Prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana u decembru 2020. godine. Nekoliko meseci kasnije sam izabrana za crkvenog vođu. U crkvi je bilo dosta posla koji je trebalo obaviti i problema koje je trebalo rešiti. Oduševljeno sam se prihvatila toga. Nakon nekog vremena sam se malo bolje upoznala sa crkvenim radom, ali sam i dalje nailazila na mnoštvo problema. Veliki broj novih vernika nije redovno dolazio na okupljanja. Neki su bili pod uticajem glasina sa interneta, neki nisu najbolje razumeli istine o vizijama i imali su nerazjašnjene religiozne predstave, dok neki nisu mogli da redovno dolaze na okupljanja jer su bili prezauzeti poslom. Suočavajući se sa ovim problemima, marljivo sam radila razgovarajući sa njima o Božjoj nameri kako bih im pomogla da prođu kroz sopstvene nevolje, ali njihovi problemi i dalje nisu bili rešeni. Bila sam zaista isfrustrirana. Neprestano sam se pitala zašto moj marljiv rad još uvek nije urodio plodom. Zašto Bog ne blagosilja našu crkvu? Braća i sestre su imali toliko problema, a moji brojni razgovori sa njima su omanuli. Možda ja nisam bila podobna da budem vođa? Prebacivala sam sebi da sam ja uzrok svemu tome. Ako bih preuzela odgovornost i dala ostavku, neko drugi bi mogao da služi kao vođa i rad bi bio uspešniji. Počela sam da se osećam negativno i postala sam pasivna u vršenju dužnosti, pa sam samo čekala da budem smenjena. Čak sam pomislila da mi je Bog priredio ove teškoće kako bi me razotkrio, kako bih podbacila, i da me je On već verovatno napustio. Ta me je pomisao uplašila. Da li me je Bog napustio? Molila sam se i tragala, ali i dalje nisam razumela Božju nameru. Pomisao da me je Bog napustio mi je nailazila s vremena na vreme. Sve vreme sam se osećala negativno, premoreno i slabo. Bila sam zaista uplašena i osećala sam da Sveti Duh u meni više ne deluje.

U to vreme je crkvi nedostajalo nekoliko vođa tima, pa mi je nadzornik preporučio neke nove vernike. Odmah sam ih imenovala na to mesto, a da se nisam previše udubljivala. Isprva su svi rekli da žele da preuzmu dužnost, ali kada su i zvanično započeli sa radom, jedan je rekao da mora na posao i da je zauzet, tako da nije bio dorastao zaduženju, a drugi bi kasnio na skupove zbog porodičnih problema, pa isto tako nije bio u stanju da obavlja posao. Na kraju sam utvrdila da u tom trenutku nisu bili podobni da budu obučavani za vođe tima. Radila sam marljivo kako bih rešila ove probleme sa kojima sam se susretala u radu, ali su određeno vreme rezultati izostajali. U to vreme zaista nisam bila u stanju da podnesem sve ove neuspehe. Bila sam u veoma negativnom raspoloženju i čak se plašila suočavanja sa svakim novim danom. Nisam više želela da se bavim radom u crkvi, jer sam toliko radila, a nisam ništa postizala. Mislila sam da se suočavam sa ovom situacijom jer je Bog želeo da me razotkrije kao nekompetentnu, a ja nisam želela sebi da dozvolim da zapadnem u takvo stanje. Nisam želela da budem razotkrivena i eliminisana zato što nisam postizala rezultate u vršenju svoje dužnosti.

Jednom prilikom sam tokom svojih časova posvećenosti naišla na „Načela priznavanja odgovornosti i davanja ostavki“: „Svaki lažni vođa ili radnik koji ne prihvata istinu, koji ne može da obavlja praktičan rad, i koji je određeni period lišen dela Svetog Duha, mora da prizna odgovornost i podnese ostavku“ (Sto sedamdeset načela primene istine). Kada sam to pročitala, postala sam još negativnije raspoložena. Šta treba da preduzmem? Nisam rešila nijedan od crkvenih problema, što znači da sam ja bila lažni vođa. Da li treba da priznam odgovornost i dam ostavku kako bih dozvolila nekom kompetentnom da postane vođa? Obavljala sam taj posao u crkvi već tri meseca, a još uvek nisam rešila probleme koji su u njoj postojali. I u toj situaciji još uvek nisam shvatala Božju nameru ni napravila bilo kakav pomak. Čak sam Boga razumela na pogrešan način. Brinula sam se da će drugi pomisliti da sam isuviše negativna i plašila se da će me opomenuti što pomišljam na ostavku.

