Bio sam prilično zauzet obavljanjem dužnosti i dugo se nisam suočio s orezivanjem i disciplinovanjem. Pored svojih redovnih duhovnih posvećenosti, jedenja i pijenja reči Božjih i slušanja himni, svakog dana sam prosto obavljao svoju dužnost. Na kraju ne bih izvukao nikakvu pouku niti sam znao kako da izvučem pouke. Svaki dan sam provodio tako, smeteno, i osećao sam prazninu u sebi. Nakon izvesnog vremena, shvatio sam da mi se život uopšte nije razvio i da ni u kom pogledu nije ušao u istinu; sve je ostalo samo na nivou reči i doktrina i to me je veoma mučilo. Jednoga dana sam pročitao Božje reči: „Na kojem osnovu se zasniva nada za spasenje? Zasniva se na tvojoj sposobnosti da stremiš ka istini, razmišljaš o istini i ulažeš trud u istinu u svakoj stvari koja se dogodi. Samo na toj osnovi možeš da razumeš i da primenjuješ istinu kako bi zadobio spasenje. Međutim, ako si posmatrač kad god da se nešto događa – ne daješ nikakve procene niti opise, ne izražavaš lična mišljenja – i nemaš gledište ni o čemu, ili, čak i ako imaš gledište, ne izražavaš ga, niti znaš da li je to gledište ispravno ili pogrešno, već ga samo zaključavaš u svom umu i razmišljaš o njemu, na kraju ipak nećeš zadobiti istinu. Razmisli, to je kao da sediš za velikom gozbom dok trpiš veliku glad. Zar nisi jadan? U Božjem delu, ako veruješ u Boga deset godina, ali si sve to vreme posmatrač, ili ako veruješ 20 ili 30 godina i sve vreme si posmatrač, na kraju će, kada dođe vreme da se odredi tvoj ishod, rezultat koji ti Bog dodeli biti dva boda; tako ćeš biti bezvredna budala i sâm ćeš sebi potpuno uništiti nadu za spasenje i šansu da zadobiješ istinu. Na samom kraju, bićeš etiketiran kao bezvredna budala i ta etiketa će ti s pravom pripasti, zar ne? (Da.) U čemu je tajna da ne postaneš bezvredna budala? (Tajna je da ne budeš posmatrač.) Nemoj biti posmatrač. Veruješ u Boga, pa moraš da iskusiš Božje delo da bi zadobio istinu. Neko bi mogao da pita: ’Znači, Ti želiš da se uključim u sve? Ali ljudi kažu: „Ne komentariši ono što te se ne tiče.”’ Tražiti od tebe da se uključiš znači tražiti od tebe da tragaš za istinom i učiš lekcije iz stvari na koje nailaziš. Na primer, kada naiđeš na određeni tip osobe, moraš da stekneš raspoznavanje kroz njihove manifestacije i dela. Ako oni krše istinu, ti moraš da raspoznaš šta je to što su uradili što krši istinu. Ako drugi kažu da je neki čovek zao, ti moraš da raspoznaš šta je to što je rekao i uradio i kako ispoljava to zlo da bi bio okarakterisan kao zao čovek. Ako drugi kažu da taj čovek ne brani interese Božje kuće i da na njenu štetu pomaže strancima, onda treba da otkriješ šta je to što je taj čovek radio. Ali, nakon što to otkriješ, nije dovoljno samo da znaš te stvari. Takođe moraš da se zapitaš: ’Da li bih ja mogao da uradim takve stvari? Kad me niko ne bi opomenuo, možda bih i ja uradio isto i zar ne bih onda imao isti ishod kao taj čovek? Zar to nije opasno? Srećom, Bog je stvorio ovo okruženje da bi me upozorio na to, što je za mene najbolja zaštita!’ Nakon što razmisliš o tome, shvatiš jednu stvar: ne možeš da slediš put koji takav čovek sledi, ne možeš da budeš takva osoba, moraš sâm sebe da opominješ. Bez obzira na stvari na koje naiđeš, moraš iz njih da naučiš lekcije. Ako postoje stvari koje ne razumeš u potpunosti i za koje u svom srcu osećaš da su čudne, treba da o njima postavljaš pitanja i da ih otkrivaš, kao i da utvrdiš pravo stanje stvari tragajući za istinom. To nije radoznalost; to je ozbiljnost. Biti ozbiljan ne znači otaljavati posao niti slediti gomilu – to je stav preuzimanja odgovornosti, to znači utvrditi probleme i zatim tragati za istinom kako bi ih razrešio i kao rezultat toga imati put primene, sposobnost da postupaš ispravno i osećaj mira i spokoja kada se ponovo suočiš sa istom vrstom situacije. Tvoja ozbiljnost se zasniva na načelu da pokušavaš da razumeš činjenice i pravo stanje stvari, da iz njih zadobiješ istinu i naučiš kako da gledaš na ljude i stvari, a ne da slediš druge i da u svim stvarima ideš linijom manjeg otpora. Samo ako si ozbiljan u svom delovanju možeš da primeniš istinu i da rešavaš stvari na osnovu načela. Oni koji nisu ozbiljni podložni su tome da slede druge ljude i da idu linijom manjeg otpora i zbog toga su skloni kršenju istina-načela” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Božje reči su ljudima ukazale na put stremljenja ka istini, a to je da izvlačimo pouke od ljudi, događaja i stvari s kojima se svakodnevno susrećemo. Bilo da je u pitanju nešto što vidimo, čujemo ili lično iskusimo, treba u tome da tragamo za istinom. Posebno kada vidimo da neko ometa i prekida rad crkve, ne možemo prosto slušati iz radoznalosti i ništa ne preduzeti. Umesto toga, treba aktivno da razumemo specifično ponašanje te osobe, da tragamo za istinom kako bismo zadobili raspoznavanje i da iz toga izvučemo pouke, promišljajući o tome kako da i sami izbegnemo iste greške promišljajući o tome kako da i sami izbegnemo iste greške Samo na taj način možemo razumeti istinu i izvući pouke. Razmišljao sam o tome kako Bog izražava tako mnogo istina i uređuje za nas razne ljude, događaje, stvari i okruženja, da bismo vežbali ulazak u istina-stvarnost. Na primer, pojava zlih ljudi, lažnih starešina i antihrista u crkvi služi tome da vežbamo da vidimo ljude i događaje shodno Božjim rečima. Ali ja nisam bio iskren po pitanju ljudi, događaja i stvari oko sebe. Šta god da se dešavalo, samo sam slušao i potom puštao da prođe. Svakog dana, stalno sam površno pristupao stvarima i moj život se nije razvijao. Kad bih tako nastavio, moj život bi pretrpeo velike gubitke. Promišljajući o tome, osećao sam se vedrije i želeo sam da od sad pa nadalje počnem da primenjujem istinu u skladu s Božjim rečima.

Neočekivano, istog dana, video sam da je sestra Vini iznenada napustila sve radne grupe. Pomislio sam: „Da je nisu smenili?ˮ Razmišljajući o onome o čemu je Bog besedio u zajedništvu, shvatio sam da je On želeo da budemo radoznali o stvarima koje se oko nas dešavaju u svakodnevnom životu, da se uključimo, da tragamo za istinom i da iz njih izvučemo pouke, a ne da budemo samo posmatrači. Zato sam neku braću i sestre pitao zašto je otpuštena. Saznao sam da je bila nadmena i da je volela drugima da čita bukvicu. Otkako je preuzela ulogu nadzornice, kad god bi videla da efikasnost dužnosti braće i sestara opada, pridikovala bi im, ne razlikujući dobro od lošeg. Neka braća i sestre su se plašili kad god je želela da isprati njihov rad i mnogo su se na nju žalili. Kad bi braća i sestre ponudili neke predloge, ona ih ne bi prihvatala, već bi ih oštro prekorevala. Svi su se zbog nje osećali sputano i jedno za drugim su prijavljivali njeno ponašanje. Povrh toga, njena dužnost nije donosila rezultate, pa ju je crkva smenila u skladu s načelima. Iznenadilo me je to što sam čuo o njenom radu. Nisam očekivao da je toliko nadmena da ljudima neosnovano pridikuje, da ih sputava i da direktno utiče na rad crkve na