U crkvi sam bio zadužen za rad na produkciji video-zapisa. Nakon perioda vežbanja, dokučio sam neka načela i postao veštiji. Takođe sam bio sklon tome da otkrivam probleme u našem radu i tokom diskusija o radu, drugi su često prihvatali moje predloge. Nakon određenog vremena, postao sam pomalo uobražen. Sve sam više verovao u sebe, osećajući da imam nešto kova, prilično čisto razumevanje načela i sveobuhvatan pogled na probleme. Iako nisam bio crkveni starešina niti zadužen za neki veći rad, shvatio sam da to što mogu da upravljam projektima našeg tima nije loše!

Primetio sam da je moj saradnik, brat Džastin, neko vreme bio pomalo pasivan u obavljanju dužnosti. Uvek sam ja vodio glavnu reč tokom radnih diskusija i timskog učenja i prezirao sam ga što ne nosi teret. Tokom naših razgovora nakon toga, prosto bih zanemario Džastinove predloge i često odbijao njegova gledišta. Mislio sam kako smo u našoj saradnji dospeli do toga da najčešće sprovodimo moje ideje pa bih mogao i sam da radim stvari. Nakon određenog vremena, prosto sam preuzeo deo Džastinovih obaveza. Tokom naših radnih diskusija, kad drugi ne bi prihvatili moje ideje, ja bih neprestano naglašavao da je moj pogled ispravan, a ponekad bih kao dokaz iznosio pravila i doktrine, kao da su načela, da bi me ostali poslušali. Nakon toga bi mi bilo malo neprijatno i osećao bih se kao da uvek prisiljivam druge da me slušaju. Zar to nije bilo pokazivanje nadmenosti? Ponekad bih pokušao da prihvatim predloge drugih, ali bi na kraju ipak moje mišljenje ispalo tačno, pa sam postao još samouvereniji. Ponekad bih uvideo da pokazujem nadmenu narav, ali nisam to primao k srcu. Osećao sam da jesam pomalo nadmen, ali i da sam ipak u pravu. Namera mi je bila da dobro odradimo posao pa stoga nadmenost nije bila veliki problem. U tom periodu, nije mi odgovaralo ništa što su drugi radili. Smatrao sam da nisu dovoljno vešti i da nisu nisu sagledavali širu sliku. Kad bi nešto predložili, ako se to ne bi slagalo s mojim idejama, ja bih to bez razmišljanja odbio i potajno ih gledao s visine. Jednom je snimak koji je producirala jedna sestra nekoliko puta uređivan, ali ipak nije ispao sjajan. Nisam je ni pitao da li je imala nekih poteškoća, već sam samo počeo da je prekorevam: „Da li imalo paziš? Zar ne možeš da vidiš šta rade drugi pa da naučiš iz toga?” Ponekad, kad bi braća i sestre podelile neku ideju za novi snimak, odbio bih je smesta, bez prethodnog razumevanja. Zbog toga, sva braća i sestre plašili su se da rade sa mnom i nisu se ni usuđivali da mi pošalju svoje snimke da ih pogledam. Drugi put je jedna sestra pronašla materijal za organizovanje timskog proučavanja. Ovlaš sam ga pogledao i bez razgovora s bilo kim potpuno sam omalovažio materijal koji je našla, govoreći da nema referentnu vrednost. Zapravo, iako materijal za učenje koji je našla nije bio baš sjajan, ipak bi bio od pomoći za uvežbavanje. Jedna sestra je kasnije istakla da je nadmeno s moje strane što stvari radim ne pričajući ni sam kim o njima. Tada nimalo nisam sebe poznavao i mislio sam da sam samo pogrešio što nisam tražio mišljenje drugih i da će biti dovoljno da u budućnosti samo više obraćam pažnju na to. Čak sam mislio i da sam ja taj koji se najviše nosi sa problemima u našem poslu i rešava ih i da odlučujem o svim stvarima, velikim i malim, i da bi bez mog nadzora, rad našeg tima propao. Iako sam postavljen da radim u paru s nekim, mislio sam da sam ja zapravo nadzornik tima, i po imenu i u praksi. Zbog toga sam smatrao da sam drugačiji od ostalih, da ja upravljam. Postao sam još nadmeniji. Jednom smo dve sestre i ja zakazali sastanak s drugim timom da pričamo o poslu, ali nešto je u poslednjem momentu iskrslo i nisam mogao da mu prisustvujem, pa sam im rekao da idu bez mene. Uspaničile su se čim su čule da ja ne mogu da idem, govoreći da ne mogu da prihvate takvu odgovornost i da će čekati dok ja ne budem imao vremena.

