Dana 2. septembra 2022. godine, krenula sam do kuće jedne starešine zbog nečega, ali nikog nije bilo kod kuće. Sestra Sijao Hung, koja je živela preko puta nje, slučajno me je videla. Pozvala me je kod sebe i nervozno rekla: „Nešto se dogodilo!. Policija je odvela Džou Ling. Već su prošla dva dana i ništa nismo čuli. Starešina je otišla da obavesti sve, trebalo bi da se brzo vrati.” Kada sam čula te novosti, bila sam i nervozna i uplašena. Džou Ling je ranije bila starešina i nisam znala na koji način će je policija mučiti. Da li će se slomiti pod mučenjem pa će postati Juda? Samo što sam bila kod nje kući. Ako je policija vršila prismotru, možda su me videli. Ovde sam se preselila pre svega zato što sam bila u bekstvu. Policija me je neprekidno progonila godinama. Da su me uhvatili, sigurno bi me mučili na još gore načine. Možda bi me na smrt prebili. Mnogo sam se plašila i htela sam da odem iz tog kraja što pre, čim završim sve što treba. Starešina je ubrzo došla do kuće Sijao Hung, a onda je otišla kući nakon našeg razgovora. Nakon samo dva ili tri minuta, Sijao Hung je dotrčala panično govoreći: „Starešina je baš odlazila i sedmoro ili osmoro policajaca ju je uhvatilo i otišlo. I Džou Ling je bila u njihovim kolima. Sigurno im je rekla gde starešina živi. Šta god da radiš, nipošto ne izlazi napolje.” Srce mi je sišlo u pete. Sijao Hung i starešina su živele jedna preko puta druge. Policija je možda veoma blizu. Ako bi me uhvatili, sigurna sam da ne bih prošla nepovređeno. Sakrila sam se u kući i nisam se usuđivala da pogledam kroz prozor, a u svom srcu sam neprekidno dozivala Boga, u nadi da će policija uskoro otići. Policijski auto je otišao posle nekih sat vremena i srce mi se konačno umirilo. Ali Džou Ling je bila kod mene kući pre nekoliko dana – da li bi i mene mogla odati? Moja kuća više nije bila bezbedna. Gde da odem? Setila sam se da u kući imam notes sa zapisanim brojevima telefona braće i sestara kog sam morala da se rešim što pre. Još tri domaćina su živela u blizini moje kuće. Ako ih odmah ne obavestim, čim policija bude pronašla notes, onda će još braće i sestara biti upleteno. Ali ako bih odmah otišla, mogla bih uleteti pravo u njihove ruke. Godinama sam vršila svoju dužnost van grada i policiji sam bila glavna meta za hapšenje. Prošla bih još gore mučenje kad bi me uhapsili. Pomislila sam: „Nema šanse, bolje da se dam u beg i da odmah nađem bezbedno skrovište!” Ali mi je zbog tih misli srce bilo uznemireno, pa sam neprestano dozivala Boga. Onda sam se setila odlomka Božjih reči: „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost; inače ću sručiti Svoj gnev na tebe, i Svojom rukom ću… Tada ćeš podneti beskrajnu duševnu patnju. Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da se odrekneš svega što poseduješ, da učiniš sve što možeš da Mene slediš, i da budeš spreman da potrošiš sve što je tvoje. Kucnuo je čas da te testiram: Hoćeš li Mi pokazati da si Mi odan? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi! Sve što se dešava izraz je Moje dobre volje, i sve je pod Mojom prismotrom. Možeš li slediti Moju reč u svemu što budeš govorio i činio? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Kroz Božje reči, shvatila sam da mi je rast veoma mali i da mi fali istinske vere. Videvši kako hapse ljude oko mene jednog za drugim, uplašila sam se i htela sam da se sakrijem na neko bezbedno mesto. Zanemarivala sam interese crkve zarad sopstvene bezbednosti – kako sam bila sebična! Nakon hapšenja starešine, trebalo je obavestiti mnogo braće i sestara i trebalo je skloniti mnogo primeraka Božjih reči. Ako se to ne obavi kako treba što je pre moguće, mnoga braća i sestre bi mogli da budu uhapšeni. Budući da sam crkveni đakon, moja dužnost i odgovornost bila je da zaštitim braću i sestre, kao i knjige Božjih reči. Ako bih odlučila da budem kukavica i razvlačim svoju prostačku egzistenciju zbog straha i stida, to bi bilo izuzetno neodgovorno. Bog me je posmatrao u ovom kritičnom trenutku da vidi da li ću postupiti prema Njegovoj nameri da zaštitim rad crkve. Treba da se oslonim na Boga i da se odmah se pobrinem za poslove oko sanacije posledica. A da li će me uhapsiti ili ne, o tome odlučuju Božja suverenost i uređenja. Bila sam spremna da se prepustim Bogu. Kada sam to shvatila, više nisam bila tako nervozna i uplašena. Dok sam prilazila svojoj kući, videla sam da se policijski auto zaustavlja ispred ulaza. Srce je počelo jako da mi lupa. Pomislila sam: „Očigledno me Juda jeste prodao. Ne znam da li su pretražili i ostale tri obližnje kuće domaćina. Moram da prijavim situaciju u crkvi višim starešinama što pre, kako bi mogli da na vreme preduzmu mere predostrožnosti i sprovedu pripreme za sprečavanje još većih gubitaka u radu crkve.”