jevanđelju. To što je bila smenjena bila je Božja pravednost. Takođe, to je učinjeno da bi se zaštitio rad crkve i interesi braće i sestara. Potom sam promislio o sebi. Da li sam i ja imao isti problem s pridikovanjem drugima kao i Vini? Prisetio sam se jednog iskustva od pre dve godine. U to vreme sam obavljao dužnost starešine. Kad bi braća i sestre imali poteškoća ili bi bili u lošem stanju, došli bi kod mene na razgovor u zajedništvu i ja bih podelio svoja iskustva u skladu s njihovim stanjem. To je donekle pomagalo braći i sestrama. Sestra Rita, koja je sa mnom sarađivala, često me je molila za savet kad bi naišla na probleme koje nije mogla da razume. Počeo sam da verujem da posedujem neke istina-stvarnosti i da je moja sposobnost da sagledam druge razvijenija nego kod ostalih. Jedan određeni period, Suzana i Tifani nisu sarađivale skladno. Suzana je često prijavljivala probleme koje je Tifani imala, a Tifani je takođe često govorila loše stvari o Suzani. Mislio sam da obe imaju problema i da ne tragaju za istinom i ne promišljaju o sebi. Jednom prilikom, Suzana je opet prijavila da Tifani ne prati načela u obavljanju dužnosti. Ne razumevši stvarnu situaciju, pretpostavio sam da je Suzana opet sitničava i oštro sam joj očitao bukvicu: „Zašto ne promisliš o sebi? Uvek se fokusiraš na druge, držiš se njihovih grešaka i ne puštaš. Vas dve stalno krivite jedna drugu. Zar to nisu samo prepirke? To je prekidanje i ometanje života crkve!ˮ Kasnije sam saznao da je Suzanina pritužba bila opravdana, ali nakon mog „orezivanjaˮ, previše se plašila da prijavi bilo kakvo Tifanino kršenje načela. Na kraju, Tifani je postupila protivno načelima i zbog nje je crkveni rad pretrpeo značajne gubitke. Kad sam uvideo da je moje orezivanje mimo načela samo naštetilo drugima i izazvalo ometanje, shvatio sam da je Vinino smenjivanje bilo takođe opomena i podsetnik za mene. Znao sam da je i moja iskvarena narav u tom pogledu ozbiljna, pa sam se u srcu molio i tražio od Boga da me vodi da razumem istinu i da bolje spoznam sebe, da ne bih naneo još štete braći i sestrama.

Jednog dana sam primetio da sestra Lorna nije napravila mnogo skica i pomislio sam kako je njena efikasnost u izradi dizajna već neko vreme niska. Već sam joj bio dao neke dobre metode i načine, ali njena efikasnost se ipak nije mnogo poboljšala. Učinilo mi se da prosto obavlja svoju dužnost bez preuzimanja tereta i da se ne trudi da se usavrši. Dok sam razmišljao o tome, obuzeo me je bes i želeo sam da joj predočim njene probleme. Međutim, baš kad sam hteo da počnem da je kritikujem, setio sam se da je Vini volela da prekoreva ljude nehajno, zbog čega bi se oni osećali sputano dok obavljaju dužnosti. Pomislio sam: „A šta ako Lorna nije nemarna u svojoj dužnosti već ima drugih poteškoća? Zar se ne bi osetila sputanom kad bih je okrivio bez razumevanja onoga što se dešava? Treba prvo da je pitam o njenoj dužnosti.ˮ Tada sam saznao da je Lorna zaista želela dobro da obavlja dužnost, ali da je zbog svog slabog kova i toga što nije dokučila načela često nailazila na prepreke po pitanju nekih detalja. Nije uspevala prikladno da primeni metode kojima sam je podučio i to je dovelo da njene niske efikasnosti. Zatim sam joj dao neke stvarne smernice na osnovu njenih poteškoća. Kasnije joj se efikasnost poboljšala do određenog nivoa. Kasnije sam pomislio: „Srećom, nisam odmah prekorio Lornu, inače bih je povredio.ˮ Stoga sam tragao za istinom i promišljao o problemima u sebi.

Tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitao sam Božje reči: „Možeš li navesti ljude da shvate istinu i uđu u stvarnost ako samo propovedaš reči i doktrine da bi im održao predavanje i orezivao ih? Ako ono o čemu besediš nije praktično, ako nije ništa drugo do reči i doktrina, onda bez obzira koliko ih orezuješ i držiš im predavanja, biće sve uzalud. Da li misliš da je to što te se ljudi plaše i što rade ono što im kažeš, a ne usuđuju se da prigovore, isto što i razumevanje istine i pokoravanje? To je ogromna greška. Život-ulazak nije tako jednostavan. Neke starešine su poput novog menadžera koji pokušava da ostavi snažan utisak, jer pokušavaju da nametnu svoj novostečeni autoritet Božjim izabranicima da bi im se svi pokorili, misleći da će im to olakšati posao. Ako ti nedostaje istina-stvarnost, tvoj pravi rast će se ubrzo pokazati, tvoje pravo lice razotkriti, i moglo bi se dogoditi da budeš isključen. U nekim administrativnim poslovima, malo orezivanja i discipline je prihvatljivo. Ali ako nisi u stanju da podeliš istinu, na kraju opet nećeš moći da rešavaš probleme, a to će uticati na rezultate rada. Ako, bez obzira na probleme koji se pojavljuju u crkvi, nastaviš da držiš ljudima predavanja i prebacuješ krivicu – ako si stalno zlovoljan – onda će se ta tvoja iskvarena narav razotkriti, i pokazaćes ružnu stranu svoje iskvarenosti. Ako uvek zauzimaš viši status i tako držiš ljudima predavanja onda, kako vreme bude odmicalo, ljudi od tebe neće moći da dobiju vredne uvide u život niti da steknu ikakva praktična znanja, već će prema tebi osećati odbojnost i gađenje. Pored toga, biće nekih ljudi koji će, budući da su bili pod tvojim uticajem zbog nedostatka razboritosti, isto tako držati drugima predavanja i orezivati ih. I oni će se naljutiti i izgubiti živce. Ne samo da nećeš biti u stanju da rešiš probleme ljudi nego ćeš i podstaći njihovu iskvarenu narav. I zar ih tako ne vodiš putem propasti? Zar to nije delo zla? Starešina treba prvensteno da ljude vodi kroz razgovor o istini i pružanju života. Ako uvek zauzimaš viši status i drugima držiš predavanja, da li će oni moći da shvate istinu? Ako provedeš neko vreme radeći na ovaj način, kada te ljudi budu jasno videli onakvim kakav jesi, napustiće te. Da li možeš da dovedeš ljude pred Boga radeći na ovaj način? Naravno da ne možeš. Možeš samo da poremetiš rad crkve i navedeš sve pripadnike Božjeg izabranog naroda da te se gnušaju i odbace te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatio da u svom radu ne možemo prosto nasumice da orezujemo ljude i da im pridikujemo; moramo da uzmemo u obzir pravu pozadinu i stvarnu situaciju. Ako problem uključuje prekidanje i ometanje rada crkve ili nanošenje štete interesima Božje kuće, onda osoba može biti orezana ili smenjena i prebačena na drugu dužnost. Međutim, ako brat ili sestra ne razumeju istina-načela, što vodi do određenih odstupanja i problema u njihovom obavljanju dužnosti, ili ako njihova iskvarena narav dovodi do slabih rezultata u obavljanju dužnosti, onda moramo više razgovarati o istini i pružiti uputstva i pomoć, omogućavajući im da vide svoje probleme i da dobiju put primene. Ako se uvek razljutimo i pridikujemo ljudima bez obzira na situaciju ili pozadinu, to ne samo da neće rešiti njihove prave probleme i poteškoće, već će ih i sputavati i negativno uticati na njihov rad. Na primer, kad sam video da se Lornina efikasnost u obavljanju dužnosti nije povećala i da već duže vreme nije napredovala, pretpostavio sam da se nije dovoljno trudila i iznutra sam otkrio svoju plahovitost i želeo da joj očitam bukvicu. Ali, zapravo, i ona sama je želela dobro da obavlja dužnost; prosto je bila slabog kova i nije potpuno dokučila načela, što je dovelo do niske efikasnosti u njenom radu. Bilo joj je potrebno da joj više pomognem. Da sam ljude orezivao i pridikovao im ne uzimajući u obzir pozadinu niti kov i rast svake osobe, ne samo da ne bih uspeo da im pomognem, već bih ih možda i sputao, zbog čega bi postali negativni i potišteni i nesposobni da svoju dužnost obavljaju valjano. Zar to ne bi bilo prekidanje? Tokom vremena bi me braća i sestre verovatno raspoznali i odbacili. To me je podsetilo na Vini. Kad god bi videla da braća i sestre rade nešto što nije u skladu s njenim željama ili bi napravili neznatne greške u svom radu, ona bi isticala svoj status i pridikovala im, zbog čega bi se osećali sputano, pa su se braća i sestre plašili kad god bi čuli da ona dolazi da im proveri rad. Zbog njenog nasumičnog orezivanja, ozbiljno je prekidala i ometala rad na jevanđelju, što je dovelo do čestih pritužbi i brojnih prijava protiv nje. Na kraju ju je crkva smenila na osnovu načela. To mi je pokazalo da ako se neko ne ponaša u skladu s istinom i pridikuje ljudima shodno sopstvenoj volji, to može da dovede do ozbiljnih posledica.

