Kao dete, roditelji i učitelji su me učili da budem dobra osoba, da budem zahvalna, baš kao što izreka kaže: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode.” Po tom načelu sam se slagala s drugima još od detinjstva. Kada je prema meni neko bio dobar, trudila sam se da mu se dvostruko odužim. S vremenom, stekla sam odobravanje i pohvalu većine ljudi, roditelji i prijatelji su smatrali da sam dobra, hteli su da se druže sa mnom. Kada sam počela da verujem u Boga, isto je bilo sa mojom braćom i sestrama. Smatrala sam da me takvo ophođenje čini dobrom osobom koja ima savest. Tek sam kroz otkrivenje Božje reči shvatila da te ideje tradicionalne kulture nisu istina, i nisu kriterijum za naše postupanje i ophođenje.

Septembra 2018. otpuštena sam s mesta starešine jer nisam radila praktičan posao. Tada sam bila vrlo negativna i slaba, ali sestra Lesli, koja je nadgledala dnevne aktivnosti, slala mi je mnogo odlomaka Božje reči da me ohrabri i pomogne mi, što me je veoma ganulo. Osećala sam da me ne gleda s visine, već me podržava i pomaže mi. Nakon toga je sredila da vršim administrativne poslove. Brinula se o meni, zanimale su je moje ideje i mišljenje u vezi sa našom dužnošću. Videvši koliko me ceni, osećala sam još veću zahvalnost prema njoj. Kada je jedan starešina uzeo da čita evaluaciju o meni, neka braća i sestre su me pogrešno predstavili, ali je Lesli bila upoznata s incidentom i na licu mesta sve razjasnila. Na tome sam joj bila još više zahvalna, osećala sam da me je zaštitila u ključnom momentu i sačuvala mi obraz. Iako joj se rečima nikada nisam zahvalila, htela sam da ugrabim priliku da joj kažem hvala.

Ubrzo potom je otpuštena jer nije radila praktičan posao, i mene su izabrali za vođu grupe. Prateći kako Lesli radi svoj posao, uvidela sam da je često rasejana i zaboravna. Nežnim glasom sam je upitala: „Lesli, zašto si tako nepažljiva u svojoj dužnosti?” Umesto da porazmisli o sebi, ona je odgovorila: „Stara sam i imam loše pamćenje.” Posle toga je jedna sestra videla da Lesli rasejano vrši dužnost i nekoliko puta ju je opomenula, ali ništa se nije promenilo. I meni je bilo jasno i čekala sam priliku da joj to kažem. Onda sam se setila u kako sam lošem stanju bila kada su me otpustili, a ona mi je nežno pomogla i pružila mi podršku. Sada je ona bila otpuštena, pa zar, ako joj ukažem na probleme, ne bi pomislila da sam previše okrutna? Bila je u lošem stanju jer je bila otpuštena, razumljivo je da greši. Trebalo je da budem dobra, pomognem joj i podržim je, dam joj vremena da se promeni. Nakon toga, kada Lesli nije uradila posao kako treba, saradnica i ja smo ga uradile umesto nje. Plašila sam se da će nešto zaboraviti i stalno sam je podsećala, često sam razgovarala s njom i pitala za njeno stanje. Da li je promenila to svoje stanje? Naprotiv, postala je još gora. U nekoliko razgovora o poslu, njeni predlozi nisu bili u skladu sa načelima i braća i sestre uglavnom nisu bili saglasni, no, ona je na tome insistirala i terala druge da prihvate njene ideje, zbog čega je svaki razgovor bio nemoguć. Htela sam da je na to podsetim, ali sam takođe pomislila da je sigurno očajna, budući da je nedavno otpuštena. Ako sada razotkrijem njene probleme, ne