Jednog dana, u julu 2009. godine, jedna sestra je uletela u moju kuću da mi kaže da je naš crkveni starešina uhapšen i da je policija zaplenila deo priznanica izdatih za crkveni novac. Veoma me je uznemirilo to što sam čula. Moja porodica je čuvala nešto od crkvenih para, a moje ime i ime mog muža su bili na priznanici. Kada bi to palo u ruke policiji, sigurno bi nas uhapsili i zaplenili novac. Zato smo brzo prebacili crkveni novac na drugo mesto.

Nekoliko dana kasnije, odred od preko 20 policajaca, na čelu sa načelnikom javne bezbednosti u našem selu, pretresao je naš dom. Jedan od policajaca je podigao priznanicu i rekao: „Da li si ti ovo napisala? Predaj 250.000 juana koji su kod tebe, smesta!” Malo sam se uspaničila kada sam videla priznanicu i odmah sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, molim Te, daj mi veru i snagu. Nikada neću biti Juda, neću Te izdati.” Nakon molitve, setila sam se Božjih reči koje kažu: „Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč. Postoji li nešto što nije u Mojim rukama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 1. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Pomislila sam: „Sve stvari su u Božjim rukama i moram da se oslonim na Boga kako bih se suočila sa ovim iskušenjem.” Onda je taj policajac insistirao: „Ko ti je dao taj novac na čuvanje? Predaj taj novac, odmah!” Bila sam besna zbog toga i razmišljala sam: „Ta sredstva su prilozi koje je Bogu dao Njegov izabrani narod. Kakve veze imaju sa tobom? Zašto bi, zaboga, trebalo da ti ih dam?” Videvši da nismo ništa rekli, taj policajac je zgrabio mog muža i tresnuo mu glavu o zid, ponovo zahtevavši da zna gde je novac. Bila sam besna i izbezumljena. Moj muž je imao zdravstvenih problema, koji su bili posledica ozbiljne saobraćajne nesreće i nije bio u stanju da podnese takvo maltretiranje. Onda je načelnik javne bezbednosti rekao tom policajcu: „Ovaj nije dobro. Lako bi mogao da se onesvesti.” Policajac je nerado prestao, ne želeći da njegov život dovede u opasnost. Onda su me odveli u drugu prostoriju, vezali me lisicama za neki moped i počeli su zlobno da me ispituju: „Gde si stavila tih 250.000? Ako nam kažeš, nećemo te uhapsiti i tvoj ugled neće pretrpeti štetu. Ali, ako nam ne kažeš, bićeš u nevolji!” Kada nisam odgovorila, dvanaestak policajaca je počelo da frenetično pretražuje kuću. Preturali su po svakom ormariću, proveravali ispod kreveta i čak su skidali poleđine TV-a i mašine za veš. Neki policajci su puzali po podu, lupkajući po pločicama, dok su se drugi raširili po kući da bi lupkali po zidovima. Gde god bi čuli šupalj zvuk, tu bi razbili površinu da provere. Nedugo nakon toga, čula sam kako neko uzbuđeno viče: „Našao sam ga! Našao sam ga!” i jedan policajac je pritrčao, držeći u rukama vreću sa novcem. Onda su počeli da broje. Bilo je ukupno 121.500 juana. „To je naša porodična ušteđevina,” rekla sam im, ali su me jednostavno ignorisali. Pošto i dalje nisu našli svih 250.000, nastavili su da traže. Pretražili su svaki kutak. Rastavili su kućicu za pse i razbili su naš mermerni sto u paramparčad. Čak su uništili i dimnjak na našem krovu. Izvadili su pod u nekoliko soba i kopali su oko drveća u dvorištu. Bespomoćno sam posmatrala kako celu kuću okreću naglavačke. Razbesnela sam se i razmišljala: „Ništa nije ispod časti Komunističkoj partiji u njenom pokušaju da zapleni crkveni novac. Kakva gomila demona!” Ali sam u isto vreme bila i zabrinuta. Moj muž nije mogao da radi teške fizičke poslove nakon te nesreće, pa sam ja postala hranitelj porodice. Godinama nakon toga smo bili štedljivi koliko smo mogli i vredno smo radili da uštedimo taj novac. Šta je sad trebalo da uradimo, kada nam je policija uzela sav taj novac? Naš sin je bio odrastao i spremao se da se oženi. Sada nismo imali ni novac za njegovo venčanje. Zaista nisam znala kako ću se nositi sa tom preprekom. Jedino sam mogla da se molim Bogu i da tražim Njegovo usmeravanje. Nakon molitve sam se setila kako je Sotona iskušavao Jova. Preko noći mu je sva stoka bila ukradena. Bogatstvo koje je sticao godinama je nestalo i svo desetoro dece mu je umrlo. Rane su mu izbile po celom telu, ali se nikada nije žalio, već je čak rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo; Blagosloveno neka je ime Jahveovo” (Knjiga o Jovu 1:21). Nakon što je prošao kroz ogromne kušnje, Jov je ostao postojan u svom svedočenju i ponizio je Sotonu. Mahnita pretraga moje kuće i zaplena našeg novca su bili Sotonino iskušavanje i napad na nas. Bilo je potrebno da budem poput Jova, da se oslonim na Boga i da koristim svoju veru kako bih prošla kroz to. Šta god da se desi, nisam htela da odam bilo kakve informacije u vezi sa crkvenim sredstvima. Morala sam da ostanem postojana u svom svedočenju za Boga.

