Izabrana sam za crkvenog starešinu 2017. godine. U početku sam davala neke rezultate u svojoj dužnosti, ali sam kasnije žudela za blagoslovom koji je nosio status i prestala sam da radim stvaran posao. Isto tako nisam pratila crkveni rad koristeći se izgovorom da imam loš kov i da ne mogu da shvatim profesionalne veštine. Kada me je sestra Džulija, viši starešina, upitala za posao, uopšte nisam mogla da joj odgovorim, niti sam razumela sa kojim su se stvarnim poteškoćama braća i sestre suočavali obavljajući svoju dužnost. Džulija je potom ukazala na moje probleme kako bi mi pomogla, ali se ja nisam promenila. U par navrata me je pred nekoliko đakona razotkrivala rekavši da ne radim stvaran posao, da se manje trudim u svojoj dužnosti, da sam previše lažljiva, i tako dalje. Mislila sam da Džulija pokušava da mi oteža stvari i posrami me pred drugima, pa sam u svom srcu počela da pružam otpor.

Jednom sam tokom okupljanja otkrila određene greške u Džulijinom radu, pa sam je osudila pred braćom i sestrama. To ih je navelo da greškom pomisle da je ona lažni starešina. Ono što sam uradila je omelo crkveni rad. Nakon što je ta stvar razotkrivena, brinula sam se da će me moj starešina orezati i promeniti mi dužnost, pa sam požurila da se izvinim Džuliji i sebe detaljno analiziram i o sebi razmislim pred braćom i sestrama. Mislila sam da će to proći samo tako. No, na moje iznenađenje, nekoliko dana kasnije, moje više starešine su mi prišle, govoreći da je to što nisam obavljala stvaran posao već bio ozbiljan nemar, da nisam prihvatala ni orezivanje i da sam potajno druge podrivala. To je prekidalo crkveni rad. Nakon što sam to čula, bilo mi je teško da to prihvatim i nastavila sam da se raspravljam u svom srcu. Nije da nisam htela da obavljam stvaran posao, već je moj kov bio isuviše loš da bih ga obavljala. Što se tiče potajnog podrvanja drugih, već sam priznala svoju grešku. Izvinila sam se Džuliji i detaljno analizirala svoju iskvarenost pred braćom i sestrama. Pa zašto biste se i dalje čvrsto držali te priče? U to vreme, bez obzira na to kako su razgovarali sa mnom, nisam to mogla da prihvatim. Zato mi je na osnovu mog stanja jedan od starešina pročitao ove Božje reči: „Ona braća i sestre koji uvek daju oduška svojoj negativnosti jesu Sotonine sluge i ometaju crkvu. Takvi ljudi moraju jednog dana biti izbačeni i eliminisani. Ako ljudi u svojoj veri u Boga nemaju bogobojažljivo srce, ako nemaju srce koje je pokorno prema Bogu, onda ne samo da neće moći da učine bilo šta za Njega, nego će postati oni koji ometaju Njegovo delo i koji Mu se opiru. Verovati u Boga, ali Mu se ne pokoravati niti Ga se bojati, već Mu se protiviti, najveća je sramota za vernika. Ako se vernici jednako neobuzdano i opušteno ponašaju i govore kao i nevernici, onda su još rđaviji od nevernika; oni su arhetipski demoni. Oni koji šire svoj otrovni, zlonamerni govor u crkvi, koji raspiruju glasine, podstiču neslogu i formiraju klike među braćom i sestrama – takvi bi trebalo da budu izbačeni iz crkve. Ipak, pošto je sada različito doba Božjeg dela, ovi ljudi su sputani jer će svakako biti eliminisani” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Što sam više slušala, to sam se više plašila u svom srcu, znajući da je to što sam osudila Džuliju zaista izazvalo ometanje crkvenog rada. Ali kada sam čula reči poput „Sotonine sluge”, „ometanje crkve”, „biti izbačen” i „biti eliminisan”, nisam se usudila da ih priznam, bojeći se da ću, ako to uradim, zbog toga biti osuđena. Kako bih onda ikada zadobila spasenje? Nisam želela da prihvatim ovu činjenicu, pa sam se požalila na starešinu, misleći da je namerno koristila Božje reči da me napadne i osudi. Postala sam stvarno emotivna i rekla sam: „Ti mi uopšte ne besediš o istini kako bi mi pomogla da rešim problem! Ti me jednostavno napadaš!” Starešine su uvidele da nisam imala nikakvu samospoznaju i nastavile su da besede kako bi mi pomogle. Isto tako su besedile o sopstvenim iskustvima da bi me usmerile u samospoznaji. Međutim, ma šta govorili, ja je ni dalje nisam stekla. Na kraju, kada su videle da ne obavljam nikakav stvaran posao, da ni istinu nisam prihvatila, a nemam čak ni pokajnički stav, više starešine su me smenile.