Znala sam da sestra Su Hua može da kontaktira više starešine, pa sam otišla da je nađem. Čim sam stigla tamo, njen muž nevernik je nervozno rekao: „Neki policajci su baš svraćali. Su Hua je napolju, pa je nisu odveli. Upravo su otišli kod tebe da nastave sa hapšenjem.” Otišla sam u žurbi, ne usuđujući se da se zadržavam. U povratku sam razmišljala kako je zla velika crvena aždaja. Ulaže tako neverovatne napore samo da bi uhapsila ljude koji veruju u Boga. Jednog za drugim hapse braću i sestre, a ja sam bila u opasnosti da me uhapse svakog časa. Ako ne bih mogla da podnesem mučenje i postanem Juda, zar ne bi moj put vere bio na zalasku? Što sam više mislila o tome, postajala sam sve slabija i sve uplašenija, i osećala sam da je biti vernik u Kini previše teško, previše opasno. Zato sam dozivala Boga u srcu iznova i iznova: „Bože! Šta da uradim?” Onda sam pomislila na ovaj odlomak iz Božjih reči: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga. Sotona pokušava na svaki mogući način da nam pošalje svoje misli. U svakom trenutku se moramo moliti da nas Bog prosvetli i prosveti, u svakom trenutku moramo računati na Boga da nas očisti od Sotoninog otrova, u svakom trenutku moramo vežbati u našem duhu kako da se približimo Bogu i da Mu dopustimo da ovlada čitavim našim bićem” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi ulile veru i snagu. Shvatila sam da živim u bojazni i strahu, plašila sam se hapšenja i premlaćivanja na smrt. Padala sam na Sotonine trikove. Sotona je koristio moju slabost da me sputa, da me natera da izgubim veru u Boga kako se ne bih usudila da vršim svoju dužnost i na taj način se polako udaljavala od Boga i izdala Ga. Morala sam da prozrem Sotonine trikove. Što sam se više suočavala sa ovakvim situacijama, to je više trebalo da se približim Bogu, oslonim se na Njega i živim prema Njegovim rečima. Čak i ako bi me uhapsili, prepustila bih se i nikada se ne bih se bunila. Bila bih postojana u svom svedočenju i udovoljila bih Bogu.

