Šila i ja smo se davno upoznale i dobro sam je poznavala. Kad god bismo se srele, uvek bi sa mnom pričala o svom trenutnom stanju. Govorila bi kako je uvek sumnjičava prema drugima i kako joj je mnogo stalo do toga šta drugi o njoj misle. Takođe je govorila da zna da bude veoma sitničava i da stalno analizira šta su ljudi hteli da kažu. Uznemirila bi se zbog najblažeg čudnog izraza na nečijem licu, zbog nečijeg tona, ili čak zbog nekog nehajnog komentara. Nije volela što je takva, ali to je bilo jače od nje. Često bi govorila da je duboko iskvarena, lažljiva i da joj nedostaje ljudskosti, da mrzi to koliko ceni reputaciju i status i plakala bi kad bi o tome pričala. Pošto sam videla koliko se gnuša sebe i kaje što je takva, pomislila sam da zaista želi da se promeni. Možda je ta iskvarena narav bila ozbiljna. Bila je to njena slaba tačka i promena ne bi mogla doći lako; bilo bi potrebno vremena. Zato sam pomislila da treba da imam razumevanja. Bez obzira na to koliko sam bila zauzeta obavljanjem dužnosti, ako bi želela da priča, ostavljala bih posao i slušala je kako mi otvara dušu. Često bih je ohrabrivala, tešila i razgovarala s njom. Ali ono što nisam mogla da razumem, iako se Šila činila razumnom tokom razgovora i dobro je poznavala sebe, zašto je mislila da je drugi preziru i postajala negativna kad bi istakli njene probleme. To se stalno dešavalo i nikad se nije promenilo. Štaviše, s mnogima je razgovarala o tom problemu, mnogo se puta otvarala i mnogi su s njom pričali u zajedništvu. Ali nakon nekoliko godina, i dalje nije pokazala ni najmanji znak da je napredovala.

Sećam se da je jednom nadzornik pričao o problemu koji smo imali sa zalivanjem pridošlica, govoreći da nismo dovoljno brižni i strpljivi s njima i da nismo s njima razgovarali i smesta ih podržavali kad ne bi došli na okupljanja, što je bilo neodgovorno. Nadzornikove reči su bile upućene svim delatnicima na zalivanju i nije nikog posebno istakao. Ali Šila je rekla da ju je nadzornik razotkrio i osramotio i da zato nije želela da priča tokom tog okupljanja. Jednom je opet neki brat pričao o svom trenutnom stanju i rekao kako ponekad kad komunicira s onima slabog kova bude prema njima nepravedan. Nastavio je da priča o svom iskustvu i o tome kako se popravio i zadobio ulazak. Ali kad je Šila sve to čula, pomislila je da priča o njoj i da taj brat omalovažava njen kov i da je gleda s visine. Mnogo dana nakon toga je bila negativna. Razvila je predrasude prema tom bratu, klonila ga se i ignorisala ga. A drugi put je nadzornik, dok je pričao o radu, istakao manji problem vezan za to kako Šila zaliva pridošlice, a ona je odjednom počela da plače i istrčala je napolje i vratila se tek dosta kasnije. Sela je tiho po strani, uplakanog lica, kao da joj je neko naneo veliku nepravdu. Kad sam joj videla izraz lica, nisam mogla da umirim srce i to je ometalo okupljanje. Naposletku je nadzornik morao da je teši i ohrabruje nakon čega se konačno smirila. Kasnije je starešina razgovarao s njom i istakao da previše ceni reputaciju i status i da uvek mora da bude u centru pažnje i brige drugih da bi obavljala svoju dužnost. To je još manje prihvatala: s jedne strane, rekla je da je nadzornikova kritika bila pristrasna i nepravedna, a s druge, da joj je priroda teška i da želi da se promeni ali ne može. Takođe je rekla i sledeće: „Nema meni spasa. Zašto imam ovakvu prirodu? Zašto su svi drugi bolji od mene i blagosloveni manje komplikovanim mislima? Zašto mi Bog nije dao dobru prirodu?” Kad sam čula kako sve to izgovara, pomislila sam: „Kako je to odvratno i nerazumno s njene strane! Kako može da krivi Boga?” Ali onda sam pomislila kako je u poslednje vreme bila u lošem stanju i da je te stvari rekla samo zato što su joj reputacija i status bili ugroženi. Možda bi prestala da bude takva ako bi joj se stanje popravilo.