Jednom sam na skupu pročitala ovo u Božjim rečima: „Ti si obična osoba. Moraš da doživiš mnoge neuspehe, mnoge periode zbunjenosti, mnoge greške u rasuđivanju i mnoga odstupanja. To može u potpunosti da razotkrije tvoju iskvarenu narav, tvoje slabosti i nedostatke, tvoje neznanje i nepromišljenost, omogućavajući ti da preispitaš i spoznaš sebe i da spoznaš Božju svemoć, punu mudrost i Njegovu narav. Dobićeš pozitivne stvari od Njega, shvatićeš istinu i zakoračićeš u stvarnost. Biće mnogo toga u tvom iskustvu što ne ide baš onako kako ti želiš, naspram čega ćeš se osećati nemoćno. Kada do toga dođe, moraš da tražiš i čekaš; od Boga moraš da dobiješ odgovor na sve i da iz Njegovih reči razumeš osnovnu suštinu svakog pitanja i suštinu svake vrste ličnosti. Tako se ponaša obična, normalna osoba“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga“). Bog je izuzetno mudar. Stekla sam novu spoznaju o tome kako Bog deluje. Uvidela sam da svako mora da prođe kroz određene neuspehe i poteškoće tokom obavljanja svoje dužnosti, a Božja namera je za mene bila da tragam za istinom kroz sve ovo kako bih se rešila svoje iskvarenosti. Suočila sam se sa određenim teškoćama u svojoj dužnosti i iskusila neke neuspehe, ali nisam potražila istinu, niti Božju nameru. Stalno sam razmišljala o ostavci, jer sam se osećala kao da nemam uspeha u vršenju dužnosti, niti da radim ono što jedan vođa treba da radi. Čak se nisam usuđivala da drugima kažem u kakvom sam zapravo stanju. Bila sam prava neznalica. Nisam razumela Božju nameru, niti zašto je Bog dopuštao da mi se tako nešto dešava. Iz Božjih reči sam uvidela da sam ja samo običan čovek, tako da je bilo normalno da naiđem na poteškoće i neuspehe u vršenju svoje dužnosti. Božja namera se krila u tome. Zato sam se otvorila braći i sestrama po pitanju svog skorašnjeg stanja i zatražila njihovu pomoć. Takođe sam im rekla da sam razmišljala da priznam odgovornost i podnesem ostavku. Nisu me gledali sa visine, već su mi pomogli i ohrabrili me i podelili sa mnom Božje reči. Bila sam zaista dirnuta.

Oni su mi pročitali neke od reči Svemogućeg Boga. Bog kaže: „Ma koliko puta da si tokom doživljavanja Božjeg dela podbacio, posrnuo, bio orezan ili razotkriven, u tome nema ničeg lošeg. Kako god da su te orezivali i bilo da su to učinile vođe, radnici ili tvoja braća ili sestre, sve je to dobro. Moraš da zapamtiš sledeće: ma koliko da patiš, ti zapravo dobijaš. To može da potvrdi svako ko ima iskustva. Bez obzira na sve, uvek je dobro biti orezan ili razotkriven. To nije osuda. To je Božje spasenje i najbolja prilika da upoznaš sebe. Zahvaljujući tome, tvoje životno iskustvo može da dobije nov zamajac. Bez toga nećeš imati ni priliku, ni uslove, a ni kontekst da shvatiš istinu o svojoj iskvarenosti. Ako zaista shvatiš istinu i možeš da iskopaš iskvarene stvari sakrivene u dubini svog srca, ako možeš jasno da ih razlučiš, onda je to dobro, time se rešava veliki problem život-ulaska i to je od velike koristi za promene u naravi. Razvijanje sposobnosti da zaista spoznaš sebe ti je najbolja prilika da se popraviš i postaneš nova osoba; to ti je najbolja prilika da zadobiješ novi život. Kada zaista spoznaš sebe, uvidećeš da je veoma dragoceno kada istina postane nečiji život, bićeš žedan istine, primenjivaćeš istinu i ući ćeš u stvarnost. To je baš velika stvar! Ako možeš da zgrabiš tu priliku, revnosno razmisliš o sebi i stekneš istinsko znanje o sebi kad god podbaciš ili posrneš, onda ćeš usred negativnosti i slabosti biti u stanju da iznova ustaneš. Kada