Krajem 2022. otpočela sam svoju dužnost propovednice i postala odgovorna za praćenje rada nekoliko crkava. Jednog dana sam primila pismo od starešine višeg ranga, u kom je stajalo da je stanje dve starešine u jednoj crkvi bilo loše i da je to već uticalo na različite segmente crkvenog rada. Zamolila me je da što pre odem tamo da sagledam situaciju i da je, kroz razgovor, rešim. Pomislila sam u sebi: „Nedavno je ova crkva pretrpela hapšenja od strane Komunističke partije, mnoga braća i sestre se suočavaju sa bezbednosnim rizicima i ne mogu normalno da obavljaju svoje dužnosti. Razumljivo je da su te dve starešine donekle negativne zbog te poteškoće. Ako samo pronađem određene Božje reči i razgovaram sa njima, trebalo bi da budem u stanju da rešim ovaj problem.” Kada sam videla te dve starešine, bile su u užasnom stanju. Rekle su da je nedostatak rezultata u različitim segmentima crkvenog rada uzrokovan time što su podbacile u vršenju stvarnog posla i bile su tako negativne da su želele da podnesu ostavku. Odmah sam razgovarala sa njima i rekla im: „Bog je dopustio ove okolnosti. Ne smemo se zaglaviti u stanju negativnosti. Sada je navažnije da razmišljamo o tome kako da radimo zajedno da bismo na sebe preuzele svoje dužnosti i da ne bismo odlagale crkveni rad.” Ali bez obzira na to kako sam ja besedila, te dve sestre su ostale zarobljene u svom negativnom stanju, govoreći da im je kov loš, da nisu stremile ka istini i da ne mogu da obavljaju posao starešine. Suočena sa takvom situacijom, pomislila sam: „Zašto me toliko prati nesreća? Tek sam postala propovednica, a raspoređena sam u ovu crkvu u kojoj su starešine isuviše negativne da bi preuzele odgovornost. Zar to ne znači da će sav posao pasti na moja pleća?” U to vreme sam istovremeno razgovarala sa crkvenim starešinama da rešim njihova stanja i išla na različita okupljanja kako bih sprovela određeni deo posla. Svaki dan sam bila zauzeta do tačke iznemoglosti. Kasnije je jedna od starešina podnela ostavku. Drugu je izdao neki Juda i morala je privremeno da se skriva kako bi izbegla hapšenje, pa nije mogla da izlazi napolje da obavlja svoju dužnost. Čuvši te novosti, nisam mogla, a da duboko ne uzdahnem, misleći: „Postoje toliki problemi u ovoj crkvi; te dve starešine ne mogu ni da obavljaju svoje dužnosti. Sav posao je samo na meni. Koliko dugo ću morati sve to da radim?” Tokom tih dana sam bila poput čigre, nesposobna da stanem. Ponekad sam se tokom dana sastajala sa braćom i sestrama da bih stekla uvid u rad, a kada bih se noću vratila, dočekala bi me gomila pisama na koja je trebalo da odgovorim. Bila sam zauzeta do kasno svake noći, a i dalje nisam uspevala da dovršim sve zadatke. Suočavajući se sa tim nizom problema i poteškoća, sagorela sam i osećala se i mentalno i fizički iscrpljeno. Kao da sam imala kamen na grudima, koji mi je otežavao disanje. Pomislila sam: „Otkako sam raspoređena u ovu crkvu, naišla sam na niz nepovoljnih događaja. Novi problemi iskrsavaju i pre nego što stari budu rešeni. Sada čak nema ni crkvene starešine. Ja sam kao usamljeni zapovednik koji nema sa kim da se konsultuje, koji mora sam da se pozabavi čitavim poslom. U međuvremenu, drugi propovednik je odgovoran za crkve sa po tri starešine. Iako imaju mnogo zadataka, svaka osoba ponešto uradi, tako da on nije iscrpljen poput mene. Zašto on ima toliko sreće? I zašto sam ja raspoređena u crkvu poput ove? Baš nemam sreće!” Što sam više o tome razmišljala, to sam se više bila povređena, stalno imajući osećaj da nemam sreće što sam raspoređena u tu crkvu. Iako sam svakodnevno ostavljala utisak da normalno obavljam svoju dužnost, osećala sam se potišteno i čak sam želela da pobegnem iz ovog okruženja.

