana. Zna da je napravila greške i veoma se kaje zbog njih. Dajmo joj priliku da propoveda jevanđelje.” Čuvši to, nekoliko saradnika se složilo. Na moje iznenađenje, nedugo zatim, braća i sestre su mi rekli da Li Đe ima predrasude prema jevanđeoskom đakonu i da na okupljanjima širi glasine da ju je taj đakon u prošlosti podrivala. Nije prestajala da priča o tome. To je dovelo do toga da su braća i sestre razvili predrasude prema tom jevanđeoskom đakonu i isključivali su je. Li Đe je takođe protivrečila đakonu i nadmetala se sa njom kada je ona obavljala svoj posao, a neke sestre su stale na stranu Li Đe. To je značilo da jevanđeoski đakon nije mogla da obavlja svoj posao, što je ozbiljno prekidalo rad na jevanđelju. Bila sam zapanjena kada sam to čula. Đakon se još davno izvinila Li Đe zbog toga što se desilo u prošlosti. Štaviše, ja sam razgovarala sa Li Đe, rekla sam joj da spozna sebe i da nauči iz iskustva, umesto da ga kritikuje. Međutim, uopšte nisam očekivala da će joj ona i dalje zamerati. Njeno ponašanje je već zaista izazivalo prekide unutar crkve. Kada se ne bi pokajala i kada bi se tako nastavilo, bilo bi potrebno da bude izolovana i da razmišlja o sebi. Što sam više razmišljala o tome, to sam više brinula za nju. Kasnije sam više puta razgovarala sa njom. U lice mi je govorila prave stvari, ali je nastavljala da se ponaša isto kao i pre na okupljanjima. Neki drugi đakoni su takođe razgovarali sa njom i pomagali joj, ali ona nije bila samosvesna niti voljna da se promeni.

Nedugo zatim, nadređena starešina je saznala za ponašanje Li Đe. Rekla je da Li Đe prekida rad crkve, da ne želi da se pokaje nakon brojnih razgovora i da ima loš uticaj. U skladu sa načelima, morala je da bude otpuštena sa svoje dužnosti, a zatim i uklonjena iz crkve ako se i dalje ne pokaje. Razočarala sam se kada sam to čula. Pomislila sam na to kako je Li Đe napustila dom, odustala od posla i toliko propatila. Bila bi prava šteta kada bi morala da bude uklonjena. Toliko mi je pomagala kada sam u prošlosti nailazila na probleme, a ja sam joj bila najbliža osoba u crkvi. Kada sada ne bih istupila i govorila u njeno ime, a ona saznala to, da li bi rekla da sam potpuno bezdušna? Kako bih mogla ponovo da je pogledam u oči kada bi ona zaista bila uklonjena? Sigurno bi me prezirala i bila bi zaista povređena. Razmišljajući o tome, rekla sam svojim saradnicima: „Li Đe zaista ima neke probleme, ali ona je sve vreme obavljala svoje dužnosti u crkvi i bila je efikasna u propovedanju jevanđelja, pa je možda ovakav odnos prema njoj prestrog. Da li bi trebalo da joj damo još jednu priliku i pomognemo joj još više, pa će možda razumeti i promeniti se?” Onda mi je jedna saradnica rekla veoma ozbiljno: „Sestro, postupaš bez načela i upetljavaš se u svoja osećanja. Li Đe je bila prilično efikasna u propovedanju jevanđelja u prošlosti, vredno je radila i mnogo je patila, ali ona ne prihvata istinu. Ona mrzi istinu i nema pozitivnu ulogu u crkvi. Već je ozbiljno prekidala rad crkve. Ne možeš je stalno štititi na osnovu svojih osećanja. Pogledaj se; zar nije tako?” Kada je to rekla, shvatila sam da zaista nisam sledila načela kada je u pitanju Li Đe, ali sam i dalje bila rastrzana. I dalje sam želela da joj dam još jednu priliku. Na putu kući sam odjednom