pređeš taj prag, moći ćeš da napraviš veliki iskorak i uđeš u istina-stvarnost“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja“). „Spasenje ljudi od strane Boga podrazumeva spasenje onih koji vole istinu, spasenje onog dela ljudskog roda koji poseduje volju i odlučnost, onih ljudi koji u svom srcu žude za istinom i pravdom. Odlučnost neke osobe predstavlja onaj deo njenog srca koji žudi za pravdom, dobrotom i istinom, deo koji poseduje savest. Bog spasava taj deo ljudskog roda i kroz njega menja njihovu iskvarenu narav, kako bi ti ljudi mogli da razumeju i da zadobiju istinu, kako bi njihova iskvarenost mogla da bude očišćena, a njihova život-narav preobražena. Ako u sebi nemaš ništa od toga, ne možeš biti spasen. (…) Zašto se za Petra kaže da je voćka? Zato što u njemu ima vrednih stvari, stvari vrednih usavršavanja. Tražio je istinu u svim stvarima, bio je odlučan i imao jaku volju; bio je razuman, spreman da trpi nedaće i svim srcem je voleo istinu; nije dopuštao da se stvari odvijaju mimo njega i mogao je da iz svega izvuče pouku. Sve su to velike prednosti. Ako ne poseduješ ništa od tih prednosti, to znači da si u nevolji. Neće ti biti lako da zadobiješ istinu i da budeš spasen. Ako ne poseduješ iskustvo ili ne znaš kako da ga stekneš, nećeš moći da rešavaš poteškoće drugih ljudi. Zato što nisi u stanju da Božje reči doživljavaš i sprovodiš u delo, zato što ne znaš šta da činiš kad te nešto zadesi, zato što se uznemiriš i brizneš u plač kad god se suočiš sa problemima, zato što postaješ negativan i bežiš čim pretrpiš neki sitan neuspeh i zato što si nesposoban da na pravi način reaguješ – zbog svega toga, ti nipošto ne možeš da zadobiješ život-ulazak“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Nakon čitanja tih reči, jedna je sestra sa mnom podelila sledeće: „Bez obzira na poteškoće i neuspehe sa kojima se suočavamo, treba da se molimo i tražimo nameru Božju, a ne da odustajemo od istine i svoje dužnosti. Odustajanjen od svoje dužnosti nećeš rešiti problem.“ „Samo kroz teškoće i probleme sa kojima se susrećemo u vršenju svoje dužnosti se naša iskvarenost i pogrešno razumevanje otkrivaju i spoznajemo sebe kakvi jesmo. Bez takvih iskustava ne bismo mogli da uvidimo svoju iskvarenost i nedostatke. Kako bismo se onda mogli menjati?“ „Dakle, nije loše iskusiti neuspeh i posrtati. Baš tada treba da tragamo za istinom i naučimo lekciju da Boga ne možemo pogrešno razumeti. Ako bi naprosto dali ostavku, odustali od svoje dužnosti kada se susretnemo sa teškoćama, kako bismo iskusili Božje delo i tražili spasenje? Kakvo bismo svedočanstvo imali? Bog ne traži mnogo od nas. Ako smo odlučni kada se suočimo sa problemima i teškoćama, i iskreno se molimo i tragamo za istinom, Bog će nas voditi i pomoći nam.“ Zaista me je prosvetilo ovo što sam čula da je sestra rekla. Shvatila sam da je Božja ljubav iskusiti neuspeh i posrtati, kao i da je to dobra prilika za mene da potražim istinu i naučim svoju lekciju. Pomislila sam kako je Petar iskusio mnoge kušnje, oplemenjivanja, poteškoće i neuspehe tokom svog života. Ponekad je bio slab u telu, ali nikada nije izgubio veru u Boga. Nastavio je da stremi ka istini i traži Božju nameru, tako nadomešćujući ono što mu je nedostajalo. Na kraju je razumeo istinu, spoznao Boga i stekao pokornost i ljubav prema Bogu. Treba da budem jaka i odlučna baš kao Petar, da dođem pred Boga u molitvi i tražim Njegovu nameru kada se suočim sa poteškoćama i neuspesima, razmislim o svojim nedostacima, umesto da Boga pogrešno razumem i krivim Ga.