Dok sam živela u ovom pogrešnom stanju malodušnosti i opiranja, jednog dana sam pogledala video-snimak nekog svedočanstva praćen odlomkom Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Šta je zapravo problem sa ljudima koji stalno misle da nemaju sreće? Koristeći isključivo sreću kao merilo, oni ocenjuju da li su im postupci ispravni ili pogrešni i biraju put kojim treba da idu, stvari koje treba da iskuse i probleme s kojima treba da se suoče. Da li je to ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Loše stvari oni opisuju kao nesrećne, a dobre kao srećne ili povoljne. Da li je takvo stanovište ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Pogrešno je procenjivati stvari iz takve perspektive. To su ekstremni i netačni metodi i merila za ocenjivanje. Zbog takvih metoda ljudi često padaju u utučenost, često se osećaju nelagodno, i čini im se kao da im baš ništa ne polazi za rukom i da nikad ne dobiju ono što žele, što ih naposletku dovodi u stanje konstantne anksioznosti, razdražljivosti i nelagode. Ako te negativne emocije ostanu nerazrešene, ti ljudi stalno padaju u utučenost i osećaju da im Bog nije naklonjen. Misle da Bog svima osim njima daruje blagodat i da Bog brine o svim ostalim ljudima, ali ne i o njima. ’Zašto se uvek osećam nelagodno i anksiozno? Zašto se loše stvari uvek dešavaju baš meni? Zašto se samo meni nikad ništa dobro ne dešava? Sve što tražim jeste da mi se bar jedom nešto lepo desi!’ Ako stvari posmatraš na ovako pogrešan način i sa ovako pogrešnog stanovišta, neminovno ćeš upasti u zamku dobre i loše sreće. A ako stalno iznova upadaš u tu zamku, neprestano ćeš biti utučen. Usred tog osećanja depresije, naročito ćeš biti osetljiv na to da li su stvari koje ti se dešavaju srećne ili nesrećne. To kad se dogodi, dokaz je da su stanovište i ideja dobre i loše sreće preuzeli kontrolu nad tobom. Kad jedno takvo stanovište upravlja tobom, tvoji pogledi i stavovi prema ljudima, događajima i stvarima izlaze izvan opsega savesti i razuma normalne ljudskosti, već zalaze u neku od krajnosti. A kad zapadneš u neku krajnost, nećeš više izaći iz utučenosti. Stalno ćeš iznova padati u depresiju, a čak i ako obično nisi depresivan, momentalno ćeš pasti u utučenost čim nešto pođe naopako ili ti se učini da te je zadesila loša sreća. Osećanje utučenosti uticaće na tvoje normalno rasuđivanje i odlučivanje, pa čak i na tvoja osećanja sreće, besa, tuge i radosti. Delovanjem na tvoju sreću, bes, tugu i radost, ta emocija će poremetiti i uništiti tvoj učinak u pogledu obavljanja dužnosti, kao i tvoju spremnost i želju da slediš Boga. Kad sve te pozitivne stvari budu uništene, onih nekoliko istina koje si uspeo da razumeš odneće vetar i neće ti više biti ni od kakve koristi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Po mom mišljenju, kada bih neometano i bez poteškoća obavljala svoju dužnost i kad bi sve išlo kako treba, to je značilo da imam sreće. Kada bih naišla na izvesne poteškoće ili probleme u svojoj dužnosti, osećala sam da me prati loša sreća, da sam nesrećna i odmah bih pala u malodušnost. Na primer, kada sam došla u ovu crkvu i videla da su obe starešine tako negativne da bi da podnesu ostavku i da postoji niz poteškoća i problema u crkvenom radu, nisam to od Boga prihvatila, nisam tragala za Njegovom namerom niti sam razmišljala o tome kako da uložim svu svoju energiju da taj posao preuzmem na sebe. Umesto toga zapala sam u malodušnost, misleći da je u pitanju loša sreća kad sam se susrela sa tim poteškoćama. Konkretno, kada nijedna od starešina kasnije nije mogla da obavlja posao i kada sam razmišljala o oblasti koju je nadgledao drugi propovednik na kojem su sve starešine i delatnici bili na svom mestu i posao se glatko odvijao, prema