U tom trenutku sam klonula. Mislila sam na to kako sam verovala u Boga duže od deset godina, te da nisam novi vernik sa dve ili tri godine staža. Božje delo se sada približava svom kraju. Već je vreme da se otkriju i klasifikuju ljudi prema njihovoj vrsti. U ovom kritičnom trenutku, otkrivena sam kao neko ko ne prihvata istinu. Zar to ne znači da sam uklonjena? Strahovala sam se da će od tog trenutka nadalje za mene biti uzaludno da se u svojoj veri više trudim i da neću imati budućnost. Osećala sam se tako negativno. Moje stanje se svakim danom pogoršavalo. Osećala sam se kao da nisam ni za šta, da nijednu dužnost ne mogu da obavljam kako treba. Imajući konstantno osećaj da me je Bog ostavio, srce mi je svakog dana bilo ispunjeno strahom i nemirom. Iako su braća i sestre nastavili da razgovaraju sa mnom o Božjoj nameri, podstičući me da razmislim o sebi i učim iz svog neuspeha, ja sam tvrdoglavo verovala da sam već otkrivena kao neko ko nije stremio ka istini, te mislila da bih uzalud trošila vreme ako bih i dalje stremila. Od tada, bez obzira na dužnosti koje mi je crkva dodeljivala, prilazila sam im sa negativnošću i pasivnošću, bila površna i postizala slabe ili nikakve rezultate. Konačno, na osnovu načela, moje starešine su stopirale moje dužnosti i izolovale me kako bih razmislila. U tom momentu, stao mi je mozak; kao da je u pitanju smrtna presuda. Shvatila sam da sam stvarno gotova. Kako bez dužnosti uopšte ima nade da postignem spasenje? Tokom tih dana, živela sam kao mrtvac koji hoda, često imajući osećaj da me se Bog gnuša i da me je odbacio. Osećala sam se isuviše posramljenom da bih se molila i nisam se osećala dostojnom da čitam Božje reči. U to vreme bilo je braće i sestara koji su me podržavali i čitali mi Božje reči. Međutim, ja sam verovala da su Božje reči namenjene onima koji su stremili ka istini, ne meni, tako da ih nikako nisam mogla prihvatiti. Zar nije Gospod Isus rekao sledeće: „Ne dajte psima ono što je sveto; ne bacajte svoje bisere pred svinje?” Kako bi Bog mogao da razgovara sa nekim poput mene? Tokom tog perioda, svakodnevno sam se plašila i osećala nemir. Ako me je Bog zaista napustio, koji je smisao mog postojanja? Isto tako mogu da umrem od neke kazne jednog dana. Moje srce je bilo puno straha, borilo se u mukama svakog dana. Kasnije se dogodilo nešto što me je duboko dotaklo.

