Kada sam bila starešina, neka braća i sestre su prijavili da Jang Li, starešina crkve za koju sam ja bila odgovorna, nije obavljala nikakav stvaran posao. Kroz pravu istragu, saznala sam da je Jang Li provodila dane obavljajući opšte poslove, tako da nije imala vremena da obavlja bilo koji od poslova crkvenog starešine. Kad god bi odlazila na grupna okupljanja, stalno bi govorila da je zauzeta, a kad bi završila sa neophodnim aranžmanima, uvek bi odlazila u žurbi. Gotovo nikada nije razgovarala sa braćom i sestrama na okupljanjima, niti je zapravo razumela ili rešavala probleme i poteškoće sa kojima su se oni suočavali dok su obavljali svoje dužnosti. Nekoliko đakona je takođe prijavilo da se Jang Li sastajala sa njima na nekoliko meseci. Problemi i poteškoće njene braće i sestara nisu rešavani na vreme, pa su oni postali negativni i pasivni u obavljanju svojih dužnosti, i njihov život-ulazak je bio otežan. Štaviše, neka braća i sestre nisu imali osećaj tereta i stalno su otaljavali svoje dužnosti. Jang Li nije razgovarala sa njima u zajedništvu, nije im pomagala niti ih je otpuštala u pravo vreme. Zla osoba je prekidala i ometala crkveni život, ali Jang Li je nije uklonila iz crkve u razumnom vremenskom okviru. Pošto Jang Li nije obavljala stvarni posao, crkveni život je bio ometen, a razni zadaci su, umesto da daju rezultate, stvari doveli do stanja paralisanosti. Kada sam razgovarala sa Jang Li i razotkrila njene probleme, ne samo da je odbila da prihvati ono što sam govorila, već se raspravljala sa mnom, pokušavajući da se opravda, i pokušavajući da prebaci krivicu za nedostatak rezultata u radu crkve na sestru s kojom je sarađivala. Na osnovu ponašanja Jang Li, videvši da apsolutno odbija da prihvati istinu ili da se pokaje, smatrala sam je lažnim starešinom koja nije obavljala stvarni posao, i koju je trebalo odmah otpustiti. Ali sam oklevala. Neka braća i sestre nisu raspoznali Jang Li i smatrali su da ona poseduje određeni kov i darove. Rekli su da ima oštar um i da dobro besedi na okupljanjima. Radila je do kasno svakog dana kako bi obavila svoju dužnost, govorili su, i imala je pravi osećaj tereta. Obožavali su je i branili su je. Pošto su svi imali visoko mišljenje o njoj, pomislila sam, ako je otpustim čim stignem, zar me ne bi smatrali nadmenom? Da li bi pomislili da sam joj uskratila šansu da se pokaje? Ili bi, možda, mislili da samo želim da napravim hrabre promene kako bih potvrdila svoj novostečeni autoritet nad svima i ustanovila svoj ugled? U sebi sam pomislila: „Možda bi braća i sestre prvo trebalo da napišu svoje ocene o Jang Li. Onda mogu da procenim da li da je otpustim ili ne.” Ali, braća i sestre nisu bili pronicljivi u vezi sa njom, i njihove procene mi nisu puno značile kao reference. Progon koji je vršila KPK u to vreme je bio tako žestok da je bilo nemoguće da se okupim sa braćom i sestrama kako bismo razgovarali o njoj i raspoznali je. Kada bih čekala trenutak da razgovaram sa njima pre nego što je otpustim, onda bi rad crkve bio odložen na ko zna koliko dugo. Pomislila sam: „Bilo bi bolje da je prvo otpustim, a da zatim kasnije razgovaram sa braćom i sestrama i sa njima raspoznam njeno ponašanje.” Ali, i dalje sam bila zabrinuta i pitala sam se: „Ako braći i sestrama nije data prilika da napišu svoju ocenu o njoj pre nego što je otpustim, da li bi uopšte bilo moguće pridobiti ih? Postojala je još jedna opcija: mogla bih da napišem pismo starešini i izvestim ga o situaciji sa Jang Li. Ako bi se starešina saglasio sa tim, ja bih je onda otpustila. Na taj način, čak i kada to ne bi prošlo kod braće i sestara, ne bih morala samo ja da snosim odgovornost za tu odluku. Svi bi znali da odluka da se krene tim putem nije bila samo moja, i ne bi govorili tako negativne stvari o meni.” Ove stvari su mi se vrtele po glavi i na kraju sam odlučila da sutradan pišem starešini.