Policija je nastavila da traži do 2 ili 3 ujutru sledećeg dana. Bacali su stvari tamo-amo sedam sati, ali više nisu pronašli nikakav novac. Mog muža su onesvestili udarcem, a mene su odveli u policijsku stanicu na saslušanje. Uveli su me u jednu prostoriju gde je čekalo četiri ili pet policajaca u civilu, sa pretećim izgledom lica. Zurili su u mene sa zlokobnim osmesima. Bila sam preplašena i šake su mi nekontrolisano drhtale. Užurbano sam se pomolila Bogu i zatražila da mi dȃ veru. Nakon molitve, pomislila sam na to kako su Danilu smestili i bacili ga u lavovsku jamu, ali ga, ipak, zahvaljujući Božjoj zaštiti, lavovi nisu pojeli. Sve je u Božjim rukama. Sotona je možda okrutan i zao, ali Bog postavlja svoje granice. Nisu me mogli povrediti bez Božje dozvole, pa je samo trebalo da se oslonim na Boga i da ostanem postojana u svom svedočenju. Onda je politički komesar iz agencije za javnu bezbednost ušao, držeći u ruci parče papira. Rekao mi je da potpišem taj papir, bez da mi kaže o čemu se radi. Kada sam odbila, uzeo je plastičnu palicu od oko 30 cm i počeo da me udara po šakama i ustima. One su počele da otiču nakon samo nekoliko udaraca. Onda je rekao dvojici policajaca koji su stajali pored mene: „Ne dajte joj da spava. Nakon dva dana i dve noći, slomiće se i reći će nam sve.” Onda se okrenuo prema meni i zapretio: „Ako nam ne kažeš gde je novac, narediću da ti sruše kuću!” To me je zaista zabrinulo. „Toliko vremena nam je trebalo da steknemo sopstveni dom,” pomislila sam, „a sada ga je policija uništila za nekoliko sati. Okrutni su i u stanju su da urade bilo šta. Da li će zaista srušiti kuću ako im ne kažem gde je crkveni novac? Da li će me nasmrt mučiti?” Što sam više razmišljala o tome, to sam više bila uplašena. Neprekidno sam se molila Bogu i onda su mi na pamet pale reči Gospoda Isusa: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Božje reči su mi dale veru i hrabrost. Moj život je u Božjim rukama. Ma kako brutalni policajci bili, oni mogu samo da razore moje telo, a bez Božje dozvole, ne mogu mi ništa. Kada bi Bog dozvolio policiji da mi oduzme život i da uništi moju kuću, bila bih voljna da se pokorim. Nakon što sam to shvatila, nisam više bila tako uplašena. Policajci su me onda odvukli do jedne stolice za koju su me vezali lisicama. Onog trenutka kada bi moje oči počele da se sklapaju, oni bi me snažno šutnuli u noge, tako da nisam ni trenula cele te noći.

