Jedne zime pre nekoliko godina, jedan viši starešina mi je rekao da je policija uhapsila starešine i delatnike iz susedne crkve. Bilo je nekog naknadnog posla koji je trebalo obaviti u crkvi, a braća i sestre nisu imali nikoga da ih podrži. Neki od njih su bili bojažljivi, negativni i slabi i nisu mogli da učestvuju u crkvenom životu. Pitala me je da li bih bila voljna da predsedavam radom te crkve. Kada me je pitala, bila sam malo zbunjena: „Neka braća i sestre su upravo bili uhapšeni u toj crkvi. Ukoliko preuzmem posao tamo, šta ako i mene uhapse? S obzirom na moje pozne godine, kako bi moje telo stvarno moglo izdržati mučenje i prebijanja velike crvene aždaje? Ako ne mogu da podnesem mučenje i postanem Juda, izdajući Boga, neće li onda sve moje godine vere biti uzaludne?” Ali onda sam pomislila da je, s obzirom na težinu trenutnih okolnosti, crkveni posao zahtevao da neko istupi u tom presudnom trenutku, pa sam preko volje pristala.

Kada sam stigla u crkvu, sestra Vang Sinđing me je obavestila da su starešine, delatnici i neka braća i sestre bili uhapšeni, i da je ona uspela da kontaktira sa samo nekoliko braće i sestara u celoj crkvi. Nije uspela da stupi u kontakt sa većinom članova crkve, pa nisu mogli da se okupe. Čuvši to, pomislila sam u sebi: „Kako je ovo užasna situacija. Velika crvena aždaja sada koristi naše komšije da nas nadgleda. Šta ako, kada odem tamo i podržim ovu braću i sestre, njihove komšije primete i prijave me policiji? Takođe, toliko braće i sestara je uhapšeno – ako neko od njih ne može da izdrži mučenje i oda ostalu braću i sestre, policija će ih nadgledati. Dakle, ako odem da vidim tu braću i sestre, neću li upasti pravo u njihovu zamku? Ako me uhapse, pa ne mogu da izdržim mučenje i postanem Juda, neće li moji dani kao vernika biti odbrojani? Onda sigurno neću postići spasenje.” Što sam više razmišljala, to sam se više plašila – mislila sam da je isuviše opasno da tamo izvršavam svoju dužnost. Delovalo je kao hodanje po minskom polju – jedan pogrešan korak i sve bi bilo gotovo. Tada sam zaista zažalila što sam otišla da upravljam poslom tamo i nisam mogla da nađem motivaciju da izvršavam svoju dužnost. Onda sam pomislila kako je Van Sinđing član crkve i kako je bolje upućena u celokupnu situaciju tamo, pa bi bilo prikladnije da ona ode i poseti braću i sestre. Ja sam tek stigla i još uvek nisam bila u toku. Mogla sam da pošaljem Vang Sinđing da poseti braću i sestre, tako da ne bih ja morala da rizikujem. Ali sam onda pomislila: „Van Sinđing ne razume dobro mnoga načela i nema iskustvo. S obzirom na sve to, da li bi ona stvarno mogla dobro da odradi naknadni posao? Da li će biti u stanju da reši probleme braće i sestara? S druge strane, ako odem lično, zar neću samu sebe dovesti u opasnost?” Nakon prebiranja po glavi o tom problemu, odlučila sam da Vang Sinđing obavi taj posao. Ali nakon nekoliko dana, ona i dalje nije ostvarila nikakav napredak. Uvidevši to, znala sam da treba da odem i lično podržim braću i sestre. U suprotnom, njihovi problemi ne bi bili rešeni i njihov život-ulazak bi pretrpeo gubitke. Ali s obzirom na to koliko su trenutne okolnosti bile opasne, postojala bi opasnost da budem uhapšena kad god ostvarim kontakt sa braćom i sestrama. Stoga se jednostavno nisam usudila da lično odradim posao. Kao rezultat toga, prošlo je više od mesec dana, a mi nismo ostvarili veliki napredak u crkvenom poslu. Vang Sinđing je živela u stanju negativnosti. Ali ja sam živela u bojazni i strahu, i nisam se usuđivala da sarađujem sa njom na ovom poslu.