Jednom sam tokom svojih časova posvećenosti pročitala odlomak iz Božjih reči koji mi je pomogao da razumem delić Božje namere: Svemogući Bog kaže: „Ljudi moraju da nauče da se obaziru na Božje reči i da razumeju Njegovo srce. Ne smeju pogrešno da shvate Boga. Zapravo, u mnogim slučajevima, zabrinutost ljudi proizlazi iz sopstvenih interesa. Uopšteno govoreći, to je strah da na kraju neće imati ishod. Stalno misle: ’Šta ako me Bog razotkrije, eliminiše i odbaci?’ To je tvoje pogrešno tumačenje Boga; to su samo tvoja jednostrana nagađanja. Moraš da shvatiš šta je Božja namera. Kada razotkrije ljude, On to ne čini da bi ih eliminisao. Ljudi su razotkriveni da bi se raskrinkali njihovi nedostaci, greške i njihova priroda-suština, da bi spoznali sebe i da bi mogli istinski da se pokaju; iz tog razloga, svrha razotkrivanja ljudi je u tome da se pomogne njihovom životu da raste. Bez čistog razumevanja, ljudi su skloni da pogrešno tumače Boga i postaju negativni i slabi. Možda se čak i predaju očaju. Zapravo, to što te je Bog razotkrio ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. On ti time pomaže da spoznaš sopstvenu iskvarenost i nagoni te da se pokaješ. Pošto su ljudi buntovni i ne traže rešenje u istini nakon što je njihova iskvarenost razotkrivena, Bog često mora da primenjuje dovođenje u red. I tako, ponekad, On razotkriva ljude, raskrinkava njihovo ruglo i bedu, navodeći ih da spoznaju sebe, što potpomaže rast njihovog života. Razotkrivanje ljudi ima dve različite implikacije: za zle, biti razotkriven znači biti eliminisan. Za one koji su u stanju da prihvate istinu, ono je podsetnik i upozorenje; primorani su da razmišljaju o sebi, da vide svoje pravo stanje i da prestanu da budu svojeglavi i bezobzirni, jer bi bilo opasno istrajati u tome. Razotkriti ljude na takav način znači podsetiti ih da, u obavljanju svoje dužnosti, ne postanu zbunjeni i nepažljivi, da stvari ne shvataju neozbiljno, da se ne zadovoljavaju sa svega nekoliko dobrih rezultata i ne pomišljaju da su obavili svoju dužnost prema prihvatljivom merilu, kada su u stvari prema Božjim zahtevima dosta podbacili, iako i dalje samozadovoljno veruju da im dobro ide. U takvim okolnostima, Bog će ljude dovoditi u red, upozoravati ih i podsećati. Ponekad Bog razotkriva njihovo ruglo – što očigledno služi kao podsetnik. U takvim trenucima treba da razmisliš o sebi: takvo obavljanje dužnosti nije adekvatno, u tebi ima buntovništva, previše je negativnih elemenata, sve što radiš je površno i ukoliko se ni tada ne pokaješ, s pravom treba da budeš kažnjen. Kada te Bog povremeno dovodi u red ili razotkriva, to ne znači nužno da ćeš biti eliminisan. Tom pitanju treba pristupiti na pravi način. Čak i ako budeš eliminisan, treba to da prihvatiš i da se pokoriš, i da što pre razmisliš i pokaješ se“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo primenom istine i pokoravanjem Bogu čovek može da postigne promenu u naravi“). Božje reči su mi pokazale da svrha Njegovog razotkrivanja ljudi nije u tome da ih eliminiše, već da oni prepoznaju svoju iskvarenost i pogrešno razumevanje, pa da mogu da streme ka istini da bi rešili svoje probleme i brže napredovali u životu. Počela sam da pažljivo razmišljam o sebi. Kada sam se suočila sa različitim teškoćama i problemima, nisam iskreno promislila i potražila Božju nameru, niti se preispitala kako bih prepoznala probleme koje sama imam. Stalno sam mislila kako Bog koristi ove situacije da bi me razotkrio i eliminisao, da nisam podobna da budem vođa i da treba da dam ostavku. Pogrešno sam razumela Boga. Tada sam shvatila da je toliko