Jednog jutra u decembru 2012. godine, nešto posle 9, širila sam jevanđelje sa nekoliko braće i sestara kad je policijski auto stao ispred nas. Ne pokazavši nikakav identifikacioni dokument, policajac mi je izvio ruke i ugurao me u auto. Još jedna sestra i jedan brat su takođe ubačeni u auto. Srce mi je jako udaralo i nisam znala šta policija planira da mi uradi. U sebi sam pomislila: „Šta ako ne mogu da podnesem mučenje, pa postanem Juda i izdam Boga?” Brzo sam se pomolila Bogu, moleći Ga da zaštiti moje srce i zavetujući se da bih pre umrla nego da postanem Juda i izdam svoju braću i sestre. Nakon molitve se nisam osećala toliko nervozno.

Kad smo stigli u policijsku stanicu, razdvojili su nas i pojedinačno ispitivali. Jedan od policajaca me je oštro upitao: „Ko ti je starešina? Gde živiš?” Rekla sam: „Ne znam ko mi je starešina. Nisam prekršila nikakav zakon. Zašto sam uhapšena?” Prasnuli su u smeh i rekli: „Šta ti znaš o zakonu? Jesi li dobila dozvolu od centralne uprave da širiš jevanđelje? Da li imaš odobrenje od Biroa za religijska pitanja? Bavila si se nelegalnim misionarskim poslom i ometala javni red. Treba da te pošaljemo Birou za religijska pitanja pa da se oni pozabave tobom!” Drugi policajac je rekao: „Ako budeš sarađivala sa nama, pustićemo te.” Jednostavno sam ih ignorisala. Onda je policajac koji je stajao pored ulaza dotrčao u prostoriju i snažno me šutnuo u desnu cevanicu. Toliko je bolelo da sam mislila da su mi kosti potkolenice polomljene. Toliko me je snažno šutnuo da je pao na zemlju i drugi policajci su počeli da se smeju. Ustao je i iskalio bes udarivši me po licu. Toliko me je snažno udario da sam videla zvezde i toliko mi se vrtelo u glavi da sam zamalo pala. Ubrzo je desna strana lica počela da mi otiče. Ponovo me je nagazio na desnu cevanicu, šutirajući me do ugla prostorije. Onda se agresivno spremio da me šutne u donji deo leđa. Mnogo sam se uplašila. Šta ako me šutne i povredi mi donji deo leđa? Počela sam da plačem. Tada ga je nekoliko drugih policajaca zadržalo. Drugi policajac mi se obratio blagim tonom i rekao: „Slušaj, dušo, ne želimo tako da se ponašamo prema tebi. Sve što treba da uradiš je da nam kažeš svoju adresu i pustićemo te.” U sebi sam pomislila: „Oba moja roditelja veruju u Boga i obavljaju svoje dužnosti. Ako im kažem svoju adresu, i moji roditelji će biti uvučeni u ovo. Ako se braća i sestre slučajno okupe u mojoj kući i svi budu uhapšeni, ja ću počiniti zlo.” Zato ništa nisam rekla. Onda je jedan od policajaca rekao svima drugima da izađu jer želi sa mnom da razgovara nasamo. Upitao me je: „Želiš li da izađeš odavde? Ako želiš, samo nam reci svoju adresu. Ili možeš da sarađuješ sa nama i postaneš naš doušnik. Ubaci se u vrhovne redove crkve zarad nas i sarađivaćemo. Ako pristaneš, pustićemo te.” Kad je video da ga ignorišem, činilo se da je došao na drugu ideju i rekao: „Ovde smo trenutno samo nas dvoje. Znam da verovatno ne možeš da ukažeš na druge članove direktno, pa mogu da sakrijem tvoj identitet. Odvešćemo se mojim autom, ti možeš da sediš unutra i sve što treba da uradiš jeste da pokažeš prstom na jednog od tvoje braće i sestara. Čim nam pokažeš nekog drugog člana koji će te zameniti, pustićemo te. Šta kažeš?” Zgrozila sam se kad sam videla ružno lice tog policajca. U sebi sam pomislila: „Možda smo ovde samo nas dvoje, ali Božji Duh istražuje sve. Možeš da obmaneš druge ljude, ali nikad ne možeš da obmaneš Boga. Ako misliš da ću da postanem doušnik, da ću da prodam braću i sestre i izdam Boga, grdno se varaš!” Odlučno sam odgovorila: „Ne poznajem nikoga!” Onda mi je zapretio rekavši: „Da li pokušavaš da zaštitiš nekoga? Da li i tvoji roditelji veruju u Boga? Ljudi koje smo s tobom uhapsili su nam već ispričali sve o tebi. Znamo o tebi sve što nam je potrebno. Dajem ti priliku da priznaš. Ako nam ništa ne kažeš, u zatvoru ti neće biti nimalo lakše. Prisiliće te da piješ vodu sa ljutom paprikom, stezaće ti prste štapovima od bambusa, ubadaće ti igle pod nokte, guraće ti štapiće od bambusa u uši i reći će drugim zatvorenicima da te maltretiraju. Život će ti biti pravi pakao!” Od njegovog opisa mi se zaledila krv u žilama i bila sam potpuno prestravljena. U sebi sam pomislila: „Jesu li me zaista prodali? Ako mi policija zaista gurne štapiće od bambusa u uši, zar neću ogluveti? Stezanje prstiju štapovima od bambusa, zabadanje igala pod nokte – prsti na rukama su vrlo osetljivi, to mora da je neverovatno bolno! Ako bi me poslali u zatvor i mučili me, hoće li mršava, sitna devojka poput mene zaista moći sve to da izdrži? Ili će tamo umreti? Imam samo 20 godina i moj život tek počinje. Ne želim još da umrem! Možda bih mogla da im kažem nešto beznačajno da udovoljim njihovim zahtevima.” U tom trenutku sam osetila nelagodu i u srcu sam jasno znala: „To što sam uhapšena i progonjena predstavlja test za mene. Ako im kažem nešto malo, oni će sigurno nastaviti da me dodatno ispituju. Ako su ovako okrutni prema devojčici poput mene, ko zna koliko će brutalni biti sa mojom braćom i sestrama! Ne mogu da izdam svoju savest i mislim samo na sebe. Ne mogu da postanem Sotonin sluga i izdam Boga. Bilo da su me druge sestre i braća izdali ili ne, ja moram da ostanem postojana. Čak i ako to podrazumeva odlazak u zatvor i mučenje, ne mogu da izdam Boga.”

