Nekada sam radila dizajn za crvku. Vremenom, kako sam uradila razne vrste dizajna i slika, moje veštine su se značajno popravile i odabrana sam da budem vođa tima. Pomislila sam: „Činjenica da sam odabarana za vođu tima znači da imam određene veštine i talente za svoj posao, da sam bolja od druge braće i sestara i da sam u stanju da preuzmem ovaj posao. Moram da negujem ovu dužnost, da vredno radim, da tragam za istina-načelima i da dam sve od sebe. Ne smem da pravim greške koje ometaju rad crkve. Moram da pokažem svima da sam stvorena da budem vođa tima.”

Jednog dana, crkveni starešina je došao i rekao mi: „Crkvi je potrebna pozadinska slika za jedan video himne. To će biti teže napraviti nego prethodne pozadine. Pošto su svi drugi trenutno zauzeti radom na raznim dizajnima, a dovođenje nekog sa strane da to uradi bi usporilo naš napredak, želeli bismo da ti to uradiš. Da li misliš da ti to možeš?” Čuvši šta je moj starešina rekao, pomislila sam: „Nikada pre nisam radila na tako komplikovanoj pozadini, nisam sigurna da mogu da garantujem dobre rezultate.” Ali, onda sam pomislila: „Starešine i braća i sestre će obratiti pažnju na ovaj projekat – ovu dužnost obavljam već više od dve godine, nosila sam se sa priličnim brojem problema i zadataka, i savladala sam pristojan broj veština. Ovo je možda prvi put da ću se okušati u pravljenju tako teške pozadine, i sigurno će biti nekih nepredviđenih problema, ali ako ne mogu da se nosim sa takvim zadatkom, šta će svi drugi misliti o meni? Ako ne mogu da se nosim s tim, da li će misliti da nisam talentovana delatnica i da nisam nimalo napredovala? Sva druga braća i sestre trenutno rade na svojim projektima i ako neko drugi sada mora da dođe da radi sa mnom, svi će sigurno misliti da ne mogu da se nosim sa velikom odgovornošću, da sam nepouzdana i da nisam stvorena da budem starešina. Ne mogu da dozvolim da se to desi! Moram da preuzmem ovaj projekat, bez obzira na sve. Potražiću odgovor na ono što ne znam kako bih mogla sve da uradim kako treba i pokazaću svima da mogu da se nosim sa teškim dužnostima.” Nakon što sam donela odluku, odgovorila sam samouvereno: „Mogu to da uradim, nema problema. To je samo malo teža i zahtevnija pozadina od drugih. Uz malo dodatnog napora, mogu da garantujem dobar kvalitet.” Videvši da delujem samouvereno, starešina je klimnuo glavom u znak odobravanja: „Imamo kratak rok za ovu pozadinu i dizajn mora da odrazi smisao i osećaj iza te himne. Ako budeš imala nekih problema pri dizajniranju, odmah me kontaktiraj.” Moj nadzornik je takođe rekao: „Ako ti zaista ne ide, samo nam reci i odredićemo nekoga da dođe i da ti pomogne.” Klimnula sam glavom, osećajući i uzbuđenje i nervozu: Bila sam uzbuđena što radim na jednom tako važnom dizajnu, s kojim bih mogla, ako ga dobro uradim, da zaradim poštovanje, ali sam takođe bila zabrinuta da li ću biti u stanju da se nosim sa tako teškim zadatkom. Nisam bila sigurna da mogu da obezbedim kvalitet koji oni žele! Ali, bez obzira na sve, nisam smela da izneverim sve. Morala sam odmah da počnem da istražujem, da isprobavam stvari u hodu kako bih izvukla maksimum iz ove retke prilike. Završiću ovaj zadatak, bez obzira koliko je težak.

