Ja sam zadužena da zalivam pridošlice u crkvi. Neki novi vernici su se priključili ne tako davno i videla sam da nekoliko njih nije mnogo pričalo tokom okupljanja, niti su dolazili redovno. Dolazili su samo kad im se dolazilo. Kada sam posegnula za individualnom komunikacijom, oni su hteli da pričaju o tome kako da zarade novac, kako da steknu porodično bogatstvo, ali čim bi se pomenula vera, povukli bi se u sebe i nalazili izgovore da prekinu vezu. Imala sam utisak da ih ne interesuje istina i nisu delovali kao pravi vernici. Ali nisam bila potpuno sigurna jer su bili novi vernici, pa sam nastavila da im pružam podršku. Nakon nekog vremena su i dalje bili takvi i polako su prestali da prisustvuju okupljanjima. Tek tada sam rekla vođi o njihovim slučajevima. Pitala me je: „Kako si ih zalivala? Kad su ih ranije drugi zalivali, prisustvovali bi okupljanjima uobičajeno. Zašto je to počelo kad je prešlo u tvoje ruke? Da li si izvršila svoju dužnost i jasno komunicirala? Ako ne ispunjavamo obaveze jer ležerno vršimo dužnost i usled toga pridošlice ne dolaze na okupljanja redovno, onda je to naša krivica.” Znala sam da to govori iz odgovornosti prema poslu, ali ja sam samo mislila u sebi da svako može da se promeni i to što su se ranije okupljali kako treba, ne znači da bi tako i nastavili. Osim toga, kada sam ih prvi put srela nisu redovno prisustvovali okupljanjima, tako da to nije bila iznenadna promena. Htela sam samo da ih zalivam još neko vreme i da vidim, zbog čega joj i nisam odmah rekla. Ako me je smatrala odgovornom za to, ja bih snosila posledice. Mogli bi me orezati ili me čak isključiti. Da sam to znala pre, popričala bih s njom o tome ranije, pa ne bih bila potpuno odgovorna za to na kraju. Tokom susreta sa pridošlicama posle toga, nisam mogla a da ne budem na oprezu. Ako bih videla da neko ima problem ili ne dolazi na okupljanja, požurila bih da kažem vođi. Ponekad bi me vođa pitala na šta mislim, da li planiram da prestanem da ih zalivam. Rekla bih: „Ne. Vi ste vođa, pa sam želela da znate šta se događa sa njima.” Ništa dalje ne bi rekla posle ovih reči. Ponekad, nakon što bih joj rekla za to, pitala bi me da ih zalivam još malo, pa ako stvarno ne bi hteli da dolaze na okupljanja, ne bismo mogli da ih nateramo i morali bismo da odustanemo od njih. Složila bih se u potpunosti i pomislila, vođa je znala za novog vernika, pa bi samo trebalo da ponudim podršku. Bilo je bolje vraćati ih kroz podršku, a ako ne bih uspela, ako pridošlica ne bi htela na okupljanja više, vođa ne bi pomislila da je iznenada i ne bi rekla da ne vršim dužnost odgovorno. S tim na umu, prestala sam da vršim dužnost tako pažljivo. Svakog dana sam samo mehanički zalivala pridošlice. Kada bih ih zvala, ako se jave, komunicirala bih sa njima malo, ali bih odustala ako se ne jave. Mislila sam da ne mogu ništa da uradim ako se ne jave i nisam razmišljala o tome kako da radim na rešavanju njihovih problema. Kasnije tokom jednog okupljanja, vođa je rekla da kada ubuduće pita oko zalivanja, neće samo da sasluša šta oni koji zalivaju kažu o slučajevima pridošlica, već će da sazna koje su aspekte istine oni podelili s njima i naročito kakvu su im podršku pružili, pa će onda na osnovu toga da proceni da li se radi pravi posao zalivanja. Ako nisu celim srcem komunicirali sa novim vernicima i ako su uticali na njih da ne prisustvuju ili da odustanu, onda je to odgovornost onog koji zaliva. Kada je to rekla, shvatila sam da kada sam komunicirala sa pridošlicama, nisam beležila koje Božje reči sam čitala ili koje istine sam delila. Kada bi novi vernik prestao da dolazi na okupljanja, ne bih imala nikakav dokaz. Pitala sam se da li bi vođa pomislila da ne sprovodim praktični rad, da sam neodgovorna u zalivanju, a onda me orezala. Zato sam počela da obraćam pažnju na poruke i Božje reči koje sam slala novim vernicima i vodila sam zapisnik o onome što smo razgovarali. Ponekad bih poslala poruku na koju oni ne bi odgovorili, ali nisam tome pridavala značaj. Razmišljala sam da im pošaljem sve Božje reči koje treba i da podelim sve ono što treba. Ako bi novi vernik prestao da dolazi na okupljanja, vođa bi videla beleške onog što sam uradila i verovatno me ne bi nazvala neodgovornom.