njemu sam posebno osetila zavist i mislila kako ima sreće, dok je mene pratila nesreća i nailazila sam na sve što je loše. Kada bih na stvari gledala iz ove pogrešne perspektive, nastavila bih da tonem u malodušnost i opiranje, nisam imala poleta da obavljam svoju dužnost i čak sam htela da pobegnem iz tog okruženja. Ali u stvarnosti, sve okolnosti sa kojima se suočavam je uredio Bog. Božja namera je da tragam za istinom, da se oslonim na Njega i da na praktičan način doživim ovu okolnost. Čak i kada ima poteškoća, treba i dalje da se molim Bogu i tragam za istinom da bih ih rešila, preuzimajući na sebe dužnosti kojima mogu da se bavim. Ali ja nisam razmišljala o tome kako da iskusim Božje delo i razumem Njegovu suverenost i orkestracije u jednom takvom okruženju. Kada bih se suočila sa nečim nezadovoljavajućim, mislila bih da sam nesrećna i da me prati loša sreća, živela bih u malodušnosti i opirala se Božjoj suverenosti. Kako bih tako mogla da naučim lekcije? Kako bih mogla da razumem Božja dela? Nisam mogla, a da ne pomislim na one koji ne veruju u Boga. Kada naiđu na određene situacije, nikada ih ne prihvataju od Boga i ne pokoravaju se Božjoj suverenosti i uređenjima, pa krive sve osim sebe kada im stvari nisu po volji. Žive čitav svoj život ne poznajući Boga. Što se mene tiče, iako sam verovala u Boga i govorila da je Bog suveren nad svim i dalje sam o svemu sudila sa stanovišta nevernika. Ne ponaša li se tako istinski bezvernik?

Pročitala sam još Božjih reči koje kažu: „Da li ljudi koji stalno brinu o tome da li ih prati dobra ili loša sreća ispravno posmatraju stvari? Da li dobra i loša sreća uopšte postoje? (Ne.) Na osnovu čega tvrdite da ne postoje? (Ljudi s kojima se srećemo i stvari koje nam se događaju određeni su Božjom suverenošću i uređenjima. Nema dobre ni loše sreće; sve se dešava s razlogom i iza svega stoji neki smisao.) Je li ovo tačno? (Jeste.) To gledište je ispravno i predstavlja teorijsku osnovu za tvrdnju da sreća ne postoji. Sve što vam se događa, bilo dobro ili loše, sasvim je normalno, baš kao što se vreme menja s novim godišnjim dobom – ne može svaki dan da bude sunčan. Ne možeš da kažeš kako Bog uređuje vedre, ali ne i oblačne, kišovite, vetrovite i olujne dane. Sve je određeno Božjom suverenošću i uređenjima, i stvoreno prirodnim okruženjem. To prirodno okruženje nastaje u skladu sa zakonima i pravilima koje Bog uređuje i uspostavlja. Sve je to neophodno i nužno, što znači da su i vremenske prilike, ma kakve one bile, stvorene i generisane prirodnim zakonima. U tome nema ničeg dobrog ni lošeg – to samo ljudi osećaju kao dobro ili loše. (…) Činjenica je da se ljudska osećanja u vezi s tim da li je neka stvar dobra ili loša zasnivaju isključivo na njihovim sebičnim motivima, željama i vlastitom interesu, a ne na suštini te konkretne stvari. Drugim rečima, pogrešna je osnova po kojoj ljudi ocenjuju da li je nešto dobro ili loše. Pošto im je osnova pogrešna, netačni su i zaključci do kojih na taj način dolaze. Ako se vratimo na temu dobre i loše sreće, sada svi znate da nijedna od tvrdnji vezanih za sreću ne pije vodu i da sreća ne može biti ni dobra ni loša. Ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, bilo da su dobri ili loši, određeni su Božjom suverenošću i Njegovim uređenjima, te stoga treba da se suočiš s njima na pravilan način. Od Boga treba da prihvatiš sve što je dobro, ali i sve ono što je loše. Nemoj govoriti da te prati sreća kad ti se nešto dobro desi, ali ni da si loše sreće ako te zadesi nešto loše. Jedino što se može reći jeste da iz svih tih stvari ljudi mogu da izvuku određene pouke, pa zato ništa od toga ne bi trebalo da odbacuju, niti da izbegavaju. Zahvali Bogu na dobrim stvarima, ali Mu zahvali i na lošim, jer