Dok sam dizajnirala, imala sam osećaj da vreme leti i razni problemi su se pojavili. Mogla sam da osetim kako pritisak raste. Starešina i nadzornik su se često raspitivali u vezi sa mojim napretkom i da li imam nekih problema. Pošto sam bila neverovatno nervozna, samo bih im rekla da je sve „u redu”, dok sam se, zapravo, tresla: dizajnu su i dalje bili potrebni veliki pomaci i poboljšanja. Zaista nisam imala pojma kako će ispasti konačan proizvod. Kada ne bi ispao dobro, svi bi videli pravi nivo mojih veština, rekli bi da nisam sposobna i da samo pokušavam da se hvalim. Mislila sam, pošto sam obećala da ću to obaviti, da bih pucala sebi u nogu kada bih pogazila svoju reč, pa sam jednostavno morala da stisnem zube i da rešavam probleme u hodu. Još uvek nisam imala razvijen koncept, pa je mozganje potrajalo. Jednom je starešina došao u naš studio i posmatrao me dok sam radila, pa sam namerno prešla na lakši deo i brzo ga nacrtala, kako bih odala utisak da držim sve pod kontrolom. A zapravo sam bila toliko nervozna da su mi se dlanovi znojili. Čim je starešina otišao, vratila sam se na teži deo i počela da lupam glavu. Nisam želela da priznam da postoji problem, brinuvši da će starešina dovesti u pitanje moju sposobnost. Mislila sam, pošto sam prethodno iznela tako veliku tvrdnju, da bi bilo sramotno da je povučem. Morala sam jednostavno da stisnem zube i da rešavam probleme u hodu, ali sam sporo napredovala i bila sam emotivno iscrpljena. Poslednje noći sam do kasno ostala budna završavajući dizajn. Moj starešina i nadzornik su ga pogledali i rekli da deluje u redu, ali da je potrebno napraviti nekoliko malih ispravki. Međutim, ja nisam osećala zadovoljstvo što sam izvršila svoju dužnost – bila sam izgubljena i nisam mogla da se oraspoložim.

Kasnije, tokom svojih posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ako često imaš osećaj krivice u svom životu, ako tvoje srce ne može da pronađe spokoj, ako nemaš mira ni radosti i često si opterećen brigom i strepnjom zbog svega i svačega, šta to pokazuje? Pokazuje da naprosto ne primenjuješ istinu, da nisi postojan u svom svedočenju o Bogu. Kada živiš usred Sotonine naravi, podložan si tome da često ne primenjuješ istinu, da izdaješ istinu, da budeš sebičan i podao; ti samo podržavaš svoj lik, svoje ime i status i svoje interese. To što uvek živiš samo za sebe donosi ti veliku bol. Imaš toliko sebičnih želja, zavrzlama, okova, slutnji i briga da nemaš ni najmanje mira ni radosti. Živeti radi iskvarenog tela znači preterano patiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je razlog zašto sam i dalje iscrpljena i malodušna nakon što sam završila dizajn taj što sam previše želela status. Kako bih sakrila nedostatke u svojoj dužnosti, prerušila sam se, stavila lažnu spoljašnost za druge. Kasnije sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči, koji mi je pomogao da bolje razumem svoju iskvarenu narav. Svemogući Bog kaže: „Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. Neki ljudi, kada se od njih traži da nešto urade, kažu da umeju to da urade, iako zapravo ne umeju. Posle u tajnosti traže i pokušavaju da nauče kako se to radi, ali nakon nekoliko dana proučavanja i dalje ne umeju da obave zadatak. Na pitanje kako napreduju, odgovaraju: ’Samo što nisam, samo što nisam!’ A u sebi misle: ’Još nisam shvatio, nemam pojma kako se to radi, ne znam šta da radim! Ne smem da dozvolim da me otkriju, moram da nastavim da se pretvaram, ne smem da dozvolim da ljudi vide moje nedostatke i neznanje, ne smem da dozvolim da me gledaju sa visine!’ Kakav je to problem? To je pakao od života dok se pokušava da se sačuva obraz po svaku cenu. Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili osećaj. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom. (…) Šta kažete, zar tim ljudima glava nije u oblacima? Zar ne sanjare? Ni oni sami ne znaju ko su, niti znaju kako da prožive normalnu ljudskost. Nikada se nisu ponašali kao praktična ljudska bića. Ako dane provodiš sa glavom u oblacima, ako besciljno lutaš, ništa ne radiš sa obe noge na zemlji i uvek živiš u sopstvenoj mašti, onda je to problem. Put koji si izabrao u životu nije ispravan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Božje reči razotkrile su moje trenutno stanje. Mislila sam, zato što sam dugo radila kao dizajner, jer sam naučila neke veštine i jer sam odabrana za vođu tima, da sam sposobna i da imam redak talenat. Pošto sam tako mislila o sebi, posebno sam obraćala pažnju na to šta drugi misle o meni, brinula sam da će primetiti moje mane i da će reći da nisam sposobna za taj posao. Pogotovo sa ovom pozadinom, nikada pre nisam radila ništa tako teško i nisam bila sigurna da ću uspeti, ali, kako bih održala svoju reputaciju i status i zadobila poverenje svog nadzornika i starešine, pretvarala sam se da sve držim pod kontrolom. Kada bih naišla na probleme i kada nisam napredovala, nisam tražila pomoć, već sam se jednostavno mučila sama. Kada se moj starešina raspitivao kako napredujem i da li imam nekih problema, nisam mu rekla za probleme, iako sam bila potpuno izgubljena, već sam odabrala da ga lažem i zavaravam. Čak sam išla dotle da sam se pretvarala da sam veoma vešta kako bih ga navela da misli da mogu da obavim taj posao. Stavila sam lažnu spoljašnjost u svakom aspektu kako bih prikrila svoje mane. Stalno sam se pretvarala da sam talentovana delatnica, kako bi drugi mislili da mogu da uradim bilo šta i da sve znam. Shvatila sam da sam neverovatno sujetna i nadmena. Božje reči kažu: „Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu.” Zaista, kako iskvarena osoba može da bude savršena i sposobna za sve? Normalno je da neko nešto ne razume ili da nije u stanju da uradi izvesne stvari u svojoj dužnosti, ali ja nisam imala taj stav prema svojim manama. Umesto toga, insistirala sam da sama postavim sliku kao talentovana delatnica. Nisam želela da me vide samo kao prosečno stvoreno biće. Tragala sam za tim da budem savršena i bez mane. Bila sam tako nadmena da sam potpuno izgubila razum. Pošto sam stalno koristila lažnu spoljašnjost u svojoj dužnosti, brinući da će drugi videti pravu mene, i pošto nisam tražila pomoć kada nešto nisam razumela, dizajn je sporo napredovao, a trebalo je da bude završen brzo, i ja sam se emotivno iscrpela. Shvatila sam da je blesavo da stremim ka besprekornosti. Stalno sam prikrivala svoje mane, nisam imala hrabrosti da se suočim sa njima. Kao rezultat toga, ne samo da sam bila umorna i neiskrena u svojoj dužnosti, već sam i usporila rad crkve. Shvativši to, molila sam se Bogu: „Dragi Bože! Hvala Ti na Tvom prosvećenju i usmeravanju, koji su mi pomogli da uvidim kako je jadno to što sam sam se prikrivala. Spremna sam da ispravim svoje pogrešne poglede na stremljenje u budućem postupanju, da imam ispravan stav prema svojim manama, da pitam kada nešto ne razumem, da se uzdržim od prikrivanja i da ispunim svoju dužnost na praktičan i pošten način.”

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Shvatila sam da ako želim da izvršavam svoju dužnost dobro i da me Bog pohvali, ključno je da tragam za istinom. Bez obzira na to kakve iskvarene naravi sam prikazala ili na probleme koje sam imala u dužnosti, morala sam da budem iskrena prema Bogu u molitvi kako bih tragala za usmeravanjem, rešila se svoje želje za reputacijom i statusom, razgovarala u zajedništvu sa braćom i sestrama, uzdržala se od prikrivanja i pretvaranja, dopustila da svi vide pravu mene, radila samo ono za šta sam sposobna, priznala kada nisam sposobna i tragala za istinom sa drugima. Izvršavanje moje dužnosti na ovaj način bilo bi manje iscrpljujuće i sputavajuće – bilo bi puno radosti. Nakon što sam to shvatila, iskreno sam razgovarala sa svojom braćom i sestrama o svojim razmišljanjima tokom celog procesa dizajniranja i spomenula sam probleme na koje sam naišla kako bismo o njima raspravljali. Braća i sestre su me naučili da primenjujem neke nove tehnike i dali su mi neke nove ideje. Nakon toga, ostatak vremena koji sam provela radeći na pozadini je zaista protekao glatko. Kasnije su mi neka braća i sestre rekli: „Tvoja pozadinska slika izgleda mnogo bolje od prethodnih. Možeš li da, u nekom trenutku, podeliš sa nama svoje iskustvo i ono što si naučila?” Bila sam tako srećna kada sam to čula i osetila sam da sam ispunila svoju dužnost na praktičan način. Razmišljajući o svom iskustvu sa dizajniranjem pozadine, shvatila sam da nema ničeg lošeg u tome što neko ima mane i da nema nikakve štete ako drugi to znaju. Biti u stanju da se o tome iskreno govori, da se traga za istinom i da se ostave sa strane nečije neprikladne namere i želje je ono što je najvažnije. Čovek može da bude miran i spokojan ako tako radi.