Sledećeg jutra, rekla sam svojoj sestri saradnici o situaciji sa Jang Li. Ona je takođe verovala da je Jang Li lažni starešina koju treba otpustiti što je pre moguće. Predložila je da otpustimo Jang Li dok pišemo pismo obaveštenja starešini. Mislila sam da je to takođe prikladan način delovanja, ali, kada sam htela da ga sprovedem, ponovo sam oklevala, misleći: „Sve ovo se zasniva na tome kakvo sam ja to ponašanje videla kod Jang Li. Bez ocena koje su dali braća i sestre, da li bi se svi zaista složili da je otpuste? Kada dođe vreme, hoće li protestovati u ime Jang Li? Hoće li reći da sam nadmena ili da ne umem pošteno da se ophodim prema ljudima? Ako braća i sestre nisu uvereni u moju odluku i prijave me zbog toga, onda ću zaista izgubiti ugled.” Što sam više razmišljala o tome, bivala sam sve zbunjenija. Moja sestra je primetila zabrinuti izraz na mom licu i upitala me je: „Da li si zabrinuta zbog braće i sestara? Misliš li da, ako otpustiš Jang Li bez njihovih ocena, oni to neće prihvatiti? Mi otpuštamo lažne starešine na osnovu načela, kako bismo zaštitili rad crkve. Zašto si tako zabrinuta zbog toga?” Čuvši njene reči, počela sam da razmišljam: „To je istina. Božja kuća jasno zahteva da otpustimo starešine i delatnike koji divljaju i koji ne obavljaju pravi posao, kako bismo izbegli odlaganje rada crkve. Već sam uvidela da je Jang Li lažni starešina, ali i dalje želim da dobijem saglasnost braće i sestara pre nego što je otpustim. Zašto je to tako?” Shvatila sam da takvo stanje nije ispravno. Tako sam, zajedno sa svojom sestrom, tražila rešenje ovog problema. I videle smo dva odlomka Božjih reči u kojima se kaže: „Ako kao starešine i radnici zanemarujete probleme koji se javljaju u obavljanju dužnosti, a čak i tražite razne izgovore i opravdanja za izbegavanje odgovornosti i ne rešavate neke probleme koje ste u stanju da rešite, dok probleme koje niste u stanju da rešite ne prijavljujete Višnjem, kao da oni nemaju nikakve veze s vama, zar to nije zanemarivanje dužnosti? Da li je takvo ophođenje prema crkvenom poslu pametno ili glupo? (Glupo je.) Zar takve starešine i delatnici nisu nepredvidljivi? Zar nisu lišeni bilo kakvog osećaja odgovornosti? Kada naiđu na probleme, oni ih zanemaruju – zar to nisu nepromišljeni ljudi? Zar to nisu prepredeni ljudi? Prepredeni ljudi su najbezumniji od svih. Moraš biti poštena osoba, moraš imati osećaj odgovornosti kada se suočiš sa problemima i moraš isprobati sve moguće načine i tragati za istinom da bi rešili probleme. Apsolutno ne smeš biti lukava osoba. Ako je vaša jedina briga da perete ruke od odgovornosti i da je izbegnete kada iskrsnu problemi, takvo ponašanje bi bilo osuđeno čak i među nevernicima, da ne spominjemo u Božjoj kući! Bog će sigurno osuditi i prokleti takvo ponašanje, a Božji izabrani narod se gnuša takvog ponašanja i odbacuje ga. Bog voli poštene ljude, a gnuša se onih koji su varljivi i ljigavi. Ako si lukava osoba i ponašaš se ljigavo, zar te se Bog neće gnušati? Hoće li Božja kuća dozvoliti da se jednostavno izvučeš? Pre ili