U septembru 2019. počela sam da služim kao starešina i bila sam zadužena za rad u nekoliko lokalnih crkava sa svojom saradnicom Vang Žan. Pošto sam bila prilično nova na toj dužnosti, još uvek nisam bila upoznata sa određenim aspektima posla i često bih potražila Vang Žan da porazgovaram s njom. Kasnije sam, međutim, otkrila da Vang Žan nije uspela da podnese teret na svojoj dužnosti. Kada sam joj predložila da odemo u jednu crkvu da razgovaramo u zajedništvu sa dvoje starešina koji su se nadmetali za slavu i dobitak i nisu uspeli da skladno sarađuju, ona to pitanje nije shvatila ozbiljno i stalno je to odlagala. Usled toga, pošto smo bile suviše spore u rešavanju ovog pitanja, to je negativno uticalo na rad crkve. Štaviše, odugovlačila je i kada sam želela da razgovaramo o tome kako da pomognemo u rešavanju nekih od problema i teškoća sa kojima su se naše sestre i braća suočavali dok su širili jevanđelje. Stoga, ta pitanja nisu blagovremeno rešena i to je negativno uticalo na rad na jevanđelju. Primetila sam da Vang Žan nije imala osećaj odgovornosti u svojoj dužnosti i razmišljala sam da joj na to ukažem, ali ja sam bila nova na starešinskoj dužnosti i još uvek nisam bila upoznata sa određenim aspektima rada, pa sam se brinula da, ako je uvredim i to bude uticalo na naš odnos tokom rada, ona mi neće pomoći kad budem naišla na probleme u svojoj dužnosti. Iz tog razloga na kraju joj nisam ukazala na svoje zapažanje. Nedugo nakon toga, primetila sam da Vang Žan prilikom imenovanja osoblja često sudi ljudima na osnovu svoje nadmene naravi. Rekla bi „Ova osoba ne može” i „Ovaj ne valja” i izmišljala bi svakakve izgovore da ih ne uzgaja. Usled toga, određeni crkveni projekti su se odvijali sporo jer nisu imenovani odgovarajući ljudi da njima upravljaju. Kada je naš starešina to saznao, zamolili su nas da što pre pronađemo odgovarajuće kandidate, ali kada je Vang Žan videla kandidate koje sam predložila, odmah je rekla da nisu dobri. U sebi sam pomislila: „Potrebno je više braće i sestara da učestvuju u radu crkve, ali ona ne samo da nije uzgajala ljude, ona je čak stalno ometala njihovo uzgajanje. Ona prekida i ometa rad crkve.” Htela sam da razgovaram o ozbiljnosti ovog pitanja sa njom, ali sam se plašila da će mi ona zameriti ako budem govorila previše iskreno, pa sam samo usputno pomenula da „ne treba da sudimo ljudima.” Međutim, Vang Žan nije prihvatila moju sugestiju. Drugi put, kada sam otišla sa njom u jednu crkvu da budem domaćin izbora starešine, jednom bratu nisu bila jasna određena načela u vezi sa izborima i postavio je nekoliko pitanja, ali Vang Žan ne samo da nije razgovarala u zajedništvu s njim i pomogla mu da razreši ta pitanja, već je čak i negodovala prema onome što je smatrala za njegovu nedisciplinu i kritikovala ga. To je dovelo do veoma neprijatne atmosfere tokom skupa i uticalo je na izbore. Videla sam da se, kao starešina, Vang Žan nije odnosila prema braći i sestrama sa ljubavlju, sputavala ih je sa svoje pozicije statusa i ometala je izbore. Htela sam nešto da joj kažem, ali baš kad sam to nameravala, pomislila sam na to kako ranije, kad sam joj predočavala njene nedostatke, ona ne samo da nije prihvatila moje mišljenje, nego je čak pokazivala otpor i bila ogorčena. Ako ponovo ne bi prihvatila moju sugestiju i ako bi me prozvala pred tolikom braćom i sestrama, sigurno bi mi bilo neprijatno. „Zaboravi”, pomislila