Jednog dana sam se iznenada razbolela, a uzrok bolesti nije mogao biti utvrđen. Tada sam shvatila da me to možda Bog disciplinuje, pa sam Mu se pomolila, tražeći da me prosveti kako bih spoznala Njegovu nameru. Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „On tuguje zbog čovečanstva, u koje On polaže nadu, ali koje je zapalo u tamu, a to je zato što delo koje On čini nad čovekom ne udovoljava Njegovim namerama, jer čovečanstvo koje On voli ne može celo da živi u svetlosti. On oseća tugu zbog nedužnog čovečanstva, zbog poštenog ali neukog čoveka, i zbog čoveka koji je dobar ali koji nema sopstvene stavove. Njegova tuga je simbol Njegove dobrote i Njegove milosti, simbol lepote i ljubaznosti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno razumeti Božju narav”). Božje reči su imale dubok uticaj na mene. Naročito kada sam pročitala Božje reči: „On tuguje zbog čovečanstva, u koje On polaže nadu, ali koje je zapalo u tamu”, Osetila sam jaku krivicu. Zbog hapšenja od strane velike crvene aždaje braća i sestre nisu mogli da žive normalan crkveni život, pa su utonuli u malodušnost i tamu i njihovi životi su trpeli gubitke. Uvidevši to, Bog je bio zabrinut i uznemiren i očajnički se nadao da će neko razmotriti Njegovu nameru i brzo doći da pomogne i podrži braću i sestre kako bi oni mogli da žive normalan crkveni život. Ali što se mene tiče, ja sam prepustila svoj posao sestri da bih sačuvala svoju sigurnost i povukla sam se u svoju ljušturu da bih produžila nedostojan život. Bila sam potpuno svesna da braća i sestre ne mogu da žive normalan crkveni život i da su njihovi životi pretrpeli gubitke, ali ja nisam intervenisala da rešim problem. Bila sam veoma sebična i ogavna! Razmišljala sam o tome kako sam obično, kada nisam bila u opasnoj situaciji, verovala da sam odana i u stanju da ostavim sebe i da se dam. Čak sam često razgovarala sa drugima o tome da treba da volimo Boga i udovoljimo Mu. Ali suočena sa ovom situacijom, sve o čemu sam mogla da razmišljam bila je moja sopstvena sigurnost. Uopšte nisam razmatrala Božju nameru niti da li životi braće i sestara trpe gubitke. Uvidela sam da sam pričala samo o rečima i doktrinama – obmanjivala sam i Boga i ljude. Shvativši to, osetila sam duboko kajanje i pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, uvek štitim sopstvene interese i ne razmatram Tvoju nameru. Zaista nemam savesti i razuma! Bože, spremna sam da razmotrim Tvoju nameru i da dam sve od sebe da podržim braću i sestre.” Nakon toga sam otišla da im pomognem i da ih podržim, pokušavajući da rešim njihove probleme i poteškoće.

