Trenutno sam odgovoran za rad na video materijalima crkve. Kada sam počinjao, nakon određenog perioda vežbe, dokučio sam neka načela i unapredio neke svoje veštine. Ubrzo sam često uočavao probleme u našem radu i u diskusijama o radu drugi su često prihvatali moje predloge. Nakon nekog vremena, postao sam pomalo umišljen. Sve više sam verovao u sebe, osećajući da imam kov, prilično jasno razumevanje načela i sveobuhvatan pogled na probleme. Iako nisam bio starešina crkve, niti sam bio zadužen za neki značajan rad, smatrao sam da nije loše što mogu da upravljam projektima našeg tima.

Primetio sam da je moj saradnik, brat Džastin, već neko vreme pasivan u svojoj dužnosti. Uvek sam preuzimao inicijativu u našim diskusijama o radu i timskom učenju, a njega sam prezirao jer nije nosio svoje breme. Dok smo diskutovali o radu, često sam ignorisao Džastinove predloge i odbijao njegova gledišta. Mislio sam: „Radimo zajedno, ali na kraju uglavnom opet odaberemo moje ideje, pa tako mogu i sam da radim stvari.” Nakon nekog vremena, potpuno sam preuzeo Džastinove odgovornosti. U našim diskusijama o radu, kada ostali ne bi prihvatili moje predloge, neprestano bih naglašavao da je moje stanovište ispravno, a ponekad bih iznosio pravila ili doktrine kao dokaz kako bih privukao njihovu pažnju da me slušaju. Nakon toga, postajao bih pomalo nesiguran, osećajući da stalno teram druge da me slušaju. Zar to nije pokazivanje nadmene naravi? Ponekad bih pokušavao da prihvatim tuđe predloge, ali na kraju bi moje razmišljanje i dalje bilo dokazano kao tačno, pa bih postajao još samouvereniji. Čak i kad bih ponekad shvatio da pokazujem nadmenu narav, ne bih to uzimao previše k srcu. Mislio sam: „Možda sam malo nadmen, ali takođe sam i u pravu! Moj cilj je samo da dobro obavimo posao, tako da malo nadmenosti ne bi trebalo da bude problem, zar ne?” Tokom tok perioda nisam bio zadovoljan ničim što su drugi radili. Mislio sam da nisu dovoljno vešti i da ne uzimaju u obzir širu sliku. Kad njihove ideje nisu bile iste kao moje, odbijao bih ih bez razmišljanja i gledao bih na njih sa visine. Jednom je video koji je jedna sestra producirala prošao kroz nekoliko rundi montaže i još uvek nije bio dobar. Umesto da je pitam da li je naišla na neke poteškoće, odmah sam počeo da je grdim: „Jesi li uopšte pazila? Zar ne možeš prosto da pogledaš šta su drugi radili i da učiš od njih?” Ponekad, kad bi braća i sestre podelili ideju za pravljenje videa, odmah bih je odbio, pre nego što sam uopšte shvatio o čemu su pričali. Kao rezultat toga, sva braća i sestre su se plašili da rade sa mnom i nisu se čak usuđivali ni da mi pošalju gotove video materijale da ih pogledam. Jednom prilikom je jedna sestra prikupila materijale i planirala timsko učenje. Bacio sam pogled i bez ikakvih konsultacija sa drugima, potpuno sam omalovažio materijale koje je pronašla, govoreći da nisu vredni proučavanja. U stvarnosti, iako materijali za učenje koje je pronašla nisu bili savršeni, bili bi od pomoći za izgradnju određenih veština. Jedna sestra je kasnije istakla da je to što radim stvari, a ne konsultujem se ni sa kim, znak nadmene naravi. Tada uopšte nisam poznavao sebe, misleći da sam samo propustio da pitam za mišljenja i da će biti dovoljno da ubuduće obratim pažnju na to. Čak sam pomislio: „Ja sam taj koji se hvata u koštac i rešava većinu problema u našem radu. Ja imam poslednju reč u većini stvari, velikih i malih, tako da bi bez mog nadgledanja, rad našeg tima bio u haosu. Iako tehnički sarađujem s drugima, zapravo sam više kao nadzornik tima.” Zbog te misli sam osećao kao da sam drugačiji od drugih, kao da sam za kormilom. Zbog toga sam bio još nadmeniji. Jednom smo nekoliko sestara i ja zakazali sastanak sa drugim timom kako bismo diskutovali o radu, ali nešto je iskrslo u poslednjem trenutku i nisam mogao da prisustvujem, pa sam im rekao da idu bez mene. Na moje iznenađenje, uspaničile su se čim su čule da ja ne mogu da idem. Rekle su da ne mogu same da preuzmu tu odgovornost, pa će sačekati dok ne budem imao vremena.