bih li time dodavala so na ranu? Odustala sam u nadi da će s vremenom sama shvatiti. Nisam je više podsećala, samo sam gledala da bude manje uključena u razgovore o poslu. Umesto da razmisli o sebi, indirektno me je napala, rekavši mi da ne slušam njene predloge. Kada sam uvidela da nema nimalo samospoznaje, odvažila sam se i krenula sa optužbama. Rekla sam: „Lesli, previše si nadmena i samopravedna. Zaista treba da razmisliš o sebi.” Lice joj se skamenilo, a glas utihnuo. Odjednom me je obuzela tuga. Nije li to bilo preterano s moje strane? Nakon što mi je toliko pomogla, zar ovo nije bilo pomalo okrutno? Počela sam da krivim sebe. Nešto kasnije, nadzornica je uočila da Leslin posao obavljamo saradnica i ja, pa je upitala kako Lesli napreduje u svojoj dužnosti. To pitanje me je uznemirilo. Ako odovorim iskreno, možda će je otpustiti. Samo zahvaljujući njoj sam mogla da radim administrativne poslove, bila je dobra prema meni, pomogla mi je i podržala me u najtežim trenucima. Kada bi je otpustili dok sam ja vođa grupe, da li bi mislila da sam okrutna i nemilosrdna? Da bih joj pomogla da sačuva posao, nakon što sam objektivno pisala o njenom ponašanju, dodala sam: „Ovo ponašanje posledica je njenog lošeg stanja nakon što je otpuštena. Svesno nastoji da se promeni.” Da je ne bi otpustili, na nekoliko sastanaka sam namerno govorila da bih joj pomogla oko njenog stanja, ali je ona i dalje otaljavala kao i pre, stalno je bilo problema sa njenom dužnošću. Jednom je čak kupila neke nepotrebne stvari bez ičije dozvole, i to po mnogo većoj ceni nego obično. Bila sam ljuta, želela sam da je orežem, ali sam se zbog našeg odnosa u prošlosti suzdržala. Prosto sam joj rekla da to više ne radi i da bude pažljivija u svojoj dužnosti. Rekla je da neće, pa nisam rekla više ništa. U to vreme su mi braća i sestre govorili o problemima u njenom poslu. Htela sam da je izgrdim i orežem, ali jezik bi mi se svezao svaki put kad je vidim. Nekoliko puta reči su mi bile navrh jezika, ali sam ih progutala. Nešto kasnije, nadzornica je došla da vidi kako Lesli vrši svoju dužnost. Procenjivala je to primenjujući načela i ustanovila da Lesli nije podobna da obavlja administrativni posao, i savetovala mi je da je otpustim. Lesli je upravo bila otpuštena sa rukovodećeg položaja. Ako joj ne dozvole da obavlja ovaj posao, kako će podneti taj udarac? Hoće li moći to da prihvati? U trenutku su mi pale na pamet sve situacije kada mi je pomogla. Pri pomisli da treba s njom da se suočim osećala sam se deprimirano i jadno. Nisam mogla da spavam, vrtela sam se u krevetu. Bilo je grozno, baš kao kad su mene otpustili. Misli su navirale: „Bila je dobra prema meni, a ja sada treba da je otpustim i razotkrijem njeno ponašanje. Hoće li mi zameriti i misliti da sam nezahvalna?” Da bih izbegla osećaj krivice, htela sam da zamolim nadzornicu da razgovara sa Lesli, dok ja stojim po strani i ćutim ili čak da nađem neki izgovor i ne odem. Ali znala sam da su moji motivi odvratni i sramni, osećala sam se kao da sam upala u klopku. U tom stanju očaja, pomolila sam se Bogu: „Bože, znam da je otpustiti Lesli ispravna odluka, ali zašto mi to tako teško pada? Bože, u čemu je moj problem? Molim te, vodi me do samospoznaje.”