Sledećeg jutra se nekoliko policajaca smenjivalo ispitujući me gde se nalazi crkveni novac. Komesar me je upitao, sa ozbiljnim izrazom lica: „Šta se desilo sa novcem koji je bio kod tebe? Na priznanici piše 250.000 juana. Zašto je pronađen samo deo te svote? Gde je ostatak novca?” Pognula sam glavu i nisam rekla ništa. On je nastavio da vrši pritisak: „Da li si potrošila ostatak novca? Reci mi odmah!” Pomislila sam: „Nikada ne bismo proneverili crkveni novac. To su Božji prilozi od strane Njegovog izabranog naroda. Ljudi koji prisvajaju Božje priloge su demoni i biće prokleti i kažnjeni u paklu!” Onda je komesar pokušao blažim tonom da me ubedi da odam gde se novac nalazi. Rekao je: „Moraš smesta da nam kažeš. Čim nam kažeš, možeš da se vratiš svojoj porodici.” Onda je rekao: „Bio sam u vojsci tamo u tvom kraju; praktično smo iz istog mesta. Samo nam odmah reci i nećemo imati nikakvih problema.” Pomislila sam: „Ovi policajci su izuzetno lukavi i neuobičajeni. Ne smem da nasednem na njihove trikove!” Onda me je jedan drugi policajac pitao: „Zar nije kod tebe bilo 250.000? Ostalo je samo 121.500. Šta misliš, koliko godina će ti biti potrebno da nam vratiš ostatak novca? Samo nam napiši garantno pismo i odmah ćemo te pustiti kući. Šta kažeš na to?” Bila sam besna i ogorčena kada sam to čula. Ukrali su sav naš porodični novac i očekuju da im dam obveznicu? Potpuno besramno ponašanje!

Bilo je oko jedan sat ujutru kada su ponovo počeli da me ispituju, iznova i iznova se raspitujući gde je novac. Jedan od njih je rekao: „Da li znaš poreklo tog novca? To je teško zarađen novac ljudi i trebalo bi ga vratiti ljudima.” Prizor njegovog ružnog lica mi je izazvao mučninu. Taj novac je zarađen vrednim radom Božjeg izabranog naroda, zahvaljujući Božjoj blagodati i zatim Mu je priložen. Bilo je logično da su ti prilozi za Boga. To nije imalo bilo kakve veze sa „teško zarađenim novcem ljudi”. To je bila drska laž! To ponašanje policije KPK mi je omogućilo da jasnije vidim njeno zlo. Gadili su mi se i prezirala sam ih. Tada sam poželela da ih još više ignorišem. Pošto sam i dalje odbijala da govorim, dva policajca su me na smenu šamarali, toliko da nisam mogla da izbrojim. Kada bi se umorili, udarali bi me plastičnom fasciklom. Vrtelo mi se u glavi, vid mi se zamaglio, a lice me je peklo od bola. Onda bi koristili električni pendrek da me šokiraju preko lisica. Struja je proletela kroz moje telo i činilo se da mi je svaki nerv obamro. Bilo je gore nego da sam mrtva. Ali, nisu popuštali, šutirali su me po nogama sa svojim tvrdim cipelama i gazili su mi stopala svojim petama. Bilo je veoma mučno. Bila sam potpuno iscrpljena od batina i mučenja, a u glavi mi se okretalo kao da sam na ivici smrti. Neprekidno sam se molila Bogu, molila sam Ga da mi dȃ odlučnosti da izdržim patnju i da ostanem postojana u svom svedočenju. Nakon molitve, na pamet mi je pala jedna himna Božjih reči, pod nazivom „Kako se usavršiti”: „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. Kad se Bog od tebe sakrije, moraš biti u stanju da veruješ u Njega i da Ga slediš, da očuvaš svoju raniju ljubav i da joj ne dozvoliš da posustane, niti da se rasprši. Ma šta Bog činio, moraš se potčiniti Njegovom naumu i biti spreman da prokuneš svoje telo, umesto da se žališ na Njega. Kad si suočen s kušnjama, moraš udovoljiti Bogu, čak i ako u sebi gorko plačeš ili se nevoljno rastaješ od nekog voljenog predmeta. Jedino je ovo prava ljubav i vera” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Da, zaista. Moje telo je patilo u izvesnoj meri tokom mučenja, ali Bog je usavršavao moju veru kroz to okruženje patnje. Ma kako me policija mučila i ma kako brutalno postupala, morala sam da se oslonim na Boga i ostanem postojana u svom svedočenju za Njega. Onda mi je taj policajac naredio da ustanem, ali nisam mogla jer sam bila vezana lisicama za naslon stolice. Mogla sam samo da se savijem u struku, sa sve stolicom od preko 14 kg koja visi na mojim ručnim zglobovima. Onda je taj policajac snažno prodrmao stolicu, zbog čega su se lisice duboko zarile u moje zglobove. Bilo je neverovatno bolno. Sa zlonamerniim osmehom je rekao: „Sama si kriva, ne možeš nas da kriviš.” Zatvorila sam oči i pokušala da se izborim sa bolom, dok je njihov manijački smeh odzvanjao po prostoriji. Kako sam samo prezirala taj čopor demona.