Ali kasnije sam uvidela da bez obzira na to s kim je, uvek je bila sputana njihovim izrazima – ako bi mislila da je neko prema njoj hladan ili joj se nije sviđao nečiji ton, zaključila bi da ju je ta osoba uzela na zub. U sopstvenim interakcijama s njom, bivala sam krajnje pažljiva, uvek se plašeći da ću je nekako uvrediti, da će zbog mene postati negativna i kasniti u obavljanju dužnosti. Pokušaji da komuniciram sa Šilom gušili su me i često sam želela da je izbegnem. Ali onda bih se setila da sam i ja iskvarena i da ne treba uvek kritički da posmatram druge. Morala sam da budem brižna i uviđavna prema problemima drugih, kao i tolerantna i saosećajna. Zato sam se prisilila da normalno s njom komuniciram i silno sam se trudila da je ne uvredim.

Kasnije, pošto Šila uopšte nije prihvatala istinu, i pošto je bila nerazumna i prekidala crkvu, starešina ju je otpustio i zamolio je da se osami i promišlja. Prilično sam se iznenadila kad sam to čula jer, mada je Šila bila previše zabrinuta zbog reputacije i statusa i često sumnjičava prema drugima, ipak je bila prilično voljna da se otvori i razgovara u zajedništvu i činilo se da stremi ka istini. Zašto bi je onda zamolili da se osami? Tek kasnije, tokom okupljanja, kad su starešine čitale procene o Šili i koristili Božje reči da joj detaljno analiziraju ponašanje, uspela sam donekle da je raspoznam. Svemogući Bog kaže: „Ljudi koji su nerazumni i svesno problematični misle samo na svoje interese kada deluju, radeći šta im je volja. Njihove reči nisu ništa drugo do apsurdne jeresi i oni su otporni na razum. Oni obiluju opakim naravima. Niko se ne usuđuje da se druži sa njima i niko nije voljan da sa njima u zajedništvu razgovara o istini, iz straha da će na sebe da navuče nesreću. Drugi ljudi su kao na iglama kad god im iznose svoje mišljenje, plašeći se da će, ako kažu jednu reč koja im nije po volji ili nije u skladu sa njihovim željama, da se uhvate za to i iznesu nečuvene optužbe. Zar takvi ljudi nisu zli? Nisu li oni živi demoni? Svi oni sa opakom naravi i nezdravog razuma su živi demoni. A kada neko komunicira sa živim demonom, samo jedan trenutak nepažnje može dovesti do katastrofe. Kada bi takvi živi demoni bili prisutni u crkvi, zar to ne bi nagoveštavalo veliku nevolju? (Da, bi.) Kada ti živi demoni završe sa svojim napadima i iskaljivanjem besa, oni mogu neko vreme da pričaju kao ljudi i da se izvine, ali se nakon toga neće promeniti. Ko zna kad će im se pokvariti raspoloženje i onda će ponovo imati napad besa, pa će istresti iz sebe svoje besmislene argumente. Cilj njihovih napada i iskaljivanja besa svaki put je drugačiji, a isto važi i za izvor i pozadinu njihovog iskaljivanja. Odnosno, okidač može da bude bilo šta, bilo šta može da izazove njihovo nezadovoljstvo i bilo šta može da ih navede da reaguju na histeričan i nerazuman način. Kako strašno, kako problematično! Ti poremećeni, zli ljudi u svakom trenutku mogu da polude; niko ne zna šta su sve u stanju da urade. Ja prema takvima gajim najveću mržnju. Svaki od njih treba da bude očišćen – svi moraju biti očišćeni. Ne želim da imam posla sa njima. Misli su im zbrkane, a narav gruba; puni su besmislenih argumenata i đavolskih reči, a kada ih nešto zadesi, oni daju sebi oduška na grub način. (…) Kada se pomenu njihovi problemi, oni odvraćaju krivicu sa sebe i prebacuju je na