Nakon toga, jedna sestra mi je rekla: „Ti sada imaš poslednju reč za sve što tim radi, veliko i malo. Kad neko naiđe na problem, on ne traga za istinom, već se oslanja na tebe. Oseća da ne može bez tebe. Zar ne misliš da bi trebalo da promisliš o sebi? Ne možemo dalje ovako!” Nakon što je to rekla, dugo nisam mogao da se smirim. Razmišljao sam: „Moja braća i sestre osećaju da ne mogu bez mene; sve mora da ide preko mene. Zar to nije kontrolisanje tima? To je ponašanje antihrista! Ali u svemu što sam radio, namere su mi bile samo da dobro obavimo posao. Kako je moglo da ispadne ovako? Kako to da shvatim na najbolji način?” Osećajući se zbunjeno i negativno, podelio sam svoje stanje sa Bogom, moleći Ga za prosvećenje i vođstvo. Zatim su mi ostali poslali odlomak Božjih reči koji razotkriva naravi antihrista, koje su se zaista podudarale s mojim stanjem. Bog kaže: „Najčešća pojava antihristove kontrole sastoji se u tome da u svojoj sferi vlasti on jedini ima konačnu reč. Ako nije prisutan, niko se ne usuđuje da donosi odluke niti da išta rešava. Bez njega, drugi postaju poput izgubljene dece, neuki u pogledu toga kako da se mole, kako da traže ili da se jedni s drugima savetuju, ponašajući se poput marioneta ili mrtvaca. (…) Antihristova strategija je u tome da uvek deluje sasvim novo i jedinstveno i da iznosi grandiozne tvrdnje. Ma koliko da su tuđe izjave tačne, on će ih odbaciti. Čak i ako su predlozi drugih ljudi u skladu sa njegovim sopstvenim idejama, ukoliko ih on sȃm nije prvi izneo, nikad ih neće priznati niti usvojiti. Naprotiv, učiniće sve što je u njegovoj moći da ih obezvredi, a zatim da ih negira i osudi, kritikujući ih uporno sve dok osoba koja je dala te predloge ne oseti da su njene ideje bile pogrešne i ne prizna sopstvenu grešku. Tek tada će antihrist od toga napokon dići ruke. Antihristi uživaju u tome da sebe ustoličavaju dok druge omalovažavaju, sa ciljem da druge nateraju da ih obožavaju i stavljaju u središte zbivanja. Jedino sebi dopuštaju da zablistaju, dok drugi mogu samo da stoje u senci. Sve što oni kažu ili učine je ispravno, a pogrešno sve što potiče od drugih. Često iznose sasvim nova gledišta kako bi negirali tuđa gledišta i postupke, pronalazeći greške u tuđim predlozima i ometajući i odbacujući tuđe predloge. Na taj način, drugi ljudi moraju da ih slušaju i da postupaju saglasno njihovim planovima. Ove metode i strategije koriste kako bi te uporno poricali, napadali i navodili da osetiš kako si nesposoban, pokoravajući te time sve više sebi i navodeći te da im se diviš i više ih ceniš. Tako u potpunosti dospevaš pod njihovu kontrolu. Ovo je proces kojim antihristi potčinjavaju i kontrolišu ljude” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”). Nakon što sam to pročitao, uporedio sam sebe sa onim što je Bog rekao. Bio sam odgovoran za rad tima tokom čitavog tog perioda, ali ostali i dalje nisu mogli da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa načelima, već su me, umesto toga, pitali za sve što su radili. Nisu se usuđivali da donose bilo kakve konačne odluke ili komuniciraju sa drugim timovima bez mene. Sve sam ih sputavao. Zar im nisam nanosio štetu? Šta sam to uradio i rekao što je dovelo do takvog ishoda? Bilo da smo diskutovali o radu ili razmatrali ideje, ako je neko imao drugačije stanovište od mog, nalazio