i dobre i loše stvari On uređuje. Dobri ljudi, događaji, stvari i okruženja pružaju pouke koje valja naučiti, ali se još više može naučiti od loših ljudi, događaja, stvari i okruženja. Sve su to iskustva i epizode koje bi trebalo da budu sastavni deo čovekovog života. Ne bi trebalo da ih ljudi ocenjuju na osnovu ideje o sreći” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). „Ukoliko prestaneš da razmišljaš o tome koliko si dobre ili loše sreće i ako na to počneš da gledaš smireno i pravilno, shvatićeš da većina tih stvari uopšte nije toliko nepovoljna ni teška za rešavanje. Kad otpustiš vlastite želje i ambicije, kad prestaneš da odbacuješ ili izbegavaš sve nevolje koje te zadese i kad te stvari prestaneš da odmeravaš po tome koliko si dobre ili loše sreće, tada ćeš na mnoge stvari koje si nekada smatrao lošim i zlosrećnim početi da gledaš kao na nešto dobro – loše stvari postaće dobre. Drugim rečima, promeniće se tvoj mentalitet i način gledanja na stvari, što će ti omogućiti da svoje životno iskustvo sagledaš iz drugačijeg ugla i da, ujedno, pobereš drugačije nagrade. To je zaista izvanredno iskustvo, koje će ti doneti nagrade o kojima ni slutio nisi. To je dobra, a ne loša stvar” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Božje reči su me prosvetile. Zapravo, ne postoji tako nešto kao što su dobra ili loša sreća. Sve što mi se događa, bez obzira na to da li je spolja gledano u skladu sa mojim predstavama, orkestrirano je od strane Boga i sigurno će se dogoditi i isto tako predstavlja neophodno iskustvo u mom životu. Bog sve to uređuje da bi me naučio lekciju. Dokle god se usredsređujem na traganje za istinom, nešto ću zadobiti; ono što se ljudima čini lošim može se pretvoriti u nešto dobro. Na primer, kada se Jov suočio sa Sotoninim iskušenjima, izgubio je svoje veliko bogatstvo, deca su mu bila nasmrt smrskana, a on sam je bio prekriven čirevima. Gledano iz ljudske perspektive, činilo se da je niz događaja sa kojima se Jov susreo veoma nesrećan i da ga je pratila loša sreća. Međutim, iz Božje perspektive, On je dopustio da se Jov suoči sa ovim iskušenjima da bi mu pružio priliku da svedoči o Njemu, dokazujući Sotoni da je Jov pravedan čovek koji se boji Boga i kloni se zla, što je sprečilo Sotonu da ga dalje optužuje ili napada. Jov je, svojom verom u Boga i u strahu od Njega, bio postojan u svom svedočenju tokom tih kušnji i zadobio je Božje odobravanje. To je bila tako značajna stvar! Kroz Jovovo iskustvo, možemo da vidimo da ne postoji nešto poput dobre ili loše sreće i da se sve dešava zbog Božje suverenosti i Njegovih orkestracija, te da je osmišljeno da nas nauči različitim lekcijama usred raznih okolnosti. Međutim, ja nisam prepoznala Božju suverenost i stalno sam sreću uzimala kao parametar za sve što mi se dešavalo. To sam radila zato što sam bila previše obzirna prema svom telu, stalno želeći da svoje dužnosti obavljam neometano i da mi telo ne pati. Sve dok je to koristilo mom telu i dok nisam morala da patim, mislila sam da imam sreće. Nasuprot tome, kad bih se susrela sa određenim poteškoćama i problemima i kad je trebalo da propatim i platim cenu, mislila sam da nemam sreće i često bih se žalila u svom srcu. To kako sam ja sudila o stvarima je bilo isuviše izopačeno! Nizovi poteškoća i problema sa kojima sam se sada suočavala bili su naizgled nepovoljni, ali je Bog iskoristio te poteškoće da me nauči da se oslonim na Njega, da tragam za istinom, bunim se protiv svog tela i naučim određene lekcije. U prošlosti, kada sam obavljala svoju dužnost u prijatnom okruženju i svakodnevno se držala iste rutine, to se, spolja gledano, činilo lakim, ali sam malo toga zadobila. Nisam razumela veliki broj istina-načela i moj životni rast je bio spor, dok