druge, svaljujući sve probleme i odgovornosti na druge, pa se čak žale da je razlog njihovog ponašanja to što ih drugi maltretiraju. Kao da drugi izazivajunjihove napade besa i besmislene provokacije, kao da su svi drugi krivi, a oni jednostavno nemaju drugog izbora nego da se ponašaju na taj način – veruju da se opravdano brane. Kad god su nezadovoljni, oni počnu da iskaljuju svoju ogorčenost i izbacuju iz sebe gluposti, insistirajući na svojim besmislenim argumentima kao da svi ostali greše i prikazujući druge kao negativce, a sebe kao jedinu dobruosobu. Bez obzira na to koliko iskaljuju bes ili izbacuju iz sebe besmislene argumente, oni zahtevaju da se o njima lepo govori. Čak i kada pogreše, oni zabranjuju drugima da ih razotkrivaju ili kritikuju. Ako ukažeš čak i na najmanji problem koji imaju, oni će te uplesti u beskrajne rasprave i tada možeš da zaboraviš na život u miru. Kakva je to osoba? To je neko ko je nerazuman i svesno problematičan, a one koji to čine drugi smatraju zlim ljudima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (26)”). Čim neko kaže nešto što preti njihovim interesima, takvi ljudi počnu nerazumno da govore i naprave scenu. Njihove naravi su toliko zlobne da drugi počinju da se plaše da ih uvrede i suprotstave im se. Ozbiljno ometaju braću i sestre i život crkve. Šila je sve vreme bila takva. Kad bi drugi istakli njene probleme, ne bi razmišljala o tome da li je to što govore tačno i ne bi promišljala, već bi se fokusirala na njihov ton i stav. Ako joj se oni ne bi svideli, pobesnela bi i počela bi ili da ih prezire ili bi razvila loše mišljenje o njima, misleći da imaju pik na nju i da je gledaju s visine, ili bi svoje nezadovoljstvo iskazala plakanjem. To je ostale sputavalo i morali su ili da je izbegavaju ili da joj ugađaju. Naš nadzornik izneo je probleme vezane za naš rad pri zalivanju da bi nam pomogao da napredujemo i bolje obavljamo dužnosti, ali Šila je mislila da je nadzornik nju izdvojio i pominjao greške iz prošlosti, pa je o njemu razvila loše mišljenje. Kad je jedan brat pričao o svom stanju, govoreći da ne može pravedno da se odnosi prema ljudima, Šila je mislila da je omalovažava i gleda s visine, pa ga je ignorisala, i čak počela glasno da plače da bi izbacila tugu iz sebe. Ljudi se zato nisu usuđivali da joj se suprotstave ili je uvrede i s njom su mogli da pričaju samo na nežan način, ugađajući joj i slažući se s njom. Samo bi tad obavljala svoju dužnost. Šila se tako ponašala godinama. Razvila bi loše mišljenje o svakom ko bi naudio njenoj reputaciji i statusu ili zapretio njenim interesima. Čak bi i govorila da je razlog što je negativna stav drugih prema njoj, što je bilo potpuno nerazumno izvrtanje istine. Zar nije prosto bila jedna od onih nerazumnih ljudi koje je Bog razotkrio? Tek nakon što sam to shvatila uvidela sam da to što je bila sumnjičava prema drugima i što je previše brinula o reputaciji nisu bili jedini Šilini problemi; uopšte nije prihvatala istinu i bila je zlobna i nerazumna osoba. Promišljala sam o tome kako sam, kad sam videla da Šila često priča o svom stanju, da se otvara po pitanju svoje iskvarenosti, detaljno sebe analizira na okupljanjima i čak počinje da plače i da se kaje kad priča o svojoj iskvarenosti, pomislila da sigurno poseduje istinsko znanje o sebi i da stremi ka istini. Šta nije bilo u redu s mojim shvatanjem?