Jednog dana sam čula neku sestru kako kaže: „Pre dve godine je uhapšeno preko desetoro braće i sestara iz ove crkve. Čak i sada, neki od njih još uvek nisu oslobođeni. Policija je čak pretila da će našu crkvu sravniti sa zemljom.” Bila sam veoma ljuta kada sam to čula – ovi demoni su takvi tirani! Ali sam se takođe nesvesno uplašila i razmišljala: „Nakon samo dve godine su došli i uhapsili još mnogo članova. I čak su pretili da će crkvu sravniti sa zemljom. Ako policija sazna da sam crkveni starešina, zar neću postati njihova glavna meta?” Stresla sam se od straha pri pomisli na to kako su naša braća i sestre bili mučeni nakon hapšenja: „Ako me stvarno uhapse, da li ću moći da podnesem mučenje? Ako me prebiju na smrt ili postanem Juda, zar to neće biti moj kraj?” Tog trenutka sam čula da je još braće i sestara bilo uhapšeno, i činilo se da je prosto isuviše opasno da izvršavam svoju dužnost u ovakvom okruženju. Pomislila sam da bi me policija svakog trenutka mogla uhapsiti, zbog čega sam se osećala neverovatno uplašeno i prestrašeno. Pomolila sam se Bogu i pročitala Njegove reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Zahvaljujući Božjim rečima, shvatila sam da su sva stvorenja pod Božjom suverenošću. Bez obzira na to koliko je Sotona neobuzdan, ipak je u Božjim rukama. Bez Božjeg dopuštenja, Sotona se ne bi usudio da učini nijedan pogrešan potez. Prisetila sam se kako je, kada je iskušavao Jova, bez Božjeg dopuštenja Sotona mogao da povredi samo njegovo telo, ali se nije usudio da mu oduzme život. U situaciji u kojoj sam se našla, zar ne zavisi isključivo od Boga da li ću biti uhapšena? Bez obzira na to koliko je Sotona neobuzdan i svirep, bez Božje dozvole on neće uspeti, čak i ako velika crvena aždaja pokuša da me uhvati. Ako Bog da pristanak, onda neću moći da pobegnem čak i ako pokušam. Moj život je u Božjim rukama i Sotona ne odlučuje o njemu. Razmišljajući o Božjim rečima, naučila sam nešto o Njegovom autoritetu i suverenosti, i osećala sam se manje uplašeno i mnogo slobodnije. Želela sam da uredim da braća i sestre što pre ponovo počnu da žive svoje crkvene živote. Za to vreme, Vang Sinđing i ja smo se molile i oslanjale na Boga. Smišljale smo kako da stupimo u kontakt sa braćom i sestrama i pružale smo im podršku. Kao rezultat toga oni su postepeno počeli da prisustvuju okupljanjima, da žive svoje crkvene živote i izvršavaju svoje dužnosti najbolje što umeju.

Kasnije me je sestra koja je bila uhapšena pa oslobođena obavestila da su me odali. Policija je već znala da sam starešina i u kom selu živim, i čak su rekli da će narediti da Služba Bezbednosti raspiše poternicu za mnom. Kada sam saznala to, srce mi je skočilo u grlo; osećala sam se strašno zabrinuto i uplašeno. S obzirom na to da je policija već imala mnogo informacija o meni, bilo je verovatno da će me svakog trenutka i na bilo kom mestu uhapsiti. A ako me uhapse, sigurno će me mučiti. Što sam više razmišljala, to sam se više plašila, i nakratko sam podlegla slabosti. Činilo se da je u zemlji velike crvene aždaje verovati u Boga bilo poput hodanju po tankom ledu; na svakom koraku me je čekala smrtna opasnost. Tada sam razmišljala: „Mogu da odem i sakrijem se kod rođaka neko vreme. Kada se ovde situacija smiri, mogu da nastavim sa izvršavanjem svoje dužnosti.” Ali onda sam se prisetila da su neka braća i sestre uplašeni, negativni i slabi i da su im očajnički bili potrebni zalivanje i podrška. Ako bih napustila svoj položaj u ovom presudnom trenutku, zar se ne bih pobunila protiv Boga i povredila Njegova osećanja? Osećala sam se očajno i izmučeno i nisam znala šta da radim, pa sam se pomolila Bogu, tražeći da mi da snagu i veru da nastavim da izvršavam svoju dužnost. Kasnije sam videla ovaj odlomak Božjih