bih niz razloga da ga odbacim, nikada ne razgovarajući u zajedništvu o istina-načelima. Nisam uzdizao Boga niti svedočio o Njemu, samo sam terao sve da me slušaju. Kad bih pomislio da je nešto ispravno, postajao bih agresivan i nadmoćan. Bio sam ohol svaki put kad bih primetio nedostatke u veštinama drugih ljudi i bio sam kako otvoreno, tako i prikriveno snishodljiv. Želeo sam sve da nateram da me slušaju i ako to nisu radili, naglašavao bih da sam vešt i da razumem načela. Nakon dužeg vremena stalnog negiranja i obezvređivanja drugih i uzdizanja sebe, sva braća i sestre su osećali da nisu dovoljno dobri i da nemaju tako sveobuhvatno stanovište kao ja, pa bi dolazili da me pitaju za sve. Istinski razmišljajući o tome, često su planovi koje su predložili bili sasvim u redu. Čak i ako nisu bili potpuno savršeni, i dalje sam mogao da pomognem da se poboljšaju. Ali umesto toga, insistirao sam na tome da sam u pravu i odbijao ideje drugih, misleći da to činim za dobrobit našeg rada. Bio sam tako nadmen i bez samosvesti!

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Jednom kada ljudi postanu nadmeni po prirodi i suštini, često su buntovni prema Bogu i opiru Mu se, ne obaziru se na Njegove reči, stvaraju predstave o Njemu i čine stvari kojim Ga izdaju, kao i stvari koje njih same uzdižu i svedoče im. Kažeš da nisi nadmen, ali zamisli da ti je data crkva i da ti je omogućeno da je vodiš; zamisli da te nisam orezivao i da te niko u Božjoj porodici nije kritikovao niti ti pomagao: pošto bi je neko vreme vodio, naveo bi ljude da ti padnu pred noge i da ti budu poslušni, pa čak i da ti se dive i obožavaju te. A zašto bi ti to uradio? To bi bilo određeno tvojom prirodom; to bi jednostavno bilo prirodno otkrovenje. Nemaš nikakve potrebe da učiš to od drugih, niti oni imaju potrebe da te podučavaju. Nisu ti potrebni drugi da te poduče niti da te primoraju da to uradiš; takva situacija prirodno nastaje. Cilj svega što radiš jeste da te ljudi uzdižu, da te hvale, obožavaju, budu ti poslušni i u svemu te slušaju. To što ti je omogućeno da budeš vođa prirodno rađa ovakvu situaciju i ona se ne može promeniti. A kako nastaje ta situacija? Određuje je čovekova nadmena priroda. Ispoljavanje nadmenosti je pobuna i otpor Bogu. Kada su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni, teže tome da osnivaju sopstvena nezavisna carstva i da rade stvari kako im se prohte. I druge uzmu u svoje ruke i uvuku u svoje naručje. Sposobnost ljudi da čine tako nadmene stvari dokaz je da je suština njihove nadmene prirode zapravo Sotonina suština; suština arhanđela. Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu za Boga mesta više nema i Bog biva skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđeli. Ako imaš takvu sotonsku nadmenu prirodu, u tvom srcu za Boga nema mesta. Čak i ako veruješ u Boga, Bog te više neće prepoznati, smatraće te zlom osobom i eliminisaće te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). Iz Božjih reči sam naučio da me je moja nadmena priroda sprečavala da sarađujem sa braćom i sestrama. Shvatio sam da je ova nadmena, samohvalisava priroda došla prirodno, tako da nisam morao ništa posebno da radim niti da učim, a mogao sam da nateram sve da me slušaju. Razmišljajući o vremenu dok sam obavljao svoju dužnost sa drugom braćom i sestrama, bilo da smo