Našla sam posao kao medicinska sestra i moj poslodavac je pokazivao dobru ljudskost i vodio dobru brigu o meni u životu. Ohrabrena time, podelila sam jevanđelje sa svojim poslodavcem, koji je radosno prihvatio Božje jevanđelje poslednjih dana. Bila sam veom uzbuđena. Kroz to iskustvo sam uvidela da me Bog nije napustio, već da je nastavio da mi pokazuje milost i da me spašava. Preplavljena krivicom, zaplakala sam pred Bogom: „Bože, ne želim da ostanem ovako negativna; molim Te, spasi me!” Ugledala sam odlomak Božjih reči koji kaže: „Kada neki ljudi čitaju Božje reči i vide da Bog njima osuđuje ljude, oni stiču predstave i osećaju se rastrzano. Na primer, Božje reči tvrde da ti ne prihvataš istinu, pa te zato Bog ne voli, niti te prihvata, da si zlikovac, antihrist, da se On uznemiri čim te ugleda i da te ne želi. Ljudi čitaju te reči i misle: ’Ove reči su meni upućene. Bog me odlučno ne želi, a pošto me je Bog napustio, ni ja više neću da verujem u Boga.’ Ima onih koji, kada čitaju Božje reči, često stiču predstave i pogrešno razumeju jer Bog razotkriva iskvarena stanja ljudi i u nekim Svojim izjavama osuđuje ljude. Pošto misle da su Božje reči upućene njima, ljudi postaju negativni i slabi, misle da Bog odustaje od njih i da ih neće spasiti. Postaju toliko negativni, da ih to dovodi do suza, i više ne žele da slede Boga. To je zapravo pogrešno shvatanje Boga. Kada ne razumeš značenje Božjih reči, ne treba da pokušavaš da definišeš Boga. Ti ne znaš koju vrstu osobe Bog napušta, niti pod kojim okolnostima odustaje od ljudi, a ni pod kojim okolnostima ostavlja ljude po strani; postoje načela i konteksti za sve to. Ako nemaš potpuni uvid u te pojedinosti, bićeš veoma sklon da burno reaguješ i ograničiš sebe zbog jedne Božje reči. Zar to nije problematično? Kada Bog sudi ljudima, koji je njihov glavni aspekt koji On osuđuje? Bog sudi i razotkriva iskvarene naravi i iskvarenu suštinu ljudi, osuđuje njihove sotonske naravi i sotonske prirode, osuđuje različita ispoljenja i ophođenje kada se bune i protive Bogu, osuđuje ih zato što nisu u stanju da se pokore Bogu, zato što se uvek suprotstavljaju Bogu i zato što uvek imaju sopstvene motivacije i ciljeve – ali takva osuda ne znači da je Bog napustio ljude koji imaju sotonsku narav. (…) Kad čuješ jednu jedinu osuđujuću izjavu od Boga, ti misliš da je time što ih je osudio, Bog ljude i napustio i da više neće biti spaseni, zbog čega postaješ negativan i prepuštaš se očaju. To je pogrešno tumačenje Boga. Zapravo, Bog nije napustio ljude. Pogrešno su protumačili Boga i napustili sebe. Ništa nije ozbiljnije nego kada se ljudi odreknu sebe, što je ostvarenje reči iz Starog zaveta: ’Bezumni ginu zbog bezumlja’ (Priče Solomonove 10:21). Nijedno ponašanje nije gluplje nego ono kada se ljudi prepuste očaju. Ponekad čitaš Božje reči koje kao da definišu ljude; zapravo, one ne definišu nikoga, već su izraz Božjih namera i mišljenjȃ. To su reči istine i načela, ne definišu nikoga. Reči koje je Bog izgovorio u gnevu ili u besu takođe predstavljaju Božju narav, te su reči istina i, štaviše, pripadaju načelu. Ljudi to moraju da shvate. Svrha tih Božjih reči jeste da omogući ljudima da shvate istinu i da shvate načela; svakako nije da ikoga definišu. To nema nikakve veze s krajnjim odredištem i nagradom ljudi, a još manje s njihovom krajnjom kaznom. To su samo reči izgovorene da sude i da orezuju ljude, one su rezultat besa na ljude koji ne ispunjavaju Njegova očekivanja i izgovorene su da bi probudile ljude, da bi ih podsetile, i te reči dolaze iz