Nakon toga, kako god da su me ispitivali, uvek sam govorila da ne znam. Jedan policajac se toliko razbesneo da je udario rukom o sto i viknuo: „Izgleda da ćemo ovo morati da uradimo na teži način!” Onda mi je drugi policajac stavio lisice, zgrabio me za kosu i povukao me snažno unazad. Onda su me okružila trojica ili četvorica drugih i počeli da me udaraju i šutiraju. Naročito su me šutirali u cevanice i udarali u glavu, stomak i donji deo leđa. Jedan od njih me je tako snažno udario u stomak da sam se sklupčala u uglu prostorije i počela da plačem. Jedan policajac me je upitao: „Dakle, hoćeš li sad da pričaš?” Zurila sam u njega. Drugi policajac me podigao za okovratnik, udario mi glavom u zid i metalni ormar i stegao me oko vrata. Bilo je tako bolno da sam jedva disala. Tek pošto se učinilo da ću se onesvestiti policajac pored mene mu je rekao da prestane. Sručila sam se na pod, boreći se za vazduh. Pomislila sam na to kako se policija ne usuđuje da goni zle ljude u našem društvu, ali kad smo u pitanju mi, vernici, oni će nas beskrupulozno mučiti, prebijati i čak ubiti. U srcu sam uzviknula: „Postoji li pravda na ovom svetu? Kako oni sebe nazivaju ’narodnom policijom’?” Upravo tada sam se setila himne Božjih reči pod nazivom „Oni u tami treba da ustanu”:

1  Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe, nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan. Ko može da vidi svet dalje od neba? Kako su ljudi iz grada sablasti kao što je ovaj ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada uživali u Božjoj dragosti i divoti? Koliki značaj pridaju pitanjima ljudskog sveta? Ko od njih može da razume željne Božje namere?