Posle nekog vremena, vođa je primetila da nekoliko mojih novih vernika i dalje nije htelo da pohađa okupljanja i pitala me je kako sam ih zalivala. Spremno sam izvukla sve svoje beleške da joj pokažem, misleći, sreća da sam se unapred pripremila i vodila zapisnik. U suprotnom ne bih imala ništa konkretno i ko zna kako bi me prekorila. Baš kad sam se osećala vrlo zadovoljno, vođa je rekla: „Ne vidim nikakav problem u tvojim beleškama, ali nekoliko njih zaredom je prestalo da dolazi, tako da mora da postoji problem sa tvojim delovanjem. Trenutno ne mogu da vidim šta bi to moglo da bude, ali u našim susretima u poslednje vreme ti stalno pričaš o problemima novih vernika. To nije baš normalno. Moraš malo da razmisliš u čemu je problem. Ako si bila površna i nisi ih dobro zalivala, što je navelo nove vernike da napuste veru, to je onda neodgovornost, znači da ne vršiš dobro svoju dužnost.” To što je rekla je bio pravi udarac za mene i zaledila sam se. Mislila sam da me neće koriti, ali rekla je da postoji problem u mom radu i da razmislim o sebi. Bila sam zatečena. Pomislila sam: „Da li je ovo zaista moj problem?” Za mene je to bila uznemirujuća misao i plašila sam se da sam činila zlo ako su moji problemi izazivali odustajanje pridošlica. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, ono što mi je vođa neočekivano rekla danas rekla je uz Tvoju dozvolu, tako da sigurno postoji lekcija koju moram da naučim. Ne želim da nanesem zlo ovim novim vernicima, ali osećam se tako umrtvljeno i ne znam u čemu je moj problem. Molim Te prosveti me da spoznam sebe i načinim promenu.”

Tokom sledećih nekoliko dana sam se baš dosta molila Bogu u vezi sa tim. Onda sam jednog dana pročitala jedan svedočanstveni esej sa odlomkom Božjih reči koje su me pokrenule. „Sebe bi trebalo pažljivo da proučiš kako bi uvideo jesi li ispravna osoba. Jesu li tvoji ciljevi i namere nastali s mišlju o Meni? Jesu li sve tvoje reči izrečene i sve tvoje radnje preduzete u Mom prisustvu? Ja ispitujem sve tvoje misli i ideje. Zar ne osećaš krivicu? Na lice stavljaš lažnu masku da je drugi vide i smireno preuzimaš izgled samopravednosti; to činiš da sebe zaštitiš. To činiš da prikriješ svoje zlo i čak smišljaš načine da to zlo prišiješ nekom drugom. Kakva lažljivost živi u tvom srcu!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči pokazuju da kako bi zaštitili lične interese i prikrili zlodela, ljudi rade stvari poput laganja i glumatanja kako bi prebacili odgovornost na druge da bi sebe zaštitili. Ovo je izraz prevrtljivosti. Osećala sam da je upravo to raskrinkalo moje stanje i morala sam da počnem da razmišljam o sebi. Zašto sam uvek govorila vođi o problemima novih vernika? Kad god bih videla da neko ima probleme ili ne dolazi na okupljanja, ja bih požurila da kažem vođi. Izgledalo je kao da samo iznosim činjenice, ali zapravo sam imala svoje lične motive. Plašila sam se da ako neko prestane da dolazi, vođa će mene smatrati odgovornom ili će me čak otpustiti, pa sam brzo pokušavala da delam preventivno, da prvo podelim njihove probleme da bih vođi dala lažan utisak da novi vernik nije dobar i da to nije moja odgovornost. Kada ne bih mogla da im pružim adekvatnu podršku i oni prestanu da dolaze, to bi bio njihov problem. Na taj način bi mi ruke bile potpuno čiste. Kada bi nekad kasnije hteli ponovo da dolaze na okupljanja, ljudi bi mislili da je to moja zasluga. Bilo mi je šokantno što to uviđam dok razmišljam o sebi. Nikad ne bih pomislila da se iza mojih reči kriju tako podli, prezrivi motivi. Bila sam tako lažljiva!