kasnije, snosićeš odgovornost. Bog voli poštene ljude, a ne voli lukave ljude. Svi to treba jasno da znaju, i da prestanu da budu smeteni i prave gluposti. Trenutno neznanje je opravdano, ali ako čovek uopšte ne prihvata istinu, onda je previše tvrdoglav. Pošteni ljudi mogu da preuzmu odgovornost. Oni ne razmišljaju o sopstvenim dobicima i gubicima; oni samo štite rad i interese Božje kuće. Imaju ljubazna i poštena srca koja su poput krčaga sa čistom vodom čije se dno može videti na prvi pogled. Postoji transparentnost i u njihovim postupcima. Varljiva osoba se uvek ponaša ljigavo, uvek se pretvara, pokriva se i čvrsto se uvija. Niko ne može da prozre ovakav tip osobe. Ljudi ne mogu da proniknu u tvoje misli, ali Bog može da ispita najdublje delove tvog srca. Kada Bog vidi da nisi poštena osoba, već da si nepredvidljiv, da nikada ne prihvataš istinu, da se uvek upuštaš u prevare protiv Njega i da Mu nikada ne predaješ svoje srce, onda te Bog ne voli, gnuša te se i napušta te” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: Jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su razotkrile moje ogavne namere pogodivši cilj tačno u metu. Tada sam shvatila da sam izdajnik. Jasno sam utvrdila da je Jang Li lažni starešina koja nije obavljala stvarni posao i da je braća i sestre nisu raspoznali, već su je čak obožavali i branili je. Ali, umesto da je otpustim što pre, u skladu sa načelima, ponašala sam se lukavo da bih zaštitila svoj ugled i status. Znala sam dobro da je braća i sestre nisu raspoznali i da nema stvarne svrhe da je oni ocene, ali sam ipak bila spremna da protraćim vreme na taj proces iz straha da će me nazvati nadmenom nakon što otpustim Jang Li, i da će to narušiti moj status i sliku o meni. Prikrila sam svoje ogavne namere izgovorom da želim da dobijem saglasnost braće i sestara i čak sam htela da tražim i mišljenje starešine pre nego je otpustim – na taj način, čak i da se braća i sestre usprotive njenom otpuštanju, jednostavno bih mogla reći da se starešina složio sa tim, i tako ne bih morala sama da snosim tu odgovornost. Prisetila sam se svega što mogu da učinim kako bih se zaštitila, služeći se trikovima i podvalama da bih dobila ono što želim. Bila sam tako lukava! To je bila moja odgovornost i zahtev Božje kuće, da sam ažurna u otpuštanju neprikladnih lažnih starešina. Ali ja sam izbegavala svoju odgovornost tako što sam bila neodlučna – samo sam razmišljala o tome kako da zaštitim svoj ugled i status. Nisam razmišljala o tome kolika bi to prepreka i gubitak bili i za rad crkve i za život-ulazak braće i sestara, kada ne bih otpustila lažnog starešinu u dogledno vreme. Posmatrala sam kako lažni starešina šteti crkvi, i umesto da ustanem i razotkrijem je, otpustim je i zaštitim interese crkve, ja sam nastavila da svoje interese stavljam na prvo mesto. Čak sam našla način i da se izvučem iz ove situacije. Bila sam tako sebična i ogavna! Što sam više razmišljala o tome, to sam se više osećala nedostojnom ove dužnosti, a kamoli toga da se suočim sa braćom i sestrama.