Do tog momenta sam bila vezana lisicama za stolicu ceo dan i celu noć. Glava me je ubijala, a leđa su me bolela. Osećala sam se kao da se raspadam i nisam znala koliko još mogu da podnesem. Zato sam neprekidno prizivala Boga u svom srcu: „Dragi Bože! Ne znam koliko još mogu da izdržim. Molim Te, daj mi veru i snagu. Ma kakve me poteškoće snađu, želim da ostanem postojana u svom svedočenju.” Nakon molitve, na um mi je pao jedan odlomak Božjih reči: „Moje delo među grupom ljudi poslednjih dana predstavlja poduhvat bez presedana, te stoga svi ljudi moraju da, zarad Mene, istrpe poslednje stradanje, kako bi čitav kosmos bio ispunjen Mojom slavom. Razumete li Moju nameru? Ovo je poslednji zahtev koji postavljam pred čoveka, što znači da se nadam da su svi ljudi u stanju da snažno i glasno svedoče o Meni pred velikom crvenom aždajom, da se poslednji put žrtvuju za Mene i da poslednji put ispune Moje zahteve. Jeste li zaista u stanju da to učinite?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 34. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Mogla sam da osetim Božju nadu i ohrabrenje kroz Njegove reči. Usred ove poteškoće sam morala da svedočim pred Sotonom. Morala sam da istrpim bol i patnju, da ostanem postojana u svom svedočenju i da ponizim Sotonu. Uz usmeravanje Božjih reči, osećala sam se kao da je Bog stalno uz mene. Delovalo je da se bol malo smanjio. Nakon noći premlaćivanja i mučenja, bila sam sva modra. Moje lice je bilo prekriveno modricama, moja stopala su otekla i bila sam veoma slaba. Policajcu koji je radio u sledećoj smeni je bilo dosta i rekao je: „Momci su preterali. Seljacima je dovoljno teško da zarade za život, a sada im je sav novac oduzet.”

Trećeg dana je komesar došao da me ponovo ispita u vezi sa mojom verom, kao i gde su onih 250.000 juana. Rekla sam: „Tih 250.000 juana su sklonjeni. Taj novac što ste uzeli pripada mojoj porodici.” Komesar se odmah okrenuo osobi koja je zapisivala i rekao: „Nemoj to da pišeš.” Rekla sam: „Zašto da ne piše?” Besno je ustao sa stolice, lupio šakom o sto i viknuo: „Ko vodi istragu ovde? Kako se zove osoba koja je uzela novac? Gde je otišla?” Kada nisam odgovorila, zarežao je: „Ako mi sada ne odgovoriš, postaraću se da tvoja deca nikada ne nađu posao. Nema šanse da tvoja porodica preživi ovo!” To me je zaista zabrinulo. Moja deca su još bila mlada. Kada bi ih Komunistička partija lišila posla, kako bi se oni snašli u budućnosti? Nakon molitve, pomislila sam na Božje reči: „Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Nakon razmišljanja o Božjim rečima, bila sam mnogo smirenija. Budućnost moje dece je bila u Božjim rukama i velika crvena aždaja se tu ništa nije pitala. Morala sam da se oslonim na Boga i ostanem postojana u svom svedočenju. Što se tiče budućnosti moje dece i života moje porodice, Bog je još davno sve to predodredio. Bila sam voljna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima.