2  Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplina? Zašto varati Božji narod lažljivim spletkama? Zašto suzbijati Božje delo? Zašto progoniti Boga sve dok ne bude imao gde da spusti Svoju glavu? Zašto odbacujete dolazak Boga? Zašto ste tako nesavesni? Jeste li spremni da trpite nepravdu u tako mračnom društvu kao što je ovo?

(…)

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”

Ranije nisam imala skoro nikakvo rasuđivanje o KPK-u. U svojim udžbenicima, KPK je tvrdila da podržava slobodu veroispovesti i ja sam im verovala bez preispitivanja, čak sam ih hvalila. Tek posle progona od strane KPK-a, shvatila sam kakvi su zaista. KPK tvrdi da podržava slobodu veroispovesti da bi zavarala ljude, ali u stvarnosti se mahnito opiru Bogu i progone hrišćane. Svemogući Bog je došao da izrazi istinu i spase ljudski rod od Sotonine iskvarenosti i mučenja, od Sotoninog mračnog uticaja i da nas povede na pravi put u životu. To je neverovatna stvar, ali KPK nas progoni i naređuje policiji da posebno hapsi i maltretira vernike u Boga. KPK je istinski zla! Ona je demon koji mrzi Boga i opire mu se!

Onda su me držali vezanu lisicama pola sata, uvijali mi desnu ruku unazad preko ramena i cimali mi levu ruku od pozadi, terali me da čučim ili da klečim. Kad nisam kleknula, dva policajca su me zgrabila za ruke, a treći mi je kolenom savio noge prisiljavajući me da kleknem. Mučili su me do iznemoglosti i klečala sam na podu licem okrenuta zidu. Pomislila sam na to kako me neće lako pustiti ako od mene ne dobiju neke informacije o crkvi. Bila sam tamo tek dva sata, a već su me mučili do iznemoglosti i čitavo telo me je bolelo. Pitala sam se koliko mi još mučenja sleduje i da li ću moći to da podnesem. Osećala sam se poput male ovce koja je iznenada naišla na čopor vukova i koju svakog trena mogu da prožderu. Bila sam vrlo potresena i uplašena. U srcu sam se neprestano molila Bogu: „Dragi Bože, osećam veliku slabost u srcu. Ne znam koliko još mogu da izdržim. O, Bože, do ove situacije je došlo uz Tvoju dozvolu, ali ne razumem koja je Tvoja namera. Molim Te, usmeri me.” Upravo tada mi je na um pao stih Božjih reči: „Znači da ćeš samo iz svoje vere moći da vidiš Boga, a kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Odjednom mi je sve bilo jasno. Bog se nadao da ću sačuvati veru u Njega dok prolazim kroz progone i nedaće. U glavi sam pevala himnu „Kušnje zahtevaju veru”:

1  Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost, ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili svoj put ka praktičnom delovanju. Ali, u svakom slučaju, ti moraš, baš kao i Jov, imati poverenja u Božje delo i ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je sve stvari u ljudskom životu podario Jahve i da je Jahve ujedno Onaj koji će ih sve oduzeti. Ma kakvim kušnjama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje.