Božjeg srca. Pa ipak, ima onih koji posrću i napuštaju Boga zbog jednog jedinog Njegovog suda. Takvi ljudi ne znaju šta je dobro za njih, razum do njih ne dopire, uopšte ne prihvataju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”). Nastavila sam iznova da čitam Božje reči, ne mogavši da zaustavim suze kriveći samu sebe. Kao da me je Bog tešio licem u lice, pogotovo kada je rekao: „To su samo reči izgovorene da sude i da orezuju ljude, one su rezultat besa na ljude koji ne ispunjavaju Njegova očekivanja i izgovorene su da bi probudile ljude, da bi ih podsetile, i te reči dolaze iz Božjeg srca. Pa ipak, ima onih koji posrću i napuštaju Boga zbog jednog jedinog Njegovog suda. Takvi ljudi ne znaju šta je dobro za njih, razum do njih ne dopire, uopšte ne prihvataju istinu.” Božje reči su me probudile. Razmišljajući o svom stavu prema Božjim rečima, uvidela sam da sam, kada mi je starešina pročitala reči razotkrivanja i osude od strane Boga, imala osećaj da sam osuđena. Moje srce se previše opiralo da prihvati sud i razotkrivanje u Božjim rečima. U tom trenutku, konačno sam shvatila da su, iako su oštre, Božje reči namenjene da nam pomognu u samospoznaji, u tome da se pokajemo i promenimo. Starešina me je razotkrila jer je ozbiljnost mojih postupaka to nalagala, ali me je moja tvrdoglava narav sprečila da priznam tu činjenicu. Čak se, ni kada sam smenjena, nisam dozvala pameti, pogrešno verujući da me Bog otkriva i uklanja. Ostala sam zarobljena u negativnom stanju, odustajući od sebe i zapadajući u očaj. Što sam više razmišljala o sebi, to sam se više kajala, mrzela svoju tvrdoglavost i buntovništvo. Uvidela sam koliko sam zaista malo razumela Božje delo. Prisetila sam se Božjih reči koje kažu: „Kojim sredstvima se postiže Božje usavršavanje čoveka? Postiže se Njegovom pravednom naravi. Božja narav se prvenstveno sastoji od pravednosti, gneva, veličanstva, suda i kletve, a On usavršava čoveka prvenstveno Svojim sudom. Neki ljudi ne razumeju i pitaju zašto je Bog u stanju da čoveka učini savršenim samo putem suda i kletve. Oni kažu: ’Kada bi Bog prokleo čoveka, zar ne bi čovek umro? Kada bi Bog sudio čoveku, ne bi li čovek bio osuđen? Kako onda uopšte može da bude usavršen?’ To su reči ljudi koji ne poznaju Božje delo. Bog proklinje buntovništvo čoveka i sudi čovekovim grehovima. Iako govori grubo i nemilosrdno, On razotkriva sve što je u čoveku, raskrinkavajući tim strogim rečima ono što je suštinsko u čoveku, te takvim sudom On daje čoveku duboko znanje o suštini tela, i tako se čovek pokorava Bogu. Telo čovečje pripada grehu i Sotoni, buntovno je i predmet je Božje grdnje. Stoga, da bi čovek spoznao sebe, reči Božjeg suda moraju da ga zadese i nužno je primeniti svaku vrstu oplemenjivanja; tek tada Božje delo može biti delotvorno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči mnogo puta ranije, pa zašto i dalje nisam uspevala da razumem Božju nameru? U poslednjim danima, Božje delo ima za cilj da pročisti i spasi ljudski rod kroz reči suda i grdnje. Ljudski rod je tako jako iskvaren od Sotone da bez Božjih reči suda i razotkrivanja, mi nikada istinski ne možemo prepoznati suštinu i stvarnost naše iskvarenosti, a kamoli dostići iskreno pokajanje i preobražaj. No, ja sam pogrešno verovala da kada nam Bog sudi i razotkriva nas, to znači biti osuđen i uklonjen zauvek, nagoveštaj da nikada ne možemo imati dobar ishod i odredište. Moje shvatanje je bilo apsurdno i pogrešno. Znala sam tako malo o Božjem delu i Njegovim iskrenim namerama po pitanju spasavanja ljudskog