predlagali ideje za video ili organizovali rad, uvek sam mislio da imam najbolje ideje. Kada sam primetio da je Džastin pasivan u svojoj dužnosti, nisam mu pomogao kroz deljenje istine. Umesto toga, snishodljivo sam ga posmatrao u svom srcu jer je bio lošeg kova i nije nosio breme i jednostavno sam preuzeo potpunu kontrolu nad svime, kao da sam ja bio jedini koji može da obavi posao i niko osim mene. Kada sam video oblasti u kojima drugima nedostaju određene veštine, prezirao sam ih zbog nedostatka kova i razumevanja, kao da je moje razumevanje najtačnije i da ja najbolje poznajem načela. Uvek sam omalovažavao druge i stavljao sebe na pijedestal, predstavljajući im svoje misli i stavove kao da su istina. Nakon nekog vremena, ostali su počeli da osećaju da ne mogu ništa da urade sami, do te mere da su mi se obraćali za sve, potpuno se oslanjajući na mene. Ako me nije bilo, nisu smeli da nastave. U Božjim rečima sam pročitao: „Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu za Boga mesta više nema i Bog biva skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđeli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). Suočen sa otkrivenjem Božjih reči, osećao sam stid i krivicu. Shvatio sam da imam vrlo ozbiljan problem. Stavio sam sebe na pijedestal, uvek misleći da imam darove i kov, da nisam obična osoba. Mislio sam da sam prirodno nadaren da budem glavni, da budem kapetan broda, a da drugima nedostaje kov i da treba da me slušaju. Uplašio sam se i smučilo mi se dok sam razmišljao o tim svojim mislima i idejama. Zaista nisam imao stida! Radili smo zajedno da bismo obavili svoje dužnosti, svi smo prihvatali Božje vođstvo i pokoravali se istina-načelima, ali ja sam sve terao da prihvate moje vođstvo i pokoravaju se meni. Zar nisam zauzeo pogrešan položaj? Postao sam toliko nadmen da sam izgubio razum. U „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”, Bog kaže: „Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). U svom srcu, uvek sam osećao da sam na višem nivou od ostatka tima i uvek sam se postavljao iznad druge braće i sestara. Stajao sam na pogrešnom mestu – stavio sam sebe na pijedestal. Ta misao me je stvarno uznemirila i uplašila. Odmah sam se pomolio, „Bože, previše sam nadmen i siguran u sebe. Uvredio sam Tvoju narav, a da nisam bio svestan toga. Želim da se pokajem, da zauzmem mesto koje mi pripada i da valjano obavljam svoju dužnost.” Moj nadzornik je kasnije došao da razgovara sa mnom. Rekao je da je nekoliko braće i sestara pomenulo da su radeći sa mnom osećali da ih sputavam. Rekli su da sam prezirao druge, snishodljivo ih posmatrao i uvek odbijao tuđe ideje, a neki su čak govorili: „Viđao sam i ranije nadmene ljude, ali nikada nekog toliko nadmenog.” Te reči su me pogodile direktno u srce. Nikada nisam zamišljao da su me braća i sestre doživljavali kao takvu osobu da sam ih toliko sputavao i povređivao. Tokom nekoliko dana nakon toga, osećao sam kao da mi je neko zabio nož u srce. Pogotovo dok smo diskutovali o našem radu, kada se niko drugi nije usudio da progovori, a atmosfera je bila posebno hladna, osećao sam da me još više osuđuju. Znao sam da je sve to u potpunosti zbog toga što sam ih sputavao. U svom bolu i muci, došao sam pred Boga u molitvi, tražeći od Njega da me usmeri i vodi ka pravom promišljanju o sebi i ulasku.