Nakon toga mi je jedna sestra rekla: „Ti sad odlučuješ o svemu u timu, koliko god to malo ili veliko bilo. Kad neko naiđe na problem, ne traga za istinom, već se osloni na tebe. Svi smatraju da ne mogu da rade bez tebe. Zar ne misliš da bi trebalo malo da promisliš o sebi? To je baš opasno!” Nisam mogao da smirim osećanja dugo nakon što sam to od nje čuo. Braća i sestre su smatrali da ne mogu da rade bez mene i da ja moram sve da odobrim. Zar to nije bilo sprovođenje kontrole nad timom? To je ponašanje antihrista. Ali moja namera što se tiče svega što sam radio bila je samo da se posao dobro odradi. Kako je moglo ovako da ispadne? Nisam znao kako ovo da shvatim. Osećajući se baš zbunjeno i nekako negativno, podelio sam svoje stanje s Bogom i zamolio Ga za savet. Neko mi je poslao odlomak Božjih reči koji razotkriva naravi antihrista i on je zaista odgovarao mom stanju. Bog kaže: „Najčešća pojava antihristove kontrole sastoji se u tome da u svojoj sferi vlasti on jedini ima konačnu reč. Ako nije prisutan, niko se ne usuđuje da donosi odluke niti da išta rešava. Bez njega, drugi postaju poput izgubljene dece, neuki u pogledu toga kako da se mole, kako da traže ili da se jedni s drugima savetuju, ponašajući se poput marioneta ili mrtvaca. (…) Antihristova strategija je u tome da uvek deluje sasvim novo i jedinstveno i da iznosi grandiozne tvrdnje. Ma koliko da su tuđe izjave tačne, on će ih odbaciti. Čak i ako su predlozi drugih ljudi u skladu sa njegovim sopstvenim idejama, ukoliko ih on sȃm nije prvi izneo, nikad ih neće priznati niti usvojiti. Naprotiv, učiniće sve što je u njegovoj moći da ih obezvredi, a zatim da ih negira i osudi, kritikujući ih uporno sve dok osoba koja je dala te predloge ne oseti da su njene ideje bile pogrešne i ne prizna sopstvenu grešku. Tek tada će antihrist od toga napokon dići ruke. Antihristi uživaju u tome da sebe ustoličavaju dok druge omalovažavaju, sa ciljem da druge nateraju da ih obožavaju i stavljaju u središte zbivanja. Jedino sebi dopuštaju da zablistaju, dok drugi mogu samo da stoje u senci. Sve što oni kažu ili učine je ispravno, a pogrešno sve što potiče od drugih. Često iznose sasvim nova gledišta kako bi negirali tuđa gledišta i postupke, pronalazeći greške u tuđim predlozima i ometajući i odbacujući tuđe predloge. Na taj način, drugi ljudi moraju da ih slušaju i da postupaju saglasno njihovim planovima. Ove metode i strategije koriste kako bi te uporno poricali, napadali i navodili da osetiš kako si nesposoban, pokoravajući te time sve više sebi i navodeći te da im se diviš i više ih ceniš. Tako u potpunosti dospevaš pod njihovu kontrolu. Ovo je proces kojim antihristi potčinjavaju i kontrolišu ljude” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”). Nakon što sam to pročitao, uporedio sam sebe s tim što je Bog rekao. Bio sam odgovoran za rad tima sve to vreme, ali drugi i dalje nisu mogli svoje dužnosti da obavljaju u skladu s načelima i pitali su mene oko svega što su radili. Bez mene se nisu usuđivali da donose konačne odluke niti da komuniciraju s drugim timovima. Sve sam ih sputavao. Škodio sam im. Pitao sam se šta sam to učinio i rekao što je dovelo do takvog ishoda. Bilo da smo pričali o radu ili razrađivali ideje, ako bi iko iskazao pogled drugačiji od mog, našao bih gomilu razloga