Pitala sam se kako mogu nesvesno da uradim nešto tako neiskreno i lažljivo. Dok sam razmišljala o tome, pročitala sam Božje reči kojima se raskrinkavaju iskvarene ljudske naravi i konačno sam malo razumela sebe. Božje reči kažu: „Postoji jedna očigledna karakteristika rđavosti antihristâ i Ja ću ti sada otkriti tajnu kako da je uočiš: ona se ogleda u tome da na osnovu onoga što antihristi govore i rade nikako ne možeš da dokučiš njihovu dubinu, niti da im zaviriš u srce. Kad ti se obraćaju, pogled im neprestano vrluda, tako da ne možeš da dokučiš kakvu zaveru kuju. Ponekad te navode na pomisao da su odani i prilično iskreni, ali to uopšte nije slučaj – ti nikada ne možeš da ih prozreš. U srcu, međutim, imaš određeni osećaj da njihove misli sadrže duboku suptilnost, nedokučivu dubinu i da su lukave i neuobičajene” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). „Antihristi su lukavi i neuobičajeni u svom ponašanju. U čemu sa ogledaju ta lukavost i neuobičajenost? Oni se uvek ponašaju tako da se oslanjaju na lukavstvo, a njihove reči ništa ne odaju, pa je ljudima teško da dokuče kakve su im namere i ciljevi. To je lukavo i neuobičajeno. Ni u čemu što govore ili rade oni ne dolaze lako do zaključaka; oni to čine tako da njihovi podređeni i oni koji ih slušaju mogu da naslute njihove namere, da bi zatim ti ljudi, koji su razumeli antihrista, postupali u skladu s njegovom agendom i motivima i da bi izvršavali njegove naredbe. Ako je postavljeni zadatak obavljen, antihrist je srećan. Ako nije, niko ne može da nađe ništa zbog čega bi mu zamerio, niti da dokuči motive, namere i ciljeve na kojima se njegovi postupci zasnivaju. Lukavost i neuobičajenost postupaka antihristȃ leži u skrivenim spletkama i tajnim ciljevima, kojima oni nastoje da obmanu sve druge ljude, da se poigravaju i upravljaju njima. To je suština lukavog i neuobičajenog ponašanja. Lukavost i neuobičajenost nisu prosto laganje ili činjenje nečeg lošeg, već obuhvataju ozbiljnije namere i ciljeve, koji su običnim ljudima nedokučivi. Ako ste učinili nešto za šta ne biste želeli da iko sazna, pa u vezi s tim izgovorite neku laž, da li se to računa kao lukavost i neuobičajenost? (Ne.) To je samo lažljivost, koja ne dostiže do nivoa lukavosti i neuobičajenosti. Šta je to što lukavost i neuobičajenost čini dubljom od lažljivosti? (Ljudi ne mogu da ih dokuče.) Ljudima je teško da dokuče lukavost i neuobičajenost. To je jedan od razloga. Ima li još šta? (Ljudi nemaju ništa zbog čega bi lukavoj i neuobičajenoj osobi mogli da zamere.) I to je tačno. Poenta je u tome da je ljudima teško da pronađu išta zbog čega bi mu zamerili. Iako neki ljudi znaju da je ta osoba počinila loše stvari, oni ipak ne mogu da ustanove da li se radi o dobroj ili lošoj osobi, o zloj osobi ili o antihristu. Ljudi ne mogu da prozru tu osobu, pa misle da je dobra, a ona može da ih navede na pogrešan put. To su lukavost i neuobičajenost. Ljudi su generalno skloni laganju i sitnom spletkarenju. To je puka lažljivost. Antihristi su, međutim, podmukliji od običnih lažljivaca. Nalik su đavoljim carevima i niko ne može da dokuči šta oni rade. U stanju su da u ime pravde počine mnoga zla i da naude ljudima, a ljudi im i dalje pevaju hvalospeve. To se zove lukavost i neuobičajenost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Šesta stavka: Ponašaju se prevrtljivo, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju i primoravaju ih da im budu poslušni”). Videla sam iz Božjih