Nakon molitve sam pomislila da mi nije bilo teško da otpustim druge ljude, zašto sam onda bila tako neodlučna po pitanju Lesli? Tragajući, pročitala sam ove reči Božje: „Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se ponašaju prema drugima, rukovode se sopstvenim osećanjima. Osećaju naklonost prema ovoj ili onoj osobi i po čitav dan su zaokupljeni emotivnim finesama. Sve što ih zadesi doživljavaju u carstvu osećanja. (…) Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja; u svemu je sputana sopstvenim emocijama, nije u stanju da primenjuje istinu niti da se ponaša u skladu sa načelima i često je sklona je tome da se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu ili da se pokore Bogu. Zaokupljeni su ljudskim telom, budalasti su i smeteni. U prirodi takvih osoba je da su veoma osećajni i da se u životu rukovode osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). „Šta karakteriše osećanja? To sigurno nije nešto pozitivno. Osećanja su karakteristična po fokusiranju na fizičke odnose i udovoljavanju predrasudama tela. Favorizovanje, pravdanje tuđih nedostataka, preterano maženje, ugađanje i povlađivanje – sve to spada u kategoriju osećanja. Neki ljudi mnogo polažu u osećanja i na sve što im se dešava reaguju na osnovu osećanja; mada u duši dobro znaju da je to pogrešno, oni i dalje ne mogu da budu objektivni, a kamoli da postupaju u skladu s načelom. Mogu li ljudi da primenjuju istinu ako su sve vreme sputani osećanjima? To je izuzetno teško! Razlozi zbog kojih mnogi ljudi ne mogu da primenjuju istinu svode se na osećanja; oni svoja osećanja smatraju naročito važnim i stavljaju ih na prvo mesto. Jesu li to ljudi koji vole istinu? Nipošto. Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Tek nakon čitanja Božjih reči sam shvatila da mi Leslino otpuštanje predstavlja uzrok brige, bola i sramote zato što sam previše emotivna i sputana sopstvenim osećanjima. Budući da mi je Lesli pomogla i prema meni bila dobra, morala sam da joj budem zahvalna. Kada sam videla da otaljava svoju dužnost, kasni u radu i odbija da se promeni, bilo mi je jasno da je trebalo da je orežem, ali nisam htela da joj uništim samopoštovanje i okrenem je protiv sebe, pa sam nežno razgovarala sa njom i ostavila stvari na tome. Gledišta su joj bila neispravna, htela je da je drugi slušaju i rade kako ona kaže, što je više puta onemogućilo razgovore o poslu i dovelo do ozbiljnog ometanja. Sve to vreme nisam mogla da se nateram da je razotkrijem i orežem. Kada je nadzornica pitala kako Lesli obavlja svoju dužnost, slagala sam da nastoji da se promeni, da ne bi bila otpuštena, u nadi da nadzornica neće znati šta da misli i neće moći dobro da proceni. Kada sam videla da Lesli obavlja dužnost bez načela i rasipa priloge, nisam je izgrdila, već sam je štitila i gledala kako da joj ugodim. Došlo je vreme da je otpustim i razotkrijem njeno ponašanje, i htela sam da nadzornica to uradi umesto mene. Bila sam preosećajna, i bez svedočanstva o primeni istine. Da bih zaštitila Lesli, da mi ne bi zamerila i rekla da sam nezahvalna, i dalje sam je štitila i ugađala joj, nisam imala obzira prema crkvenom poslu. Vodila su me osećanja, brinula sam za njeno telo, i htela da sačuvam naš odnos. Mislila sam da joj iskazujem ljubav i pružam pomoć, ali sam se zapravo bavila filozofijom za ovozemaljsko ophođenje. Htela sam Leslino odobravanje, makar i naštetila crkvenom poslu. Sve sam radila zbog sebe. Bila sam zla i odvratna! Osećala sam duboko kajanje. Vodila su me osećanja, a to je štetilo crkvenom poslu, zbog čega me je Bog mrzeo. Da sam nastavila tako i da nisam primenjivala istinu, bila bih uklonjena.