da ga odbijem, nikad se ne fokusirajući na razgovore o istina-načelima. Nisam se ni uznosio niti svedočio o Bogu, već su svi morali da slušaju mene. Kad sam mislio da je nešto ispravno, postajao bih agresivan i naređivao im. Bio sam pun prezira kad god bih video nedostatke u veštini braće i sestara i ponižavao bih ih i otvoreno i prikriveno. Želeo sam da prisilim sve da me slušaju, a ako ne bi hteli, napomenuo bih da sam vešt i da razumem načela. Nakon određenog vremena stalnog negiranja i omalovažavanja drugih i uzdizanja sebe, sva braća i sestre su počeli da se osećaju kao da ne vrede i da nemaju perspektivu koja je kompletna poput moje, pa su dolazili da me pitaju o svemu. Sad kad zaista razmislim, mnogo puta su planovi koje su predlagali bili dobri, i možda nisu bili savršeni, ali mogao sam da pomognem da se poboljšaju. Ali, umesto toga, insistirao sam na tome da sam ja u pravu i odbijao ideje drugih, misleći da to radim zbog našeg posla. Bio sam tako nadmen i nedostajalo mi je samosvesnosti!

Takođe sam pročitao i ovo u Božjim rečima: „Jednom kada ljudi postanu nadmeni po prirodi i suštini, često su buntovni prema Bogu i opiru Mu se, ne obaziru se na Njegove reči, stvaraju predstave o Njemu i čine stvari kojim Ga izdaju, kao i stvari koje njih same uzdižu i svedoče im. Kažeš da nisi nadmen, ali zamisli da ti je data crkva i da ti je omogućeno da je vodiš; zamisli da te nisam orezivao i da te niko u Božjoj porodici nije kritikovao niti ti pomagao: pošto bi je neko vreme vodio, naveo bi ljude da ti padnu pred noge i da ti budu poslušni, pa čak i da ti se dive i obožavaju te. A zašto bi ti to uradio? To bi bilo određeno tvojom prirodom; to bi jednostavno bilo prirodno otkrovenje. Nemaš nikakve potrebe da učiš to od drugih, niti oni imaju potrebe da te podučavaju. Nisu ti potrebni drugi da te poduče niti da te primoraju da to uradiš; takva situacija prirodno nastaje. Cilj svega što radiš jeste da te ljudi uzdižu, da te hvale, obožavaju, budu ti poslušni i u svemu te slušaju. To što ti je omogućeno da budeš vođa prirodno rađa ovakvu situaciju i ona se ne može promeniti. A kako nastaje ta situacija? Određuje je čovekova nadmena priroda. Ispoljavanje nadmenosti je pobuna i otpor Bogu. Kada su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni, teže tome da osnivaju sopstvena nezavisna carstva i da rade stvari kako im se prohte. I druge uzmu u svoje ruke i uvuku u svoje naručje. Sposobnost ljudi da čine tako nadmene stvari dokaz je da je suština njihove nadmene prirode zapravo Sotonina suština; suština arhanđela. Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu za Boga mesta više nema i Bog biva skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđeli. Ako imaš takvu sotonsku nadmenu prirodu, u tvom srcu za Boga nema mesta. Čak i ako veruješ u Boga, Bog te više neće prepoznati, smatraće te zlom osobom i eliminisaće te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). Iz Božjih reči sam uvideo da nisam mogao da sarađujem s braćom i sestrama jer me je kontrolisala moja nadmena priroda. Video sam da s nadmenom, umišljenom prirodom nisam morao ništa posebno da radim, već da je takva situacija prirodno dolazila i naterao bih sve da me slušaju. Razmišljajući o svom vremenu provedenom u radu na toj dužnosti s drugom braćom i sestrama, bilo