reči da antihrist ima zlu narav i radi stvari na lukave i neuobičajene načine. To je drugačije od prikazivanja prevrtljive iskvarenosti. Biti lažljiv znači jasno govoriti laži i zavaravati, a to se lako vidi. Raditi stvari lukavo i neuobičajeno znači da osoba duboko krije svoje motive, ciljeve i namere i drugima stvara lažni utisak tako da oni ne vide nikakav problem u onome što ona kaže i radi. Čak i ako osećaju da postoji problem, ne mogu da pronađu ništa protiv nje niti da ga otkriju. Tako ona zavodi druge i postiže svoje prikrivene motive. Uporedila sam sebe sa Božjim rečima. Činilo se da sam brzo razgovarala sa vođom o novim vernicima, dajući joj lažni utisak da sam preuzela breme kao svoju dužnost i da bi mi bilo drago da prihvatim njen nadzor. Ali zapravo, koristila sam to kao preventivnu meru pred vođom da bi ona imala negativan utisak o novim vernicima koji nisu dolazili redovno. Na taj način, ako jednog dana prestanu da dolaze, ne bi mene smatrala odgovornom. Takođe, kad se vođa raspitivala o detaljima mog rada, delovalo je da nema problema u mojoj komunikaciji s njima, aktivno sam pričala sa pridošlicama i slala im Božje reči kako bi vođa mislila da sam marljiva i puna ljubavi prema njima. U stvarnosti, nisam uopšte bila iskrena u komunikaciji sa novim vernicima. Zbog toga što bi vođa pregledala moje beleške i što sam se plašila s da neću uspeti to da opravdam kad me pita kako sam im pružala podršku, nisam imala izbora nego da prođem kroz procese rada da bih mogla da joj podnesem izveštaj. Razmišljajući o svemu ovome, da sačuvam sliku koju vođa ima o meni, da me ne smatraju odgovornom, da sačuvam svoj položaj i budućnost, zapravo sam izvodila razne trikove. Prikrivala sam svoje namere i postupala brižno. Očigledno da nisam vršila dužnost celim srcem, što je izazvalo da neke pridošlice prestanu da dolaze redovno. I vođa je osećala da postoje problemi u mojoj dužnosti, ali nije znala koji i nije mogla da nađe nikakve dokaze da me smatra odgovornom. Baš sam je obmanjivala. Nikad pre nisam dovodila u vezu svoje ponašanje sa lukavim i neuobičajenim delovanjem. Uvek sam osećala da su ljudi koji su prepredeni, proračunati, lukavi i neuobičajeni većinom stariji ljudi sa dosta iskustva. Ali ja sam mlada, bez mnogo iskustva i kompleksnog razmišljanja. Nije delovalo logično nazvati moje ponašanje lukavim i neuobičajenim. Ali činjenice su mi otkrile da imam zlu narav antihrista i da biti lukav i neuobičajen nema veze sa godinama. To potpuno dolazi od sotonske prirode. Tada mi je nešto drugo iznenada palo na pamet. Bila je jedna nova vernica koja je postavljala mnogo pitanja i govorila vrlo otvoreno. Kada ne bi razumela ono što pričam, direktno bi mi se suprotstavljala na okupljanjima, što je meni bilo neprijatno. Nisam želela više okupljanja sa njom kako bih sačuvala reputaciju, ali nisam se usuđivala da to kažem otvoreno iz straha da će me vođa orezati. Htela sam da nađem načina da je prepustim nekom drugom da je zaliva. Jednom je nova vernica usputno pomenula da je njena trenutna grupa mnogo manja od prethodne. Iskoristila sam to kao izgovor da kažem vođi kako ona ne voli što su nam mala okupljanja, da voli veće grupe i pitala sam vođu da je stavi u neku drugu grupu. Vođa je odmah uredila da ona ode u drugu grupu. Ovako sam uspešno prikrila svoje sramotne, prezrive motive i izgurala ovu novu vernicu iz moje grupe. Navela sam vođu da pogrešno misli da sam imala breme u dužnosti. Bila sam tako zla i obmanljiva!