Nakon toga sam se zapitala: „Zašto sam zbog osećanja učinila toliko toga što se protivi načelima?” U svojoj potrazi, pročitala sam odlomak Božje reči: „Namere su jasan i jedan od najčešćih elemenata koji čine ljudsko stanje; što se tiče većine pitanja, ljudi imaju vlastite misli i namere. Kada se takve misli i namere pojave, ljudi ih smatraju opravdanim, ali one su uglavnom tu radi njih samih, radi njihove sopstvene gordosti i interesa ili kako bi nešto zataškali ili udovoljili sebi na neki način. U tim trenucima, moraš da ispitaš kako se tvoja namera stvorila, zašto je nastala. Na primer, Božja kuća od tebe zahteva da pročistiš crkvu, a postoji neko ko je uvek bio površan u svojoj dužnosti, ko je stalno gledao da lenčari. U skladu sa načelima, tu osobu bi trebalo pročistiti, ali ti imaš dobar odnos sa njom. Kakve misli i namere će se tada u tebi probuditi? Kako ćeš praktično delovati? (U skladu sa svojim afinitetima.) A od čega nastaju afiniteti? Zato što je ta osoba bila dobra prema tebi ili je uradila nešto za tebe, ti imaš dobar utisak o njoj i u tom trenutku želiš da je zaštitiš i da je braniš. Zar to nije rezultat osećanja koja imaš? Ti gajiš emocije prema njoj, pa shodno tome zauzimaš stav da ’Dok onaj Višnji kuje planove, ovi ispod kuju protivplanove’. Ti vrdaš. S jedne strane, kažeš joj: ’Moraš se više potruditi dok radiš nešto. Prestani da budeš površan, moraš malo da se namučiš sa poteškoćama; to je naša dužnost.’ S druge, u odgovoru Višnjem kažeš: ’Ova osoba se popravila, sada je efikasnija u obavljanju dužnosti.’ Ali ono što zaista misliš u svojoj glavi je: ’To je zato što sam radio na njoj. Da nisam, ona bi bila ista kao i pre.’ Stalno vrtiš po glavi sledeće: ’Ona je bila tako dobra prema meni, ona ne može da bude uklonjena!’ Kakvo je to stanje kada takve stvari čine tvoju nameru? Štiteći lične emotivne odnose, ti štetiš radu crkve. Da li je takvo ponašanje u skladu sa istina-načelima? Ima li pokornosti u tom tvom delanju? (Ne.) Tu nema pokornosti; u tvom srcu postoji otpor. U stvarima koje ti se dešavaju i u poslu koji bi trebalo da uradiš, tvoje ideje sadrže sudove koji se zasnivaju na subjektivnosti, a prisutan je i faktor emocija. Ti radiš stvari na osnovu osećanja, a ipak još uvek veruješ da se ponašaš nepristrasno, da pružaš ljudima priliku da se pokaju i da im pružaš pomoć punu ljubavi i, kao posledica toga, radiš kako želiš, a ne kako Bog kaže. Ako se tako ponašaš, to znači da ti smanjuješ kvalitet svog rada, čime smanjuješ efikasnost i štetiš radu crkve – što je sve ishod tvog delovanja u skladu sa osećanjima. Ako se ne preispitaš, da li ćeš moći da identifikuješ problem u ovom slučaju? Nikada. Možda i znaš da je pogrešno delovati na ovaj način, da je to nedostatak pokornosti, ali razmisliš o tome i kažeš sebi: ’Moram da joj pomognem s ljubavlju, a nakon što joj pomognem i nakon što joj bude bolje, neće biti potrebe da je uklonimo. Zar Bog ne daje ljudima priliku da se pokaju? Bog voli ljude, tako da moram da joj pomognem s ljubavlju i moram da uradim kako Bog zapoveda.’ Nakon što porazmisliš o ovim stvarima, ti uradiš po svom. Nakon toga, tvoje srce je spokojno; smatraš da primenjuješ istinu. Tokom ovog procesa, da li si praktično delovao u skladu sa istinom ili si delovao u skladu sa svojim afinitetima i namerama? Tvoja dela bila su u potpunosti u skladu sa tvojim afinitetima i namerama. Tokom čitavog procesa, koristio si svoju takozvanu dobrotu i svoju ljubav, svoja osećanja i svoju filozofiju za ovozemaljsko ophođenje kako bi izgladio stvari, pokušavajući ujedno da ostaneš neutralan. Činilo ti se da s ljubavlju pomažeš toj osobi, ali u svom srcu ti si zapravo bio ograničen osećanjima – i, plašeći se da će Višnji saznati, pokušao si da tu osobu i Višnjeg pridobiješ kompromisom, kako niko ne bi bio uvređen i kako bi posao bio odrađen – što isto čine i nevernici, pokušavajući da ostanu neutralni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Stav koji čovek treba da ima prema Bogu”). To sam shvatila tek kada