2  Što se tvog iskustva tiče, ma kakvom da si oplemenjivanju kroz Božje reči podvrgnut, ono što Bog od ljudi zahteva, kratko rečeno, jesu njihova vera i njihovo bogoljubivo srce. Ono što On, delujući na ovaj način usavršava, jesu vera, ljubav i težnje ljudi. Bog na ljudima obavlja delo usavršavanja, a oni to ne mogu ni da vide, ni da osete; pod takvim okolnostima, neophodno je da imaš veru. Potrebno je da ljudi imaju veru onda kad nešto ne može da se vidi golim okom, a tvoja je vera potrebna onda kad ne možeš da se oslobodiš sopstvenih predstava. Kad ti nije jasno Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da snažno stojiš u svom svedočenju. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i govorio s njim. To, drugim rečima, znači da ćeš samo iz svoje vere moći da vidiš Boga, a kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”

Nakon što sam u sebi otpevala himnu, lice mi je bilo obliveno suzama. Pomislila sam na to kako je Jov prolazio kroz kušnje, izgubio je decu i svu svoju imovinu, čirevi su mu izašli svud po telu i doživeo je strašnu fizičku i emocionalnu patnju. Suočen sa tom kušnjom, Jovu u početku nije bila jasna Božja namera i osećao se izuzetno izmučeno i potreseno, ali je imao bogobojažljivo srce. Nije jurio provalnike niti se žalio. Prvo je došao pred Boga, moleći Mu se i tražeći Ga. Na kraju je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). čime je dao snažno svedočanstvo. Kroz to sam shvatila Božju nameru. Bog koristi ove situacije da usavrši moju veru. Treba da učim iz priče o Jovu i da imam veru u Boga, da se molim Bogu i oslonim se na Njega da bih bila postojana u svom svedočenju.