U svojim duhovnim predanostima, pročitao sam jedan odlomak Božjih reči pomoću kojeg sam bolje razumeo sebe. Božje reči kažu: „Pojedini vođe nikad ne deluju u skladu s načelima, već su sami sebi zakon, svojevoljni su i plahoviti. Njihova braća i sestre im to mogu napomenuti sledećim rečima: ’Retko se konsultuješ bilo s kim pre no što nešto preduzmeš. O tvojim sudovima i odlukama saznajemo tek nakon što ih doneseš. Zašto ni sa kim ne razgovaraš o njima? Zašto nas unapred ne obaveštavaš o odlukama koje donosiš? Čak i ako je to što radiš ispravno i ako si boljeg kova od nas, ipak bi trebalo da nas najpre obavestiš o tome. U najmanju ruku, imamo pravo da znamo šta se dešava. Time što se uvek ponašaš kao da si sam sebi zakon, ti koračaš putem antihrista!’ A šta bi ti vođa na to odgovorio? ’U svojoj kući, ja sam gazda. O svim stvarima, velikim i malim, odlučujem ja. Tako sam navikao. Kad neko iz moje šire porodice ima neki problem, on dolazi kod mene i traži da odlučim šta treba učiniti. Oni znaju da sam dobar u rešavanju problema. Zato sam upravo ja zadužen za poslove svoje porodice. Kad sam prišao crkvi, mislio sam da više neću morati da se bavim ovozemaljskim stvarima, ali onda su me izabrali za vođu. Šta ja tu mogu – tako mi je suđeno. Bog mi je podario tu sposobnost. Rođen sam da donosim odluke i da govorim drugima šta da rade.’ Ovde se podrazumeva da su oni na neki način predodređeni da budu zvaničnici, dok su drugi rođeni da budu pešadinci i robovi. Smatraju da je njihova poslednja, dok svi ostali treba da ih slušaju. Čak i kada braća i sestre uvide problem kod takvih vođa i ukažu im na to, oni to neće prihvatiti, niti će prihvatiti orezivanje. Boriće se i pružati otpor sve dok braća i sestre ne zatraže njihovu smenu. Za sve to vreme, takav će vođa ovako razmišljati: ’Budući ovako čvrstog kova, suđeno mi je da budem glavni gde god da se pojavim. A vi ćete, shodno vlastitom kovu, uvek biti robovi i sluge. Suđeno vam je da primate naređenja od drugih ljudi.’ Kakvu narav oni otkrivaju time što često ovako govore? Očigledno je da se radi o iskvarenoj naravi, aroganciji, samoljublju i krajnjem egoizmu, ali oni sve to besramno pokazuju i razmeću se time kao da im je to jača strana i neka naročita prednost. Kad neka osoba u sebi otkrije iskvarenu narav, ona treba da razmisli o sebi, da spozna svoju iskvarenu narav, te da se zatim pokaje i pobuni protiv takve naravi, i treba da stremi ka istini sve dok ne bude u stanju da deluje u skladu s načelima. Ali, takvi vođe ne postupaju tako. Umesto toga, oni ostaju nepopravljivi i uporno se drže vlastitih gledišta i metoda. Na osnovu takvih ponašanja, može se videti da oni uopšte ne prihvataju istinu i da ni u kom slučaju nisu ljudi koji streme ka istini. Ne slušaju nikoga ko ih razotkriva i ko ih orezuje, već za sebe uvek imaju opravdanje: ’E pa, naprosto sam takav! To se zove stručnost i talenat – ima li ih iko od vas? Suđeno mi je da budem glavni. Kud god da krenem, svuda sam vođa. Navikao sam da moja reč bude poslednja i da o svemu samostalno odlučujem, bez konsultacija s drugim ljudima. Jednostavno sam takav i u tome je moj lični šarm.’ Nije li ovo razuzdana bestidnost? Oni ne priznaju da im je narav iskvarena i očito ne priznaju Božje reči koje čoveku sude i razotkrivaju ga. Naprotiv, oni svoje jeresi i zablude smatraju istinom i pokušavaju da sve ostale nateraju da ih prihvate i poštuju. U dubini duše, veruju kako u Božjoj kući treba da vladaju oni, a ne istina, da u njoj oni treba da donose odluke. Zar to nije drska bestidnost?