sam pročitala reč Božju. Zašto sam štitila Lesli i nisam je razotkrila iako sam znala da ima probleme? Zato što sam htela njeno odobravanje. Bila sam pod uticajem izreke: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode.” Ta ideja mi je bila načelo za ophođenje prema drugima. Smatrala sam da drugima treba da budemo privrženi i odani, i da onom ko je prema meni dobar treba dvostruko da uzvratim. U suprotnom bi ispalo da sam nezahvalna, i drugi bi me osudili i odbacili. I tako sam, kada mi je Lesli pomogla i brinula se o meni, kada se zalagala za mene, osećala da moram da joj uzvratim. Kada sam videla da Lesli stalno otaljava svoju dužnost, nisam je razotkrila i orezala, čime sam prekršila načela i naškodila crkvenom poslu. Što je još gore, da bih joj pomogla, slepo sam joj nudila ljubav i zajedništvo, lagala sam kako bih prikrila da otaljava i ometa crkveni posao. To sam radila zato da bi drugi mislili da sam dobra osoba, da sam zahvalna i draga. Kroz otkrivenje Božje reči, napokon sam shvatila da te ideje i gledišta kvare ljude i navode ih na stranputicu. Živela sam ovako ne znajući šta je ispravno a šta ne, postupala sam bez načela. Spolja gledano, vršila sam svoju dužnost, ali zapravo sam sve radila po svom. Nisam ni primetila da ometam crkveno delo i suprotstavljam se Bogu! Kada verujemo u Boga, a ne primenjujemo istinu i živimo prema ovim stvarima, ma koliko da je dobro naše spoljašnje ponašanje i da se dobro slažemo s drugima, u Božjim očima smo ipak neko ko Mu se suprotstavlja.

Par dana kasnije našla sam još jedan odlomak Božje reči i donekle sam razumela suštinu ovog problema. Božje reči kažu: „Ovo nije samo neuspeh u pridržavanju Božjih reči i svojih dužnosti, već prihvatanje da su Sotonine spletke i Njegova filozofija za ovozemaljsko ophođenje istina koju slede i primenjuju. Ti slušaš Sotonu i živiš prema sotonskoj filozofiji, zar ne? Nisi osoba koja se pokorava Bogu, a još si manje osoba koja se pridržava Božjih reči. Ti si pravi nitkov. Kada zanemaruješ Božje reči i umesto njih prihvataš i primenjuješ sotonske fraze kao istinu, ti izdaješ istinu i Boga! Ti radiš u Božjoj kući, a ipak se u svojim postupcima vodiš načelima sotonske logike i filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, pa kakva si ti to osoba? Ti si neko ko izdaje Boga i ko Ga ozbiljno sramoti. Koja je suština takvog postupanja? Otvoreno proklinjanje Boga i otvoreno poricanje istine. Da li je to suština? (Jeste.) Osim što ne slediš Božju volju, ti dozvoljavaš da se jedna od Sotoninih đavolskih izreka i sotonskih filozofija o ovozemaljskom ophođenju neobuzdano širi u crkvi. Takvim postupanjem postaješ Sotonin saučesnik, pomažeš Sotoni da sprovodi svoje aktivnosti u crkvi i ometaš i prekidaš rad crkve. Suština ovog problema je veoma ozbiljna, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). Božje reči kao da su me probole kroz srce, naročito Božje reči „izdaja istine”, „neko ko duboko sramoti Boga” i „Sotonin saučesnik”. Te reči zarile su mi se u srce kao mač. Živela sam prema idejama tradicionalne kulture. Bogu to nisu osećanja koja izazivaju trenutnu nemogućnost primene istine i očuvanja crkvenog dela, već čin nelojalnosti Bogu i sopstvenoj dužnosti. To je bilo poricanje istine, sramoćenje i izdaja Boga. Priroda toga bila je vrlo ozbiljna. Uvidevši to, veoma sam se uznemirila i uplašila. Nisam znala da je vršenje dužnosti prema sotonskim idejama ozbiljan problem! Trebalo mi je dosta vremena da se smirim. Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „U čitavom čovečanstvu, ne postoji nijedna rasa u kojoj istina ima moć. Ma koliko da su uzvišene, drevne ili misteriozne ideje ili tradicionalna kultura koju je stvorila neka rasa, ma kakvo obrazovanje ona primila i ma kakvo znanje posedovala, jedno je sigurno: ništa od toga nije istina niti ima ikakve veze sa istinom. Neki ljudi kažu: ’Čini se da su neke pouke ili predstave za merenje ispravnog i pogrešnog, tačnog i netačnog, crnog i belog, koje su sadržane u tradicionalnoj kulturi, veoma blizu istini’. Činjenica da zvuče približno istini ne znači da je njihovo značenje približno istini. Izreke iskvarenog čovečanstva potiču od Sotone, one nikada nisu istina, već su samo Božje reči istina. Prema tome, ma koliko se činilo da su neke ljudske reči približne Božjim rečima, one nisu istina i ne mogu postati istina – u to nema sumnje. Samo su slično formulisane i izražene, ali su zapravo ove tradicionalne predstave nespojive sa istinom Božjih reči. Iako u doslovnom značenju ovih reči može postojati određena sličnost, one ne potiču iz istog izvora. Božje reči potiču od Stvoritelja, dok reči, ideje i stavovi tradicionalne kulture potiču od Sotone i demona. Neki ljudi se pitaju: ’Ideje, stavovi i poznate izreke tradicionalne kulture univerzalno su priznate kao pozitivne; čak i ako su to laži i zablude, mogu li postati istina ako ih se ljudi pridržavaju nekoliko stotina ili nekoliko hiljada godina?’ Ne mogu nikako. Takvo gledište je podjednako smešno kao i tvrdnja da su majmuni evoluirali u ljude. Tradicionalna kultura nikada neće postati istina. Kultura je kultura, i ma koliko plemenita bila, ona je i dalje samo relativno pozitivan proizvod iskvarenog ljudskog roda. Ali, biti pozitivan ne znači biti istina; biti pozitivan nije merilo, već je to samo relativna pozitivnost i ništa više od toga. Dakle, da li nam je sada jasno da li se iza ove ’pozitivnosti’ krije dobar ili loš uticaj tradicionalne kulture na čovečanstvo? Tradicionalna kultura, bez sumnje, ima loš i negativan uticaj na čovečanstvo” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). „Ovi aspekti tradicionalne kulture su uslovili, otupeli i iskvarili ljudski rod. A šta je krajnji rezultat? Krajnji rezultat je da je ljudski rod naveden na stranputicu, sputan i vezan tradicionalnom kulturom, pa se prirodno javljaju određeni mentalitet i teorija koje ljudski rod zagovara i širi, nadaleko prenosi i prihvata. Na kraju, to osvaja svačije srce, čini da svi podržavaju ovu vrstu mentaliteta i ideje, te ih ta ideja sve kvari. Kada su ljudi iskvareni do određene mere, oni više nemaju nikakve predstave o tome šta je dobro, a šta loše; više ne žele da razlikuju šta je pravda, a šta rđavost, niti su voljni da razlikuju šta su pozitivne, a šta negativne stvari. Čak dođe dan kada nisu sigurni da li su oni stvarno ljudska bića, a ima i mnogo bolesnih ljudi koji ne znaju da li su muškarac ili žena. Koliko je daleko od propasti ljudska rasa poput ove? (…) Da su Sotonine filozofije, zakoni, ideje i takozvani mentaliteti naveli čitav ljudski rod na stranputicu i da su ga iskvarili. U kojoj meri su ljudi iskvareni i navedeni na stranputicu? Svi ljudi su prihvatili zablude i đavolske izreke Sotone kao istinu; svi oni obožavaju Sotonu i slede Sotonu. Ne razumeju reči Boga, Stvoritelja. Bez obzira na to šta Stvoritelj kaže, koliko toga kaže i koliko su jasne i praktične Njegove reči, niko ih ne razume, niko ne shvata. Svi su otupeli i priglupi, a razmišljanje i umovi su im zapetljani. Kako su zapetljani? Sotona ih je zapetljao. Sotona je iskvario ljude do srži” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). Pre sam znala: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „U celoj vaseljeni, ja sam vrhovni”, kao i druge sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje suprotne istini, a ne ono što bi normalna ljudskost trebalo da poseduje. U druge izreke iz tradicionalne kulture, naizgled u skladu sa savešću i moralom: „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”, „Vrati dug zahvalnosti”, „Čovek je živo biće; kako može da bude lišen osećanja?” i u druge naizgled civilizovane i plemenite izreke, nisam umela da proniknem. Mislila sam da se to prenosi sa generacije na generaciju, da dobri ljudi treba toga da se pridržavaju. Nisam bila pronicljiva u pogledu tradicionalnih misli, smatrala sam ih pozitivnim stvarima kojima treba težiti i koje treba primenjivati. Kada ih se nisam pridržavala, osećala bih nelagodu, i strahovala sam da će me drugi osuditi i odbaciti. Kroz