Nakon što su me prisilili da klečim više od 10 minuta, policajci su mi naredili da ustanem. Jedan visoki policajac me je ščepao za kosu i povukao mi glavu nagore da su mi samo vrhovi prstiju dodirivali tlo. Bolelo me je kao da mi je skalp otkinut sa glave. Onda je svojom cipelom počeo da mi mrvi i lomi prste na levoj nozi i nagazio je svom težinom na gornje delove mojih stopala. Toliko je bolelo da sam pomislila da su mi stopala možda polomljena i zato sam ga odgurnula. Video je koliko me je to bolelo, pa mi je ponovo nagazio na stopala. Noge su počele da mi se tresu i automatski sam čučnula, ali me je on povukao nagore, naslonio mi šake na zid i nastavio da me gazi po stopalima. Bio je to prvi put da sam pomislila da bih radije umrla nego trpela taj bol. Tek kad mi se na levom stopalu začuo zvuk lomljenja, on je konačno prestao. Mislila sam da su mi kosti stopala slomljene, ali zapravo je sve bilo u redu. Znala sam da Bog brine o meni i štiti me. Svim srcem sam zahvalila Bogu. A onda je jedan policajac, star 20-tak godina, prišao i zavodljivo me upitao: „Koliko imaš godina? Imaš li dečka? Ako nećeš da govoriš, u redu je. Ali što pre progovoriš, pre ćemo te pustiti. A noću ću ja doći da te vidim.” Onda mi se približio i rekao: „Šta misliš da bi momak i devojka mogli da rade sasvim sami u praznoj sobi?” Rekao mi je još puno prljavih i nepristojnih stvari. Onda je ušla jedna policajka i rekla uz leden osmeh: „Ako ne progovori, samo poskidajte svu odeću s nje i nek stoji gola na prometnoj raskrsnici sa znakom oko vrata da svi mogu da je vide. Onda objavite njene gole slike onlajn i vidite da li će se posle usuditi da izađe u javnost. Doveka će je biti sramota!” Dok je govorila, skinula mi je lisice i počela da mi skida dugačku jaknu. Mnogo sam se uplašila. Mislila sam da će možda imati saosećanja prema meni kao žena, ali se ispostavilo da je bila isto tako zla kao i policajci. Drugi policajac je počeo da mi rukom prelazi preko struka i rekao: „Imaš prilično lepo telo.” Svi drugi policajci prasnuli su u razvratni smeh. Činilo se kao da zvuk njihovog smeha dolazi pravo iz pakla. Bila sam tako uplašena da sam skoro zaplakala pomislivši: „Ne postoji ništa što ovi policajci neće uraditi. Ako bi mi zaista skinuli svu odeću, kako bih mogla da živim u takvoj sramoti? Bilo bi bolje da umrem nego da živim s takvim poniženjem.” Videla sam da nema rešetki na prozoru ispred stola i pomislila da iskočim. Kad su primetili da razmišljam da iskočim, zabravili su prozor, tako da sam udarila glavom u zid što sam snažnije mogla. Jedan policajac me je pribio uza zid da nisam mogla da se pomerim. Ljutito je viknuo: „Hoćeš da umreš? Ne možemo tako lako da te pustimo! Napraviću ti pakao od života!” Želela sam da umrem, ali mi nisu dozvolili. Bila sam u potpunoj agoniji. Upravo tada, na um mi je pala himna Božjih reči pod naslovom „Tragaj za ljubavlju prema Bogu ma kolike tvoje patnje bile”: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Shvatila sam Božju nameru. Bog je želeo da živim da bih svedočila o Njemu. Želja za smrću nakon male patnje nije bila ponašanje nekog ko voli Boga. Bilo je to ponašanje kukavice, beskorisne osobe. Morala sam da nastavim da živim! Ako bi me zaista skinuli golu i izložili me u javnosti, to bi bio dokaz njihovog progona hrišćana. Razmislivši o tome, više nisam želela da umrem. Onda mi je policajac koji se prezivao Sije uputio požudan pogled i rekao: „Prilično lepo izgledaš. Imaš samo 20 godina, je li? Još uvek nemaš dečka? Voleo bih da vidim da li si još uvek devica.” Dok je govorio, prišao mi je i pribio se čvrsto uz mene, dodirujući mi lice i bradu. Uplašila sam se i odgurnula ga. Zateturao se unazad i udario se u ivicu stola, a onda se razbesneo i jurnuo prema meni, pritiskajući mi ruke uza zid. Ljubio me je po celom licu i vratu. Toliko sam se potresla da sam vrisnula. Nekoliko policajaca koji su to gledali valjali su se od smeha. Kako bih se zaštitila da me ne povredi, šutnula sam ga i nisam mu dozvolila da priđe. Drugi policajac je uzeo fotoaparat da počne da me fotografiše. Rekao je: „Kako se usuđuješ da udariš policajca!” Zbog njega me je potpuno obuzeo bes. Svi su se bili ostrvili na mene, a pokušavaju da me optuže da sam ih udarila? Zar nisu izvrtali istinu? Ali sam takođe pomislila: „Ako im uzvratim i oni to uslikaju, mogu da objave tu fotografiju onlajn i da je iskoriste da diskredituju i optuže crkvu. Zar to neće poniziti Boga?” Nisam htela da imaju ništa što bi iskoristili protiv crkve, pa sam zadržala suze i nemo trpela njihovo zadirkivanje. Na kraju nisu dobili fotografiju koju su želeli pa su otišli.