roda. Prisetila sam se šta je Bog ranije rekao: „U svakom trenutku, Božja namera da spase čoveka se nikada ne menja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni VI”). Tek danas sam uvidela koliko su te reči bile praktične. Bog spasava ljudski rod u najvećoj meri i neće olako odustati ni od koga ukoliko taj neko sam ne izabere da napusti stremljenje ka istini. Nisam mogla, a da se iskreno ne zapitam: „Da Bog nije želeo da me spasi, zar me već ne bi uklonio na osnovu mojih postupaka? Ako je tako, da li bi za Njega bilo neophodno da mi sudi i razotkrije me, uredi okolnosti da bi otkrio moju iskvarenost i vodi me i prosvećuje kako bih razmislila o sebi i sebe spoznala? Braća i sestre su me orezali i opomenuli da bi mi pomogli da se vratim nazad i razmislim o sebi. Ne predstavljaju li upravo ti postupci Božje praktično i pravo spasavanje? Međutim, ja nisam razumela načine na koje Bog spasava ljudski rod, niti sam prepoznala Njegovu ljubav. Umesto toga, Boga sam pogrešno razumela i živela sam u negativnosti, opirući Mu se! Kako sam nerazumna bila!” Dok sam mislila na to, moje srce koje je već dugo bilo otupelo je konačno počelo nešto da oseća i duboko sam se kajala zbog svojih postupaka. Molila sam se Bogu: „Bože, u budućnosti, bez obzira na prepreke ili neuspehe sa kojima se susretnem, ne želim više da Te pogrešno razumem. Voljna sam da ozbiljno razmislim o sebi, naučim lekcije, vredno stremim ka istini i ispunjavam svoje dužnosti kako treba do kraja svog života, pa da mogu da dostignem istinsko pokajanje.”

Kasnije sam napisala jedan članak o svojim iskustvima tokom tog perioda. Jedna sestra ga je pročitala i poslala mi neke Božje reči i podsetila me, te rekla: „Treba da razmisliš o razlozima zbog kojih si orezana. Razmisli o svakom problemu koji su starešine razotkrile i koristi se istinama u vezi sa tim da bi ih rešila. Samo ih tada možeš istinski rešiti.” Zato sam se smirila i razmislila o sebi. Zašto su starešine govorile da nisam prihvatala istinu? Koji su to postupci pokazivali da odbijam da prihvatim istinu? Prisećajući se vremena kada sam bila starešina, uvidela sam da sam, kada god sam se suočavala sa poteškoćama, sopstveno telo stavljala na prvo mesto. Izbegavala sam da uložim trud ili platim cenu kako bih tragala za istinom i našla rešenja. Čak sam pribegla lažljivim taktikama, verujući da bi traganje za istinom zarad rešavanja problema bilo isuviše zamorno i da bi mi kidalo živce. Ako bih koristila svoj loš kov kao izgovor da prosledim problem višim starešinama, mogla bih da izbegnem nevolje. Sve i da se na kraju problemi nisu mogli rešiti, ja ne bih morala da snosim nikakvu odgovornost. Sećam se da su moje starešine, kada sam im jednom prijavila probleme u radu, odgovorile: „Kada se susretneš sa problemima, ti ne ulažeš nikakav napor da ih rešiš. Umesto toga, ti se prema poteškoćama odnosiš kao prema bremenu i prosleđuješ ga drugima. Da si tragala za istinom u vezi sa svojim teškoćama, imala bi sopstvene ideje kako da ih rešiš.” Nakon što sam to čula, umesto da razmislim o sebi, naljutila sam se. Šta je pogrešno u tome da prijavim probleme? Kako možete da kažete da ne tragam za istinom kada se suočim sa poteškoćama? Ćutke sam im odgovarala u svom srcu. Dok sam razmišljala o tome, iznenada sam uvidela da je upravo ovo primer toga kako nisam tragala za istinom niti je prihvatala. Isto tako sam se prisetila kako mi je Džulija ukazala na moje probleme mnogo puta i razotkrila ih tokom besede. Umesto da razmislim o sebi, bila sam ogorčena i tražila sam osvetu. Stalno sam