osetila vrtoglavicu, kao da se sve oko mene okreće i plašila sam se da otvorim oči. Čak nisam mogla ni da hodam. Shvatila sam da me to verovatno Bog disciplinuje. U sebi sam se pomolila Bogu. I u tom trenutku su mi neke Božje reči jasno pale na um. Bog kaže: „Kada ljudi vređaju Boga, to ne mora biti zbog jednog događaja ili zbog jedne stvari koju su rekli, već zbog stava koji imaju i stanja u kome se nalaze. Ovo je veoma zastrašujuća stvar” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VII”). Razmišljanje o ovim Božjim rečima je unelo strah u moje srce. Znala sam da sam možda na neki način uvredila Boga. Počela sam da razmišljam o sebi i shvatila sam da sam se neprekidno tvrdoglavo zalagala za Li Đe. Znala sam da nema dobru ulogu u crkvi, ali sam ipak udovoljavala njenom prekidanju. Kada su nadređena starešina i saradnici predložili da zaustavimo njenu dužnost, iznova i iznova sam je branila, a ništa nisam uradila da zaštitim rad crkve. Zaista sam zaslužila da budem disciplinovana. Razmišljajući o tome, brzo sam se pomolila Bogu, rekavši da sam voljna da razmislim o sebi po ovom pitanju. Nakon molitve sam jedva mogla da stojim na nogama i odvukla sam se kući.

Pročitala sam odlomak Božjih reči kada sam stigla kući. Bog kaže: „Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se ponašaju prema drugima, rukovode se sopstvenim osećanjima. Osećaju naklonost prema ovoj ili onoj osobi i po čitav dan su zaokupljeni emotivnim finesama. Sve što ih zadesi doživljavaju u carstvu osećanja. (…) Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja; u svemu je sputana sopstvenim emocijama, nije u stanju da primenjuje istinu niti da se ponaša u skladu sa načelima i često je sklona je tome da se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu ili da se pokore Bogu. Zaokupljeni su ljudskim telom, budalasti su i smeteni. U prirodi takvih osoba je da su veoma osećajni i da se u životu rukovode osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). To što sam pročitala me je stvarno dirnulo i suze su mi nekontrolisano potekle. Tek tada sam shvatila da me po tom pitanju usmeravaju osećanja. Kada je u pitanju bila Li Đe, govorila sam na osnovu svojih osećanja, stalno brinuvši o njenim osećanjima i zauzimajući njenu stranu samo zato što mi je u prošlosti pomogla i što smo imale dobar odnos. Nisam mogla da obavljam stvari pošteno i pravedno, u skladu sa načelima. Zapravo, znala sam da joj ne ide dobro u izvršavanju dužnosti, da izaziva prekide, da to što joj je dozvoljeno da nastavi je više smetnja nego pomoć i da je trebalo da je odmah zamenimo. Ali, zbog našeg dobrog odnosa, govorila sam na osnovu svojih osećanja, pronalazila svakakve razloge i izgovore kako bih ubedila svoje saradnike da je ne zamene. Čak sam želela da joj pomognem da poboljša svoj učinak da bi mogla da zadrži svoju dužnost. Da nije bilo našeg dobrog odnosa, ne bih uradila sve što je u mojoj moći da je branim. Da je u pitanju bio bilo koji drugi brat ili sestra, rešila bih to u skladu sa načelima. Konačno sam videla da su osećanja moja Ahilova peta, da sam sledila svoja osećanja u rečima i delima, štitila Li Đe na svakom koraku, ne obazirujući se na istina-načela. Nisam suštinski uzimala u obzir rad i interese crkve. Bila sam tako sebična i ogavna!