Policajac Sije je naredio drugom policajcu da mi stavi lisice i pritisne mi ruke uza zid. Nagazio mi je na stopala, otkopčao mi perjanu jaknu i počeo da me dodiruje svuda po leđima i struku. Ruke i noge su mi bile pritisnute, pa nisam imala načina da uzvratim. Toliko sam se potresla da sam počela da jecam. Tek u trenutku kada je devojka policajca Sijea ušla, on je konačno prestao. Malo kasnije, policajac Sije se vratio i ustremio se na mene kao da je pomahnitao. U tom trenutku nije bilo nikog drugog u prostoriji. Čvrsto mi je stisnuo noge jednu uz drugu i obavio ruke oko mene, dodirujući me svud po telu. Čak mi je svukao i pantalone. Bila sam strašno preplašena i čvrsto sam držala pojas. Divljački me je udario posred lica i ja sam kriknula. Stavio mi je ruku preko usta i nosa. Nisam mogla da dišem i što sam se više borila, postajala sam sve slabija. Izgledalo je upravo onako kako sam viđala na TV-u da se silovatelji ponašaju prema svojim žrtvama. Bila sam neverovatno uplašena i osećala sam se beznadežno. Ljut i ogorčen, policajac Sije je viknuo: „Vrišti! Vrišti što glasnije možeš! Da vidim da li će tvoj Bog doći da te spase!” Njegova besramnost i zlo su me tako razljutili. Brzo sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, ne želim da me Sotona gazi. Molim Te, spasi me! Molim Te, spasi me!” Baš kad sam upućivala svoju hitnu molbu Bogu, policajac Sije je popustio svoj stisak preko mog nosa i mojih usta i duboko sam udahnula. Istog trenutka sam ispustila krik i nekoliko policajaca u susednoj sobi me je čulo i došlo. Tek tada me je pustio. Sručila sam se na pod, razmišljajući o onom što se upravo desilo. Da nije bilo Božje zaštite, bila bih silovana. U srcu sam zahvalila Bogu.