Kasnije, nakon što sam razgovarala o Božjim rečima s braćom i sestrama, konačno sam uspela donekle da razlučim njenu takozvanu „samospoznaju”. „Kada neki ljudi govore o svojoj samospoznaji, prvo što kažu je: ’Ja sam đavo, živi Sotona, neko ko se opire Bogu. Bunim se protiv Njega i izdajem Ga; ja sam zmija otrovnica, zla osoba koja bi trebalo da bude prokleta.’ Da li je to istinita samospoznaja? Oni govore samo uopšteno. Zašto ne ponude neke primere? Zašto ne iznesu sramne stvari koje su učinili na svetlost dana radi detaljne analize? Neki neupućeni ljudi ih čuju i misle: ’Eto, to je prava samospoznaja! Da spoznaju sebe kao đavola i da čak proklinju sami sebe – kakve visine su dostigli!’ Mnogi ljudi, posebno novi vernici, skloni su da budu navedeni na pogrešan put ovim govorom. Misle da je govornik čist i da poseduje duhovno razumevanje, da voli istinu i da je kvalifikovan za vođstvo. Međutim, nakon što ga bolje upoznaju, shvate da to nije tako, da taj čovek nije onakav kakvim su ga zamišljali, već je izuzetno lažan i prevrtljiv, vešt u maskiranju i pretvaranju, što predstavlja veliko razočaranje. Na osnovu čega se može smatrati da ljudi zaista poznaju sebe? Ne možete da uzmete u obzir samo ono što govore – ključ je utvrditi da li su u stanju da primenjuju i prihvate istinu. Oni koji zaista razumeju istinu ne samo da imaju istinito poznavanje sebe, već su, što je još važnije, sposobni da primenjuju istinu. Oni ne samo da govore o svom istinitom razumevanju, već mogu zaista i da urade ono što kažu. Drugim rečima, njihove reči i postupci su potpuno usklađeni. Ako ono što govore zvuči skladno i prihvatljivo, ali ako to ne sprovode u delo, ako to ne proživljavaju, onda su postali fariseji, licemeri i apsolutno nisu ljudi koji zaista poznaju sebe. Mnogi ljudi pričaju vrlo povezano kada razgovaraju o istini, ali ne prepoznaju kada imaju otkrovenje svoje iskvarene naravi. Da li su to ljudi koji zaista poznaju sebe? Ako ljudi ne poznaju sebe, da li su u stanju da razumeju istinu? Svi koji ne poznaju sebe su ljudi koji ne razumeju istinu, i svi koji izgovaraju prazne reči o samospoznaji imaju lažnu duhovnost, oni su lažljivci. Neki ljudi pričaju veoma povezano kada izgovaraju reči i doktrine, ali stanje njihovog duha je otupelo i tupoglavo, oni ne opažaju i ne reaguju na probleme. Može se reći da su otupeli, ali ponekad, kada ih slušamo kako govore, njihov duh zvuči prilično oštro. Na primer, odmah nakon nekog incidenta, oni su u stanju da istog trenutka spoznaju sebe: ’Upravo mi se pojavila jedna misao. Razmišljao sam o tome i shvatio da je to bilo lažljivo, da sam obmanjivao Boga.’ Neki nepronicljivi ljudi su zavidni kada čuju to, govoreći: ’Ovaj čovek odmah shvata kada ima otkrovenje iskvarenosti i u stanju je da se otvori i da o tome razgovara. On reaguje veoma brzo, njegov duh je oštar, on je mnogo bolji od nas. To je zaista neko ko stremi ka istini.’ Da li je to tačan način procene ljudi? (Nije.) Šta bi trebalo da bude osnova prilikom procenjivanja da li ljudi zaista poznaju sebe? Ne sme biti samo ono što izlazi iz njihovih usta. Trebalo bi takođe da obratite pažnju na to šta se zaista manifestuje u njima. Najjednostavniji način je posmatrati da li mogu da sprovode istinu u delo – to je najvažnije. Njihova sposobnost da sprovode istinu u delo dokazuje da zaista poznaju sebe, jer oni koji zaista poznaju sebe manifestuju pokajanje, i samo kada ljudi manifestuju pokajanje zaista poznaju sebe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da oni koji zaista sebe poznaju mogu da prihvate istinu, da osete sramotu nakon što otkriju iskvarenost, i istinski se pokaju i preobraze nakon toga. Drugi, sasvim suprotno, govore prave reči, nazivaju sebe demonima ili Sotonom, kao da poseduju duboku samospoznaju, ali kad se suoče sa orezivanjem, ne prihvataju ga uopšte i ne promišljaju, i čak uporno brane sebe i pružaju tobožnje dokaze. Bez obzira na to koliko takvi ljudi naizgled poseduju samospoznaje, to je sve lukavstvo. Razmišljala sam o tome kako je Šila uvek pričala s ljudima o svom stanju, govoreći da se previše brine o ugledu i da je previše sputavaju stavovi drugih. Takođe je govorila i da je lažljiva i sumnjičava prema drugima. Spolja gledano, činilo se da je direktna i iskrena, da ume da prepozna sopstvenu iskvarenost i promišlja o sebi, ponekad i plačući dok to radi. Činilo se da se istinski kaje i da prezire sebe. Zato sam i mislila da stremi ka istini. Ali, o takvom ponašanju je govorila godinama a nikad se nije menjala. Tek sam kroz otkrivenje Božjih reči uvidela da je Šilina takozvana samospoznaja zapravo gluma; nije u stvari prihvatala istinu i promišljala o svojoj iskvarenosti. Često bi sebe opisivala raznim naizgled dubokim, ali praznim izjavama, govoreći da joj je ljudskost slaba, da je lažljiva, pakosna, da je antihrist i da treba da ide u pakao. Činilo se da poseduje duboku samospoznaju, ali kada bi drugi istakli njene probleme ili je orezivali, nije to nimalo prihvatala, i čak se i opirala, bivala kivna, zlobna i nerazumna. Počinjala bi da plače i da se raspravlja o ispravnom i pogrešnom, ometajući ostale do te mere da nisu mogli da se okupljaju i normalno obavljaju svoju dužnost. Ozbiljno je ometala život crkve i rad crkve. U prošlosti, nisam razumela istinu i nisam umela da raspoznajem, pa me je njeno otvoreno ponašanje navelo na stranputicu, i čak sam mislila da ona stremi ka istini. Kako sam samo bila smetena i glupa. Tek sam kasnije shvatila da Šila nije pričala s drugima o svom stanju zato što je tragala za istinom da bi rešila svoje probleme i popravila svoje stanje, već prosto zato što je želela da pred nekim dâ oduška svojim nevoljama, da je neko uteši i pomogne joj da ublaži patnju. Bez obzira na to kom broju ljudi se otvarala, uvek je bila samo smetnja. Da je nisu otpustili i detaljno analizirali njeno stanje, ne bih uspela da je raspoznam. Ponašala bih se tolerantno i strpljivo prema njoj, kao prema sestri, i možda bi me čak i neprimetno navela na stranputicu. Tada sam shvatila koliko je važno posmatrati ljude kroz Božje reči!