Nisam mogla da stupim u kontakt sa višim starešinama, pa sam odlučila da se prvo pozabavim poslovima sanacije posledica. Prva stvar koju sam morala da uradim bila je da smislim način da povratim notes sa brojevima telefona koji mi je i dalje bio kod kuće; inače, ako ga policija nađe, uhapsiće nekoliko braće i sestara. Ali policija možda posmatra moju kuću. Zar im onda ne bih upala u zamku? Baš dok sam se dvoumila, setila sam se Božjih reči: „Svako od vas veruje da je veoma u skladu sa Mnom, ali da je tako, na koga bi se odnosili ovi neoborivi dokazi? Verujete da ste krajnje iskreni i odani prema Meni. Mislite da ste tako ljubazni, tako saosećajni i da ste Mi se toliko posvetili. Mislite da ste učinili više nego dovoljno za Mene. Ali da li ste ikada to uporedili sa svojim postupcima? (…) Okrećete Mi leđa zarad svoje dece ili svog muža ili zbog sopstvenog samoodržanja. Umesto da brinete o Meni, brinete o svojoj porodici, svojoj deci, svom statusu, svojoj budućnosti i sopstvenom zadovoljstvu. Kada ste uopšte pomislili na Mene dok ste govorili ili delali? U hladnim danima, vaše se misli okreću ka deci, mužu, ženi ili roditeljima. Ni u vrelim danima za Mene nema mesta u vašim mislima. Dok obavljaš svoju dužnost misliš na sopstvene interese, sopstvenu bezbednost, kao i na članove svoje porodice. Šta si ikada uradio za Mene? Kada si uopšte pomislio na Mene? Kada si uopšte sebe po svaku cenu posvetio Meni i Mom delu? Gde je dokaz tvoje usklađenosti sa Mnom? Gde je stvarnost tvoje odanosti prema Meni? Gde je stvarnost tvoje pokornosti Meni? Kada to tvoje namere nisu bile zarad sticanja Mojih blagoslova? Zavaravate Me i obmanjujete, igrate se istinom, skrivate njeno postojanje i izneveravate njenu suštinu. Šta vas čeka u budućnosti ako Mi se na ovaj način protivite?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da tražiš način da budeš u skladu sa Hristom”). Svako pitanje je u mom srcu zvučalo kao optužba od Boga. Nekada sam mislila da mogu da napustim svoju porodicu i posao zarad svoje dužnosti, pa sam bila odana Bogu. Ali kada sam se suočila sa hapšenjima velike crvene aždaje, videla sam koliko mi je rast mali. Ranije sam samo uzvikivala prazne parole i doktrine. Prava kriza je otkrila moj stvarni rast. Razmišljala sam samo kako da zaštitim sopstvene interese. Uopšte nisam branila rad crkve. Nisam bila neko ko brine o Božjim namerama. Kada nešto podrazumeva interese crkve, ljudi koji zaista brinu o Božjim namerama mogu da se odreknu svega, pa čak i svog života, da bi udovoljili Bogu. Razmišljala sam o tome kako braća i sestre rizikuju svoje živote da bi podelili knjige Božjih reči i kako je velika crvena aždaja toliko njih pohapsila dok su te knjige prenosili. Neke su čak pretukli na smrt. Ostavili su po strani brigu o svom životu i smrti samo da bi ispunili svoju dužnost i udovoljili Bogu da bi braća i sestre mogli da čitaju Božje reči. Ali ja uopšte nisam uzimala u obzir interese crkve. Kad bih se suočila s opasnošću, mislila bih samo na sopstvenu bezbednost. Plašila sam se hapšenja i mučenja do smrti. Obično bih dubila na glavi zarad nečega od čega imam koristi, ali sada nisam mogla ni najmanje da se žrtvujem zarad interesa crkve. U poređenju sa braćom i sestrama, bila sam neverovatno sebična. Uopšte nisam imala obzira prema Božjim namerama. Sada kada je crkvena starešina uhapšena, kao crkveni delatnik bilo je bezbednije da se krijem umesto da ustanem i branim rad crkve, bila sam bezbedna, ali sam izgubila svoju dužnost i svoje svedočenje. Šta je onda bio smisao mog života? Zar nisam bila samo hodajući leš? Na ovu pomisao sam se pomolila Bogu: „Bože, da li će da me uhapse danas ili ne, potpuno je u Tvojim rukama. Molim Te daj mi vere i mudrosti da se oslonim na Tebe i da obavim svoju dužnost.”