Postepeno sam postala sposobna da isporučim kvalitetne dizajne za komplikovane projekte i proizvodila sam više gotovih proizvoda od ostale braće i sestara. Oni bi me uvek pitali za savet u vezi sa konceptom dizajna i drugim tehničkim pitanjima. U početku bih im samo rekla ono što znam, ali kako se sve više ljudi raspitivalo, nesvesno sam počela da razmišljam: „Pretpostavljam da sada svi prepoznaju moje talente. Zašto bi me, inače, pitali za savet?” Počela sam, a da to nisam ni primetila, da zaista uživam u tom osećaju zadovoljstva i bila sam prilično zadovoljna sobom. Ali, onda se desilo nešto neočekivao. Na jednoj pozadinskoj slici koju sam dizajnirala za neku himnu moj starešina je primetio nešto što se kosi sa načelom i pozvao me na razgovor. Rekao je da se slika mora popraviti tog dana ili će posao kasniti i pitao je da li mogu sama da je ispravim ili mi je potrebna pomoć drugih. Pomislila sam: „Ja sam dizajnirala tu sliku, pa ako je predam nekom drugom, zar neće onda izgledati kao da moje veštine nisu odgovarajuće? Zar neće ljudi jednostavno misliti da sam samo jaka na rečima, a da ne mogu da uradim posao kada je to bitno? To ne sme da se dogodi! Ne smem sada da odustanem. Ako mogu sama da popravim taj problem, svi će znati da mogu da obavim svoj posao, da sam pouzdana i vredna negovanja.” Shvativši to, rekla sam starešini da ću sama popraviti to, u skladu sa načelom. Dok sam popravljala, pojavio se jedan deo slike za koji jednostavno nisam mogla da pronađem dobar koncept. Pošto je vreme isticalo, a ja sam i dalje bila zaglavljena sa tim konceptom, bila sam pod velikim stresom, samo sam želela da završim što pre, ali kako god sam menjala dizajn, nije bilo uspešno. Do 5 ujutru sam bila zaglavljena sa tim konceptom, ali mi i dalje ništa nije padalo na pamet. Tek tada sam se zapitala zašto imam taj problem? Odjednom sam shvatila da je razlog zbog kojeg je moj dizajn kršio načelo taj što je postojao izvestan aspekt načela koji ne razumem. To što sam morala da menjam dizajn je već usporilo rad. Nisam bila sigurna da li će moje izmene popraviti stvari, a bilo je hitno da slika bude gotova, pa sam znala da bi trebalo da tražim pomoć. Ali, kako bih održala svoj status i reputaciju i sakrila svoje mane, jednostavno sam pokušavala da se sama izborim sa tim. Zar nisam usporavala rad crkve? Shvativši to, osetila sam neverovatnu krivicu i brzo sam se pomolila Bogu kako bih se pokajala: „O, Bože! Moja iskvarena narav me je svezala. Čim naiđem na problem, pretvaram se da je sve u redu kako bi me drugi poštovalli. Ne mogu da se suočim sa svojim manama na ispravan način. Kako je to naporan način obavljanja moje dužnosti! Dragi Bože, molim Te da me usmeriš kako da prepoznam svoju iskvarenost i otpustim svoju sujetu, kako bih mogla da postupam u skladu sa Tvojim rečima.” Nakon molitve, pomislila sam na sledeće Božje reči: „Stalno tražiš veličinu, plemenitost i status; stalno tražiš uzdizanje. Kako se Bog oseća kada to vidi? On to mrzi i On će se udaljiti