Tog dana, u podne, ušlo je sedam ili osam policajaca. Kad nisam sarađivala sa njima, šef stanice je došao do mene i zavrtao mi uvo dok me je štipao pozadi po vratu. Strašno me je bolelo i povila sam glavu nadole. Smejao mi se govoreći: „Uvlačiš glavu kao kornjača, je li?” Ostali su mu se pridružili u ismejavanju. Okružili su me i počeli da me guraju unaokolo kao loptu. Dva policajca su čak iskoristila priliku da me uštinu za grudi i struk. Bili su takva gomila divljaka! Stiskala sam zube u besu i poželela da im uzvratim udarce! Da lično nisam prošla kroz sve ovo, nikad ne bih poverovala da je ovo „narodna policija” za koje naši udžbenici i emisije na televiziji tvrde da „služe narodu” i „bore se za pravdu”. Nisam više mogla da podnesem i viknula sam im: „Da li bi pravi muškarci maltretirali devojčicu?” Prestali su čim sam to rekla. Malo kasnije, jedan policajac mi je prislonio pištolj uz slepoočnicu i zapretio mi govoreći: „Mogao bih da te upucam ovog trenutka! Kad uhvatimo vas, vernike, možemo da vas ubijemo bez ikakvih posledica. Možemo odmah da te upucamo. Kad umreš, samo ćemo te izneti i sahraniti! Ako imaš neke poslednje reči, izgovori ih sada!” Dok je govorio, stavio je metak u pištolj. Kad sam videla da se ne šali, toliko sam se uplašila da su me noge potpuno izdale. U sebi sam pomislila: „Hoće li se moj život zaista tako rano završiti? Imala sam toliko sreće da sretnem Boga, koji je došao da spase ljudski rod, a sada ću umreti pre nego što posvedočim čudu širenja jevanđelja carstva po celoj Vaseljeni i pre nego što promenim svoju iskvarenu narav? To je teško podneti.” Upravo tada, pomislila sam na to da je Gospod Isus rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Velika crvena aždaja može samo da naškodi mom telu i da ga muči, ali ne može da mi uništi dušu. Ona je samo tigar od papira. Spolja izgleda zastrašujuće, ali ma koliko da se raspomami, to je uvek u Božjim rukama. Ne bi se usudila da mi učini bilo šta bez Božje dozvole. Pomislila sam na to kako je Petar bio razapet naglavačke zarad Boga u svom stremljenju ka ljubavi prema Njemu. Kad je bio razapet na krstu, molio se Bogu govoreći: „O, Bože! Sad je došlo Tvoje vreme; nastupio je čas koji si Ti za mene pripremio. Tebe radi moram da budem razapet na krst, o Tebi moram da svedočim i nadam se da moja ljubav može da udovolji Tvojim zahtevima i da postane čistija. Danas je za mene utešno i umirujuće to što mogu da umrem za Tebe i da zarad Tebe budem prikovan za krst, jer meni ništa nije prijatnije od mogućnosti da zbog Tebe budem razapet na krst i da udovoljim Tvojim željama, od toga da mogu da se predam Tebi i da Tebi ponudim svoj život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Petrova molitva je za mene bila vrlo prosvetljujuća. Osetila sam da sam mnogo bliža Bogu i više se nisam bojala smrti. Pomislila sam na to kako me je Bog štitio od kako sam uhapšena i kako su me, kad me je Sotona iskušavao, Božje reči vodile da raskrinkam njegovu zaveru. Kad sam bila slaba, On mi je davao vere i snage, a kad sam bila u opasnosti, Bog me je zaštitio kako me Sotona ne bi zgazio. Petar je bio u stanju da se pokori Bogu i bude naglavačke razapet na krstu radi Njega. Ja nisam imala Petrov rast, ali sam želela da mi bude uzor. Bila bi mi čast da danas umrem za Boga. Bila sam duboko dirnuta Božjom ljubavlju i u sebi sam se pomolila Bogu govoreći: „O, Bože, toliko Ti dugujem. U životu nikad nisam iskreno stremila ka istini niti tragala za ljubavlju prema Tebi. Ako ikada budem imala još jedan život, i dalje ću verovati u Tebe, slediti Te i odužiti Ti se za Tvoju ljubav!” Neki policajci su videli da plačem i, misleći da sam uplašena, rekli su: „Ovo ti je poslednja prilika. Ako imaš neke oproštajne reči, reci ih sada!” Rekla sam: „Svako na kraju umre. Ja umirem zato što sam proganjana zarad pravednosti, i zato nemam za čim da žalim.” Nakon što sam to izgovorila, zatvorila sam oči i čekala da pištolj opali. Policajac se toliko razbesneo da je ruka počela da mu se trese i rekao je: „Tvoja želja je za mene zapovest!” Rekao mi je da okrenem glavu na stranu, a onda mi je uperio pištolj u slepoočnicu i povukao obarač nekoliko puta, ali iz nekog razloga nisam umrla. Onda sam shvatila da je izvadio metak. Drugi policajac je udario rukama o sto i rekao: „Misliš li da si neki heroj ili šta već? Šta god da ti uradimo, čini se da ništa ne deluje!” Pritisli su mi slepoočnicu i udarili me pištoljem po glavi govoreći: „Hajde, plači! Zašto ne plačeš?” Pomislila sam na himnu koja kaže: „Iako se naše glave mogu kotrljati i naša krv proliti, kičma Božjih ljudi se ne može saviti.” Pre toga, suočena sa njihovim mučenjem i pretnjama, ja sam samo plakala i plakala pokušavajući da u njima izazovem saosećanje. Uopšte nisam imala veru u Boga. Gmizala sam pred Sotonom i nisam imala rešenje. Nisam mogla više da ponižavam Boga svojim beskičmenjaštvom. Zato sam obrisala suze, stisnula pesnice i odlučila da se borim protiv Sotone do poslednje kapi krvi! U glavi sam pevala himnu „Želim da vidim dan Božje slave”: „S Božjim poverenjem u svom srcu, nikada neću pokleknuti pred Sotonom. Iako se naše glave mogu kotrljati i naša krv proliti, kičma Božjih ljudi se ne može saviti. Ja ću glasno svedočiti o Bogu i poniziti đavole i Sotonu. Bol i nedaće su predodređene od strane Boga. Ja ću biti odan i pokoran Njemu do svoje smrti. Nikada više neću rasplakati Boga i nikada Ga više neću zabrinuti. Ponudiću svoju ljubav i odanost Bogu i izvršiću svoju misiju kako bih Ga slavio” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”).