sam, „što manje problema, to bolje; ne treba da pravim sebi probleme”. Nekoliko dana kasnije jevanđeoski đakon mi je pomenula da Vang Žan nije rešavala stvarne probleme i poteškoće braće i sestara tokom skupova, radni učinak im je bio slab, a kada su od nje tražili puteve rešenja, samo ih je ignorisala, nije ozbiljno shvatala njihove zahteve i čak bi se ljutila i držala im lekcije. Uprkos tome što joj je u nekoliko navrata ukazivala na ove probleme, ona i dalje nije prihvatala njene sugestije i tako je đakon predložila da zajedno napišemo izveštaj o problemima Vang Žan. Pomislila sam da je sve što je jevanđeoski đakon rekla tačno i da shodno načelu zaista treba da je prijavimo, ali onda sam pomislila: „Ako napišemo izveštaj i naš starešina dođe da istraži, da li Vang Žan neće priznati greške i da li će misliti da me je pokolebalo pristrasno mišljenje i da pokušavam da je isključim? Ako zaoštrim naš odnos, kako ćemo ubuduće zajedno obavljati dužnosti? Bolje da ništa ne govorim.” Pošto sam se odlučila, rekla sam đakonu da ću sačekati da se sve razjasni istragom pre nego što donesem odluku. Nakon toga, počela sam da primećujem da Vang Žan ima sve više i više problema. Jednom prilikom, pregledajući naš račun, primetila sam da ona ne koristi crkveni novac shodno načelu. Kupila je neke stvari za crkvu, a da ni sa kim nije razgovarala o tome niti je razmislila da li je ta kupovina praktična. Stvari koje je kupila na kraju su bile neprikladne za potrebe crkve i nisu se mogle koristiti, što znači da je protraćila crkveni novac. Osećala sam se krivom nakon što sam videla kako se ta situacija odvija i u sebi sam pomislila: „Ovoga puta moram da zaštitim interese crkve. Moram da joj ukažem na njene probleme i da obavim dobar, dug razgovor sa njom.” Ali kada sam joj na kraju ukazala na njene probleme, ona ne samo da nije prihvatila moje sugestije, već je čak pokušala da se svađa sa mnom i da se brani. Želela sam da joj izložim prirodu i posledice njenih postupaka, ali onda sam pomislila: „Ako budem previše oštra u svom izlaganju, ne samo da će mi zameriti, nego će biti neprijatna prema meni svaki dan. To će mi mnogo otežati život.” Pa sam je samo taktično podsetila da kada smo kao starešine suočeni sa problemima, moramo tragati dalje i biti bogobojažljivog srca. Nakon toga, Vang Žan je razvila predrasudu prema meni i ignorisala bi me kada bi razgovarala o poslu i govorila mi da to sama rešim. Smatrala sam da ona nije odgovorna u svojoj dužnosti, da se ponaša nepromišljeno i proizvoljno, da ne prihvata orezivanje i ne prihvata istinu, kao i da nije sposobna da nastavi svoju dužnost. Htela sam da napišem pismo starešini u vezi sa njenom situacijom, ali sam se brinula da bi, ako bude otpuštena, mogla pomisliti da sam je prijavila njoj iza leđa i to bi mi zamerila. Onda bi mi bilo neugodno ako bi se kasnije ikada videle. Neko vreme sam to razmatrala u svojoj glavi, ali sam na kraju odlučila da odustanem od ideje da napišem pismo starešini. Osećala sam se neverovatno krivom što uprkos razumevanju istine još uvek nisam mogla da primenim istinu zbog toga što sam bila sputana svojom iskvarenom naravi. Sledećih nekoliko dana nisam želela ništa da radim i stalno sam udarala o zid u svemu što sam pokušavala da uradim, i osećala sam se užasno mračno iznutra. Često sam se molila govoreći Bogu o svojoj situaciji i moleći Ga da me vodi kako bih razumela sebe.