pominjala njene greške u radu i osuđivala je i podrivala je iza leđa, ometajući crkveni život. Kada je moje nedolično ponašanje razotkriveno, da bih izbegla odgovornost, neiskreno sam se izvinila Džuliji i ogolila se i sebe spoznala pred braćom i sestrama, pokušavajući da umanjim ozbiljnost problema. Kada su starešine razotkrile moje ponašanje u skladu sa Božjim rečima, primila sam te reči u svoje srce ali ih verbalno nisam priznala. A opet, nerazumno sam optužila starešine da koriste Božje reči kako bi me napale i osudile. Nisu li svi ti postupci manifestacije mog odbijanja da prihvatim istinu? Kasnije mi je to što sam više čitala Božje reči dalo mogućnost da steknem jasniju spoznaju o svom unutrašnjem stanju. Božje reči kažu: „Ako želiš da budeš pročišćen od iskvarenosti i prođeš kroz promenu tvoje životne naravi, onda moraš da gajiš ljubav prema istini i sposobnost da prihvatiš istinu. Šta znači prihvatiti istinu? Prihvatiti istinu znači da, ma koliko ti narav bila iskvarena, ili, ma koji ti otrovi crvene aždaje – Sotonini otrovi – bili u prirodi, kada Božje reči razotkriju te stvari, treba da to priznaš i pokoriš se, nemaš drugog izbora i treba da sebe spoznaš u skladu sa Božjim rečima. To znači da budeš u stanju da prihvatiš Božje reči i prihvatiš istinu. Ma šta Bog govorio, ma koliko stroge bile Njegove izjave i bez obzira kakve reči On koristio, možeš da ih prihvatiš pod uslovom da je ono što On govori istina i možeš da ih prihvatiš dokle god odgovaraju stvarnosti. Možeš da se pokoriš Božjim rečima bez obzira koliko ih duboko razumeš, i prihvatiš i pokoriš se svetlosti koju otkriva Sveti Duh i o kojoj prisno razgovaraju tvoja braća i sestre. Kada je takva osoba do određene tačke tragala za istinom, može da dobije istinu i da joj se narav u potpunosti promeni. Iako ljudi koji ne vole istinu još imaju nešto ljudskosti, u stanju su da čine neka dobra dela i mogu da se odreknu sebe i daju se Bogu, istina ih zbunjuje i ne uzimaju je za ozbiljno, pa im se životna narav nikada ne promeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Iz Božjih reči sam shvatila da bi stav nekoga ko prihvata istinu prema Božjim rečima trebalo da predstavlja bezuslovno primanje, prihvatanje i pokornost. Bez obzira na to da li su Božje reči oštre ili nežne, da li sadrže sud i razotkrivaju ili opominju i teše, čovek uvek treba da ih prihvati i pokori im se. To je razboritost koju osoba treba da ima. Ponekad možemo da se mučimo da prepoznamo stanje koje su Božje reči razotkrile, ali treba da zadržimo stav prihvatanja i pokornosti. U najmanju ruku, treba da verujemo da su Božje reči istina, da su Njegova razotkrivanja zasnovana na činjenicama, da otkrivaju skrivene aspekte naše iskvarene naravi i treba da kažemo „Amin” na Božje reči. Međutim, iako sam jasno znala da Božje reči precizno razotkrivaju moje stanje, nisam to prihvatila i čak sam nerazumno optužila starešine da koriste Božje reči kako bi me osudile i učinile me negativnom. Ne samo da nisam prihvatila sud i razotkrivanje Božjih reči, već sam odgovornost prebacivala na druge. Zaista uopšte nisam prihvatala istinu. Kako sam bila nerazumna! Čak i kada bih nabasala na pozitivne stvari poput sugestija, pomoći i orezivanja od strane braće i sestara, nisam mogla da ih od Boga prihvatim i pokorim im se. Umesto toga, optužila bih one koji su me orezali i razotkrili. Što sam više razmišljala o sebi, to sam više uviđala da mi nedostaje ljudskosti i osećala sam se duboko posramljenom. Iz dubine svog srca sam priznala da nisam neko ko prihvata istinu.