Kasnije sam se još hranila i pojila Božjim rečima o svom stanju. „Slušajte Me, ono što Bog najviše mrzi su upravo takvi nepopustljivi ljudi i On želi da od njih odustane. Takvi ljudi su potpuno svesni svojih prestupa, ali se ne kaju, nikada ne priznaju svoje greške i uvek nalaze izgovore i argumente da bi se opravdali i krivicu prebacili na drugoga. Pokušavaju da se izmigolje i zaobiđu problem. Nastoje da svoje postupke sakriju od tuđih pogleda i stalno greše bez i trunke kajanja ili ispovesti u srcu. Takve osobe su izuzetno problematične i neće im biti lako da se spasu. Upravo je to vrsta ljudi koje Bog želi da napusti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kada veruješ u Boga, najvažnije je da primenjuješ i doživljavaš Njegove reči”). Razmišljajući o ovome, shvatila sam da šta god da se desi, ključno je da se prihvati istina. Ako neko u svojoj dužnosti načini grešku koju ne priznaje i neće da prihvati orezivanje, ali smišlja izgovore i nalazi razloge u korist svog slučaja i čak igra igre da prikrije svoje greške, to znači da oni ni izdaleka ne prihvataju istinu. Oni se protive Bogu i ako se ne pokaju, biće eliminisani. Bila sam u mogućnosti da radim tako važan posao kao što je zalivanje novih vernika i trebalom je da im pružim podršku i pomoć sa ljubavlju i strpljenjem, da jasno razmenjujem istine vizija i da im pomognem da brzo postave temelj na istinitom putu. Dobro sam znala da neki novi vernici ne dolaze redovno na okupljanja i imala sam odgovornost koju nisam mogla da poreknem. Ali kad me je vođa orezala, ne samo da nisam prihvatila to od Boga ili prihvatila vođine kritike, smišljajući način da odmah podržim nove vernike, već sam počela da igram igre, koristeći ljigavije, lukavije i neuobičajenije taktike da prikrijem činjenicu da ne vršim dobro svoju dužnost. Vođa nije bila svesna moje obmane. Osećala sam se veoma zadovoljno svojim delima, uživajući u svojoj lažljivosti. Nisam shvatala da Bog može jasno da vidi moja podla sredstva i sitničave trikove – nisam mogla da ih sakrijem. Problemi u mojoj dužnosti su bili blizu toga da budu rasvetljeni. Da me vođa nije upozorila, ne bih znala da razmislim o sebi, a kamoli imala želju da se pokajem. Bila sam baš umrtvljena. Nisam prihvatala istinu niti sagledala i promenila greške u svom radu. Umesto toga, samo sam razmišljala kako da nasamarim vođu da bih zaštitila svoj obraz, položaj i budućnost. Ljigavo, lukavo i neuobičajeno sam prikrivala da u stvarnosti nisam dobro vršila svoju dužnost. Nisam se unela srcem u zalivanje i pomaganje novim vernicima sa njihovim teškoćama. Stoga, problemi nekih pridošlica nisu dugo bili rešeni. Čak i sad, neki od njih ne dolaze redovno na okupljanja. Ono što me je stvarno plašilo je što pridošlica koju sam izgurala u drugu grupu nije htela više na okupljanja zbog iznenadne promene osobe koja je zaliva. Ostali su strpljivo i dugo komunicirali s njom pre nego što je pristala da se vrati okupljanjima. Baš me je uznemiravalo da razmišljam o onome što sam uradila. Drugi su išli do krajnjih granica da preobrate ljude, ali moj pristup je bio tako ležeran. Činila sam zlodelo. Da nije bilo otkrivenja Božjih reči koje su probudile moje otupelo srce, ne bih shvatila da sam bila na ivici opasnosti. Nisam želela da nastavim da živim prema svojoj zloj naravi antihrista, već sam htela da skrenem sa te zle staze i da se pokajem Bogu.