Jednog dana, tokom bogosluženja, videla sam ovaj odlomak Božjih reči: „Kada vidite problem, ali ne činite ništa da ga sprečite, ne razgovarate zajedno o tome, ne pokušavate da ga ograničite i, štaviše, ne prijavite ga nadređenima, nego glumite osobu koja hoće svima da ugodi, da li je to znak da niste odani? Da li su oni koji hoće svima da ugode odani Bogu? Ni najmanje. Takva osoba ne samo što nije odana Bogu – ona postupa kao Sotonin saučesnik, njegov sluga i sledbenik. Takva osoba nije odana u svojoj dužnosti i odgovornosti, ali je vrlo odana Sotoni. U tome leži suština ovog problema. Što se tiče nestručnosti, možete stalno da učite i da stičete iskustva prilikom obavljanja svoje dužnosti. Takvi problemi se lako mogu rešiti. Ono što se najteže rešava jeste čovekova iskvarena narav. Ako ne stremite istini ili ne rešavate svoju iskvarenu narav, već uvek igrate ulogu osobe koja hoće svima da ugodi; ako ne orezujete i ne pomažete onima za koje ste se uverili da krše načela, ako ih ne razotkrivate i ne ukazujete na njih, nego se uvek povlačite i poričete odgovornost, onda će takvo vaše obavljanje dužnosti samo ugroziti i odložiti rad crkve. Time što obavljanje svoje dužnosti tretirate kao tričariju i ne preuzimate ni mrvicu odgovornosti ne samo što umanjujete efikasnost posla, već dovodite i do stalnog kašnjenja u radu ckrve. Kada tako obavljate svoju dužnost, zar niste prosto nemarni i zar time ne obmanjujete Boga? Da li to pokazuje odanost Bogu? Ako ste stalno nemarni u obavljanju svoje dužnosti i tvrdoglavo odbijate pokajanje, onda ćete neizbežno biti isključeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Božje reči su mi pomogle da razumem kako se oni koji ugađaju drugim ljudima boje da ne uvrede druge, ne uzimaju u obzir interese Božje kuće zato što su uvek zabrinuti za očuvanje svojih odnosa i ne ustručavaju se da žrtvuju interese Božje kuće da bi zaštitili svoje interese. U suštini, kada prekidaju i ometaju rad Božje kuće, oni se samo ponašaju kao Sotonine sluge. Oni nimalo nisu odani svojoj dužnosti i posebno su sebični i ogavni. Razmišljajući o vremenu koje sam provela sarađujući sa Vang Žan, jasno sam razaznala da se ona pokazala kao lažni starešina i da treba da bude razotkrivena i prijavljena u skladu sa istina-načelima, ali sam se brinula da će mi to zameriti i da bi to otežalo komunikaciju sa njom u budućnosti. Usled toga, da bih očuvala naš odnos, ponašala sam se kao neko ko ugađa ljudima, okrećući glavu na drugu stranu na sva njena prekidanja i ometanja u crkvi, kao i na nanošenja štete crkvenom radu. Što se mene tiče, Bog me se gnušao i odbacio me, pala sam u tamu i mnogo sam patila. Božje reči su dobro opisale moje ponašanje: „Ona postupa kao Sotonin saučesnik, njegov sluga i sledbenik. Takva osoba nije odana u svojoj dužnosti i odgovornosti, ali je vrlo odana Sotoni.” Bog mi je dao priliku da obavljam dužnost starešine, očekujući da uzmem u obzir Njegove namere i da zaštitim rad crkve, ali, u najvažnijem trenutku, ja nisam ispunila to očekivanje. Zaista, čak sam i pomagala neprijatelju dok sam živela od crkve, štiteći lažnog starešinu i ponašajući se kao Sotonin saučesnik. Kako li se Bog samo gadio mojih postupaka i prezirao ih! Pomislila sam u sebi: „Znala sam da treba da prijavim lažnog starešinu zbog prekidanja i ometanja rada crkve i osećala sam se krivom što to nisam uradila. Želela sam da primenim istinu, pa zašto to nisam mogla? Šta me je to kontrolisalo?”