je sada ovo trenutno okruženje bilo od koristi za moj život. Shvatajući Božju nameru, osetila sam veliko olakšanje, nisam više bila malodušna niti sam se opirala. Bila sam spremna da se pokorim okruženju koje je Bog uredio za mene i iskusim Božje delo na praktičan način. Nakon toga, počela sam ozbiljno da obavljam svoju dužnost, radeći posao u skladu sa zahtevima Božje kuće. Nakon nekog vremena, određeni deo crkvenog rada je postepeno počeo da se oporavlja. Bolje sam se upoznala sa osobljem i različitim segmentima rada i razumela sam načela rada bolje nego ranije, zadobijajući izvesno samopouzdanje. Tek tada sam iz prve ruke iskusila Božju promišljenost u tome što je uredio ove okolnosti. Uvidela sam da se nisam osećala umornom u svojoj dužnosti zbog toga što o ljudima, događajima i stvarima koji su me okruživali nisam sudila iz perspektive dobre ili loše sreće, kao i zbog toga što sam od Boga sve prihvatala i što sam tragala za istinom. Umesto toga, bila sam ispunjena i smirena.

Nakon jednog okupljanja, starešina je uredio da obavim nešto u crkvi. Prvobitno sam planirala da to završim u jednom danu i da onda produžim u drugu crkvu da radim, ali neočekivano, čim sam stigla u ovu crkvu, crkveni nadzornik mi je nervozno rekao: „Nešto se dogodilo. Mnoga braća i sestre su juče uhapšeni.” Nakon što sam čula njegov izveštaj, uvidela sam da su među uhapšenima gotovo sve starešine i delatnici, što bi značilo da bi sada bilo skoro nemoguće normalno obaviti ikakav posao u crkvi. Crkvene starešine su isto tako morale da se kriju zbog svojih kontakata sa tim ljudima i nisu mogle da idu napolje i obavljaju svoje dužnosti. Odmah nakon toga, primila sam pismo od starešine višeg ranga koji mi je naredio da privremeno ostanem u toj crkvi da se pozabavim posledicama hapšenja. U početku sam bila u stanju da to prihvatim od Boga i pokorim se. U to vreme su različite porodice domaćina i braća i sestre bili pod mnogim bezbednosnim rizicima, a trebalo se pozabaviti mnogim crkvenim zadacima. Bila bih zauzeta po čitav dan i kada bih se noću vratila u dom svog domaćina, morala sam da odgovaram na pisma iz drugih crkava. Gotovo svaku noć sam morala da ostanem budna do kasno. I okruženje je bilo okrutno i gotovo svakog dana sam dobijala pisma o tome da je još braće i sestara uhapšeno. Svaki put kada bih izašla napolje, srce mi je bilo u petama, ne znajući da li ću se ovog puta bezbedno vratiti. Prošlo je neko vreme i osećala sam se fizički i mentalno iscrpljenom. Videvši da dvoje starešina pored mene samo odgovaraju na pisma i da određeni posao obavljaju kod kuće, dok ja stalno trčim okolo, konstantno se krećem poput čigre, i imam više obaveza nego vremena da ih obavim, a živci su mi bili poput struna, pomislila sam u sebi: „Dužnosti koje oni obavljaju su tako lagane. Oni ne moraju da brinu niti da trče unaokolo. Za razliku od mene; ja nemam nikakvu priliku za odmor. Zašto ja uvek završim baveći se hapšenjima u crkvi? Baš nemam sreće! Zašto mi se ove stvari dešavaju jedna za drugom?” Iako se nisam usuđivala da se otvoreno požalim, duboko u sebi sam osećala velik otpor i stalno sam bila rezignirana i bezvoljna kada sam obavljala svoju dužnost. Dok sam bila u tom pogrešnom stanju, nisam mogla, a da se ne prisetim svojih prethodnih iskustava i donekle sam bila svesna da je ovu okolnost za mene uredio Bog kako bih mogla da naučim lekciju. Pomolila sam se Bogu: „Ah, Bože, kada mi se događaju neke stvari, ja ih i dalje nenamerno sagledavam iz perspektive dobre ili loše sreće i još uvek mislim da se dešavaju zbog toga što me prati loša sreća i što sam nesrećna. Ne mogu uistinu da shvatim Tvoju nameru. Ah, Bože, molim Te prosveti me i usmeravaj da mogu da naučim da doživljavam stvari u ovim okolnostima.”