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”). Bilo me je sram da se suočim sa tim otkrivenjem iz Božjih reči. Zar se nisam upravo tako ponašao? Imao sam neke veštine i delovalo je kao da imam malo inteligencije i kova, pa sam mislio da bi trebalo da imam poslednju reč. Meni se činilo da ostala braća i sestre ništa nisu mogli da urade kako treba i nisam ozbiljno shvatao čak ni kada bi mi neko ukazao na moje probleme. Mislio sam da sam nadmen samo zato što imam kov i što su moji predlozi ispravni. Uopšte nisam poznavao sebe. U stvari, mnogo puta nisam ispravno sagledao problem niti sam uzimao u obzir širu sliku, kao onda kada sam odbacio materijale za učenje koje je sestra prikupila, smatrajući ih beskorisnim, dok su drugi smatrali da imaju neku vrednost i dali su neke dobre predloge. Iako sam u nekim stvarima imao ispravnu ideju, nije trebalo da nateram druge da je prihvate samo zato što sam nadmen. Trebalo je da razgovoram u zajedništvu o načelima i o svom ličnom shvatanju i stanovištima. Tada, ako bi svi smatrali da je ono što kažem prikladno, prirodno bi to prihvatili. Umesto toga, bio sam nadmen i samouveren, nisam video kvalitete drugih, niti sam promišljao o sebi. Često sam u sebi pravio proračune po pitanju stvari za koje sam doneo dobre odluke i koje probleme sam otkrio i rešio u našem radu. Što sam više računao ta postignuća, to sam više osećao da sam bolji od drugih. Moja nadmenost je rasla i sve više sam snishodljivo posmatrao druge ljude. Čak sam mislio da sam stvoren za ulogu nadzornika, pa sam bio uzvišen i moćan i želeo sam da imam poslednju reč u svemu. Bio sam tako nadmen i nerazuman i ni najmanje nisam promenio svoju sotonsku narav. Nisam mogao čak ni da se normalno slažem s ostalima. Zbog čega sam morao da budem nadmen? Biti toliko zadovoljan sobom zaista je bilo patetično! Osvrćući se na sve to, uvideo sam koliko sam bio agresivan i nadmoćan i bio sam prepun kajanja.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Da li biste rekli da je čoveku teško da ispunjava svoju dužnost u skladu sa merilom? U stvari, i nije; ljudi samo moraju da budu sposobni da zauzmu ponizan stav, da poseduju malo razuma i da usvoje odgovarajući položaj. Koliko god da si obrazovan, koje god nagrade da si osvojio, šta god da si postigao, i koliko god da su tvoj status i položaj možda visoki, moraš da se odrekneš svih tih stvari, moraš da prestaneš da pametuješ – sve to ne znači ništa. Koliko god te slavne stvari bile velike, u Božjoj kući ne mogu biti više od istine, jer površne stvari nisu istina i ne mogu zauzeti njeno mesto. Moraš biti jasan po tom pitanju. Ako kažeš: ’Vrlo sam nadaren, imam vrlo oštar um, imam brze reflekse, brzo učim i imam izuzetno dobro pamćenje, tako da sam kvalifikovan da donesem konačnu odluku’, ako uvek koristiš te stvari kao kapital i ako misliš da su dragocene i pozitivne, onda je to problem. Ako ti sve to okupira srce i ako se ukoreni u tvom srcu, biće ti teško da prihvatiš istinu – a posledice toga su nezamislive. Stoga, prvo moraš da ostaviš sve to po strani i da se odrekneš svih tih stvari koje voliš, koje ti izgledaju lepo, koje su ti dragocene. Te stvari nisu istina; naprotiv, one mogu da spreče tvoj ulazak u istinu. Sada je najhitnije da obavezno potražiš istinu dok obavljaš svoju dužnost i da postupaš u skladu sa istinom, tako da tvoje obavljanje dužnosti bude u skladu sa merilom jer je vršenje dužnosti u skladu sa merilom tek prvi korak na putu život-ulaska. Šta u ovom slučaju znači ’prvi korak’? Znači