reči: „U kontinentalnoj Kini, velika crvena aždaja dosledno i brutalno potiskuje, hapsi i proganja Božje vernike, često ih smeštajući u opasna okruženja. Na primer, da bi priveli vernike, državni organi koriste razne izgovore. Kad god oni otkriju područje u kome boravi neki antihrist, šta je ono prvo na šta taj antihrist pomisli? Ne misli o tome kako da pravilno organizuje posao crkve, već kako da se izbavi iz ove opasne situacije. Kad se crkva suoči sa potiskivanjem i hapšenjima, antihristi se nikada ne bave nadziranjem stvari. Oni ne prave planove za važne crkvene resurse ili osoblje. Umesto toga pronalaze izgovore i razloge kako bi za sebe osigurali bezbedno mesto i s tim završili. (…) Duboko u njihovom srcu, lična bezbednost antihristâ uvek ima prednost. To pitanje u njihovom srcu predmet je njihove neprekidne brige. U sebi razmišljaju: ’Ne smem da upadnem u nevolju. Sebi ne smem da dozvolim da budem taj koga će uhvatiti – moram da preživim. I dalje čekam svoj udeo u božjoj slavi kad delo božje bude završeno. Budem li uhvaćen, ponašaću se kao Juda i sa mnom će biti gotovo. Za mene neće biti dobrog ishoda. Biću kažnjen.’ (…) Nakon što se smeste i osete da im ništa ne može nauditi, da je opasnost prošla, antihristi tada pristupaju obavljanju nekog površnog posla. U svojim planovima, antihristi su prilično pedantni, ali će to zavisiti od toga s kim imaju posla. Oni veoma pažljivo razmišljaju o stvarima koje se tiču njihovih sopstvenih interesa, ali kad je reč o poslu crkve i o njihovim ličnim dužnostima, iskazuju sopstveni sebičluk, ogavnost i odsustvo svake odgovornosti, nemaju ni trunke savesti ni razuma. I upravo su zbog ovih ponašanja svrstani u antihriste” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog je razotkrio da su antihristi naročito sebični, ogavni i da nemaju ljudskosti. Oni brinu samo o sopstvenim interesima i ličnoj sigurnosti i ne pokazuju ni najmanju brigu za crkveni posao. U periodima mira, stvaraju lažan utisak kod ljudi da su strastveni u vezi sa svojim dužnostima, ali na najmanji znak opasnosti ili situcije koja bi mogla ugroziti njihovu ličnu sigurnost, povuku se u svoje ljušture i tu se kriju. Bez obzira na to koliko gubitaka to zadaje crkvenom poslu i braći i sestrama, ove antihriste to uopšte ne zanima. Shvatila sam da se moji postupci ne razlikuju od postupaka antihrista. Kada nije bilo neposredne opasnosti, spolja je izgledalo kao da mogu da trpim i da se dajem u svojoj dužnosti, ali kada bi situacija postala stvarno opasna, ja bih ustuknula, razmišljajući samo o tome da zaštitim sebe i prepustim rizičnu dužnost nekoj drugoj sestri. Pasivno sam posmatrala kako crkveni posao ne napreduje i kako su braća i sestre lišeni crkvenog života. Nisam bila dorasla situaciji i izvršila crkveni posao, i prenula sam se tek kada su me disciplinovali. Kada sam čula da su me odali i da me policija traži, želela sam da napustim svoj položaj, uopšte ne razmatrajući crkveni posao. Prosto sam bila veoma sebična i ogavna! Stvarnost te situacije je razotkrila da sam bila sebična poput antihrista. Kad god sam osećala da sam u opasnosti, želela sam da napustim svoju dužnost i pronađem način da osiguram svoju bezbednost. Ni najmanje nisam bila odana Bogu i Njemu se to gadilo. Shvativši to o sebi, osećala sam kajanje i krivicu. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali upravo kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom. Kroz stradanje ljudi, njihov kov i kroz sve sotonske naravi ljudi u ovoj prljavoj zemlji, Bog čini Svoje delo pročišćenja i osvajanja da bi time stekao slavu i da bi zadobio one koji će svedočiti delima Njegovim. U tome je sav značaj svih žrtava koje je Bog podneo zarad ove grupe ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Razmišljajući o Božjim rečima sam shvatila da je bilo neizbežno kao i predodređeno od Boga da mi vernici koji živimo pod vladavinom KPK-a budemo izloženi progonu i iskušenju. Bog je koristio progon velike crvene aždaje da usavrši našu veru i ljubav. Ali suočena sa opasnom situacijom, nisam tražila Božju nameru, bila sam bojažljiva i uplašena, brinula sam samo za sopstvenu sigurnost i nisam želela čak ni da izvršavam svoju dužnost. Uvidela sam da je moja vera zaista slaba, i umesto da svedočim pred Bogom, postala sam Sotonin predmet ismevanja. Shvativši to, osetila sam snažno kajanje i obavezu i nisam želela da napustim svoj položaj niti da i dalje živim nečastan život. Bila sam spremna da se pokorim Bogu i prepustim u Njegove ruke. Bila sam srećna da pustim da Bog orkestrira da li ću biti uhapšena i da li ću živeti ili umreti. Ako bi me velika crvena aždaja uhapsila, to bi bilo uz Božje dopuštenje, i čak i ako bi to značilo moju smrt, postojano bih svedočila za Njega. Ako me ne bi uhapsili, to bi bilo zahvaljujući Božjoj milosti i zaštiti, i bila bih još određenija u tome da pravilno izvršavam svoju dužnost. Shvativši to, bila sam malo spokojnija, i moja prethodna zabrinutost i strah su iščezli.

Posle toga sam razmišljala o tome zašto razmatram samo sopstvene interese kada se suočim sa opasnošću, umesto da razmatram Božju nameru. Jednog dana sam naišla na odlomak Božjih reči: „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je rezime ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju za svoje dobro; ako nešto ostavljaju i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a kada su Mu odani, to je i dalje zbog toga da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost vrše zato da bi bili blagosiljani. Radi sticanja blagoslova, ljudi ostavljaju sve i u stanju su da podnesu mnoga stradanja. Nema boljeg dokaza da čovek ima sotonsku prirodu. Ljudi čija je narav promenjena nisu takvi; oni osećaju da smisao proizlazi iz života u skladu sa istinom, da biti čovek u osnovi znači pokoravati se Bogu, bojati se Boga i kloniti se zla, da prihvatanje Božjeg poziva predstavlja obavezu koja je savršeno prirodna i opravdana, te da su samo oni koji ispunjavaju dužnosti stvorenog bića dostojni da se nazovu ljudima – a ako nisu u stanju da vole Boga i da Mu uzvrate ljubav, ne mogu se nazvati ljudskim bićima. Oni veruju da je život zarad samoga sebe prazan i besmislen, da ljudi treba da žive da bi udovoljavali Bogu, da bi dobro obavljali svoje dužnosti i da bi živeli smislenim životom, te se stoga oni, čak i u samrtnom času, osećaju zadovoljno i bez trunke kajanja, jer smatraju da nisu uzalud živeli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Zahvaljujući Božjim rečima, uvidela sam da je razlog zašto stalno štitim sebe u opasnim situacijama, želim da napustim svoju dužnost i živim nečasnim životom, bio taj što su mojim razmišljanjem dominirale sotonske filozofije poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Pusti stvari neka teku ako te se lično ne dotiču”, „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi”, i tako dalje. Ove filozofije su postale deo moje prirode, i uvek sam postupala vođena vlastitim interesom, bez obzira na sve. Izdala bih Boga kad god su moji interesi bili ugroženi. Razmišljala sam o tome da, otkako sam došla u ovu crkvu i bila dovedena u opasnu situaciju, uvek sam razmišljala samo o svojoj sigurnosti. Uprkost tome što sam znala da što pre moram da podržim onu braću i sestre kako bi mogli da žive svoj crkveni život, ipak sam se sakrila jer sam se bojala hapšenja i mučenja, prepuštajući svoj posao sestri, bez i najmanjeg razmatranja crkvenog posla i sestrine sigurnosti. Čak i kada sam uvidela da je sestri postalo isuviše teško da radi sama, i da