Baš kad sam zadobila malo svesnosti, vođa me je pitala kako mi ide u poslednje vreme. Rekla sam joj za svoj osvrt na sebe i šta sam shvatila. Poslala mi je neke Božje reči. Božje reči kažu: „Primena poštenja na delu obuhvata mnoge aspekte. Drugim rečima, merilo iskrenosti ne može se zadovoljiti samo kroz jedan aspekt; morate u mnogim aspektima biti u skladu s merilom da biste bili pošteni. Neki ljudi uporno smatraju da samo treba da istraju u tome da ne lažu i da će na taj način postati pošteni. Da li je takvo gledište ispravno? Da li se poštenje sastoji samo u tome da ne lažete? Ne – ono se takođe odnosi na nekoliko drugih aspekata. Kao prvo, bez obzira na to s čime se suočavaš – bilo da je to nešto čemu si lično svedočio ili nešto što ti je neko drugi rekao, bilo da je reč o tvom odnosu sa ljudima ili o rešavanju nekog problema, bilo da se radi o dužnosti koju treba da obaviš ili o nečemu što ti je Bog dao u zadatak – svemu tome moraš uvek da prilaziš poštenog srca. Kako bi u praksi čovek trebalo da stvarima pristupa s poštenim srcem? Govorite ono što mislite i govorite pošteno; nemojte se služiti praznim, pompeznim i milozvučnim rečima, nemojte laskati drugima i licemerno ih lagati, već im kažite ono što vam leži na srcu. Tako se ponaša neko ko je pošten. Iskreno izražavanje misli i gledišta koje nosite u srcu – to je ono što bi poštena osoba trebalo da radi. Ako nikada ne govorite ono što mislite, ako puštate da vam se reči gnoje u srcu i ako je ono što govorite uvek u suprotnosti s onim što mislite, vi onda ne postupate kao poštena osoba. Zamisli, na primer, da svoju dužnost ne obavljaš dobro, a kad te ljudi pitaju šta se dešava, kažeš im: ’Želim dobro da obavljam svoju dužnost, ali mi to iz raznoraznih razloga ne polazi za rukom.’ Ti, u stvari, u svom srcu odlično znaš da nisi bio marljiv, ali tu istinu ne saopštavaš drugima. Umesto toga, izmišljaš svakojake razloge, opravdanja i izgovore kako bi prikrio činjenice i izbegao odgovornost. Je l’ se tako ponaša poštena osoba? (Ne.) Ti na taj način druge ljude praviš budalama i stalno nešto izvrdavaš. Ali, suština tvojih namera i onoga što nosiš u sebi leži u tvojoj iskvarenoj naravi. Ako nisi u stanju da svoje namere i sve što nosiš u sebi izneseš na svetlost dana i detaljno ih analiziraš, nećeš moći ni da ih pročistiš – a to nije mala stvar! Moraš govoriti istinito: ’Malo sam odugovlačio sa obavljanjem svoje dužnosti. Bio sam površan i nepažljiv. Kad sam dobro raspoložen, donekle se i trudim. Ali, čim mi se raspoloženje pokvari, ulenjim se, gubim volju za rad i počinjem da čeznem za telesnim zadovoljstvima. Stoga moji pokušaji da svoju dužnost dobro obavim ostaju neefikasni. Poslednjih nekoliko dana, međutim, situacija se polako menja, i ja nastojim da dam sve od sebe, da poboljšam efikasnost i da svoju dužnost dobro obavim.’ Tako se govori iz srca. Onaj drugi način govora nije bio iz srca. Iz straha da ćeš biti orezan, da će ljudi saznati za tvoje probleme i da će te pozvati na odgovornost, izmišljao si svakakve razloge, opravdanja i izgovore da bi prikrio činjenice. Činio si to tako što si druge ljude najpre navodio da prestanu da pričaju o tome, da bi zatim pokušao da odgovornost svališ na druge i da na taj način izbegneš orezivanje. To je pravi izvor tvojih laži. Sasvim je sigurno da svaki lažov, ma koliko da je pričljiv, ponekad izgovori i poneku istinitu činjenicu. Međutim, neke ključno važne stvari koje lažov izgovara sadržaće u sebi nešto lažno, kao i delić njegovih motiva. Stoga je veoma važno razlučiti šta je istinito a šta lažno u njegovim rečima. To, međutim, nije lako uraditi. Ponešto od onoga što kaže biće ukaljano ili ulepšano, nešto će biti u skladu sa činjenicama, a nešto u suprotnosti sa njima; u takvoj zbrci činjenica i fikcije, teško je razlikovati istinito od lažnog. Takve su osobe najlažljivije i najteže ih je prepoznati. Ukoliko ne mogu da prihvate istinu, niti da na delu primenjuju poštenje, sasvim sigurno će biti eliminisane. Koji bi, dakle, put ljudi trebalo da odaberu? Koji