Razmišljala sam o svemu ovome. Verovala sam u Boga, jela sam i pila Božje reči svakog dana i obavljala sam svoju dužnost. Zašto sam onda, suočena sa problemom, prestala da primenjujem istinu? Zašto nisam mogla da zaštitim interese crkve? Koji su tačno bili razlozi za to? Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i počela da shvatam malo bolje svoj problem. Božje reči kažu: „Ima li među vama ikoga ko u srcu veruje samo u nejasnog Boga na nebu, a uvek ima predstave o ovaploćenom Bogu? Ako takvi ljudi zaista postoje, onda su oni vernici u religiju. Vernici u religiju u svom srcu ne priznaju ovaploćenog Boga, a čak i ako to učine, o Njemu uvek imaju predstave i nikada ne mogu da se pokore. Zar nije tako? Strogo govoreći, takvi ljudi ne veruju u Boga. Iako možda tvrde kako veruju u Boga, u stvarnosti se mnogo ne razlikuju od onih koji veruju u religiju. U svom srcu, veruju samo u nejasnog Boga; pridržavaju se verskih predstava i propisa. Prema tome, za svakog onog ko ne stremi ka istini, ko je usredsređen jedino na lepo ponašanje i poštovanje propisa, ko istinu ne sprovodi u delo i čija se narav nije nimalo promenila, može se reći da veruje u religiju. Po kojoj osobini se izdvajaju oni koji veruju u religiju? (Usredsređeni su jedino na spoljno praktično delovanje i na činjenicu da njihovo ponašanje deluje lepo.) Koja su načela i osnova za njihove postupke? (Sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje.) Kakve sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje i sotonske, iskvarene naravi postoje? Nepoštenje i lažljivost; kad si samome sebi jedini zakon; kad si nadmen i uobražen; kad u svemu imaš poslednju reč; ako nikada ne tražiš istinu niti sa braćom i sestrama razgovaraš u zajedništvu; i kad u svojim postupcima uvek misliš na sopstvene interese, na sopstveni ponos i status – sve ovo je postupanje zasnovano na sotonskoj naravi. Ti slediš Sotonu. Ako neko veruje u Boga, ali se ne obazire na Njegove reči, ne prihvata istinu, niti se pokorava Njegovim uređenjima i orkestracijama; ako samo ispoljava određena lepa ponašanja, ali ne može da se pobuni protiv tela i ne napušta ništa od svog ponosa ili interesa; ako, premda naizgled obavlja svoju dužnost, i dalje živi prema svojoj sotonskoj naravi i ni najmanje nije napustio niti promenio svoju sotonsku filozofiju i način postojanja, kako on u tom slučaju može uopšte da veruje u Boga? To je verovanje u religiju. Takvi ljudi se odriču stvari i površno sebe daju, međutim, ako se pogleda put kojim idu, poreklo i polazište svega što čine, nijednu od tih stvari ne zasnivaju na rečima Božjim niti na istini; umesto toga, i dalje postupaju u skladu sa sopstvenim predstavama i zamislima, svojim subjektivnim pretpostavkama i svojim ambicijama i željama. Sotonine filozofije i naravi i dalje predstavljaju osnovu njihovog postojanja i postupaka. U stvarima u kojima ne razumeju istinu, oni za njom ne tragaju; u stvarima u kojima razumeju istinu, oni je ne sprovode u delo, ne poštuju Boga kao velikog niti cene istinu. Iako se nazivaju vernicima i na rečima veruju u Boga i priznaju Ga, i premda možda deluju kao da su u stanju da obavljaju dužnost i slede Boga, u svemu što govore i čine oni žive prema svojim sotonskim naravima. Sve stvari koje govore i čine jesu otkrovenja sotonske naravi. Nećete ih videti da praktično sprovode Božje reči niti da ih doživljavaju, a još manje kako ispoljavaju svoju težnju i pokornost prema istini u svemu. U svojim postupcima, oni na prvo mesto stavljaju sopstvene interese i pre svega ispunjavaju svoje želje i namere. Jesu li to ljudi koji slede Boga? (Nisu.) (…) Nikada ne obraćaju pažnju na Božje namere ili zahteve, niti na način na koji ljudi moraju