da smo davali predloge za snimke ili organizovali posao, uvek sam mislio da ja imam najbolje ideje. Kad sam primetio da je Džastin pomalo pasivan u svojoj dužnosti, nisam mu pomogao kroz razgovor u zajedništvu, već sam ga u srcu gledao s visine zato što je slabog kova i ne nosi teret i prosto sam preuzeo potpunu kontrolu, sve sam radio, kao da sam bio jedini koji je mogao da odradi posao, ja i niko drugi. Kada bih video da postoje oblasti u kojima drugi nisu bili dovoljno vešti, ismejavao bih ih što im nedostaje kova i razumevanja, kao da je moje razumevanje najtačnije i kao da ja nabolje poznajem načela. Uvek sam potcenjivao druge i uzdizao sebe, prestavljajući im svoje misli i uverenja kao da su istina. Nakon određenog vremena, drugi su počeli da osećaju da ne mogu ništa da urade sami, da to moram ja da uradim, do te mere da su dolazili mene da pitaju oko svega i oslanjali se na mene. Kad ne bih bio tu, nisu se usuđivali da krenu dalje. U Božjim rečima sam pročitao: „Kada njihova nadmenost i uobraženost dostignu određeni nivo, u njihovom srcu za Boga mesta više nema i Bog biva skrajnut. Oni onda žele da budu Bog, teraju ljude da im se pokore i postaju arhanđeli.” Kad sam se suočio s otkrivenjem Božjih reči, osetio sam sramotu i krivicu. Shvatio sam da imam veoma ozbiljan problem. Postavio sam sebe na pijedestal, stalno misleći da sam nadaren i da imam kova, da nisam obična osoba, već da sam prirodno stvoren da budem glavni, da upravljam brodom i da ostalima nedostaje kova. Razmišljanje o mojim takvim mislima i idejama me je uplašilo i smučilo mi se. Baš sam bio besraman! Radili smo zajedno da bismo izvršili naše dužnosti, svi prihvatajući vođstvo Boga i pokoravajući se istina-načelima, ali ja sam sve prisiljavao da prihvate moje vođstvo i da se meni pokore. Pogrešio sam. Postao sam tako nadmen da sam izgubio razum. U „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva” Bog kaže: „Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). U svom srcu, uvek sam osećao da sam na višem nivou od ostatka tima i uvek sam se postavljao iznad druge braće i sestara. Stajao sam na pogrešnom mestu – postavljao sam sebe na pijedestal. Ta pomisao je bila za mene veoma uznemirujuća, veoma strašna. Smesta sam izgovorio molitvu: „Bože, previše sam nadmen i samouveren. Uvredio sam Tvoju narav, a toga nisam bio nimalo svestan. Želeo bih da se pokajem, da zauzmem mesto koje treba i da dobro obavljam svoju dužnost.” Moj nadzornik došao je kasnije da razgovara sa mnom. Rekao je da je nekoliko braće i sestara spomenulo da se osećaju veoma sputano dok rade sa mnom. Rekao je da sam pun prezira i da posmatram ostale s visine i da uvek odbijam ideje drugih, a neki od njih su rekli: „I pre sam viđao nadmene ljude, ali nikada nekog ovoliko nadmenog.” Te reči su me pogodile pravo u srce. Nisam ni pomišljao da me braća i sestre vide kao takvu osobu, da sam ih sputavao i toliko povredio. Danima sam se osećao kao da mi je nož probio srce. Naročito kada smo diskutovali o radu, niko drugi se nije usuđivao da progovori i atmosfera je bila posebno ledena, i osetio sam kako me još više prekorevaju. Znao sam da je to samo zbog ograničenja koje sam im postavio. U svom bolu i jadu, došao sam pred Boga moleći se i tražeći od Njega da mi pomogne da iskreno promislim i uđem.