Kasnije sam pročitala odlomak iz Božjih reči koji mi je pomogao da donekle raspoznam Šiline motive i taktiku kojom je navodila na stranputicu. Svemogući Bog kaže: „Kako prepoznati da li čovek zaista voli istinu? S jedne strane, treba obratiti pažnju na to da li taj čovek može da spozna sebe na osnovu Božje reči, da li može da razmišlja o sebi i da li oseća istinsko kajanje; s druge strane, treba obratiti pažnju da li može da prihvati i primeni istinu. Ako čovek može da prihvati i primeni istinu, onda je to čovek koji voli istinu i koji se može pokoriti Božjem delu. Ako on samo prepozna istinu, ali je nikada ne prihvata niti primenjuje, kao što neki ljudi kažu: ’Razumem svu istinu, ali ne mogu da je sprovedem u delo,’ to dokazuje da oni ne vole istinu. Neki ljudi priznaju da je Božja reč istina i da imaju iskvarene naravi, kao i da su spremni da se pokaju i preobrate, ali posle toga nema nikakvih promena. Njihove reči i dela su i dalje ista kao i pre. Kada govore o tome da poznaju sebe, to zvuči kao da pričaju vic ili da uzvikuju slogan. Uopšte ne razmišljaju o sebi niti dolaze do samospoznaje u dubini svog srca; ključni problem je što nemaju osećaj kajanja. Još manje su spremni da otvoreno priznaju svoju iskvarenost kako bi se iskreno preispitali. Umesto toga, pretvaraju se da poznaju sebe tako što prolaze kroz proces i formalnosti samospoznaje. Oni nisu ljudi koji istinski poznaju sebe ili koji prihvataju istinu. Kada takvi ljudi govore o samospoznaji, oni se samo pretvaraju; upuštaju se u prerušavanje i prevaru, kao i u lažnu duhovnost. Neki ljudi su lažljivi i kada vide da drugi razgovaraju o svojoj samospoznaji, misle: ’Svi ostali se otvaraju i detaljno analiziraju svoje lažljive postupke. Ako ja ništa ne kažem, svi će misliti da ne poznajem sebe. Moraću i ja da odglumim to, zar ne!’ Nakon toga, oni opisuju svoju prevaru kao izuzetno ozbiljnu, tako što je prikazuju dramatično, te se njihovo samospoznanje čini posebno dubokim. Svi koji to čuju smatraju da oni zaista poznaju sebe i zbog toga ih gledaju sa zavišću, što zauzvrat čini da se osećaju kao da su slavni, kao da su se upravo okitili oreolom. Ovaj način samospoznaje postignut glumom, uz njihovo prerušavanje i prevaru, navodi druge na pogrešan put. Da li njihova savest može biti mirna kada to rade? Zar to nije očigledna lažljivost? Ako ljudi samo govore isprazne priče o poznavanju sebe, bez obzira koliko uzvišeno ili dobro to znanje zvučalo, a zatim i dalje pokazuju iskvarenu narav, kao što su to činili i pre, bez ikakve promene, to onda nije iskrena samospoznaja. Ako ljudi mogu namerno da se pretvaraju i da obmanjuju na ovaj način, to dokazuje da uopšte ne prihvataju istinu i da su baš kao nevernici. Kada govore o svojoj samospoznaji na ovaj način, oni samo prate trend i govore ono što odgovara svačijem ukusu. Zar njihovo poznavanje i detaljna analiza sebe nisu obmanjujući? Da li je to iskrena samospoznaja? Definitivno nije. To je zato što se oni ne otvaraju i ne analiziraju sebe detaljno iz srca, već tek ponešto prozbore o poznavanju sebe na lažan, obmanjujući način radi formalnosti. Još ozbiljnije je to što da bi im se drugi divili i zavideli im, oni namerno preteruju kako bi njihovi problemi delovali ozbiljnije kada govore o samospoznaji, pri čemu mešaju svoje lične namere i ciljeve. Kada to rade, oni se ne osećaju dužnim, njihovu savest niko ne prekoreva nakon što se prerušavaju i učestvuju u prevari, ne osećaju ništa nakon što se pobune protiv Boga i nakon što Ga obmanjuju, niti se mole Bogu da bi priznali svoju grešku. Zar ovakvi ljudi nisu nepopustljivi? Ako se ne osećaju dužnima, da li ikada mogu da osete kajanje? Da li neko bez istinitog kajanja može da se pobuni protiv tela i da primenjuje istinu? Da li ljudi bez istinitog kajanja zaista mogu da se pokaju? Svakako da ne mogu. Ako oni čak ni ne osećaju kajanje, zar nije apsurdno govoriti o samospoznaji? Zar to nije samo maska i prevara?