praktično da deluju kako bi Bogu udovoljili. Iako je moguće da se ponekad mole pred Bogom i da u zajedništvu s Njim komuniciraju, oni jedino sa sobom razgovaraju i iskreno ne traže istinu. Kada se Bogu mole i čitaju Njegove reči, ne dovode ih u vezu sa stvarima sa kojima se suočavaju u stvarnom životu. Prema tome, u okruženju koje je Bog uredio, kako se oni odnose prema Njegovoj suverenosti, uređenjima i orkestracijama? Kada se suoče sa stvarima koje ne udovoljavaju njihovim sopstvenim željama, izbegavaju ih i opiru im se u svom srcu. Kada se suoče sa stvarima koje štete njihovim interesima ili sprečavaju zadovoljenje njihovih interesa, na svaki način pokušavaju da pronađu izlaz, nastojeći da maksimalno uvećaju sopstvenu korist i boreći se kako bi izbegli bilo kakve gubitke. Oni ne teže tome da zadovolje Božje namere, već jedino sopstvene želje. Je li to vera u Boga? Imaju li takvi ljudi odnos sa Bogom? Ne, nemaju. Žive na nedostojan, ogavan, nepopustljiv i ružan način. Ne samo da nemaju nikakav odnos sa Bogom, već se i na svakom koraku okreću protiv Božje suverenosti i uređenja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Čovek ne može biti spasen verovanjem u religiju niti učestvovanjem u verskim obredima”). Razmišljajući o Božjim rečima, moje srce se uzburkalo poput okeana u oluji. Gledajući unazad na moje ponašanje, ja sam bila jedna od osoba koju je Bog razotkrio: vernik u religiju. Iako sam delovala sposobno da ostavim i dam celu sebe, nisam tragala za istina-načelima kada sam nailazila na probleme. Uvek sam samo razmišljala o svojim sopstvenim interesima, i živela sam po sotonskim pravilima za preživljavanje kao što su „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Razumni ljudi dobro sebe čuvaju, težeći samo tome da ne naprave greške.” Ova pravila su se duboko ukorenila u mom srcu – smatrala sam da ljudi treba da žive za sebe i da su oni koji ne razmišljaju o sebi u stvari budale. Prihvatila sam ta pravila kao smernice za svoje lično ponašanje, i tako postala još sebičnija, lukavija, lažljivija i ogavnija. Iako sam pročitala mnogo Božjih reči nakon što sam počela da verujem u Njega, i dalje nisam prihvatala istinu. Nisam živela po Božjim rečima, već po Sotoninim filozofijama. Što se tiče pitanja oko otpuštanja Jang Li, znala sam da ono što treba da uradim jeste da primenim istinu, i da bi to bilo korisno za crkveni rad, kao i za život braće i sestara. Ali, da bih spasila svoj ugled i status, i da bih izbegla da me braća i sestre zovu nadmenom, odlučila sam da sačekam sa svojim postupcima i da samo posmatram kako lažni starešina nastavlja da nanosi štetu i odlaže rad crkve. Nisam li ja štitila ovu lažnu starešinu prećutno odobravajući njena zla dela? Ako bi osoba koja istinski veruje u Boga i koja ima osećaj za pravdu videla da se rad crkve ometa, ona bi postupila u skladu sa Božjim rečima i ustala bi da zaštiti interese crkve. Ali kada sam se ja suočila sa takvom situacijom, nisam primenila istinu. Umesto toga, živela sam po Sotoninim ovozemaljskim filozofijama. Kako sam ja mogla biti vernik u Boga? Mislila sam da verujem u Boga, da mogu da ostavim i dam celu sebe, da mogu da patim i platim cenu za svoju veru. Mislila sam da mogu da se pokorim bilo kojoj dužnosti koju mi crkva dodeli. Ali sada shvatam da je sve to bilo samo naizgled dobro ponašanje. Suočavanje sa ovim problemom me je razotkrilo. Nisam posedovala stvarnost primenjivanja istine, a kada sam obavljala svoju dužnost, bila sam ograničena svojom iskvarenom naravi i sotonskim filozofijama. Nisam verovala u Boga, već u religiju. Bog nije odobravao moju veru, već ju je prezirao i mrzeo. Kad se ne bih pokajala, moj ishod bi onda bio da budem kažnjena i uklonjena.