Kasnije sam ponovo pročitala Božje reči koje su sa mnom podelile moje starešine i razmatrala ih i molitveno ih čitala. Božje reči kažu: „Ljudi koji uvek manipulišu svojim rečima i postupcima i koji su uvek skloni da izbegavaju odgovornost u obavljanju svojih dužnosti upravo su oni koji uopšte ne prihvataju istinu. Oni nemaju delo Svetog Duha, što je kao da žive u močvari, u tami. Bez obzira na to koliko tumarali, bez obzira na to koliko naporno pokušavali, oni ne mogu da vide svetlost niti da pronađu pravac. Oni obavljaju svoje dužnosti bez nadahnuća i Božjeg vođstva, nailazeći na prepreke u mnogim stvarima, i nesvesno se otkrivaju dok rade nešto” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino u dobrom obavljanju dužnosti stvorenog bića leži vrednost življenja”). „Ona braća i sestre koji uvek daju oduška svojoj negativnosti jesu Sotonine sluge i ometaju crkvu. Takvi ljudi moraju jednog dana biti izbačeni i eliminisani” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Kroz Božje reči sam uvidela da sam zaista bila neko ko je bio varljiv u svojim dužnostima, nepouzdan i ko je zabušavao u svojim obavezama. Nedostajalo mi je odanosti prema Bogu. Kada god bih se suočila sa problemima i teškoćama, konstantno sam prioritet davala sopstvenom komforu. Nisam imala volje da ulažem napor i plaćam cenu kako bih tragala za istinom i rešavala probleme. Umesto toga, često bih prosleđivala probleme višim starešinama kako bih izbegla da sama dospem u nevolje, koristeći svoj loš kov kao izgovor da se oslobodim krivice za to što nisam obavljala stvaran posao. Kako sam bila sebična i lažljiva! Po navici sam svoje dužnosti obavljala površno i neodgovorno, tako da Sveti Duh ne bi mogao da me vodi i prosvećuje, niti bih ja mogla da otkrijem bilo koji problem. Kada me je starešina orezala, umesto da razmislim o sebi, osećala sam se ogorčenom jer sam bila posramljena. Da bih svom inatu dala oduška, sudila sam joj i osuđivala je iza njenih leđa, što je ometalo crkveni rad. Po pitanju mojih zlih dela, nisu li baš ova ponašanja bila ta koja je Bog razotkrio kao ona koje vrše „Sotonine sluge” i ona koja „ometaju crkvu”? Ali zašto nisam imala samospoznaju u to vreme? Razmišljajući o svom stavu prema Bogu i Njegovim rečima, kao i o svim svojim prestupima, osećala sam ogromno kajanje i prezir prema samoj sebi. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, bila sam tako buntovna. Voljna sam da se pokajem. Ne želim više da Te pogrešno razumem. Verujem da sve što radiš, radiš zarad toga da me čistiš i spasavaš!” Nakon što sam se pomolila, bila sam duboko dirnuta. U svom srcu sam rekla Bogu: „Bože, od sada, pa nadalje, nikada Te više neću napustiti. Dani kojima sam daleko od Tebe su isuviše bolni.” Od tog trenutka, moje negativno stanje se potpuno promenilo. Aktivno sam učetvovala u zajedništvu, osećala se motivisanom da obavljam svoje dužnosti i počela sam da pišem iskustvena svedočenja. Zaista sam svakog dana mogla da osetim kako se moje stanje popravlja. To je bilo kao kada pacijent sa ozbiljnom bolešću počne da se oporavlja iz dana u dan. Skoro godinu dana bez dužnosti, živela sam u stanju pogrešnog razumevanja Boga i uzdržanosti prema Njemu, osećajući strah i nemir u svom srcu. Pošto sam potpuno iskusila agoniju toga kako je kada izgubiš delo Svetog Duha, danas sam konačno isplivala iz svog negativnog stanja. Sve je to zahvaljujući Božjoj neizmernoj milosti i spasenju. Nedugo zatim, primila sam poruku od starešine u kojoj mi je rekla da se vratim u crkvu kako bih obavljala svoje dužnosti. Pošto sam to pročitala, bila sam tako dirnuta da nisam znala šta da kažem, već sam neprestano zahvaljivala Bogu.