Neki policajci su videli da čvrsto stiskam pesnice i kipteli su od besa govoreći: „Tvrdoglava je kao mazga!” Kad sam videla da su policajci isfrustrirani i da više nemaju opcija, znala sam da je ova horda demona i Sotona ponižena i potučena. U potpunosti sam shvatila šta je Bog mislio kad je rekao: „Kad su ljudi spremni da žrtvuju svoje živote, sve drugo postaje beznačajno i niko ne može da ih savlada. Šta bi moglo biti važnije od života? Tada Sotona nije više sposoban da deluje u ljudima i ne može ništa više da uradi sa čovekom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 36. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Čovekova Ahilova peta je strah od smrti. Đavo Sotona je znao za moju Ahilovu petu i iskoristio je to da me zastraši i da me spreči da verujem u Boga i sledim Ga. Ali se Božja mudrost sprovodi na osnovu Sotoninih spletki. Kad sam svoj život predala Bogu, Sotona je postao nemoćan, bio je poražen i ponižen.

U podne su neki policajci otišli da jedu dok su trojica ostala da me nadziru. Jedan policajac mi je prišao i uz izveštačen osmeh me upitao: „Zašto ne plačeš?” Rekla sam: „Nemam razloga da plačem.” Rekao je: „Ako ne plačeš, mi ćemo ti dati razlog da plačeš!” Dok je govorio, podigao je neku crnu bocu. Na silu mi je otvorio oči i prsnuo mi tu hemikaliju u usta i oči, dok mi je drugi policajac držao ruke i glavu. Oči su odmak počele da me peku i suze i nisam mogla da ih držim otvorene. Hemikalija me je bolno pekla po obrazima. i grlo me je peklo od hemikalije koju sam progutala. Toliko je bolelo da nisam mogla čak ni da govorim i neprestano sam morala da pljujem. Takođe mi je zapretio govoreći da je to neka vrsta otrova i da će me ubiti za pola sata. Treći policajac me je zgrabio za lisice i odveo me u drugu prostoriju. Do tada sam mogla pomalo da otvorim oči pa su mi prsnuli još te hemikalije. Onda su me vezali lisicama za drugu braću i sestre sa kojima sam bila uhapšena, uključili ventilator na najjače i otvorili sve prozore i vrata. On je na sebi imao dugačku jaknu sa kapuljačom i grejače za stopala. Grohotom se nasmejao i rekao: „Lepo i toplo, zar ne?” Bila je ciča zima i šake i stopala su mi se brzo zaledila od hladnoće. Upravo tada sam čula jednu od sestara da je počela da lupka nogama i tiho peva pesmu. Pažljivo sam slušala i shvatila da peva himnu u slavu Boga. Počela sam i ja da lupkam nogom u ritmu. Dok sam pevala, osetila sam da mi se snaga vraća i pomislila: „Ma koliko me ovi đavoli mučili, nastaviću bez obzira na sve. Čak i ako to znači moju smrt, biću postojana u svom svedočenju da bih udovoljila Bogu!” Na moje iznenađenje, pustili su nas da idemo oko tri popodne. Ispostavilo se da su u to vreme uhapsili tako puno braće i sestara da nije bilo slobodnih prostorija u pritvoru niti u zatvoru. Kad su shvatili da neće dobiti nikakve vredne informacije od nas, jednostavno su nas pustili. Znala sam, ipak, da je to bila Božja milost. On nas je oslobodio. U srcu sam zahvalila Bogu.

Tokom mog hapšenja i progona od strane KPK, telo mi je malo propatilo i bila sam ponižena, ali sam stekla stvarnu sliku o zloj suštini KPK. Jasno sam uvidela da je KPK demon koji mrzi Boga i opire Mu se. Dokle god je velika crvena aždaja na vlasti, Sotona je na vlasti i zlostavlja i kvari sve ljude. U srcu sam se odrekla velike crvene aždaje i pobunila se protiv nje i jedva čekala dan kad će Hristos i pravda doći na vlast. Nadala sam se da će se Hristovo carstvo uskoro obistiniti i čak sam imala još više vere da sledim Boga do samog kraja!