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”). Volela je s drugima da priča o svom stanju i koristila bi Božje reči da promišlja o sebi tokom okupljanja. Sebe bi opisivala najozbiljnijim rečima. Spolja gledano, činilo se da poseduje samospoznaju i da se veoma kaje i mrzi sebe, ali to je bila samo predstava za druge da bi ih navela da pomisle kako je prihvatila istinu i kako poznaje sebe. Ta takozvana samospoznaja bila je njen način da druge prevari i navede ih na stranputicu, terajući ih da misle kako se hrabro pred njima otvara ne samo da ne bi uspeli da je raspoznaju, već i da bi je poštovali. Takođe, svaki put kad bi Šila otkrila iskvarenost, pozvala bi se na Božje otkrivenje antihrista da bi sebe opisala, govoreći da traži reputaciju i status, da hoda putem antihrista, da joj je želja za statusom preuzela život i da bi je ta želja ubila da se nije pokajala. Ali čim bi neka situacija postala pretnja po njenu reputaciju i status, ona bi se vratila na staro, i uprkos višegodišnjim razgovorima o njenom stanju, nije dostigla nikakvo preobraženje. Starešine su ukazale na njene probleme i razgovarale s njom mnogo puta, ali ona nije htela da sluša i ništa nije promenila. Počela bi čak i da se opire, neprestano da se raspravlja i da nudi tobožnje dokaze. Kad bi videla da su drugi u stanju da odbace svoj ego i tragaju za istinom, nije učila iz njihove snage, već je mislila da su oni prosto rođeni s dobrom prirodom, da ona ne može da primenjuje istinu i da je uvek sumnjičava prema ljudima jer joj Bog nije podario dobru prirodu. Nije prezirala svoju sotonsku narav već je umesto toga krivila Boga, zamerajući Mu i govoreći da nije pravedan. To je pokazalo da je Šilina suština demonska i da je neverovatno apsurdna i nerazumna. Da nije bilo otkrivenja Božjih reči, prema njoj bih se ophodila kao prema nekom ko stremi ka istini.

Kasnije, tokom jednog okupljanja, naišla sam na ovaj odlomak iz Božjih reči. „Samo oni ljudi koji vole istinu pripadaju Božjoj kući; samo su oni prava braća i sestre. Da li misliš da su svi koji prisustvuju zboru u Božjoj kući braća i sestre? Ne nužno. Koji ljudi nisu braća i sestre? (Oni koji imaju odbojnost prema istini, koji ne prihvataju istinu.) Oni koji ne prihvataju istinu i imaju odbojnost prema njoj zli su ljudi. Svi oni su ljudi bez savesti ili bez razuma. Niko od njih nije od onih koje Bog spasava. Ovi ljudi su lišeni ljudskosti, ne bave se svojim pravim poslom i divljaju, radeći loše stvari. Oni žive u skladu sa sotonskom filozofijom i služe se lukavim potezima, iskorišćavaju druge, mame ih i varaju. Oni ne prihvataju ni najmanji delić istine, i uvukli su se u Božju kuću jedino zarad toga da dobiju blagoslove. Zašto ih zovemo bezvernicima? Zato što imaju odbojnost prema istini i ne prihvataju je. Čim se o istini razgovara u zajedništvu, oni gube interesovanje, imaju odbojnost prema njoj, ne podnose da slušaju o njoj, osećaju da im je dosadna i ne mogu da ostanu smireni. Oni su očigledno bezvernici i nevernici. Njih ne smeš da smatraš braćom