od tebe. Što više težiš stvarima kao što su veličina, plemenitost, superiornost nad drugima, uvažavanje, isticanje i važnost, to si Bogu gadniji. Ako ne porazmišliš o sebi i ne pokaješ se, Bog će te zamrzeti i napustiti. Nemoj da postaneš neko ko se Bogu gadi, već budi neko koga On voli. Dakle, kako možeš da zadobiješ Božju ljubav? Tako što ćeš poslušno prihvatiti istinu, stajati na mestu stvorenog bića, postupati u skladu s Božjim rečima i s obe noge na zemlji i pravilno obavljati svoje dužnosti, tako što ćeš biti iskrena osoba i tako što ćeš proživljavati ljudsko obličje. To je dovoljno i Bog će biti zadovoljan. Ljudi moraju da budu sigurni da nemaju ambicije ili zaludne snove, da ne traže slavu, dobitak ili status i da se ističu iz gomile. Štaviše, ne smeju da nastoje da budu veličine ili nadljudi, da budu superiorni u odnosu na druge i da teraju druge da ih obožavaju. To je želja iskvarene ljudskosti i to je put Sotone; Bog ne spasava takve ljude. Ako ljudi neprestano teže slavi, dobitku i statusu, i to bez pokajanja, onda za njih nema leka i čeka ih samo jedan ishod: biće isključeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Božje reči su se tačno odnosile na moje stanje: stalno sam jurila za reputacijom, statusom i divljenjem. Kada sam bila u stanju da proizvedem više gotovih dizajna od drugih i kada sam završavala zahtevne projekte sa garantovanim kvalitetom, nesvesno sam postala nadmena. Štaviše, kada su drugi dolazili kod mene sa pitanjima, imala sam dubok osećaj zadovoljstva i uživala sam u osećaju da mi se dive. Kada je postojao problem sa jednom mojom slikom i kada su mi je vratili, a starešina predložio da mi neki brat ili sestra pomognu kako bismo brže završili, ja nisam u obzir uzela rad crkve, već sam samo brinula da bi moja nesposobnost bila razotkrivena ako bi mi drugi pomogli. Kako bih održala svoju reputaciju i status i izbegla da me drugi gledaju s visine, preuzela sam ispravke na sebe. Kada sam naišla na probleme, umesto da tražim pomoć, stisnula sam zube i lupala glavu, a zadržavala sam sve druge. Spolja je delovalo da radim prekovremeno na svojoj dužnosti, ali ja sam, zapravo, samo pokušavala da dokažem svoje talente tako što ću popraviti sliku, kako bi ljudi stekli utisak da sam pouzdana. Videla sam da imam preveliku želju za reputacijom i statusom. Bog proučava naše misli – čak i kada bih bila u stanju da prevarim druge, ne bih mogla da prevarim Boga, i bez obzira koliko dobro bih sakrila svoje mane, kada se moja iskvarena narav ne bi promenila i kada ne bih zadobila istinu, Bog bi me i dalje prezirao i isključio bi me. Usporila sam rad crkve u svom stremljenju ka reputaciji i statusu i nisam se pokajala pred Bogom i razmislila o sebi, jedino sam lagala sebe i druge, nanoseći štetu sebi. Shvativši to, brzo sam zamolila jednu sestru koja je dobar dizajner da mi pomogne. Ona i ja smo raspravljale kako da izmenimo sliku i nakon toga sam imala mnogo jasniji koncept. Ubrzo zatim, završila sam ispravljanje.