otkrivenje Božje reči, konačno sam uvidela da ljudi, pod kontrolom ovih ideja i gledišta, misle samo na osećanja a ne na načela, i ne razlikuju dobro i zlo. Sve dok su drugi prema meni bili dobri, makar to bili loši ili rđavi ljudi, makar bih pomažući im potpomagala zlo, morala sam da vratim dug, da im pomognem. Spolja se činilo da sam savesna, ali zapravo sam bila zbunjena i glupava, imala sam sopstvene motive i namere. Činila sam to da bih sačuvala svoj ugled i položaj, da bih zaštitila svoje interese. Bila sam sebična, odvratna, licemerna. Uopšte nisam bila dobra osoba. Da sam nastavila da se držim tih sotonskih filozofija, postala bih još lukavija, lažljivija, sebičnija i još više zla. Uvidela sam da su te tobože plemenite i ispravne tradicionalne ideje i izreke obična šarena laža. Zvuče uzvišeno, u skladu sa ljudskim moralom i vrednostima, ali su zapravo protivne istini i jedan su od načina na koji Sotona kvari ljude. Shvatila sam da sam, iako već godinama verujem u Boga, budući da nisam primenjivala istinu i da sam živela prema ovim tradicionalnim idejama, uvek vodila računa o savesti i uvek želela da se ljudima odužim za dobrotu, i nisam umela da razlikujem dobro i zlo. Bila sam zbunjena budala! Bog je u poslednjim danima izrazio toliko istine i otkrio sve aspekte istine koje ljudi treba da primenjuju, konkretno i do tančina, u nadi da ćemo se vladati u skladu sa istinom u Božjim rečima, i da ćemo moći da zaštitimo crkveni posao. Međutim, ja sam vršila svoju dužnost samo da bih održala telesne veze, nisam tragala za istinom, nisam štitila crkveni posao, postala sam neko ko sramoti Boga i opire Mu se. Shvativši to, osetila sam krivicu i kajanje zbog svega što sam učinila. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, živim prema sotonskim otrovima. Previše toga sam učinila što je suprotno istini i opire Ti se. Bože, želim da se pokajem i postupam u skladu sa istina-načelima.”

Nakon toga sam se zapitala, budući da živeti po gledištima i idejama tradicionalne kulture ne znači da imam dobru ljudskost, šta zapravo znači imati dobru ljudskost. Potom sam našla odlomak Božje reči koji pruža precizno merilo za procenu. Božje reči kažu: „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskost. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepoštovanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i dobar sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard podrazumeva sposobnost pokoravanja Bogu i istini, sposobnost pristupanja svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Sopstvene interese nisu u stanju da ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju da ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i kako se ponašaju dok obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobiti veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Pročitavši Božju reč, shvatila sam da osoba sa dobrom ljudskošću ne ide putem umerenosti, da nekoga ne bi uvredila, i da bi od svih dobila podršku i odobravanje. Nasuprot tome, ona voli istinu i pozitivne stvari; odgovorna je, podržava istina-načela i štiti crkveni posao. Takvi ljudi su uistinu dobri. Ako samo štitiš svoje odnose sa drugima, svoju slavu i status, i cilj ti je samo da se s drugima slažeš, ali u svojoj dužnosti nisi odan Bogu, i međuljudske odnose održavaš po cenu da naškodiš crkvenom poslu, onda si ti izuzetno sebična i odvratna osoba. Koliko god je tvoje spoljašnje ponašanje moralno prihvatljivo, ono navodi ljude na stranputicu, protivno je istini. Razmišljala sam o svom životu po tradicionalnim idejama, i kako sam se prerušila u dobru osobu. Zapravo sam iznutra bila sve više sebična, lažljiva i zla. Sve što sam radila bilo je zarad ugleda i statusa, i zadovoljavanja ličnih ambicija i želja. U meni nije bilo ničeg ljudskog. Proživljavala sam sve ono demonsko. Kada sam u prošlosti sudila o nečijoj ljudskosti, to sam činila shodno svojim predstavama. To uošte nije bilo u skladu sa istinom, niti u skladu sa Božjim merilima za procenjivanje ljudi.