započeti putovanje. U svemu postoji nešto sa čim se započinje putovanje, nešto što je najosnovnije, najtemeljnije, a postizanje obavljanja dužnosti u skladu sa merilom jeste put život-ulaska. Ako način na koji obavljaš svoju dužnost samo deluje prikladno, ali nije u skladu sa istina-načelima, onda svoju dužnost ne obavljaš u skladu sa merilom. Kako onda čovek treba da radi na tome? Na tome se mora raditi i moraju se tražiti istina-načela; ključno je biti opremljen istina-načelima. Beskorisno je ako samo popraviš svoje ponašanje i svoju ćud, a ne opremiš se istina-stvarnostima. Možda imaš neki dar ili neku specijalnost. To je dobro. Ali, samo ako ih koristiš u obavljanju svoje dužnosti, znači da ih koristiš na pravi način. Valjano obavljanje dužnosti od tebe ne zahteva da poboljšaš svoju ljudskost ili ličnost, niti da zanemariš svoj dar ili talenat. Nije to ono što se traži. Ključno je da razumeš istinu i da naučiš da se pokoriš Bogu. Gotovo je neizbežno da ćeš pri obavljanju dužnosti otkriti svoju iskvarenu narav. Šta trebaš da uradiš u takvim trenucima? Moraš da tražiš istinu kako bi razrešio taj problem i počeo da postupaš u skladu sa istina-načelima. To kad uradiš, neće ti biti problem da valjano obavljaš svoju dužnost. Kojoj god oblasti da pripada tvoj dar ili specijalnost i u kojoj god oblasti da imaš neko stručno znanje, najprikladnije je da to koristiš u obavljanju dužnosti – jedino se na taj način dužnost valjano obavlja. Jedan deo podrazumeva da se oslanjaš na savest i razum da bi obavljao svoju dužnost, dok se drugi tiče toga da moraš da tragaš za istinom da bi razrešio svoju iskvarenu narav. Ako na taj način vrši svoju dužnost, čovek zadobija život-ulazak i osposobljava se da obavlja svoju dužnost u skladu sa merilom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Razmišljajući o Božjim rečima, naučio sam da Bog ne meri da li čovek obavlja svoju dužnost u skladu s merilom na osnovu toga koliko se čini da je uradio, niti da li je to uradio ispravno, već na osnovu puta koji čovek izabere u svojoj dužnosti i prema tome da li traga za istinom i primenjuje je. Takođe sam naučio da, da bih rešio svoju nadmenu narav i obavio svoju dužnost u skladu s merilom, prvo moram da ostavim po strani te darove i kvalitete na koje sam bio ponosan i da dođem pred Boga da tragam za istinom. Ako bih samo nastavio da se oslanjam na svoj kov i darove u obavljanju stvari, ne tragajući za istinom i ne sledeći načela, Bog to ne bi odobrio bez obzira na to koliko sam toga uradio. Ranije sam omalovažavao druge zbog toga što nisu imali veštine i kov. Kada bih video da prave i najmanju grešku ili nešto ne urade savršeno, bio sam pun prezira i podcenjivao sam ih, kako otvoreno, tako i u sebi. Ali kada su mi se video snimci koje sam producirao više puta vraćali da ih ponovo pregledam i kada su mi drugi davali predloge, niko nije gledao na mene sa visine, već su strpljivo objašnjavali šta treba da se poboljša. Takođe, skoro nikada nisam prihvatao predloge ljudi sa kojima sam sarađivao, i iako neka braća i sestre nisu imali velike darove ni kov, oni su tražili načela u svojoj dužnosti, skromno slušali predloge drugih i mogli su skladno da sarađuju. Upoređujući svoje ponašanje sa njihovim, bilo me je tako sramota. Video sam koliko sam bio manjkav u svom ulasku u istinu. U svojoj dužnosti nakon toga, kada je došlo do neslaganja između mene i drugih, praktikovao sam da ostavim sebe po strani, pokušavajući da umesto toga tražim istina-načela. Video sam to kao priliku da primenim istinu.