mnogo problema u radu ostalo nerešeno uglavnom zato što nisam ulagala svoje srce u vršenje dužnosti. Stalno sam imala osećaj da ima mnogo toga što treba da završim, ali nisam imala ni smernice ni ciljeve dok sam radila. Samo sam radila sve što mi padne na pamet, a da nisam tražila rezultate. Neki ljudi su zastranili zbog glasina, a ja nisam istražila o kom bi aspektu istine trebalo da razgovaram kako bi se oni rešili svojih predstava, pa potom bili u stanju da prepoznaju te glasine i ostanu postojani na istinitom putu. A pri obuci ljudi za rad, nisam potražila načela koja se na to odnose, niti sam imala jasan uvid u okolnosti u kojima se oni zaista nalaze, nego sam to činila naslepo. Kao rezultat toga, ni po tom pitanju nisam ništa postigla. Kod zalivanja novih vernika, nisam prethodno razmislila koje bih aspekte istine mogla s njima da podelim da bi se rešili svojih problema, pa ni tu nisam ostvarila nekakve rezultate. Iako se spolja činilo da marljivo radim, nisam bila pažljiva i nisam blagovremeno rezimirala probleme u našem radu, šta je značilo da ništa nije bilo dovršeno. I ne samo da nisam uspela da se preispitam i razumem samu sebe, već ni istinu u koju je trebalo da zakoračim nisam potražila. Moja prva reakcija je bila da prebacim odgovornost na Boga, pretpostavljajući da me je On namerno razotkrivao, dovodeći me do toga da se osramotim. Stalno sam gunđala, nisam želela da se susrećem sa neuspesima i poteškoćama, već sam priželjkivala da sve bude lako, da sve teče glatko. Pogrešno bih razumela Boga i krivila Ga i u najmanjoj teškoći. Kako bih mogla da iskusim Božje delo i vršim svoju dužnost kako treba? Bila sam tako nerazumna. Tako jedno stvoreno biće ne treba da se ponaša. Kada sam to shvatila, osetila sam duboko žaljenje i pomolila se Bogu: „Bože, ti si uredio ovu situaciju da bi me osposobio, da bi mi dopustio da napredujem u životu, a ja nisam spoznala Tvoju nameru – pogrešno sam Te razumela. Toliko sam buntovna. Molim Te, vodi me i pomozi mi da spoznam svoju iskvarenu narav.“

Nakon toga sam pročitala odlomak reči Svemogućeg Boga koji mi je pomogao da razumem samu sebe. Bog kaže: „Uživam u onima koji nisu sumnjičavi prema drugima i volim one koji spremno prihvataju istinu; ovim dvema vrstama ljudi posvećujem veliku pažnju jer su oni u Mojim očima pošteni ljudi. Ako si lažljiv, onda ćeš biti rezervisan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru. U nedostatku prave vere, još više si lišen prave ljubavi. A ako si sklon da sumnjaš u Boga i spekulišeš o Njemu po svojoj volji, onda si ti, bez sumnje, najlažljiviji od svih ljudi. Spekulišeš o tome da li Bog može biti kao čovek: neoprostivo grešan, slabog karaktera, lišen pravednosti i razuma, bez osećaja za pravdu, predan opakim taktikama, varljiv i lukav, poklonik zla i tame i tako dalje. Nije li razlog što ljudi imaju takve misli zato što im nedostaje i najmanje znanje o Bogu? Takva vera nije ništa drugo do greh! Ima čak i onih koji veruju da Mi ugađaju upravo oni koji Mi laskaju i ulizuju se, a da će oni koji nemaju takve veštine biti nepoželjni u kući Božjoj i da će izgubiti svoje mesto u njoj. Da li je ovo jedina spoznaja do koje ste došli posle svih ovih godina? Da li ste ovo stekli? Ali vaša spoznaja o Meni ne prestaje ovim nerazumevanjem; još gore je vaše huljenje Božjeg duha klevetanje Nebesa. Zato kažem da će vas vera poput vaše još više udaljiti i okrenuti protiv Mene“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako spoznati Boga na zemlji“). Zaista sam se stidela sebe pred onim što su Božje reči otkrile. Bila sam sumnjičava prema Bogu i pogrešno Ga