Narednih dana sam razmišljala kako da postupam shodno istina-načelima i Božjoj nameri. Pročitala sam ove reči Božje: „Tvoji odnosi sa ljudima tada neće biti izgrađeni na telesnim stvarima, već na temelju Božje ljubavi. Nećeš imati gotovo nikakvih telesnih interakcija s drugim ljudima, ali će zato na duhovnom nivou među vama postojati zajedništvo i uzajamna ljubav, uteha i opskrba. Sve se ovo obavlja na temelju želje da se udovolji Bogu – ovi se odnosi ne održavaju kroz čovekove filozofije za ophođenje prema svetu, već se prirodno stvaraju kad neko nosi breme zarad Boga. Oni od tebe ne zahtevaju nikakav veštački, ljudski napor, već je potrebno samo da postupaš u skladu s načelima Božjih reči. (…) Normalni međuljudski odnosi uspostavljaju se na temelju okretanja srca Bogu, a ne kroz ljudski napor. Ako je Bog odsutan iz nečijeg srca, onda su odnosi te osobe s drugim ljudima ništa drugo do telesni odnosi. To nisu normalni odnosi, već samo požudna zadovoljstva, koja Bog mrzi i prezire” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”). Bog zahteva da se prema ljudima ophodimo shodno istina-načelima, da komuniciramo s braćom i sestrama na temelju ljubavi prema Bogu, da se podržavamo i ispomažemo u istini i u životu, i da se ne bavimo telesnim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje. Lesli mi je u prošlosti pomogla, i to je bilo Božje uređenje, a još više Božja ljubav. Trebalo je da to od Boga prihvatim. Međutim, ja sam to pripisala jednoj osobi, i u svemu joj pokazivala zahvalnost. Videla sam da je moj odnos s Lesli zasnovan na telesnom, moji postupci nisu bili u skladu sa Božjom namerom, nisam imala načela. Kada ljudi naiđu na neuspehe i prepreke, i postanu pasivni i slabi, razgovor o Božjim rečima jeste pomoć i podrška koja je u skladu sa istina-načelima, i nešto što treba da radimo, ali onima koji stalno otaljavaju svoje dužnosti i koji su neodgovorni, pa čak i prekidaju i ometaju rad crkve, treba ograničiti pristup, treba ih razotkriti, orezati i otpustiti. Nikada ih ne treba skrivati i štititi shodno osećanjima. Čak i privrženost mora da se vodi načelima. Nakon otpuštanja, Lesli je bila neodgovorna i zanemarivala je svoju dužnost, i nije zaista shvatala sopstvene probleme. Da sam raščlanila njeno ponašanje i prirodu problema kroz zajedništvo o Božjoj reči, kako bi ona mogla da razmisli o sebi, pokaje se i promeni, time bih joj pokazala ljubav. To bi bilo u njenu korist i u korist crkvenog posla. Shvativši to, odjednom sam osetila olakšanje, i više nisam imala želju da održavam telesne veze.

Nakon toga sam, koristeći Božju reč, razotkrila Leslin stav prema dužnosti i razna njena ponašanja, i otpustila je sa njene dužnosti. Nakon tog zajedništva osećala sam ogromnu sigurnost. Lesli mi nije zamerala, prihvatila je to od Boga. Da nije bila otpuštena i razotkrivena, kaže da ne bi shvatila kakvo su prekidanje i ometanje izazvali njeni postupci, i nije imala pritužbi na to kako smo se prema njoj odnosili. Kada sam to čula, uistinu sam osetila da samo primenjujući istinu možemo da imamo koristi i da pomognemo ljudima, i osetila sam veliku sigurnost.

Iz ove tačke gledišta, vidim da te naizgled civilizovane i plemenite stvari iz tradicionalne kulture, koliko god bile predmet ljudskog divljenja i podržavanja, nisu istina. Izopačene su i zle, i jedino mogu da naškode tebi i drugima. Istina je jedini kriterijum za naše postupanje i vladanje. Zahvalna sam Bogu što me je spasao!