Pročitala sam još Božjih reči: „Bez obzira na dužnost koju obavljate u Božjoj kući, vi morate da dokučite načela i da budete u stanju da sprovodite istinu u delo. To je ono što znači imati načela. Ako nešto ne možete jasno da uočite i ako niste sigurni koji je način delovanja prikladan, trebalo bi da tragate i razgovarate u zajedništvu da biste došli do konsenzusa. Kada utvrdite šta je korisno za rad crkve i za braću i sestre, uradite to. Ne budite sputani bilo kakvim propisima, ne odlažite, ne čekajte i ne budite pasivni posmatrači. Ako si uvek pasivan posmatrač i ako nemaš svoje mišljenje, ako uvek čekaš da neko drugi donese odluku pre nego što bilo šta uradiš i ako samo odugovlačiš i čekaš da neko drugi donese odluku, kakve će biti posledice? Svaki segment rada će stati i ništa neće biti urađeno. Treba da naučiš da tragaš za istinom i da barem budeš u stanju da postupaš na osnovu svoje savesti i razuma. Sve dok možeš jasno da vidiš koji je način rada prikladan i dok većina ljudi takođe misli da je taj metod izvodljiv, to je način koji treba da primenjuješ. Nemoj se plašiti da preuzmeš odgovornost, ni da ćeš uvrediti druge, kao ni toga da snosiš posledice. Ako neko ne radi ništa stvarno, uvek je proračunat, plaši se preuzimanja odgovornosti i ne usuđuje se da se drži načela u svojim postupcima, onda to pokazuje da je suviše ljigav i varljiv, i da gaji previše lukavih planova. On želi da uživa u Božjoj blagodati i blagoslovima, a da pritom ne čini ništa stvarno. To je tako lišeno vrline. Ne postoji niko koga Bog više prezire od tako lukave i lažljive osobe. Ma šta da misliš, ako ne postupaš u skladu sa istinom, ako nisi odan, ako si okaljan ličnim nečistotama i ako uvek imaš neke svoje namere i ideje, Bog sve te stvari ispituje i upoznat je s njima. Misliš li da Bog ne zna za njih? U tom slučaju, baš si glupav! A ako se odmah ne pokaješ, nećeš imati Božje delo. Zašto nećeš imati Božje delo? Zato što Bog ispituje dubine ljudskog srca i što On potpuno jasno vidi sve te tvoje male lukave spletke; tvoje srce je zidom ograđeno od Njega i ti nisi jednog srca sa Njim. Koje najvažnije stvari drže tvoje srce ograđenim od Boga? To su tvoje misli, interesi i ponos, tvoj status i tvoje male lukave spletke. U tvom srcu postoji zid koji te odvaja od Boga i ti stalno kriješ neke tajne i imaš svoje namere, a to ukazuje na nevolju. Ako si donekle lošeg kova i ako si pomalo neiskusan, ali si zato voljan da stremiš ka istini, uvek si jednog srca s Bogom i možeš u potpunosti da se posvetiš onome što ti je Bog poverio, bez posezanja za bilo kakvim trikovima, onda će i Bog to videti. Ako ti je srce uvek ograđeno od Boga i ako stalno gajiš sitne spletke, ako uvek živiš zarad ličnih interesa i ponosa, ako u svom srcu stalno kalkulišeš u vezi s tim stvarima i ako ti je srce stalno opsednuto njima, te usled toga Bog nije zadovoljan tobom, ne prosvećuje te, ne prosvetljuje, niti uopšte obraća pažnju na tebe, pa ti je u srcu sve mračnije, ti ćeš onda praviti zbrku dok obavljaš svoju dužnost ili kad bilo šta radiš, tako da od toga ništa dobro neće ispasti. To je zato što si toliko sebičan i podao, što stalno spletkariš u svoju korist, što nisi iskren prema Bogu, što se usuđuješ da obmanjuješ Boga i pokušavaš da Ga prevariš, kao