Oko 2 ujutru sam stigla do kuće jedne od sestara koja je živela u blizini. Saznala sam da je policija posetila nekoliko drugih kuća domaćina blizu mene. Neka braća i sestre su pobegli i izbegli hapšenje. Rekli su mi da će se policija sigurno vratiti i da odmah odem. Nisam se usuđivala da se dugo zadržavam. Videla sam da niko ne čeka ispred ulaza u kuću, pa sam požurila da uđem i uzmem notes sa brojevima telefona. Odahnula sam sa olakšanjem. Onda sam otišla kod Brata Janga Guanga. Čim me je video, uplašeno je rekao: „Juče su uhapsili moju ženu i mene. Sinoć su nas pustili. Još nekoliko braće i sestara koji žive u ovom kraju je takođe uhapšeno.” I zato sam užurbano otišla odatle. Razmišljala sam u povratku kako okruženje postaje sve gore i na sve strane se dešavaju hapšenja braće i sestara. Juda je i mene sigurno odao. Policija sigurno ima moj opis i uz toliko prismotri na sve strane, mogli bi me uhapsiti svakog trena. Šta ako ne bih izdržala njihovo mučenje? To mi je bila zastrašujuća pomisao. Mislila sam da bih bila malo bezbednija kad bih se sakrila, ali posao na saniranju posledica još nije završen. Ako bih sad počela da se krijem, zar ne bih bila dezerter? Bila sam vernik sve ove godine i toliko sam uživala u zalivanju Božjim rečima. Ako bih pobegla u kritičnom trenutku, bez da ispunim dužnost i obaveze, ne bih imala ni trunke savesti i ljudskosti. Da li bih se uopšte zvala vernikom? Ne bih se razlikovala od Jude koji je izdao Boga. Na ovu pomisao sam tiho odlučila da bih radije da me uhapse i da umrem u rukama velike crvene aždaje nego da pobegnem i razvlačim svoju prostačku egzistenciju. Morala sam da budem postojana u svom svedočenju, da udovoljim Bogu i da učinim sve da ispunim dužnost. Pročitala sam ove Božje reči te večeri: „U Mom planu, Sotona je sve vreme vrebao iza svakog koraka i, poput kontrasta Mojoj mudrosti, uvek je pokušavao da pronađe načine i sredstva da prekine Moj prvobitni plan. Ipak, da li bih Ja mogao da podlegnem njegovim lažljivim smicalicama? Sve stvari na nebu i na zemlji deluju kao Moja uslužna sredstva; da li bi Sotonine lažljive smicalice mogle da budu iole drugačije? Upravo tu nastupa Moja mudrost; baš to jeste ono čudesno u Mojim delima i to je načelo delovanja čitavog Mog plana upravljanja. Tokom ere izgradnje carstva, još uvek ne izbegavam Sotonine lažljive smicalice, već nastavljam da obavljam delo koje moram. Među vaseljenom i svim stvarima, za Svoj kontrast sam odabrao dela Sotone. Nije li to ispoljavanje Moje mudrosti? Nije li upravo to ono što je čudesno u Mom delu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 8. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Mogla sam da vidim Božju svemoć i mudrost Njegovih reči. Velika crvena aždaja je neprijatelj Boga. Ona besno hapsi i progoni hrišćane i remeti Božje delo, u uzaludnoj nadi da će uništiti delo kojim Bog spasava čovečanstvo. Ali hapšenja i progoni velike crvene aždaje nam omogućavaju da raspoznamo njenu zlu suštinu koja šteti čoveku i koja je protiv Boga, pa da je mrzimo iz srca i raskinemo veze s njom. Njena hapšenja i progoni takođe odvajaju istinske vernike od onih lažnih i razlikuju ovce od koza i žito od kukolja. U vreme krize, ima onih koji iz straha i bojazni ne vrše svoju dužnost ili napuste veru, a ima i onih koji izdaju Boga i postanu Jude kada su uhapšeni i ne mogu da podnesu mučenje. To su oni koji su otkriveni kao kukolj, koje će vetar oduvati. Zar to ne pokazuje Božju mudrost i pravednost? To me je podsetilo na ono što je Gospod Isus rekao: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 16:25). Pomislila sam na svece koji su kroz vekove bili mučeni jer su širili Božje jevanđelje. Neke su razapeli naopačke; neke su izobličili i čerečili. Iako su umrli, njihove smrti su imale smisao. Iako oni koji su izdali Boga i postali Jude spolja izgleda da su još živi, njihova srca su u agoniji. Oni su kao živi leševi, u neopisivoj patnji. Nakon smrti će njihove duše ipak otići u pakao i biće kažnjene. Ta stvar mi nije bila sasvim jasna i čak sam htela da zabušavam u dužnosti i da se sakrijem. Ako bi moje napuštanje dužnosti nanelo gubitke u radu crkve, bio bi to prekršaj – večita mrlja. Ako bih mogla da žrtvujem svoj život i budem odana u svojoj dužnosti, čak i ako bi me uhapsili i tukli do smrti, mogla bih da svedočim za Boga i posramila bih Sotonu. Moja smrt bi imala vrednost i značenje.