Četvrtog dana je došao moj sin u pratnji načelnika javne bezbednosti. Kada je moj sin video kako mi je lice u modricama i otečeno, počeo je da plače i rekao je: „Mama, ne brini. Nećemo sada praviti svadbu, a naći ću način da pozajmim novac da ti platim kauciju.” Grozno sam se osećala kada je to rekao i zadrhtala sam iznutra. Komesar je onda naredio načelniku javne bezbednosti da se i on uključi u rad kako bi se problem sa novcem razrešio, nakon čega je lukavo dodao: „Imaju li oni rođake? Nateraj ih da im pozajme novac.” Načelnik javne bezbednosti je klimnuo glavom, poklonio se i rekao: „Idem tamo da pričam sa njenim bratom i sestrom i da nateram njenog muža da smisli nešto.” Videvši koliko su pohlepni, besno sam rekla: „Nisam u kontaktu sa svojim bratom i sestrom. Ne uvlačite njih u ovo.” Jedan drugi policajac je viknuo: „Zar na priznanici ne piše 250.000? Pronašli smo samo 120.000, tako da moraš nekako da nadoknadiš razliku.” Bila sam pritisnuta uza zid, pa sam rekla: „Onda jednostavno prodajte našu kuću.” Načelnik javne bezbednosti me je prezrivo pogledao i rekao: „Tvoja kuća ne vredi mnogo. Da li stvarno misliš da možeš da nadoknadiš razliku tako što ćeš je prodati?” Kada je taj policajac to čuo, nastavio je da maltretira mog sina da pozajmi pare. Moj sin nije imao izbora, već da se složi i otišao je sa suzama u očima. Pobesnela sam i pomislila: „Velika crvena aždaja je krajnje ogavna. Uvek tvrdi da je za versku slobodu, ali u stvarnosti potiskuje, hapsi i brutalno postupa prema vernicima. Koristi sva moguća sredstva da krade naš novac i pljačka Božje priloge, što ljude ostavlja siromašnima.” Jasno sam videla kako je velika crvena aždaja običan demon koji se opire Bogu i koji brutalno postupa prema ljudskom rodu. Sve to je ojačalo moju odlučnost da sledim Boga do samog kraja. Nisam mogla, a da ne počnem da pevam himnu u sebi: „Kroz kušnje i nevolje, konačno sam se probudio. Video sam da je Sotona ogavan, okrutan i zao. Plamen gneva zapaljen je u mom srcu. Zavetovao sam svoj život da se pobunim protiv velike crvene aždaje i svedočim o Bogu” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Zaklinjem se na odanost Bogu do smrti”). Ma kako brutalno Sotona bude postupao prema meni, ostaću postojana u svom svedočenju i poniziću Sotonu.

Tokom sledećih nekoliko dana, koristili su različite oblike mučenja. Vezali bi me lisicama za stolicu i nisu mi davali da spavam niti da jedem, dok su i dalje insistirali da im dam informacije u vezi sa novcem. Živci su mi se kidali sve to vreme. Osmog dana, pošto komesar još uvek nije mogao da izvuče odgovor od mene, ponovo je doveo mog sina i rekao mu da me neće pustiti dok ne prikupi 130.000 juana. Sa zabrinutim izrazom lica, moj sin je rekao da nije uspeo da pozajmi novac. Besno sam rekla: „Mi smo obični seljaci i mom mužu već godinama nije dobro. Kako da stvorimo toliki novac?” Komesar me je ignorisao, ljutito je pogledao mog sina i rekao: „Vrati se i pronađi način.”