put vodi do primene poštenja na delu? Treba da naučite da govorite istinu i da otvoreno razgovarate o svojim pravim stanjima i problemima. Tako se u praksi ponaša poštena osoba i takvo je ponašanje ispravno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Čitanje ovog odlomka me je baš dirnulo. Bog nas tako dobro poznaje. On zna da ćemo svi imati probleme i da ćemo grešiti u našim dužnostima. To je neizbežno. Ali ključno je kakav stav neko ima kad se dese problemi, da li je prizeman i iskreno priznaje svoju grešku, a onda je ispravi, ili ako brani svoj slučaj, prikriva problem i lažljiv je. Pre sam živela po svojoj sotonskoj naravi, bila sam lažljiva i igrala na kvarno. Bila sam na pogrešnom putu i nisam mogla na njemu da ostanem. Htela sam da budem iskrena osoba i da prihvatim Božju kontrolu. Bez obzira kakve se greške ili problemi pojave u mojoj dužnosti ili ako vođa dođe da me propituje o mom radu, morala sam tome da pristupim sa integritetom, iskrenog srca, da tražim istinu u činjenicama i da kažem šta god mi je u srcu. Treba da nazivam stvari pravim imenom i da priznam ako nešto nisam uradila, a ne da kažem nešto netačno i da se branim. Takođe, povrh iskrenosti, htela sam da praktikujem da razmišljam o motivima iza svojih reči i postupaka i da ih odmah promenim ako nisu ispravni, a ne da štitim lične interese i da igricama zavodim ljude. Tiho sam rešila da ću ubuduće ići tim putem.

Jednog dana, primetila sam da je jedan novi vernik propustio nekoliko okupljanja zaredom. Pozvala sam ga nekoliko puta, ali nije se javljao i nije odgovarao na poruke. Nisam znala šta se dešava. Nisam mogla da se ne brinem da će prestati da dolazi na okupljanja i pitala sam se da li treba to da pomenem vođi, da ne bi mene smatrala odgovornom ako jednog dana prestane da dolazi. Kada sam to pomislila, znala sam da se to moj stari problem da lažljivosti pojavio. Onda sam se setila nekih Božjih reči: „Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, svoj lik i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš beskoristan trud. Ako ove stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma relaksiran, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Istina. Bog vidi u naša srca. Možda mogu zavarati ljude lukavim i neuobičajenim taktikama, ali Bog sve vidi jasno kao dan i On na kraju sve razotkriva. Vršila sam svoju dužnost pred Bogom, nisam radila za nekog pojedinca. Nije trebalo da igram igrice i pokrivam sebe. Kao pre, kada sam se trudila da podržim neke pridošlice, ali bez obzira na sve, nisu dolazili na okupljanja i nije ih interesovala vera i istina. Kada je vođa saznala stvarnu situaciju, odlučila je da oni nisu istinski vernici, pa me nije smatrala odgovornom. Mogla sam da vidim da crkva ima načela u ophođenju prema ljudima i da je poštena prema svima. Nisam morala da igram igrice da bih se oslobodila odgovornosti, niti da se izvlačim spletkama. Ranije sam živela prema svojoj sotonskoj naravi i nisam dobro vršila dužnost. Ovog puta nisam smela da budem površna. Daću sve od sebe da ispunim svoje obaveze. Tiho sam se molila Bogu, spremna da se promenim i da uradim šta god mogu da pomognem pridošlicama i da ih podržim. Ako bih dala sve od sebe da im pomognem i da ih podržim i ako bih podelila sve istine koje treba, a pridošlica i dalje ne želi da dolazi, mogla bih pošteno da se suočim s tim i da iskreno kažem vođi. Onda kad sam promenila svoj stav i ponovo kontaktirala novog vernika, iznenađujuće, odgovorio je brzo, rekavši da je bio veoma zauzet na poslu u poslednje vreme i da je mnogo umoran, pa zbog toga nije dolazio. Koristila sam Božje reči da podelim zajedništvo i iz toga je on razumeo Božju nameru, našao put prakse i počeo ponovo da dolazi redovno. Od tada, kada novi vernici ne bi hteli da dolaze, davala sam sve od sebe da ponudim podršku i pomoć i da podelim Božje reči. Podržavala sam ih iskrenošću. Mnogi novi vernici su ponovo počeli da dolaze na okupljanja nakon što sam to uradila. Dok sam ovo radila, osećala sam takav mir i olakšanje. Hvala Bogu!