Onda sam pročitala još Božjih reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Mogla sam da vidim moć i autoritet Boga kroz Njegove reči. Apsolutno sve, bilo živo ili mrtvo, u Božjim je rukama. Sotona vrši službu za Božje delo – u cilju kontrasta. Bez obzira na spletke velike crvene aždaje i bez obzira na to koliko upreže sile mnogih ljudi i stvari, bez Božje dozvole, ne može nam ni dlaku s glave skinuti. Pomislila sam na Jovovo iskustvo: Sotona ga je napao i povredio, kako bi ga naterao da se odrekne i odbaci Boga. Bog je dozvolio Sotoni da čini zlo Jovu, ali mu nije dozvolio da ugrozi Jovov život, a Sotona se nije usudio da protivreči Božjoj zapovesti. Kada sam se bavila poslovima sanacije posledica, izlazila sam iz svih opasnih situacija neozleđena. To je u potpunosti bila Božja briga i zaštita. Sva ova iskustva su mi pokazala Božju svemoć i suverenost. Velika crvena aždaja ne bi mogla da me povredi ako Bog to ne dozvoli. Ako bi dozvolio moje hapšenje, ne bih mogla da ga izbegnem sve i da želim. Razumevši ovo, ispunila sam se verom. Osećala sam se spremnom da stavim život u Božje ruke i pokorim se Njegovim orkestracijama i uređenjima.

Nekoliko dana kasnije, stiglo je pismo od starešina u kojem je pisalo da je tokom hapšenja koje je policija sprovela u našem regionu izvršena racija domova dvojice domaćina koji su čuvali knjige. Ostala je još samo jedna kuća i sve je moralo odmah da se ukoni odatle. Pošto su svi koji su znali čuvare tih knjiga bili uhapšeni osim mene, a ja sam u principu poznavala područje i članove crkve, hteli su da ja pomognem da se presele knjige. Vrlo dobro sam znala da je pod datim okolnostima bilo najbolje za mene da idem, a to je bila odgovornost koju nisam mogla da izbegnem. Ali okruženje je sada bila toliko neprijateljsko i velika crvena aždaja je i dalje progonila ljude. Da sam otišla u ovakvom trenutku, zar ne bih sebe dovela u opasnost? Osetila sam malo uplašeno. Ali razmišljala sam kako je situacija u Božjim rukama i ako Bog ne dozvoli, velika crvena aždaja mi ne može ništa. Zato sam odlučila da podnesem rizik i preselim knjige. Izrekla sam molitvu: „O Bože! Ova dužnost me je pronašla i spremna sam da ispunim svoju odgovornost. Šta god da se sledeće desi, voljna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima. Čak i ako me uhapse, ako me muče, nikad više neću da budem dezerter. Ponudiću Ti svoju odanost i postojano ću da svedočim da posramim Sotonu!” Onda sam se raspitala i saznala u kojoj kući se čuvaju knjige. Brat odatle je rekao da je sedam ili osam policajaca već dolazilo kod njega i da su hapsili. Bez reči su uhapsili njegovu ženu i kaznili ih sa 2000 juana, ali nisu pronašli knjige koje se tu čuvaju – morale su da budu premeštene što pre. Požurili smo da upakujemo knjige u auto. Tokom čitave vožnje, moje srce se nije usudilo da se odvoji od Boga ni na sekund. Na kraju smo prebacili knjige na bezbedno bez problema. Neprestano sam zahvaljivala Bogu.

Prisećajući se celog ovog iskustva, videla sam Božju mudrost i svemoć, a i to kako mi je vera bila slaba. Bez hapšenja velike crvene aždaje, ne bih jasno uvidela svoj rast i naročito ne bih priznala svoj sebičluk, ogavnost i strah od smrti, niti bih imala ikakvo razumevanje Božje svemoći i suverenosti. Takođe sam uspela da uvidim kako je Bog zaista pokraj nas i dokle god se oslanjamo na Boga, On će nas voditi i otvoriti nam put. Ovakvo razumevanje ne bih mogla da steknem u mirnom okruženju.