Kasnije sam nastavila da razmišljam o tome zašto stalno pokušavam da sakrijem svoje mane. Slučajno sam naišla na odlomak Božjih reči koji je imao snažan uticaj na mene. Svemogući Bog kaže: „Je li sramota ne znati kako se neke stvari rade? Ima li ikoga ko zna sve da uradi? Uopšte nije sramota ne znati kako se neke stvari rade. Ne zaboravi da si ti samo jedna obična osoba. Niko te ne ceni i niko te ne obožava. Obična osoba je samo to: obična osoba. Ako ne znaš nešto da uradiš, prosto kaži da ne znaš to da uradiš. Zašto bi pokušavao da se prerušavaš? Ljudima ćeš postati odvratan ako se budeš stalno prerušavao. Pre ili kasnije, nečim ćeš se odati, a tada ćeš izgubiti svoje dostojanstvo i svoj integritet. To je narav antihrista – oni za sebe uvek misle da su majstori za sve i da sve znaju da rade, da su za sve sposobni i za sve kompetentni. Zar zbog toga neće upasti u nevolje? Šta bi oni radili kad bi imali pošten stav? Rekli bi: ’Nisam stručan za ovu tehničku veštinu; imam samo malo iskustva. Primenio sam sve što znam, ali ne razumem ove nove probleme s kojima se susrećemo. Stoga, moramo da savladamo neka stručna znanja ako želimo da svoju dužnost dobro obavimo. Kada ovladamo stručnim znanjima, moći ćemo efikasno da obavljamo dužnost. Bog je ovu dužnost poverio nama, tako da smo dužni da je obavimo dobro. Treba da ovladamo ovim stručnim znanjem na osnovu odgovornog stava koji imamo prema svojoj dužnosti.’ To je sprovođenje istine u delo. Osoba koja ima narav antihrista ne bi to učinila. Ako neka osoba ima imalo razuma, reći će: ’Ja znam samo ovoliko. Ne moraš da me ceniš i nema potrebe da se pravim važan – zar to neće olakšati stvar? Žalosno je da se stalno prerušavamo. Ako ima nešto što ne znamo, možemo to zajedno da naučimo i da onda, skladnim radom, dobro obavimo svoju dužnost. Moramo imati odgovoran stav.’ Kad to vide, ljudi bi pomislili: ’Ova osoba je bolja od nas; kad je zadesi neki problem, ona se ne forsira slepo preko svojih granica, ne prebacuje problem na druge, niti izbegava odgovornost. Umesto toga, ona to preuzima na sebe i prilazi mu sa ozbiljnim i odgovornim stavom. Ovo je dobra osoba, koja je ozbiljna i odgovorna prema svom poslu i svojoj dužnosti. Može joj se verovati. Božja kuća je bila u pravu kad joj je poverila ovaj važan zadatak. Bog zaista istražuje dubine ljudskog srca!’ Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, ona bi unapredila svoje veštine i zadobila odobravanje svih. Kako dolazi do tog odobravanja? Prvo, ona svojoj dužnosti pristupa sa ozbiljnim i odgovornim stavom; drugo, u stanju je da bude poštena osoba i ima praktičan i studiozan stav; treće, nije isključeno da je ona dobila smernice i prosvećenje od Svetog Duha. Takva osoba ima Božji blagoslov; to je ono što neko sa savešću i razumom može da ostvari. Mada ona ima iskvarene naravi, slabosti i nedostatke, mada mnoge stvari ne zna da radi, ona je i dalje na pravom putu primene. Ne prerušava se i ne vara; ima ozbiljan i odgovoran stav prema svojoj dužnosti, kao i stav žudnje i pobožnosti prema istini. Antihristi nikada neće moći da rade te stvari zato što će se njihov način razmišljanja uvek razlikovati od onih koji vole istinu i streme ka njoj. Zašto oni razmišljaju drugačije? Zato što Sotonina priroda leži u njima; oni žive po Sotoninoj naravi da bi ostvarili njegov cilj preuzimanja vlasti. Uvek tragaju za raznim sredstvima da bi se bavili spletkama i trikovima, da bi ljude navodili na stranputicu ili da bi ih, milom ili silom, naterali da ih obožavaju i da ih slede. Stoga oni, da bi ljudima zamazali oči, pronalaze svakojake načine da se maskiraju, varaju, lažu i obmanjuju, kako bi drugi ljudi poverovali da su oni u svemu u pravu, da su za sve sposobni i da sve mogu da urade, kako bi im poverovali da su pametniji i mudriji od ostalih i da više razumeju od ostalih, kako bi im poverovali da su u svemu bolji od ostalih i da su u svakom pogledu viši od ostalih – pa čak i da su najbolji od najboljih u svakoj grupi ljudi. Oni imaju takvu potrebu; to je narav antihristȃ. Tako oni uče da se