Pročitala sam još nekoliko odlomaka Božjih reči koji su mi dali bolji uvid u to šta je delovanje na osnovu osećanja. Svemogući Bog kaže: „Koji su problemi povezani sa osećanjima? Prvi je na koji način procenjuješ članove svoje porodice i kako se odnosiš prema onom što oni rade. Izraz ’ono što oni rade’ se ovde prirodno odnosi na situacije kada oni prekidaju i ometaju crkveni rad, kada iza leđa donose sud o ljudima, kada se upuštaju u neke prakse bezvernika, i tako dalje. Jesi li u stanju da se prema tim stvarima odnosiš nepristrasno? Kada treba da napišeš ocenu nekog člana porodice, jesi li u stanju da to učiniš objektivno i nepristrasno i da svoja osećanja ostaviš po strani? To je povezano sa tvojim odnosom prema članovima porodice. Osim toga, gajiš li osećanja prema onima sa kojima se slažeš ili koji su ti prethodno pomogli? Jesi li u stanju da njihove postupke i vladanje posmatraš objektivno, nepristrasno i ispravno? Ako prekidaju i ometaju rad crkve, hoćeš li biti u stanju da ih bez odlaganja prijaviš i razotkriješ kada za to saznaš? Osim toga, gajiš li osećanja prema onima koji su ti relativno bliski ili dele tvoja interesovanja? Poseduješ li sposobnost nepristrasne i objektivne procene, određivanja i obračunavanja sa njihovim postupcima i ponašanjem? Kada bi se, recimo, crkva sa tim ljudima sa kojima imaš emotivnu vezu obračunala u skladu sa načelima i kada ishod toga ne bi bio u skladu sa tvojim predstavama – kako bi se ti prema tome odnosio? Da li bi bio u stanju da budeš poslušan? Da li bi potajno nastavio svoju upletenost sa njima i da li bi dozvolio da te navedu na stranputicu ili čak potaknu da za njih nalaziš izgovore, da ih pravdaš i braniš? Da li bi priskočio u pomoć onima koji su tebi pomogli i primio metak za njih, a zanemario istina-načela i ignorisao interese Božje kuće? Zar razna ova pitanja nisu povezana sa osećanjima? Neki pitaju: ’Zar se osećanja ne vezuju samo za rođake i članove porodice? Zar se osećanja ne odnose samo na roditelje, braću, sestre i druge članove porodice?’ Ne, osećanja se odnose na širok krug ljudi. Da i ne ulazimo u nepristrasnost pri proceni članova sopstvene porodice – neki ljudi nisu u stanju da nepristrasno procene ni svoje dobre prijatelje i drugove, pa izvrću činjenice kada govore o njima. Ako, na primer, neki njihov drug ne mari da propisno radi, već se, pri obavljanju dužnosti, stalno upušta u nepoštene i rđave prakse, opisaće ga kao nekog ko je nestašan i reći da je njegova ljudskost nezrela i da još uvek nije stabilna. Zar te reči nisu obojene osećanjima? Tako se izgovaraju reči prepune osećanja. Ako je, pak, neko ko sa njima nema nikakve veze ne mari da propisno radi i upušta se u nepoštene i rđave prakse, oni će o tom čoveku imati da kažu mnogo oštrije stvari, pa će ga možda i osuditi. Zar se time ne ispoljavaju govor i postupanje na osnovu osećanja? Jesu li ljudi koji žive prema svojim osećanjima nepristrasni? Jesu li časni? (Nisu.) Šta je problem s ljudima koji govore prema svojim osećanjima? Zašto nisu u stanju da se prema drugima odnose pravično? Zašto nisu kadri da govore na osnovu istina-načela? Ljudi koji su dvolični i nikada svoje reči ne zasnivaju na činjenicama – rđavi su. Ne biti nepristrastan u govoru, uvek govoriti prema svojim osećanjima i sebe radi, a ne u skladu sa istina-načelima, ne misliti na rad Božje kuće, već samo štititi lična osećanja, slavu, dobit i status – to je karakter antihristȃ. Tako govore antihristi; sve što kažu je rđavo, uznemirujuće i ometajuće. Ljudi koji žive usred svojih telesnih sklonosti i interesa žive u svojim osećanjima. Ljudi koji žive po svojim osećanjima uopšte ne prihvataju i ne primenjuju