braća i sestre ne mogu da žive svoj crkveni život, i dalje nisam želela da iskoračim i izvršim svoju dužnost. Živela sam shodno Sotoninim filozofijama. Postupala sam sebično i ogavno i nisam imala ni najmanje ljudskosti, savesti ni razboritosti. Bog spašava one koji su Mu odani i pokorni, one koji napuste svoje lične interese i štite crkveni posao u presudnim trenucima; samo takvi ljudi stiču Božje odobravanje. Ali ja sam u presudnim trenucima napustila brod i nisam bila nimalo iskrena prema Bogu. Uvidevši koliko sam sebična i ogavna, čak i kada bih uspela da izbegnem policiju i nastavim sa nečasnim životom, zašto bi onda Bog odlučio da me spasi? Mislila sam kako se, da bi spasio čovečanstvo, Bog ovaplotio u Kini i podneo neverovatno ponižavanje i patnju, suočio se sa ogromnom opasnoću da bi izrazio Svoje reči i radio Svoj posao, trpeo neprekidnu poteru i progon od strane velike crvene aždaje, kao i odbijanje i klevetanje religioznog sveta, ali On nikada nije odustao od toga da nas spasi. Bog je dao sve od Sebe u Svom traganju sa jedinim ciljem da spasi čovečanstvo. Božja suština je toliko nesebična, dobra i lepa. Što se mene tiče, nisam bila nimalo iskrena prema Bogu, i još uvek sam živela shodno Sotonskoj filozofiji i bila sebična, ogavna, podmukla i lažljiva. Samo sam razmatrala sopstvenu sigurnost dok sam izvršavala svoju dužnost i uopšte nisam štitila crkveni posao. Kada se ne bih pokajala, Bog bi me prezirao i isključio me.

U toku svoje duhovne predanosti, pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Oni koji služe Bogu treba da budu prisni sa Bogom, treba da budu ugodni Bogu i sposobni za najdublju odanost Bogu. Bilo da deluješ u privatnom ili javnom okruženju, sposoban si da primaš radost Božju pred Bogom, možeš postojano da stojiš pred Bogom, i bez obzira na to kako se drugi ljudi budu odnosili prema tebi, uvek ćeš hodati onim putem kojim treba i s punom pažnjom se odnositi prema Božjem bremenu. Jedino su takvi ljudi prisni sa Bogom. Oni koji su prisni sa Bogom mogu da Mu služe neposredno zato što su primili veliki Božji nalog i Božje breme, zato što umeju da Božje srce učine svojim, i ponesu Božje breme kao svoje i ne razmišljajući o onome što ih čeka u budućnosti. Čak i kada nemaju očekivanja, i kada nemaju nikakve koristi od toga, oni će bogoljubivim srcem uvek verovati u Boga. Dakle, ovakva vrsta osobe je prisna s Bogom. Oni koji su prisni s Bogom su i Njegovi pouzdanici; samo Božji pouzdanici mogu sa Njim da podele Njegov nemir i Njegove misli, a iako je njihovo telo bolećivo i slabo, u stanju su da podnesu bol i odreknu se onog što vole da bi ugodili Bogu. Bog takvim ljudima daje više bremena, a ono što Bog želi da učini potvrđuje se kroz njihovo svedočanstvo. Samim tim, ti ljudi su Bogu ugodni; oni su sluge Božje koje su u skladu sa Njegovim namerama, i samo takvi ljudi mogu da vladaju zajedno sa Bogom. Upravo onda kad istinski postaneš prisan s Bogom, počećeš da vladaš zajedno sa Bogom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”). Zahvaljujući Božjim rečima, shvatila sam da Bog voli one koji razmatraju Njegove namere i nose Njegovo breme. Bez obzira na to kakva situacija iskrsne, bez obzira koliko veliku patnju podnose, i čak i ako put pred njima izgleda sumorno, oni mogu odustati od onog što vole da bi udovoljili Bogu i ne misliti na sopstvene interese. Samo takvi ljudi su oni koje će Bog na kraju pridobiti. U tom presudnom trenutku, kada su braća i sestre bili uhapšeni, znala sam da treba da razmotrim Božju nameru, podelim Njegov nemir i Njegove misli, zaštitim crkveni posao i ispunim svoje obaveze i dužnosti. Shvativši to, donela sam odluku: bez obzira na opasnosti koje leže preda mnom, dobro ću izvršavati svoju dužnost da bih utešila Božje srce.