Tokom svojih duhovnih posvećenosti pročitao sam odlomak iz Božjih reči koji mi je pomogao da bolje spoznam sebe. Božje reči kažu: „Pojedini vođe nikad ne deluju u skladu s načelima, već su sami sebi zakon, svojevoljni su i plahoviti. Njihova braća i sestre im to mogu napomenuti sledećim rečima: ’Retko se konsultuješ bilo s kim pre no što nešto preduzmeš. O tvojim sudovima i odlukama saznajemo tek nakon što ih doneseš. Zašto ni sa kim ne razgovaraš o njima? Zašto nas unapred ne obaveštavaš o odlukama koje donosiš? Čak i ako je to što radiš ispravno i ako si boljeg kova od nas, ipak bi trebalo da nas najpre obavestiš o tome. U najmanju ruku, imamo pravo da znamo šta se dešava. Time što se uvek ponašaš kao da si sam sebi zakon, ti koračaš putem antihrista!’ A šta bi ti vođa na to odgovorio? ’U svojoj kući, ja sam gazda. O svim stvarima, velikim i malim, odlučujem ja. Tako sam navikao. Kad neko iz moje šire porodice ima neki problem, on dolazi kod mene i traži da odlučim šta treba učiniti. Oni znaju da sam dobar u rešavanju problema. Zato sam upravo ja zadužen za poslove svoje porodice. Kad sam prišao crkvi, mislio sam da više neću morati da se bavim ovozemaljskim stvarima, ali onda su me izabrali za vođu. Šta ja tu mogu – tako mi je suđeno. Bog mi je podario tu sposobnost. Rođen sam da donosim odluke i da govorim drugima šta da rade.’ Ovde se podrazumeva da su oni na neki način predodređeni da budu zvaničnici, dok su drugi rođeni da budu pešadinci i robovi. Smatraju da je njihova poslednja, dok svi ostali treba da ih slušaju. Čak i kada braća i sestre uvide problem kod takvih vođa i ukažu im na to, oni to neće prihvatiti, niti će prihvatiti orezivanje. Boriće se i pružati otpor sve dok braća i sestre ne zatraže njihovu smenu. Za sve to vreme, takav će vođa ovako razmišljati: ’Budući ovako čvrstog kova, suđeno mi je da budem glavni gde god da se pojavim. A vi ćete, shodno vlastitom kovu, uvek biti robovi i sluge. Suđeno vam je da primate naređenja od drugih ljudi.’ Kakvu narav oni otkrivaju time što često ovako govore? Očigledno je da se radi o iskvarenoj naravi, aroganciji, samoljublju i krajnjem egoizmu, ali oni sve to besramno pokazuju i razmeću se time kao da im je to jača strana i neka naročita prednost. Kad neka osoba u sebi otkrije iskvarenu narav, ona treba da razmisli o sebi, da spozna svoju iskvarenu narav, te da se zatim pokaje i pobuni protiv takve naravi, i treba da stremi ka istini sve dok ne bude u stanju da deluje u skladu s načelima. Ali, takvi vođe ne postupaju tako. Umesto toga, oni ostaju nepopravljivi i uporno se drže vlastitih gledišta i metoda. Na osnovu takvih ponašanja, može se videti da oni uopšte ne prihvataju istinu i da ni u kom slučaju nisu ljudi koji streme ka istini. Ne slušaju nikoga ko ih razotkriva i ko ih orezuje, već za sebe uvek imaju opravdanje: ’E pa, naprosto sam takav! To se zove stručnost i talenat – ima li ih iko od vas? Suđeno mi je da budem glavni. Kud god da krenem, svuda sam vođa. Navikao sam da moja reč bude poslednja i da o svemu samostalno odlučujem, bez konsultacija s drugim ljudima. Jednostavno sam takav i u tome je moj lični šarm.’ Nije li ovo razuzdana bestidnost? Oni ne priznaju da im je narav iskvarena i očito ne priznaju Božje reči koje čoveku sude i razotkrivaju ga. Naprotiv, oni svoje jeresi i zablude smatraju istinom i pokušavaju da sve ostale nateraju da ih prihvate i poštuju. U dubini duše, veruju kako u Božjoj kući treba da vladaju oni, a ne istina, da u njoj oni treba da donose odluke. Zar to nije drska bestidnost?