Kasnije sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. (…) Sotonska priroda čoveka sadrži mnoštvo sotonskih filozofija i otrova. Ponekad ih ni sam nisi svestan i ne razumeš ih; pa ipak, svaki ti se trenutak života zasniva na tim stvarima. Štaviše, misliš da su te stvari potpuno ispravne i opravdane i da uopšte nisu pogrešne. To dovoljno pokazuje da su Sotonine filozofije postale ljudska priroda i da ljudi, misleći da je takav način života ispravan, žive u potpunom skladu sa tim filozofijama i bez ikakvog osećaja kajanja. Samim tim stalno otkrivaju svoju sotonsku prirodu i neprekidno žive po Sotoninim filozofijama. Sotonina priroda je život ljudi i njihova priroda-suština” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Kroz Božje reči naučila sam da je koren mog ponašanja kojim ugađam drugim ljudima u tome što sam živela u skladu sa Sotoninim otrovima poput: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima”, „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, itd. Ovi otrovi su se već bili ukorenili u mom srcu i živela sam u skladu sa njima, uvek nastojeći da očuvam svoje odnose. Postajala sam sve sebičnija, lažljivija i izgubila sam ljudsko obličje kako bih sačuvala ugled. Ovi otrovi su postali moja priroda i svi moji postupci bili su pod njihovom kontrolom. Jasno sam znala istinu, ali jednostavno nisam mogla da je primenim. Pre nego što sam počela da verujem u Boga, sa kim god da sam komunicirala, uvek bih radije, na štetu svojih reči i dela, sve dok mogu, očuvala svoj odnos sa tom osobom i ostavila dobar utisak na nju. Nakon što sam počela da verujem u Boga, nastavila sam da živim po ovim sotonskim otrovima. Da bih očuvala odnos sa Vang Žan, nisam joj spomenula njene probleme kada sam ih primetila i nisam je razotkrila i prijavila, čak ni nakon što sam jasno uvidela da se pokazala kao lažni starešina, što je dovelo do nanošenja štete radu crkve. Shvatila sam da sam lažljiva osoba, koja se dodvorava i ulizuje. Usredsređena na svoje napore da očuvam odnose sa drugima, nisam pridavala ni najmanju pažnju radu Božje kuće niti život-ulasku moje braće i sestara. Ja uopšte nisam vršila svoju dužnost; Činila sam zlo! Radije bih uvredila Boga nego svoje bližnje. U težnji da zaštitim svoje interese, nisam primenila istinu, nisam postupila po načelu i služila sam kao Sotonin sluga, dozvoljavajući lažnom starešini da šteti radu crkve kako god želi. Kako odvratno! Tek tada sam shvatila da su oni koji ugađaju ljudima lošeg srca i Bog ih se gnuša! Da se nisam pokajala, Bog bi me se sigurno gnušao i odbacio me, kao i uklonio.