Desetog dana su shvatili da od mene neće izvući nikakve vredne informacije, pa su me pustili kući. Dok sam odlazila, upozorili su me da im što pre dam razliku do 250.000. Takođe su rekli: „Što se tiče tog što vam je rekao da čuvate novac, ako nam ga pronađeš, vratićemo ti tvoj novac.” Pomislila sam: „Jasno znaju da novac koji su uzeli pripada mojoj porodici, a ne crkvi, pa sada to samo koriste da me prisile da potkažem svoju braću i sestre. Ali to se nikada neće desiti.” Tek kasnije sam saznala da je moj sin platio policiji 80.000 juana za moje oslobađanje.

Mi ni pre nismo bili bogati, pa kada nam je policija oduzela ušteđevinu, naši životi su postali još teži. Već sam patila od tremora ruku, a stanje se pogoršalo nakon mučenja od strane policije. Čak nisam mogla ni da pripremim obrok, a kamoli da izađem i radim, a još manje su bile šanse da moj muž radi. Bez ikakvog izvora prihoda, jedva smo imali dovoljno novca da kupimo povrće, brašno i dnevne potrepštine. Jednom prilikom sam želela da kupim toalet papir, ali nisam imala dovoljno novca. Komunistička partija nas je skinula do gole kože i ostavila nas bez dovoljno sredstava da preživimo. Kako smo mogli tako da živimo? Razmišljajući o tome, postala sam utučena. Povrh svega, policija nas je svako malo zvala i tražila da dođemo. Došlo je do toga da je zvuk zvonjave telefona u meni izazivao nervozu. Da stvari budu još gore, naši rođaci i prijatelji su bežali od nas kao od kuge, da ne bi bili upleteni. A ljudi u selu su nas stalno osuđivali. Postajala sam izmučena i utučena, mislila sam da ne mogu više da podnesem i odlazila bih sama na njivu da se isplačem. Dok sam plakala, pomolila sam se Bogu i rekla: „Dragi Bože! Osećam se tako slabo u ovoj situaciji i ne znam kako da se izborim s tim. Molim Te da me usmeriš i da mi daš veru i snagu.” Nakon molitve sam pomislila na jedan odlomak Božjih reči: „Da put kojim nas Bog vodi ne ide pravo gore, već vijuga i pun je rupa; Bog nadalje kaže da što je put kamenitiji, to on bolje otkriva naša srca puna ljubavi. Niko od nas ne može da započne takav put. Do sada sam hodao mnogim krševitim, varljivim stazama i pretrpeo velike muke; ponekad sam čak bio toliko fatalno pogođen tugom da sam imao želju da vrištim, ali ostao sam na ovom putu do današnjeg dana. Uveren sam da je to put kojim Bog vodi, tako da podnosim muke svih patnji i nastavljam dalje. Jer ko može da pobegne od onoga što je Bog odredio? Ne tražim nikakve blagoslove; sve što tražim jeste da budem u stanju da hodam putem kojim treba da hodam prema Božjim namerama. Ne tražim da oponašam druge, da idem putem kojim oni idu; sve što tražim jeste da ispunim Svoju posvećenost da do kraja hodam putem koji mi je namenjen” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Dok sam čitala Božje reči, suze su mi tekle niz lice. Shvatila sam da verovati u Boga i slediti Ga u zemlji kojom vlada Komunistička partija mora da dovede do svih mogućih poteškoća i ugnjetavanja. Možda smo izgubili našu ušteđevinu i našli se u tako teškim okolnostima zbog mog hapšenja i progona od strane partije, ali i to je Bog dozvolio. Morala sam da se pokorim i ostanem postojana u svom svedočenju za Boga kako bih ponizila Sotonu kroz ovu poteškoću.

U danima koji su sledili, moj muž i ja smo jedno drugom pružali podršku i ohrabrenje i često smo zajedno pevali himne. Kasnije su naša braća i sestre pokušali da nam pomognu. Neki su nam dali pare, dok su nam drugi dali stvari koje su nam bile potrebne. Neki drugi su nas podržali svojim besedama. Božja ljubav i Njegove reči su bili to što nas je usmeravalo u tim najmračnijim danima.