pretvaraju da su ono što nisu i stvaraju sve te razne primene i manifestacije” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (3. deo)”). Antihristi su lažljivi i rđavi po prirodi. Ne postoji ništa što oni neće uraditi kako bi održali svoj status i reputaciju, stavljaju lažnu spoljašnjost, govore laži i varaju druge. Pomislila sam na jednog antihrista koji je izopšten iz naše crkve: kako bi uspostavio svoju poziciju i zaradio divljenje, on nije tražio pomoć kada se sučio sa problemima i pretvarao se da zna više nego što zapravo zna, rado je usporavao rad crkve kako bi održao svoj status i imidž. Spominjao je samo svoje uspehe, ali ne i neuspehe, prekidao je rad crkve u nekoliko navrata, ali se nikada nije pokajao. Iz tih razloga je na kraju izopšten iz crkve. Uporedila sam njegovo ponašanje sa svojim: ja se nisam fokusirala na traganje za istina-načelima u svojoj dužnosti, nisam prihvatala Božju proveru niti sam radila na racionalan način, već sam stalno koristila lažnu spoljašnost kako bih tragala za tuđim divljenjem. Jasno je bilo da postoji problem sa mojim dizajnom, ali iako nisam imala jasan koncept kako da ga ispravim, nisam ništa tražila od svoje braće i sestara niti sam sa njim raspravljala o tome, već sam bila odlučna da sama to popravim. Nisam u obzir uzela rad crkve, a sve dok je bilo i najmanje nade, nisam želela da razotkrijem svoje nedostatke, kao da usporavanje crkvenog rada nije važno, a najvažnije je bilo da zadržim svoj imidž. Sve sam uradila da sakrijem stvari koje prete mom imidžu i statusu, čak i kada je to bilo iscrpljujuće i naporno. Mislila sam da bi gubitak mog takozvanog „dobrog imidža” bio poput gubitka života. Moji postupci odavali su narav antihrista. Shvativši to, pomalo sam se uplašila. Možda nisam počinila svakojaka zla poput antihrista, ali stalno sam tragala za reputacijom, statusom i divljenjem drugih, čak sam se ponašala podmuklo i varala sam druge. Kada ne bih razrešila ovu narav, na kraju bi me Bog razotkrio i isključio. Tako da se se pomolila Bogu i pokajala, bila sam voljna da odbacim svoju sujetu i status kako bih postupala u skladu sa Njegovim rečima.

Kasnije, kada je bilo problema sa mojim dizajnima koje nisam mogla sama da rešim, brzo bih kontaktirala nekog i otvoreno razgovarala, tražila i slušala njihove predloge. Ponekad bismo i zajedno radili na dizajnu. Jednom prilikom sam imala neki drugi problem sa jednim dizajnom i nisam uspela da napredujem, čak i nakon što sam o njemu dugo razmišljala. Moj starešina se rapitivao za moj napredak, a ja sam poželela da slažem, ali sam brzo shvatila da ponovo pokušavam da održim status i reputaciju. Nakon toga, setila sam se Božjih reči: „Ako ne zadržavaš ništa u sebi, ako se ne pretvaraš, ne zavaravaš i ne prikrivaš stvari, ako se potpuno otvoriš braći i sestrama, ne kriješ svoje najdublje ideje i misli, već dopuštaš drugima da vide tvoj pošten stav, onda će se istina postepeno ukoreniti u tebi, procvetaće i iznedriti plodove i, malo-pomalo, doneti rezultate. Ako ti je srce sve poštenije i sve više okrenuto Bogu, ako znaš da štitiš interese Božje kuće dok obavljaš svoju dužnost i savest ti je uznemirena kada ne zaštitiš te interese, to je onda dokaz da je istina ostvarila uticaj u tebi i da je postala tvoj život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su me snažno motivisale. Znala sam da ne bi trebalo da nastavim da koristim lažnu spoljašnjost; morala sam da se suočim sa svojim manama iskreno i mirno. Bez obzira šta drugi mislili o meni, morala sam da govorim istinu i da tragam za razrešenje sa drugima. Slučajno je tog dana bio jedan radni sastanak, pa sam iskreno govorila o svojim problemima i iskvarenosti. Nakon što sam završila, osećala sam se spokojno. Kada sam o svemu raspravljala sa drugima, oni su mi pomogli da smislim način da popravim dizajn i nedugo zatim sam završila popravke na slici. Bila sam tako srećna! Mogla sam zaista da osetim kako je sjajno iskreno govoriti i biti iskren! Božje spasenje je bilo to koje mi je omogućilo da to shvatim i doživim preobražaj. Hvala Bogu!