razumela kada bih se susrela sa neuspesima i poteškoćama, misleći da je hladan i bezdušan poput ljudi. Mislila sam da kada Bog želi nekoga da upotrebi, On će mu dopustiti da uživa u Njegovoj blagodati, inače bi ga On eliminisao, bacio u stranu i ignorisao. Psihologijom nepravednika preispitivala sam Boga i posumnjala u Njega. Bila sam tako lažljiva! Nisam dugo bila vernik, istine koje sam razumela su bile ograničene i imala sam puno mana, ali su me braća i sestre i pored toga izabrale za vođu, dajući mi šansu da vežbam, kako bih mogla što brže da spoznam istinu i zakoračim u istina-stvarnost. Iako je to što nisam bila dovoljno pažljiva u vršenju svoje dužnosti ponekad neke stvari ostavljalo nedovršenim, crkva me nije otpustila. I dalje su mi svi pomagali i hrabrili me i sa mnom delili Božje reči, usmeravajući me kako da razumem Božju nameru i prepoznam svoju iskvarenost i nedostatke. Sve što je Bog činio za mene me je zaista učilo nečemu i bilo spasonosno. On je tako dobar i divan! Ali ja sam bila na oprezu po pitanju Boga, bila sumnjičava prema Njemu. Da li je to značilo imati pravu veru u Boga? Sotona me je tako duboko zatrovao da sam se uvek povodila za njegovim đavolskim rečima poput: „Ne veruj nikom, jer će te i sopstvena senka ostaviti u tami“ i „Nemoj biti zlonamerna ali moraš biti na oprezu“. Bila sam na oprezu sa svima, čak i sa Bogom. To mi je pokazalo da je moja lažljiva narav zaista bila opaka i da su moji sumnjičavost i pogrešno razumevanje potekli upravo odatle. Kada bih naišla na teškoće, preispitivala sam Boga i pogrešno Ga razumela, a Bog me je i dalje vodio do spoznaje istine, navodeći me da uvidim sopstvene probleme. Mogla sam da osetim Njegovu ljubav i koliko je Njegovo spasenje za mene stvarno. Došla sam pred Boga i molila se, spremna da se pokajem pred Njim, i prestanem da živim prema svojoj lažljivoj naravi, sumnjičava prema Bogu i pogrešno Ga shvatajući.

Kasnije sam pročitala ovaj odlomak iz Božjih reči: „Iako svoju dužnost sada možda rado obavljaš, iako možda napuštaš stvari i svojevoljno daješ sebe, ako i dalje imaš pogrešna shvatanja, nagađanja, sumnje ili pritužbe u vezi sa Bogom, ili u tebi čak ima buntovništva i otpora prema Njemu, ili ako koristiš razne metode i tehnike da Mu se usprotiviš i odbijaš Njegovu suverenost nad sobom – ako ne razrešiš ove stvari – tada će biti gotovo nemoguće da istina tobom zagospodari i život će te iscrpljivati. Ljudi se često bore i muče u ovim negativnim stanjima, kao da su potonuli u živo blato, i stalno se opterećuju time šta je ispravno a šta pogrešno. Kako mogu da otkriju istinu i da je shvate? Da bi tražio istinu, čovek prvo mora da se pokori. Zatim, nakon određenog perioda sticanja iskustva, moći će da zadobije određeno prosvećenje, pa će u tom trenutku biti lako shvatiti istinu. Ako čovek stalno pokušava da razluči šta je ispravno, a šta pogrešno, i nađe se u zamci istine i laži, nema načina da otkrije niti da shvati istinu. I gde to vodi ako neko ne može nikada da shvati istinu? Kada se istina ne shvati, nastaju predstave i pogrešna shvatanja o Bogu; kada neko ima pogrešna shvatanja o Bogu, verovatno je da će se na Njega žaliti. Kada te pritužbe izbiju na površinu, one prerastaju u protivljenje; protivljenje Bogu je isto što i otpor prema Njemu i to predstavlja ozbiljan prestup. Kad neko mnogo puta prestupi, znači da je počinio i brojna zlodela i treba da bude kažnjen. Upravo to nastaje iz večite nesposobnosti da se shvati istina“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu“). Kada sam ovo pročitala, uplašila sam se zbog onoga što se dogodilo. Da sam nastavila