i zato što ne samo da ne prihvataš istinu, nego još i svoju dužnost obavljaš lukavo – a to nije iskreno davanje sebe za Boga. A pošto svoju dužnost ne obavljaš iskreno, pošto si ovde samo da bi uložio nešto malo truda i iskoristio priliku da stekneš još više privilegija, pošto ujedno želiš da na prevaru dođeš do slave, dobitka i statusa i pošto ne prihvataš i ne pokoravaš se kad te orezuju, ti ćeš po svoj prilici uvrediti Božju narav. Bog istražuje dubine ljudskog srca. Ako se ne pokaješ, bićeš u opasnosti i Bog će te verovatno eliminisati, te u tom slučaju više nikada nećeš biti u prilici da od Boga primiš odobravanje” (Božje zajedništvo). Božje reči su mi dale put primene. Kada se suočite sa problemima koje ne možete jasno da vidite, možete da tražite da razgovarate sa braćom i sestrama koji razumeju istinu i da postignete konsenzus pre nego što delujete da biste ih rešili. Ako jasno vidite da se put vašeg delovanja podudara sa istina-načelima i da će biti koristan za rad crkve, onda treba i da ga pravovremeno sledite. Ali ako ste neodlučni, ako stalno čekate odobrenje od starešine pre nego što donesete svoju odluku, onda će to sigurno usporiti rad crkve. U stvari, prilikom otpuštanja nepodobnih starešina ili delatnika, takođe bi bilo u skladu sa načelima kada bismo razumeli ocene koje su dali braća i sestre, napravili sveobuhvatnu procenu i zatim doneli odluku. Ovo može biti dobar način da se izbegnu greške kada premeštamo starešine i delatnike. Ali, načela nisu pravila. Ona se moraju fleksibilno koristiti, u zavisnosti od okolnosti. U slučaju otpuštanja Jang Li, moja saradnica i ja smo, u skladu sa načelima, već utvrdile da je Jang Li bila lažni starešina, i da, kad je ne bih smesta otpustila, to bi samo usporilo rad crkve. Nije bilo potrebe da čekam da prikupim ocene od braće i sestara pre nego što je otpustim. Osim toga, braća i sestre nisu raspoznali Jang Li – ona ih je navela na pogrešan put. Čak i da sam ih zamolila da napišu ocenu, to bi bilo besmisleno, čista formalnost i gubljenje vremena. Trebalo je da je smesta otpustim i razotkrijem da nije obavljala stvarni posao, dajući tako braći i sestrama izvesnu razboritost u vezi sa njom, kao i oslobađajući ih toga da ih navede na stranputicu. To bi bio jedini način da ispunim svoju obavezu kao starešina. Ali u ovoj stvari, ja sam živela po Sotoninoj filozofiji, koristeći obmane da bih sebe zaštitila. Nisam primenila istinu i nisam preuzela ni trunku odgovornosti. Kad bih nastavila da obavljam svoju dužnost na ovaj način, Bog bi me se gnušao i odbacio bi me. Znala sam da je Jang Li lažni starešina, ali se nisam usudila da je direktno otpustim, bojeći se da me ljudi ne smatraju nadmenom. Ovo je pokazalo da nisam razumela šta znači nadmenost, niti sam razumela šta znači imati osećaj za pravdu ili držati se načela. Kroz traganje i razmišljanje, došla sam do razumevanja da nečija nadmenost otkriva sotonsku narav te osobe. Kada ljudi ne tragaju za istina-načelima, nego su večito tvrdoglavi, insistiraju na vlastitim idejama i gledištima i teraju druge da ih slušaju, u pitanju su umišljenost, nadmenost i samopravednost. Imati osećaj za pravdu znači držati se istine i štititi Božje delo. Kroz traganje i molitvu, čovek može da potvrdi koji put delovanja