istinu” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (2)”). „Ljudima ne dajem priliku da izraze svoja osećanja, jer Ja sam bez telesnih osećanja i dostigao sam prezrenje ljudskih osećanja do krajnjih granica. Upravo sam zbog osećanja među ljudima bio odgurnut u stranu, pa sam tako u njihovim očima postao ’drugi’; zbog osećanja, među ljudima sam bio zaboravljen; upravo zbog svojih osećanja, čovek grabi priliku da pokupi svoju ’savest’; upravo zbog svojih osećanja, čovek uvek oseća odbojnost prema Mojoj grdnji; upravo zbog svojih osećanja, čovek Me naziva nepravednim i nepravičnim i kaže da sam u Svom obavljanju stvari nesmotren prema čovekovim osećanjima. Da li i ja imam nekog srodnika na zemlji? Ko je ikada, poput Mene, radio danonoćno, ne pomišljajući ni na hranu ni na san, zarad čitavog Mog plana upravljanja? Kako bi se čovek mogao uporediti sa Bogom? Kako bi čovek mogao biti u skladu sa Bogom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Čitanje Božjih reči mi je razjasnilo šta to znači delovati na osnovu osećanja i videla sam da Bog mrzi ljudska osećanja. Delovanje na osnovu osećanja može da nas dovede do toga da prekršimo istina-načela, da počinimo zlo i da se opiremo Bogu. Kao crkveni starešina, nisam primenjivala istinu niti sam se prema ljudima odnosila pošteno i u skladu sa načelima. Umesto toga, čuvala sam lični odnos na osnovu svojih osećanja, nisam smenila nekoga koga je trebalo smeniti, koristila sam rad crkve da činim usluge i da zaštitim sopstveni ugled na štetu interesa crkve. To je naštetilo životima braće i sestara i dovelo je samo do prekidanja u radu crkve. Grizla sam ruku koja me je hranila – bila sam izdajica. Zar to nije bio slučaj ponižavanja Boga i opiranja Njemu? Ispunilo me je kajanje kada sam shvatila te stvari, pa sam se brzo pomolila Bogu i pokajala. Kasnije, na jednom okupljanju, otvorila sam se i besedila o tome kako sam delovala na osnovu osećanja po pitanju Li Đe. Takođe, zbog njenog ponašanja, uklonila sam je sa njene dužnosti i zamolila je da razmisli o sebi.

Pošlo je oko šest meseci, a Li Đe, koja nije razmislila o sebi niti postala svesna svog zlog ponašanja, i dalje je insistirala da joj je načinjena nepravda i da starešine i đakoni nisu bili pošteni. Optuživala ih je, iza njihovih leđa, da su dali sve od sebe kako bi je kaznili. Jedna sestra sa kojom sam radila razgovarala je o istini sa njom i detaljno analizirala njeno ponašanje, ali Li Đe je ostala prkosna i imala je gomilu izgovora. Čak je prestala da razgovara sa tom sestrom, čime joj je direktno okrenula leđa u znak protesta. Širila je negativnost među drugima, pričala je o tome koliko je patila, a da nije dobila nijedan blagoslov zauzvrat, dok su oni koji ne zaslužuju bili blagosloveni. Neki od tih sa kojima je bila u kontaktu su bili navedeni na stranputicu, zauzeli su njenu stranu i branili su je. To sve me je navelo da se setim jednog odlomka Božjih reči: „Oni koji šire svoj otrovni, zlonamerni govor u crkvi, koji raspiruju glasine, podstiču neslogu i formiraju klike među braćom i sestrama – takvi bi trebalo da budu izbačeni iz crkve. Ipak, pošto je sada različito doba Božjeg dela, ovi ljudi su sputani jer će svakako biti eliminisani. Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarenu narav. Neki samo imaju iskvarenu narav, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarenu sotonsku narav već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihovu iskvarenu, sotonsku narav, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone. Njihovo ponašanje prekida i ometa Božje delo, ometa da braća i sestre postignu život-ulazak i šteti normalnom životu crkve. Pre ili kasnije, ovi vukovi u ovčijoj koži moraju biti počišćeni; prema svim tih slugama Sotone bi trebalo usvojiti nemilosrdan stav, stav odbacivanja. Samo tako se stoji na strani Boga, a oni koji u tome ne uspeju, valjaju se u blatu sa Sotonom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Čitajući Božje reči, bolje sam razaznala Li Đe. Ona nikako nije prihvatala istinu, često je širila negativnost u okviru crkve, prekidala je crkveni život i nije imala pozitivnu ulogu. Bila je kao trula jabuka i stvarala je neprijatnu atmosferu u crkvi. Nakon što je bila orezana i smenjena sa svoje dužnosti, ostala je prkosna, pokušavala je da nađe mane starešinama i delatnicima, sudila im je i napadala ih je. Ta vrsta osobe koja mrzi istinu, koja je osvetoljubiva, agresivna i zla nikada ne može biti spasena, čak i ako ostane u crkvi. Ona će samo činiti zlo i prekidati rad crkve, poput lisice u vinogradu, krašće grožđe i izgaziće vinograd. Rad crkve može da se odvija neometano jedino ako se zli ljudi pročiste i tada crkveni život braće i sestara može normalno da se nastavi. Bog je pravedan i svet. Svi oni koje Bog spasi imaju dobru ljudskost i vole istinu; Bog ne spasava zle ljude. Priroda zlih ljudi je takva da oni imaju odbojnost ka istini i mrze je i neće se stvarno pokajati, bez obzira koliko prilika im se pruži. Dok oni koji vole istinu mogu ispoljiti iskvarene naravi, izazvati izvesna prekidanja i biti pomalo osuđivački nastrojeni, ali oni mogu da nakon toga razmisle o sebi, da se pokaju i promene. Crkva je dala Li Đe mnogo prilika pre toga, ali se ona nikada nije pokajala. Zapravo je pojačala napade na starešine i đakone i svoja prekidanja crkvenog života. Ona je bila zla osoba po svojoj priroda-suštini. U skladu sa crkvenim načelima, nju je trebalo ukloniti. Kao crkveni starešina, znala sam da ću morati da razgovaram sa braćom i sestrama kako bih razotkrila njena zlodela i da potpišem papire za njeno uklanjanje. Međutim, kada sam pomislila na to, i dalje sam bila nevoljna da to uradim. Brinula sam da će to biti njen kraj ako zaista bude uklonjena iz crkve. Pomolila sam se Bogu čim su mi se pojavile te misli i zamolila sam Ga da me usmeri da prevaziđem ograničenja svojih osećanja.

U svom traganju, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, već i dalje samo slepo šire ljubav i milosrđe, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne ometaju Božje delo?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Osetila sam veliku krivicu kada sam pročitala Božje reči. Bila sam sasvim svesna da je Li Đe neko ko izaziva nevolje, ko prekida rad crkve i ko se nikada neće pokajati, kao i da je ona zla osoba koja oseća odbojnost prema istini i po svojoj prirodi mrzi istinu, ali sam je i dalje čuvala i štitila, stalno želeći da je zadržim unutar crkve. To je značilo da sam omogućavala zloj osobi da prekida rad crkve, da sam stajala na strani Sotone i da sam postala neprijatelj Boga. Živela sam u skladu sa sotonskom filozofijom koja kaže: „Čovek nije stvar; kako može da se oslobodi emocija?” Uvek sam mislila da su lični odnosi na prvom mestu i da jedino ako je čoveku to prioritet, to pokazuje da ima normalnu ljudskost i da je dobra osoba. Kada ne bih ovo uradila, drugi bi me smatrali bezdušnom i odbacili bi me. Ali, to je bilo smešno! Takve filozofije za ovozemaljsko ophođenje deluju ispravno i poklapaju se sa ljudskim predstavama, ali one su u suprotnosti sa istinom i načelima. Biti emotivno privržen i pružati svima ljubav je glupavo i to je zabluda, i potpuno je bez načela. Bog od nas zahteva da se prema drugima odnosimo sa istina-načelima, da pružimo ljubav braći i sestrama i da budemo savesni