Nakon toga, svesno sam potražila Božje reči da ih pročitam, želeći da razumem o kakvom problemu se tu zapravo radi kada stalno težim ka sreći. Pročitala sam ovaj odlomak u Božjim rečima: „Kakva su mišljenja i stanovišta onih ljudi koji na osnovu sreće ocenjuju da li je nešto dobro ili loše? Kakva je suština tih ljudi? Zbog čega oni toliku pažnju posvećuju dobroj i lošoj sreći? Da li se ti ljudi, koji se u velikoj meri fokusiraju na sreću, nadaju da ih prati dobra ili loša sreća? (Nadaju se da im je sreća dobra.) Tačno. Oni, u stvari, teže dobroj sreći i dobrim stvarima samo zato da bi mogli da ih iskoriste i da na njima profitiraju. Uopšte ne mare za to koliko drugi ljudi pate, niti koliko nedaća i poteškoća moraju da podnesu. Ne žele da im se dogodi ništa od onoga što oni smatraju nesrećom. Drugim rečima, ne žele da im se dogodi nijedna loša stvar: nikakva smetnja, nijedan neuspeh ni neprijatnost, nikakvo orezivanje, nijedna izgubljena stvar, nijedan gubitak i nijedna obmana. Ako im se bilo šta od toga dogodi, oni to smatraju lošom srećom. Ako im se išta loše desi, ma ko da je to uredio, znači da nemaju sreće. Hteli bi da im se dešavaju samo dobre stvari – od toga da budu unapređeni, da se istaknu u odnosu na druge ljude i da se okoriste na račun drugih, pa do toga da na nečemu profitiraju, da zarade puno para ili da budu postavljeni na visok položaj – to je ono što oni smatraju dobrom srećom. Ljude, događaje i stvari sa kojima se susreću oni uvek odmeravaju na osnovu sreće. Pritom oni teže dobroj, ali ne i lošoj sreći. Čim neka sitnica krene naopako, oni odmah pobesne, nerviraju se i postaju nezadovoljni. Otvoreno govoreći, takvi ljudi su naprosto sebični. Hteli bi da se okoriste na račun drugih ljudi, da za sebe izvuku neki profit, probiju se do vrha i izdvoje se iz gomile. Bili bi prezadovoljni kad bi se sve dobre stvari dešavale samo njima. To je njihova priroda-suština i njihovo pravo lice” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Božje reči su me veoma postidele. Ispostavilo se da je razlog moje konstantne težnje ka sreći i izbegavanja svih poteškoća ili nedaća zapravo moja sebična priroda. Držala sam se filozofije za zemaljsko ophođenje poput one kako „steći korist, a ne pretrpeti gubitke”, stalno stavljajući sopstvene interese na prvo mesto. Uvek sam želela da mi se događaju samo dobre stvari, da sve teče bez problema i da ne podnosim nikakve poteškoće; to bi me činilo srećnom. Čim bih se susrela sa preprekama ili poteškoćama koje bi se doticale mojih telesnih interesa i od mene zahtevale da patim, počela bih da se žalim i nerviram, potpuno gubeći uporište. Pre nego što sam počela da verujem u Boga, kada bih videla kolege koje dolaze iz dobrih porodica, u kojima su njihovi članovi imali stabilne poslove i lepe kuće, a ja živela u siromaštvu nemajući čak ni sopstvenu kuću, sa članovim porodice koji su bili nezaposleni i kojima je bila potrebna moja pomoć, osećala bih se veoma neuravnoteženo. Mislila sam da sam loše sreće što imam takvu porodicu i bila sam posebno zavidna i ljubomorna na svoje kolege. Uvek sam imala osećaj da se dobre stvari događaju samo drugima, da sam ja naprosto jedna nesrećna osoba. Razmišljala sam o ovom nedavnom periodu; kada su se dve crkve za koje sam bila odgovorna suočile sa hapšenjima KPK, to je od mene iziskivalo da patim i platim cenu i doticalo se mojih telesnih interesa, pa sam počela da se žalim zbog svega i da za to krivim svoju lošu sreću i nevolju. Ne samo da nisam razmišljala o tome da svoju dužnost aktivno obavljam valjano, već sam postajala malodušna i opirala se, žaleći se da mi Bog stalno uređuje takve okolnosti. Moja težnja ka sreći je suštinski bila tu da bih ja udovoljila svojim