se poklapa sa istinom i Božjom rečju i tako se može držati istine i štititi rad crkve i istrajati u tome do kraja, bez obzira na to šta drugi misle ili govore. Ovo je manifestacija toga da imamo osećaj za pravdu. Zapravo, naša odluka, da je Jang Li lažni starešina, zasnivala se na načelima. Bilo bi korisno za rad crkve da smo je otpustili. Ovakav postupak bi bio u skladu sa načelima i pokazao bi naš osećaj za pravdu. Ali ja sam se plašila da bi, bez saglasnosti braće i sestara, otpuštanje Jang Li navelo ljude da kažu da sam nadmena. Nisam mogla da razlikujem nadmenost od osećaja za pravdu – pozitivnu stvar sam videla kao negativnu. Zbog toga nisam mogla da se oslobodim i ustručavala sam se da uradim ono što je ispravno. Videla sam da je moje razumevanje potpuno iskrivljeno. Ako braća i sestre nisu mogli da raspoznaju lažnog starešinu, onda sam ja mogla da porazgovaram sa njima. Nisam mogla da dozvolim da me strah od tuđeg mišljenja spreči da se držim načela. Morala sam da prihvatim Božje ispitivanje i zaštitim interese crkve, bez obzira na tuđa mišljenja. Tako smo, sutradan, otpustili Jang Li.

Nakon toga, moja saradnica i ja smo razgovarale sa braćom i sestrama na temu Božjih reči i raščlanili smo učinak Jang Li – kako nikako nije uspevala da uradi stvarni posao i kako nije htela da prihvati istinu. Nakon razgovora u zajedništvu, braća i sestre su prepoznali da su bili obmanuti tobožnjom revnošću Jang Li, i shvatili su kako da raspoznaju da li je starešina podoban ili ne. Shvatili su da, kako bi to uradili, ne treba da gledaju na njegove darove, na njegov način izražavanja ili njegov užurbani izgled. Umesto toga, treba da obrate pažnju na to da li stremi ka istini ili ne, da li obavlja stvarni posao, da li rešava stvarne probleme i da li postiže stvarne rezultate u svom radu. Obradovala sam se kada sam videla kako braća i sestre stiču takvo znanje, i naučila sam da obavljanjem svoje dužnosti u skladu sa istina-načelima možeš steći Božje vođstvo. Pre toga sam brinula da ako direktno otpustim Jang Li, braća i sestre to neće moći da prihvate – da će reći da sam nadmena. Ali sada sam shvatila da je sve to bilo u mojoj mašti, i da, kada sam postupala u skladu sa istina-načelima, braća i sestre me nisu kritikovali. Iz ove situacije su, umesto toga, naučili da rasuđuju. Ubrzo je crkva izabrala pogodnog starešinu, braća i sestre su počeli da žive normalnim crkvenim životom, i posao je ponovo mogao normalno da se odvija. Videvši sve to, veoma sam se obradovala. Naučila sam da je delovanje i obavljanje dužnosti u skladu sa istina-načelima jedini način da se zadobije Božje odobravanje. Nakon toga, svesno sam otpustila svoje lične interese i počela da obavljam stvari na osnovu istina-načela, praktikovanje koje mi je dalo mir u srcu i koje me je oslobodilo.

Kroz ovo iskustvo, videla sam da sam bila sebična i lažljiva. Da bih zaštitila svoju sopstvenu reputaciju i status, stavila sam interese crkve na stranu, i da nije bilo razotkrivanja Božjim rečima, ja ne bih razumela sebe i ne bih se promenila. U isto vreme sam shvatila koliko je važno tragati za istina-načelima u svemu što radim, i da samo traganjem za istinom i delovanjem prema načelima mogu da obavljam svoju dužnost na način koji je u skladu sa standardima.