prema Bogu. On zahteva da odbacimo zle ljude, bezvernike, demone i Sotone. Zar nije glupavo i pogrešno biti emotivno vezan za takve ljude? Takvoj vrsti privrženosti nedostaju rasuđivanje i načelo – ona potiče od gluposti. Ne samo da nas skreće s puta, već može i da nas navede da sledimo zlu osobu i naškodimo radu crkve. Jednostavno, ne smemo da se izgubimo u svojim osećanjima. Moramo da imamo rasuđivanje u vezi sa onima kojima pružamo ljubav i onima koje moramo da odbacimo. Moramo imati načela u našim emotivnim vezama. Videla sam da živim u skladu sa sotonskim filozofijama i da je to tako glupavo i nedostojanstveno. Jasno sam znala da Li Đe neće prihvatiti istinu, da je ona zla osoba koja mrzi istinu i ometa rad crkve, kao i da je potrebno da bude uklonjena. Međutim, kontrolisala su me osećanja. Štitila sam je iznova i iznova. To je za mene bilo bolno i iscrpljujuće, bez predaha, ali najvažnije od svega je bilo to što nisam primenjivala istine koje sam jasno znala. Ignorisala sam svoju savest, delovala sam nasuprot načelima i udovoljavala sam prekidanjima rada crkve od strane zle osobe. Borila sam se protiv Boga i izdala sam Ga! Uživala sam u Božjoj blagodati i spasenju, ali sam Ga izdala, štitila sam Sotonu i branila sam zlu osobu. Zaista su mi nedostajali savest i ljudskost! Konačno mi je postalo jasno da kada nama vladaju osećanja, tada izdajemo Boga i istinu. Onda sam pomislila kako je, tokom toliko mnogo godina, Bog izvršavao toliko veliko delo u meni i platio tako visoku cenu. Ja Mu ništa nisam dala zauzvrat, već sam stajala na strani Sotone, nasuprot Njemu. Bila sam ispunjena kajanjem i krivicom kada sam o tome razmišljala na taj način.

Nakon toga sam pročitala odlomak Božjih reči u svojoj posvećenosti: „Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. (…) Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: ’Ko je moja majka i ko su moja braća?’ ’Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.’ Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: ’Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire.’ Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božje reči su mi pomogle da razjasnim načelo primene „Voli ono što je Bogu milo, mrzi ono što Bog prezire”. Samo oni koji iskreno veruju u Boga, streme ka istini i posvećeni su svojoj dužnosti su braća i sestre, i oni su ti kojima bi trebalo da pružimo ljubav. Oni koji uopšte ne prihvataju istinu i koji neprekidno prekidaju rad crkve, koji mrze istinu i Boga po svojoj prirodi, svi su zli ljudi, bezvernici, demoni i Sotone. Njih bi trebalo mrzeti i odbaciti. Jedino je takav odnos prema ljudima u skladu sa načelima i Božjom namerom. Kasnije sam, na okupljanjima, razgovarala sa braćom i sestrama o tome ko je zla osoba i kako da je prepoznamo i otkrila sam sva zla ponašanja Li Đe. Takođe sam besedila o relevantnim načelima za uklanjanje i izopštavanje nekoga iz crkve, a kada su braća i sestre razumeli istinu, i oni su razotkrili zlodela Li Đe. Na kraju je ona uklonjena iz crkve.

Da nije bilo toga što je Bog razotkrio, kao i suda i otkrivenja Njegovih reči, ja bih nastavila da živim u skladu sa Sotoninim filozofijama. Bila bih slepo privržena drugima i saosećajna prema njima, ne bih bila u stanju da razlikujem dobro od zla, ni ispravno od pogrešnog i stajala bih na strani Sotone, opirući se Bogu, a da toga ne bih bila svesna. Božje reči su bile te koje su mi omogućile da jasno vidim opasnost i posledice oslanjanja na lična osećanja u svojim postupcima i pomogle mi da izbegnem da me sputaju osećanja i da se prema ljudima odnosim u skladu sa istina-načelima. Zahvalna sam Bogu od sveg srca zbog Njegove ljubavi i spasenja.