telesnim interesima; želela sam da sve što je dobro stigne do mene i stalno sam htela da profitiram o tuđem trošku. Što se tiče zadataka koji su zahtevali rizik i patnju, mislila sam da bi drugi trebalo sve da ih preuzmu. Sve dok mi je bilo ugodno i dok je to koristilo mom telu, ja bih bila zadovoljna. Zaista sam bila tako sebična! Spolja gledano se činilo da obavljam svoju dužnost u Božjoj kući, ali je moje srce u obzir uzimalo moje telesne interese radije nego crkveni rad i Božje žarke namere. Bog je to prezirao i gnušao se toga; obavljajući svoju dužnost na ovaj način, na kraju ne bih zadobila Njegovo odobravanje.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči koje kažu: „Da li je lako izaći iz te utučenosti? U stvari, to zaista jeste lako. Treba samo da napustiš pogrešna stanovišta i da ne očekuješ da sve ide kako treba, kao po loju, odnosno baš onako kako bi ti to hteo. Nemoj se plašiti stvari koje pođu naopako, nemoj im se opirati i nemoj ih odbacivati. Umesto toga, otpusti svoj otpor, smiri se, izađi pred Boga sa pokornim stavom i prihvati sve ono što Bog uređuje. Nemoj težiti takozvanoj ’dobroj sreći’ i nemoj odbacivati takozvanu ’lošu sreću’. Svoje srce i celo svoje biće podaj Bogu, neka On sve obavi i orkestrira, a zatim se potčini Njegovim orkestracijama i uređenjima. Bog će ti dati sve što ti je potrebno, onda kada ti zatreba i taman onoliko koliko treba. Sva neophodna okruženja, ljude, događaje i stvari On će orkestrirati u skladu s tvojim potrebama i nedostacima, kako bi ti mogao da naučiš sve one lekcije koje treba da naučiš od ljudi, događaja i stvari na koje budeš nailazio. Ti, naravno, kao preduslov za sve to, moraš da poseduješ mentalitet pokornosti prema Božjim orkestracijama i uređenjima. Stoga, nemoj da težiš savršenstvu, nemoj da odbacuješ ni da se plašiš nepoželjnih, neprijatnih i nepovoljnih stvari i nemoj svoju utučenost da koristiš kako bi se iznutra opirao pojavi loših stvari” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Iz Božjih reči sam shvatila Njegovu nameru. Okolnosti koje mi je Bog postavio su sve bile dobre i sve su bile namenjene da iz njih naučim lekcije. Ne bi trebalo da težim ka toj takozvanoj sreći i da stalno želim da obavljam svoju dužnost u prijatnom okruženju. Kad bih tako nastavila, to bi samo dovelo do službovanja bez rezultata. Umesto toga, trebalo bi da naučim da se pokorim okolnostima koje je Bog uredio i, bile one povoljne ili nepovoljne, da tragam za istinom u njima, da se usredsredim na razmišljanje o iskvarenim naravima koje sam otkrila, da se pobunim protiv tela i ponašam u skladu sa Božjim zahtevima. To je ono što je u skladu sa Božjom namerom. Sada, braću i sestre hapse, postojali su bezbednosni rizici za dvoje crkvenih starešina i određeni posao nije mogao da bude obavljen. Kao starešina, trebalo bi da ispunim svoju obavezu u ovom kritičnom trenutku. Iako bi bavljenje crkvenim radom bilo teško i uključivalo bi izvesnu telesnu patnju, sve dok je to bilo od koristi za crkveni rad, trebalo bi da dam sve od sebe da sarađujem. Kada sam to razumela, više nisam živela u negativnosti i u svom srcu sam shvatala da je to moja dužnost, da je to odgovornost koju bi trebalo da ispunim. Nakon toga, dok sam obavljala svoju dužnost, aktivno sam razgovarala kako bih rešila svaki problem ili odstupanje u crkvenom radu. Ako bih naišla na probleme koje nisam mogla da razumem, razgovarala bih o njima sa dvoje starešina kako bi oni brzo dokučili o čemu se radi, a potom bismo tragali za načelima da ih rešimo. Praktikujući stvari na ovaj način, iako sam svakog dana bila zauzeta, sve dok sam razumno uređivala sve što treba, mogla sam s tim da se nosim i to mi nije bilo nepodnošljivo niti teško.