Kasnije sam videla još jedan odlomak Božjih reči koji je kaže: „Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim jedinstvenim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: Jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Kroz Božje reči sam shvatila da je prijavljivanje i razotkrivanje lažnih starešina dužnost i odgovornost svakog Božjeg izabranika i da je to pozitivna stvar. Time se rad crkve štiti od opstrukcije, omogućava braći i sestrama da vode dobar crkveni život i pomaže lažnim starešinama da istinski shvate svoje postupke i blagovremeno se pokaju pred Bogom. Što se mene tiče, pogrešno sam verovala da bi prijavljivanje lažnog starešine bilo uvredljivo za tu osobu i tako, uprkos tome što sam jasno uvidela da Vang Žan nije uradila stvarni posao, nisam je prijavila i razotkrila, čime sam dovela do ometanja svakog crkvenog posla. Ovo je bio veoma ozbiljan nemar. Morala sam da prestanem da živim po sotonskoj filozofiji radi očuvanja odnosa sa drugima. Morala sam da stojim uz Boga, da vodim poslove shodno načelu, da zaštitim rad crkve i postupam sa osećajem za pravdu. Samo tako bih bila usklađena sa Božjom namerom. Tada sam se pomolila Bogu govoreći: „O Bože! Iznova si mi davao prilike da primenim istinu, ali ja sam stalno živela u iskvarenoj naravi, štiteći sebe i ne uspevajući da Ti udovoljim. Ovog puta više nisam spremna da živim po filozofiji za ovozemaljsko ophođenje onih ljudi koji ugađaju drugima i napisaću pismo da razotkrijem Vang Žan”. Upravo kad sam se spremala da napišem svoj izveštaj, starešina me je pozvala na skup i ja sam ih obavestila o svim problemima koje je Vang Žan imala. Takođe sam otvoreno govorila o tome kako sam u to vreme ugađala ljudima, nisam primenila istinu i nanela sam štetu interesima crkve.

Nakon što je to pitanje ispitano i istraženo, utvrđeno je da je Vang Žan lažni starešina koja nije obavila stvarni posao i koja treba da bude otpuštena. Na dan otpuštanja Vang Žan, nakon što je starešina završila sa razotkrivanjem njenog ponašanja, zamolili su me da dam svoje komentare. Osećala sam se pomalo zabrinuto: „Ako je razotkrijem, sigurno će mi zameriti i misliti da je otpuštena samo zato što sam ja prijavila njene probleme. Zar to neće otežati komunikaciju s njom ubuduće?” Shvatila sam da opet pokušavam da očuvam lični odnos i da se ponašam kao neko ko ugađa ljudima, pa sam se tiho pomolila Bogu. Zatim sam se prisetila odlomka Božjih reči: „Bog je ljudima podario toliko istine, tako dugo vremena te je predvodio i sa toliko toga te je opskrbio, a sve u cilju da daš svedočanstvo i štitiš crkveni posao. Ispostavlja se da, kad zli ljudi i antihristi čine zla dela i ometaju crkveni posao, ti postaješ plašljiv i povlačiš se, bežeći glavom bez obzira – beskoristan si. Ne možeš da savladaš Sotone, nisi dao svedočanstvo i Bog te prezire. U ovom odsudnom trenutku, moraš da ustaneš i vodiš rat protiv Sotona, razotkriješ zla dela antihristȃ, da ih osudiš i prokuneš, ne ostavljajući im mesto da se sakriju i pročišćujući crkvu od njih. Jedino to se može računati kao izvojevana pobeda nad Sotonama i kao stavljanje tačke na njihovu sudbinu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Božje reči su mi dale snagu da primenim istinu. Razmišljala sam o tome kako sam u prošlosti propustila toliko prilika da primenim istinu jer sam želela da se zaštitim i pokušala bih da pročitam izraze i sklonosti ljudi i da se ponašam u skladu sa tim. Ovoga puta, morala sam da se oslonim na Boga kako bih primenila istinu, razotkrila sve probleme Vang Žan i pomogla joj da razmisli o sebi i spozna sebe. Shvativši ovo, nastavila sam da redom ukazujem na sve probleme Vang Žan i osećala sam se posebno opušteno u tom procesu.

Kroz ovo iskustvo sam shvatila da je ugađati ljudima štetno za mene, kao i za druge, i da se Bog posebno gnuša takvih ljudi i odbacuje ih. Bog ne usavršava one koji ugađaju drugima – Bog voli poštene ljude koji imaju jasna uverenja o tome šta vole, a šta ne vole, koji imaju osećaj za pravdu i koji su u stanju da zaštite interese Božje kuće. Samo takvi ljudi obavljaju svoju dužnost na način koji je u skladu sa Božjim namerama i mogu dostići spasenje.