da živim u stanju negativnosti, ne tražeći istinu, ne otvarajući se pred braćom i sestrama, nastavila bih da živim prema svojoj lažljivoj naravi, pogrešno razumevajući Boga. Tada bih olako mogla kriviti Boga i opirati Mu se, što bi predstavljalo prestup. Mogla bih čak da počinim zlo i usprotivim se Bogu. To je opasno! U tom periodu, pogrešno sam shvatala Boga i preispitivala Ga, moje negativno stanje me je praktično kontrolisalo. Stalno sam se brinula da ne budem razotkrivena i eliminisana. Nisam imala osećaj slobode i to je bilo tako zamorno. Sve što sam radila vršeći svoju dužnost je da sam ulagala napor i izvršavala zadatke. Čim bi se pojavio problem, nisam mogla, a da Boga pogrešno ne shvatim i želela sam da odustanem. Božja reč je ta koja me je povela da se otvorim drugima i potražim istinu i spoznam svoju iskvarenu narav. U suprotnom bih nastavila da Boga tumačim na pogrešan način i odlučila bih da odustanem od svoje dužnosti. Posledice toga bi bile zastrašujuće.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči koji mi je ukazao na put primene kada se susretnem sa problemima u crkvenom radu. Bog kaže: „U vezi problema koji se javljaju u crkvi, nemojte toliko mnogo da strepite. U toku izgradnje crkve, greške su neizbežne, ali ne paničite kada se suočite s problemima; umesto toga budite mirni i sabrani. Zar vam nisam već rekao? Stani pred Mene često i moli se, a Ja ću ti jasno pokazati Svoje namere“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Iz Božjih reči sam naučila da je neizbežno naleteti na različite teškoće u crkvenom radu. To je sasvim normalno i Bog dopušta da se to dogodi. Kada se susretnemo sa teškoćama, sve dok se iskreno molimo i oslanjamo na Boga, On će nas voditi napred. Pojedini novi vernici koji su tek primili Božje delo poslednjih dana, ne razumeju u potpunosti istinu o vizijama i glasine ih još uvek mogu povesti stranputicom. Morala sam da se više oslanjam na Boga i koristim Njegove reči kako bih razotkrila Sotonine smicalice i pomogla novim vernicima da puste korenje na istinitom putu. Nakon što sam razumela Božju nameru, a potom se vratila crkvenom radu, rezimirala sam greške i probleme koji su postojali u našem prethodnom radu i opremila se istinama relevantnim za probleme sa kojima su se novi vernici susretali, a potom im pomogla razgovarajući sa njima. Što se tiče obuke ljudi, prvo sam istražila ta načela i molila se od srca, a potom se na okupljanjima usredsredila i posmatrala ko se uklapa u načela za obuku. Odabiranje ljudi na taj način je bilo donekle preciznije.

Povremeno i dalje naletim na izvesne neuspehe i teškoće u vršenju dužnosti, ali na te probleme sada gledam iz drugačijeg ugla. Pitam se: „Koje to lekcije Bog želi da naučim iz ove situacije?“ Obavezno se molim, čitam Božje reči i tragam za putem primene i naučila sam kako da zatražim pomoć od druge braće i sestara. Drugi ukazuju na probleme u mom radu, a i sama sam u stanju da uvidim svoje greške i mane. Više ne verujem da Bog pokušava da da me dovede do toga da se osramotim Umesto toga vidim to kao šansu da se preispitam, spoznam sebe i težim za napretkom u životu. Jednom mi je neka sestra rekla: „Primetila sam da si mnogo strpljivija dok zalivaš nove vernike, a kada se susretneš sa problemima bolja si u traženju Božje namere nego ranije.“ Bila sam tako dirnuta kada sam to čula. Iako je to bila sićušna promena sa moje strane, istinski i lično sam iskusila da su Božja ljubav i spasenje za ljudski rod čisti i stvarni. Bog me uvek usmerava i vodi – On je pored mene. Odlučnija sam u ispunjavanju svoje dužnosti i udovoljavanju Bogu.