i sestrama. (…) Ako nisu zainteresovani za istinu, kako mogu da je primenjuju? Čime se onda vode u životu? Bez sumnje, vode se filozofijama Sotone, oduvek su bili prepredeni i lukavi. Oni nemaju život normalne ljudskosti. Nikada se ne mole Bogu niti tragaju za istinom, ali sve rešavaju služeći se ljudskim trikovima, taktikama i filozofijama za ovozemaljsko ophođenje – što postojanje čini bolnim i iscrpljujućim. (…) Oni koji ne vole istinu ne veruju zaista u Boga. One koji nikako ne mogu da prihvate istinu ne možemo nazivati braćom i sestrama. Samo oni koji vole i koji mogu da prihvate istinu braća su i sestre. E, sad, ko su oni koji ne vole istinu? Oni su svi nevernici. Oni koji nikako ne prihvataju istinu imaju odbojnost prema istini i odbacuju je. Još preciznije, oni su svi nevernici koji su se uvukli u crkvu. Ako su sposobni da čine svakojaka zla i prekidaju i ometaju delovanje crkve, oni su podanici Sotone. Njih je potrebno ukloniti i eliminisati. Oni nikako ne smeju biti tretirani kao braća i sestre. Svi koji im pokažu ljubav su krajnje budalasti i neuki” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pomoću Božjih reči, uvidela sam da su istinska braća i sestre oni koji vole istinu i mogu da prihvate istinu. Oni se istinski daju za Boga i imaju svedočenja o primenjivanju istine. Možda ne mogu da govore o nekoj dubokoj samospoznaji, ali vole istinu i primenjuju onoliko od Božjh reči koliko razumeju. Mada ponekad čine prestupe, otkrivaju iskvarenost i postaju negativni, zato što streme ka istini, kad ih neko oreže ili kad se suoče sa neuspehom, mogu to da prihvate od Boga, da tragaju za istinom i da promišljaju o sebi. Kad prepoznaju svoje probleme, mogu polako sebe da poprave i da napreduju. Samo takvi ljudi su istinska braća i sestre. Što se tiče onih koji ne prihvataju istinu i imaju prema njoj odbojnost, njih ne možemo nazvati braćom i sestrama. Ako imaju slabu ljudskost i čine svakojako zlo koje prekida rad crkve, onda su to zlikovci i antihristi i još ih manje možemo nazvati braćom i sestrama. Čak iako ostanu u crkvi, samo su lažni vernici koji su se uvukli u Božju kuću. Bez obzira na to koliko dugo veruju, naposletku će ih Bog razotkriti i ukloniti. Spolja gledano, činilo se da Šila nije učinila nikakvo veliko zlo, ali sve što je radila ometalo je misli ljudi i remetilo ih u obavljanju dužnosti i sve vreme je to radila. Bez obzira na to kako su drugi razgovarali s njom i podržavali je, nikad se nije ni najmanje promenila i čak se raspravljala, prepirala i ponašala nerazumno. To je pokazalo da Šila uopšte nije prihvatala istinu i da joj je istina po prirodi bila odbojna. Od đavolje je vrste i nije jedna od naših sestara. Pre nisam razumela taj aspekt istine i nisam umela da raspoznajem. Mislila sam da sve dok osoba veruje u Boga i prepoznaje Njegovo ime, treba da bude smatrana bratom ili sestrom. Slepo bih se s njom saosećala i tolerisala je, budalasto joj pružajući dobrotu i podršku bez raspoznavanja. Zbog toga su mnogi moji napori bili uzaludni. Kako sam samo bila budalasta i smetena.

Sad kad je Šila u osami, uvidela sam koliko je Bog pravedan. Oni koji ne streme ka istini i ponašaju se nerazumno, ne mogu dobiti potporu u crkvi i Bog će ih naposletku razotkriti. Takođe sam razumela i Božje dobre namere: Bog je uredio situacije da bih naučila neke lekcije. Moram početi to da koristim. U budućnosti moram uložiti više vremena i energije u istinu i posmatrati i raditi stvari kroz prizmu Božjih reči.