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (1)”). Kad sam se suočio s ovakvim otkrivenjem iz Božjih reči, bilo me je sramota. Baš tako sam se ponašao. Bio sam vešt i činilo se i donekle pametan i dobrog kova, pa sam mislio da treba ja da odlučujem. Po mom mišljenju, ostala braća i sestre nisu mogli ništa dobro da urade i nisam ozbiljno shvatao ni to kad mi je neko ukazao na problem. Mislio sam da sam nadmen samo zato što imam kova i što su moji predlozi bili ispravni. Nisam nimalo sebe poznavao. Zapravo, mnogo puta nisam ispravno sagledao problem i nisam obratio pažnju na celokupnu sliku, kao onda kad sam kao beskoristan odbacio materijal za učenje koji je pronašla ona sestra, ali za koji su ostali smatrali da ima neku referentnu vrednost i sadrži dobre predloge. Mada jesam imao prave ideje po nekim pitanjima, ipak nije trebalo iz nadmenosti da prisiljavam druge da ih prihvate. Trebalo je da razgovaram o načelima i o ličnom razumevanju i gledištima i ako bi svi smatrali da je ono što sam rekao pogodno, prirodno bi to prihvatili. Ali, umesto toga, bio sam nadmen i samouveren i nisam video jače strane ostalih niti promišljao o sebi. Često sam u sebi računao o kojim sam sve stvarima doneo pravu odluku i koje sam probleme otkrio i rešio u našem poslu. Što sam više računao ta „postignuća”, to sam više osećao da sam bolji od ostalih. Nadmenost mi je jačala i sve sam više gledao ljude s visine. Smatrao sam da sam rođen za ulogu nadzornika, pa sam bio sav važan i želeo sam da odlučujem o svemu. Bio sam tako nadmen i nerazuman i nisam nimalo promenio svoju sotonsku narav. Nisam čak uspevao ni da se slažem s drugima. Na osnovu čega sam to mogao da budem nadmen? To što sam toliko bio zadovoljan sobom bilo je baš bedno! Kad sam se prisetio svega toga, uvideo sam koliko sam agresivan i ohol bio i ispunilo me je kajanje.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak. „Da li biste rekli da je čoveku teško da ispunjava svoju dužnost u skladu sa merilom? U stvari, i nije; ljudi samo moraju da budu sposobni da zauzmu ponizan stav, da poseduju malo razuma i da usvoje odgovarajući položaj. Koliko god da si obrazovan, koje god nagrade da si osvojio, šta god da si postigao, i koliko god da su tvoj status i položaj možda visoki, moraš da se odrekneš svih tih stvari, moraš da prestaneš da pametuješ – sve to ne znači ništa. Koliko god te slavne stvari bile velike, u Božjoj kući ne mogu biti više od istine, jer površne stvari nisu istina i ne mogu zauzeti njeno mesto. Moraš biti jasan po tom pitanju. Ako kažeš: ’Vrlo sam nadaren, imam vrlo oštar um, imam brze reflekse, brzo učim i imam izuzetno dobro pamćenje, tako da sam kvalifikovan da donesem konačnu odluku’, ako uvek koristiš te stvari kao kapital i ako misliš da su dragocene i pozitivne, onda je to problem. Ako ti sve to okupira srce i ako se ukoreni u tvom srcu, biće ti teško da prihvatiš istinu – a posledice toga su nezamislive. Stoga, prvo moraš da ostaviš sve to po strani i da se odrekneš svih tih stvari koje voliš, koje ti izgledaju lepo, koje su ti dragocene. Te stvari nisu istina; naprotiv, one mogu da spreče tvoj ulazak u istinu. Sada je najhitnije da obavezno potražiš istinu dok obavljaš svoju dužnost i da postupaš u skladu sa istinom, tako da tvoje obavljanje dužnosti bude u skladu sa merilom jer je vršenje dužnosti u skladu sa merilom tek