Kasnije sam razmatrao jedno pitanje sa nekoliko sestara i imali smo različite ideje. Mislio sam da imam najbolju ideju i razmišljao šta bih mogao da kažem kako bih dokazao da sam u pravu, kako da ih ubedim. Odjednom sam shvatio da ponovo pokazujem nadmenu narav tako što želim da upotrebim sopstveno mišljenje kako bih negirao ideje drugih. Brzo sam se pomolio, tražeći od Boga da me usmeri da ostavim sebe po strani i da slušam predloge drugih. Setio sam se Božjih reči: „U crkvi je moguće da se prosvećenje i usmeravanje od strane Svetog Duha javi bilo kojoj od osoba koje razumeju istinu i koje poseduju moć razumevanja. Ti treba čvrsto da ščepaš to prosvetljenje i prosvećenje Duha Svetoga, da ga u stopu slediš i da prisno sarađuješ s njim. Na taj način, kretaćeš se najispravnijim putem; to je put kojim te vodi Sveti Duh. Naročitu pažnju obrati na to kako Sveti Duh radi u ljudima na koje deluje i kako ih usmerava. Sa drugima treba često da razgovaraš u zajedništvu, da im iznosiš svoje predloge i izražavaš svoje stavove – to je tvoja dužnost i tvoja sloboda. Ako, međutim, na kraju, kad o nečemu treba odlučiti, jedino ti donosiš konačnu presudu, primoravajući sve ostale da rade kako ti kažeš i da poštuju tvoju volju, ti onda time kršiš načela. Treba najpre da saslušaš šta o tome misli većina, pa tek onda da doneseš odluku. Ukoliko predlozi koje iznosi većina nisu u skladu sa istina-načelima, treba da se držiš istine. Jedino takvo postupanje je u skladu sa istina-načelima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatio da je davanje ideja i pravljenje video snimaka moja dužnost, ali odlučivanje o tome koji plan je najbolji nije posao jednog čoveka. Braća i sestre moraju da diskutuju i odluče o tome zajedno, a zatim da izaberu najbolji predlog. Osećao sam se zaista smireno kada sam ta saznanja primenio u praksi. Kada je video bio gotov, iako su drugi na kraju izabrali moju verziju, nisam zbog toga snishodljivo posmatrao te dve sestre. Osećao sam da sam kroz taj proces konačno primenio istinu, a da se nisam vodio svojom nadmenom naravi. Iskusio sam činjenicu da Bog ne gleda samo na to šta je ispravno ili pogrešno; ono što je važnije jeste kakvom se naravi ljudi vode. Ako je neko u pravu, ali pokazuje nadmenu narav, Bog to prezire.

Nakon toga, kad sam ozbiljno počeo da razmatram ideje drugih, shvatio sam da u predlozima moje braće i sestara zapravo ima mnogo aspekata koji bi mogli da se iskoriste; oni su prosto gledali na stvari iz drugačijeg ugla nego ja. Ranije sam uvek mislio da drugi ne vide širu sliku, jer sam gledao stvari samo iz svog ugla i gotovo nikada nisam istinski slušao ideje drugih. Tada sam shvatio da svako ima svoje kvalitete i da postoje stvari koje ja mogu da naučim od njih. Ne želim više da tako gordo verujem u sebe. Umesto toga, spreman sam da lepo sarađujem sa braćom i sestrama, da tragam za istinom, da više slušam njihove predloge i da sarađujem u svojoj dužnosti kako bih je valjano obavljao.