Jednog dana, starešina višeg ranga je poslao pismo tražeći od nas da brzo sortiramo materijal koji se ticao pročišćenja i izopštavanja, naglašavajući da je to prilično hitno i da treba da ga sakupe i sortiraju ljudi koji nisu bili pod bezbednosnim rizicima. Kada sam pročitala ovo pismo, znala sam da sam ja najpogodnija osoba za taj posao. Ali misleći na to da ću morati to da proveravam sa toliko braće i sestara i da ću definitivno trčati naokolo po čitav dan, nisam mogla, a da ne počnem da razmišljam isto kao pre: „Uf, starešina je jasno tražio nekog ko nije pod bezbednosnim rizicima, pa to ne mogu da izbegnem sve i da hoću. Pošto ću morati tako da jurim tamo-ovamo, ko zna koliko će biti potrebno vremena da se taj materijal sakupi i proveri.” Imala sam osećaj da sam loše sreće. Kada sam to pomislila, setila sam se Božjih reči koje kažu: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su unele vedrinu u moje srce. Bez obzira na vrstu dužnosti sa kojom sam se suočavala, ona je sadržala Božju nameru. Naročito, pošto je ovaj posao bio tako važan, zar me Bog nije uzdigao time što mi je dao priliku da ga obavim? A opet, kada sam se susrela sa dužnošću, prva stvar koju sam uzela u obzir bila je da će moje telo ponovo morati da pati i pomislila sam da nemam sreće. Zaista sam bila isuviše sebična! Trebalo je da dam prioritet crkvenom radu, a ne da prvo razmišljam o tim telesnim poteškoćama, kao i da dam sve od sebe da se oslonim na Boga i sarađujem. Shvativši to, nisam se više toliko opirala ovoj dužnosti i razgovarala sam sa crkvenim starešinama o tome kako da nađemo ljude da provere te materijale. Tokom procesa provere, susrela sam se sa izvesnim poteškoćama, ali sam ih od Boga prihvatila i više se nisam žalila i u isto vreme sam pregledala odstupanja u radu i oslanjala se na Boga da bih nastavila da sarađujem. Najzad, materijali su uspešno sakupljeni. Iskreno sam se zahvalila Bogu na Njegovom vođstvu!

Kroz ovo iskustvo stekla sam izvesnu spoznaju o tome zašto je pogrešno težiti ka sreći i uvidela da se iza te težnje krije iskvarena narav koja je sebična i ogavna. Zapravo, sve okolnosti koje Bog za mene uređuje, bez obzira na to da li ih ja vidim kao dobre ili loše, uređene su na osnovu mog rasta i mojih potreba. One treba da mi pomognu da tragam za istinom, da prepoznam svoju iskvarenu narav i naučim lekcije iz njih. U njima se nalaze Božja mudrost i mukotrpna namera. Ubuduće ne želim više da sudim o svim ljudima, događajima i stvarima sa kojima se susrećem iz perspektive koja se zasniva na sreći. Želim da iskusim Božje delo i naučim da se pokoravam okolnostima koje Bog uređuje.