prvi korak na putu život-ulaska. Šta u ovom slučaju znači ’prvi korak’? Znači započeti putovanje. U svemu postoji nešto sa čim se započinje putovanje, nešto što je najosnovnije, najtemeljnije, a postizanje obavljanja dužnosti u skladu sa merilom jeste put život-ulaska. Ako način na koji obavljaš svoju dužnost samo deluje prikladno, ali nije u skladu sa istina-načelima, onda svoju dužnost ne obavljaš u skladu sa merilom. Kako onda čovek treba da radi na tome? Na tome se mora raditi i moraju se tražiti istina-načela; ključno je biti opremljen istina-načelima. Beskorisno je ako samo popraviš svoje ponašanje i svoju ćud, a ne opremiš se istina-stvarnostima. Možda imaš neki dar ili neku specijalnost. To je dobro. Ali, samo ako ih koristiš u obavljanju svoje dužnosti, znači da ih koristiš na pravi način. Valjano obavljanje dužnosti od tebe ne zahteva da poboljšaš svoju ljudskost ili ličnost, niti da zanemariš svoj dar ili talenat. Nije to ono što se traži. Ključno je da razumeš istinu i da naučiš da se pokoriš Bogu. Gotovo je neizbežno da ćeš pri obavljanju dužnosti otkriti svoju iskvarenu narav. Šta trebaš da uradiš u takvim trenucima? Moraš da tražiš istinu kako bi razrešio taj problem i počeo da postupaš u skladu sa istina-načelima. To kad uradiš, neće ti biti problem da valjano obavljaš svoju dužnost. Kojoj god oblasti da pripada tvoj dar ili specijalnost i u kojoj god oblasti da imaš neko stručno znanje, najprikladnije je da to koristiš u obavljanju dužnosti – jedino se na taj način dužnost valjano obavlja. Jedan deo podrazumeva da se oslanjaš na savest i razum da bi obavljao svoju dužnost, dok se drugi tiče toga da moraš da tragaš za istinom da bi razrešio svoju iskvarenu narav. Ako na taj način vrši svoju dužnost, čovek zadobija život-ulazak i osposobljava se da obavlja svoju dužnost u skladu sa merilom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da Bog ne odmerava da li neko dovoljno dobro obavlja svoju dužnost po tome koliko izgleda da je uradio i da li je dobro to uradio, već po tome kojim putem ide u svojoj dužnosti i da li traga za istinom i da li je primenjuje. Uvideo sam takođe da sam, ako sam želeo da rešim svoju nadmenu narav i obavljam dužnost dovoljno dobro, prvo morao da zanemarim te darove i jače strane kojima sam se ponosio i dođem pred Boga da tragam za istinom. Da sam prosto nastavio stvari da radim oslanjajući se na svoj kov i darove, bez traganja za istinom i poštivanja načela, Bog to ne bi odobrio bez obzira na to koliko ja radio. Pre sam druge gledao s visine zato što im nedostaje veštine i kova. Kad bih video da su napravili manju grešku ili nešto nesavršeno odradili, bio bih pun prezira i podsmeha prema njima, i otvoreno i u sebi. Ali kada bi snimci koje sam ja producirao bili vraćeni na nekoliko revizija i kad bih dobijao sugestije od drugih, niko mene ne bi gledao s visine, već bi mi strpljivo objašnjavali šta je potrebno unaprediti. Takođe, retko kad sam prihvatao sugestije ljudi s kojima sam radio i, mada neka braća i sestre nisu bili baš nadareni ili imali kova, tragali su za načelima u svojoj dužnosti, ponizno slušajući sugestije drugih, sposobni da harmonično sarađuju. Kad sam sebe uporedio s njima, bilo me je sramota. Video sam koliko oskudevam u svom ulasku u istinu. Nakon toga, u svojoj dužnosti, kad se ne bih složio s ostalima oko nečega, vežbao bih da sebe stavim postrani i tragam za istina-načelima, videći to kao priliku da primenjujem istinu.