Znajući svoju tendenciju da racionalizujem ono što mi se događa, okrenula sam se Božjim rečima i tragala za istinom po pitanju svog stanja. Jednog dana, srce mi je bilo duboko dirnuto kada sam ovo pročitala u Božjim rečima. Božje reči kažu: „Postoji razlog zašto je Bog tako žestoko gnevan na jednu osobu ili na jedan tip osobe. Taj razlog nije određen Božjom sklonošću, već stavom te osobe prema istini. Kada osoba ima odbojnost prema istini, to je nesumnjivo pogubno po njeno postizanje spasenja. To nije nešto što može ili ne može da se oprosti, to nije oblik ponašanja ili nešto što se u njoj prolazno otkriva. To je priroda-suština osobe i Bog se najviše gnuša takvih ljudi. Ako povremeno otkrivaš iskvarenost koja se ogleda u odbojnosti prema istini, moraš ispitati, na osnovu Božjih reči, da li su ta otkrovenja posledica tvoje averzije prema istini ili su posledica nedostatka razumevanja istine. To zahteva traganje i zahteva Božje prosvećenje i pomoć. Ako je tvoja priroda-suština takva da imaš odbojnost prema istini, nikada ne prihvataš istinu, naročito ti se gadi i neprijateljski si nastrojen prema njoj, onda si u nevolji. Sigurno si zla osoba i Bog te neće spasiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Iz Božjih reči sam shvatila zašto je Bog tako jako gnevan prema nekim ljudima. To je zato što oni imaju odbojnost prema istini i odbacuju je. Bog je onaj koji izražava istinu. Naš stav prema istini predstavlja naš stav prema Bogu. Imati odbojnost prema istini i mrzeti je isto je što i stajati nasuprot Bogu i postati Božji neprijatelj. Osoba sa prirodom koja ima odbojnost prema istini i mrzi Boga definitivno neće prihvatiti istinu. Ovakve osobe, bez obzira na to koliko otkrivaju svoju iskvarenu narav ili na to koliko su orezane, nikada se ne kaju. Ma koliko godina verovali u Boga, njihova iskvarena narav nikada se ne menja i Bog će ih se na kraju zasigurno gnušati, odbaciće ih i ukloniti. Baš kao i Pavla, čija je priroda imala odbojnost prema istini i mrzela ju je; on nikada nije razmislio o sebi. Kao rezultat toga, nakon mnogo godina rada, ostao je nadmen i sebičan. Njegova iskvarena narav se nimalo nije promenila, pa ga je na kraju Bog osudio i kaznio. U Pavlu sam videla svoj odraz. Nisam stremila ka istini, niti sam prihvatala da budem orezana. Ono što sam proživljavala i otkrivala je bila sotonska narav koja je imala odbojnost prema istini. Kao rezultat toga, živela sam u tami, strahu i bolu dugo vremena i Bog me je ostavio po strani. Moja odbojnost prema istini je bila uzrok svim tim posledicama. Božja narav je zaista pravedna, sveta i neuvredljiva. Ako ne prihvatam istinu redovno niti to da me Bog orezuje, kako bih ikada mogla postići Božje očišćenje i spasenje? Ako je tako, zar ne bi moje verovanje u Boga na kraju bilo uzaludno? Uvidela sam da je isuviše opasno da ne rešim pitanje svoje naravi po kojoj sam imala odbojnost prema istini! Kasnije sam se namerno usredsredila na traganje za istinom i bunt protiv sopstvene iskvarene naravi. Kada sam se ponovo susrela sa orezivanjem, moja pobuda da se raspravljam i da se opirem je oslabila. Bez obzira na to koliko je ono što su mi braća i sestre govorili bilo ispravno, sve dok je to bilo u skladu sa činjenicama, prihvatila bih to. Ponekad, kada ne bih mogla da prepoznam svoj problem i želela bih da se raspravljam, prvo bih se pomolila Bogu i bila pokorna. Kasnije bih zadobila izvesno razumevanje kada bih razmišljala o sebi.

Prisetivši se kako sam nekada bila tvrdoglava i buntovna, potpuno bez volje da prihvatim istinu i videvši kako ovako danas mogu da zadobijem izvesno razumevanje, shvatam da se tu zaista radi o Božjem spasenju. Kroz ovo iskustvo sam konačno došla do neke samospoznaje i zadobila izvesno razumevanje o načinima na koje Bog spasava ljudski rod, kao i o Božjoj nameri. Zaista sam uvidela da su Božja grdnja, disciplinovanje i orezivanje tu da zaista čiste i spasavaju ljude, a ne da ih osuđuju ili uklanjaju.