Jednog dana sam čula da je starešina iz susedne crkve bio uhapšen. Shvatila sam da crkvene knjige moraju brzo da se prenesu na drugo mesto, inače će završiti u rukama velike crvene aždaje. Stoga sam odmah stupila u kontakt sa sestrom Džang Ji kako bih pomogla da zajedno prenesemo knjige. Kada sam stigla na naše mesto sastanka, žurila je prema meni sa nervoznim izrazom lica i rekla mi da su je pratili. Bilo joj je teško da im konačno umakne i rekla mi je da što pre prenesem knjige. Čuvši to, srce mi je skočilo u grlo i bila sam nervozna i uplašena. Razmišljala sam: „Policija se skriva u tajnosti dok smo mi potpuno razotkriveni. Ako mi policija uđe u trag i uhapse me, sigurno će me prebiti na smrt!” Što sam više razmišljala, to sam se više plašila i želela sam da neko drugi prenese knjige. Ali onda sam se setila da je Džang Ji već odredila vreme kada ćemo se sastati sa braćom i sestrama koji su čuvali knjige i nije bilo vremena da se nađe zamena. Takođe, što je bilo više odlaganja tokom prenosa, to je rizik bio veći. Dok sam se dvoumila, shvatila sam da sam uplašena pa sam u srcu neprestano dozivala Boga da mi da veru i snagu. Upravo tada sam pomislila na odlomak Božjih reči: „Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Oni koji su odani Bogu mogu da razmatraju Njegove namere. Bez obzira na to koliko su okolnosti opasne, oni su u stanju da rizikuju sve kako bi obavili neophodan naknadni posao i ispunili svoje obaveze. Pomislila sam, kako sam tokom svojih godina verovanja, uživala u tolikom zalivanju i snabdevanju Božjim rečima, i da je sada došlo vreme da izvršim svoju dužnost – nisam mogla da izdam svoju savest i stojim postrani dok su interesi crkve bili ugroženi. Bez obzira na to koliko su okolnosti bile opasne, morala sam da nađem način da iznesem te knjige odatle. Nisam mogla da dozvolim da završe u rukama velike crvene aždaje. Setila sam se reči Gospoda Isusa koje kažu: „Ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko radi mene izgubi svoj život, taj će ga spasti” (Luka 9:24). Čak i kada bi me uhapsili i prebili na smrt zbog ispunjavanja dužnosti, to bi imalo smisla i Bog bi to odobrio. Pomislila sam na to kako je Petar bio raspet naglavačke za Boga i nije se brinuo za sopstveni život, snažno i izvanredno svedočeći za Boga. Znala sam da treba da oponašam Petra, da budem odana Bogu bez obzira na situaciju koja iskrsne, i da dobro izvršavam svoju dužnost da utešim Božje srce. Božje reči su mi dale veru i snagu da više ne živim u strahu. Udružila sam se sa ostalom braćom i sestrama, koristeći mudrost da izbegnem policiju, i sa Božjom brigom i zaštitom, uspešno smo preneli knjige. Hvala Bogu!