Jednom sam s dve sestre razgovarao o produkciji jednog snimka i imali smo različite ideje. Mislio sam da je moja ideja najbolja i razmišljao sam o tome šta da kažem da im dokažem da sam u pravu, kako da ih ubedim. Odjednom sam shvatio da opet ispoljavam nadmenu narav, želeći da koristim sopstveno mišljenje da bih negirao tuđe ideje. Brzo sam izgovorio molitvu, tražeći od Boga da mi pomogne da zanemarim sebe i slušam predloge ostalih. Setio sam se nečega što je Bog rekao: „U crkvi je moguće da se prosvećenje i usmeravanje od strane Svetog Duha javi bilo kojoj od osoba koje razumeju istinu i koje poseduju moć razumevanja. Ti treba čvrsto da ščepaš to prosvetljenje i prosvećenje Duha Svetoga, da ga u stopu slediš i da prisno sarađuješ s njim. Na taj način, kretaćeš se najispravnijim putem; to je put kojim te vodi Sveti Duh. Naročitu pažnju obrati na to kako Sveti Duh radi u ljudima na koje deluje i kako ih usmerava. Sa drugima treba često da razgovaraš u zboru, da im iznosiš svoje predloge i izražavaš svoje stavove – to je tvoja dužnost i tvoja sloboda. Ako, međutim, na kraju, kad o nečemu treba odlučiti, jedino ti donosiš konačnu presudu, primoravajući sve ostale da rade kako ti kažeš i da poštuju tvoju volju, ti onda time kršiš načela. Treba najpre da saslušaš šta o tome misli većina, pa tek onda da doneseš odluku. Ukoliko predlozi koje iznosi većina nisu u skladu sa istina-načelima, treba da se držiš istine. Jedino takvo postupanje je u skladu sa istina-načelima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam uvideo da je davanje ideja i pravljenje snimaka moja dužnost, ali da odlučivanje o tome koji je plan najbolji ne zavisi od bilo koga. Braća i sestre treba zajedno o tome da razgovaraju i odluče, pa onda da sprovedu najbolji predlog. Osećao sam se mnogo smirenije kad sam to primenio. Kad smo pravili taj snimak, braća i sestre su se odlučili za moju verziju, ali nisam one dve sestre zbog toga gledao s visine. Osećao sam da sam kroz taj proces konačno primenio istinu i da nisam živeo po svojoj nadmenoj naravi. Potom sam takođe iskusio da Bog ne postavlja situacije tako da vidi ko je u pravu, već da vidi kakvu narav ljudi proživljavaju. Ako je neko u pravu, ali ispoljava nadmenost, Bog se toga gnuša, to Mu je mrsko.

Nakon toga, kad bih pokušao ozbiljno da uzmem u obzir ideje drugih, shvatio bih da predlozi braće i sestara imaju mnogo aspekata koji bi se mogli iskoristiti i da stvari posmatraju iz ugla drugačijeg od mog. Pre sam uvek mislio da drugi ljudi ne sagledavaju celokupnu sliku jer sam stvari posmatrao samo iz svog ugla i gotovo da nikad nisam iskreno slušao ideje ostalih. Onda sam uvideo da svi imaju jače strane i da ima stvari koje mogu od njih da naučim. Nisam želeo da nastavim oholo da verujem u sebe, već sam bio spreman da dobro sarađujem s drugima, da tragam za istinom i više slušam sugestije ostalih i sarađujem u našoj dužnosti.