Ponovo sam promislio: Zašto sam sklon tome da nasumice pridikujem drugima? Šta je glavni razlog koji se krije iza toga? Stoga sam potražio Božje reči povezane s tim i naišao na ovaj odlomak: „Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, što je najgore od svega, čak i prema Bogu snishodljivi i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Ako žele da postignu stanje u kome će imati bogobojažljivo srce, ljudi moraju, pre svega, da razreše svoju nadmenu narav. Što temeljnije razrešiš sopstvenu nadmenu narav, srce će ti u većoj meri biti bogobojažljivo, i tek tada ćeš moći da Mu se pokoriš, da dobiješ istinu i da Ga spoznaš. Pravi su ljudi samo oni koji zadobiju istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitao Božje reči, uvideo sam da moja sklonost tome da nasumice pridikujem ljudima vuče koren iz moje nadmene i uobražene naravi. Zbog te nadmenosti i uobraženosti nisam uspevao racionalno da analiziram prirodu situacija na koje bih nailazio, nisam zaista razumeo pozadinu problema i ljude i događaje sam posmatrao na osnovu sopstvenih iskustava i uobrazilja, previše verujući sopstvenom sudu i nasumice donoseći sud o ljudima i pridikujući im. Promišljajući o vremenu kad sam obavljao dužnost starešine, uvideo sam da sam, zbog toga što sam umeo da razgovaram o istini i rešim neke probleme i što su sestre s kojima sam sarađivao često dolazile kod mene da tragaju za istinom i pričaju o problemima u koje nisu mogle da proniknu, počeo da mislim da je moja sposobnost da sagledam ljude i stvari veća nego kod ostalih. Otuda sam to shvatio kao svoju prednost i postao nadmen. Na primer, kad je Suzana prijavila da postoje problemi s Tifaninim obavljanjem dužnosti, pod normalnim okolnostima, prvo je trebalo da razumem i proverim situaciju, pa onda da razgovaram u zajedništvu u skladu s pravim okolnostima. Međutim, ja sam o situaciji prosudio subjektivno. Videvši da njih dve obično nisu sarađivale skladno i da nisu umele da promišljaju o sebi kad bi se javili problemi, zaključio sam da je Suzaninu prijavu koja se ticala Tifani sigurno izazvala plahovitost i da je prosto bila sitničava, pa sam prekorio Suzanu, ni izdaleka ne pokušavajući da utvrdim ko je tu u pravu a ko ne. Zbog toga, Suzana je postala sputana i kad je kasnije primetila da Tifani krši načela u obavljanju dužnosti, nije se usudila da to prijavi, što je naškodilo interesima crkve. Slično tome, što se tiče Lorninog problema, takođe sam ga detaljno analizirao na osnovu svog iskustva, misleći da je, pošto sam je već savetovao a ona nije napredovala, sigurno u pitanju to da se ne trudi dovoljno oko dužnosti. Zbog svoje nadmene naravi sam je zamalo prekorio, što bi je učinilo sputanom i nespokojnom. To me je navelo da shvatim da je moja nadmena narav previše ozbiljna. Ljude sam tretirao na osnovu sopstvenih uobrazilja, uzimajući svoja merila kao istina-načela – moja nadmenost je bila zaista nerazumna! Kad god se u budućnosti budem suočio s problemima, moram im prići bogobojažljivog srca, prvo odlazeći pred Boga da tragam još više i temeljno shvatajući probleme braće i sestara. Ne mogu više slepo da donosim zaključke ili nasumice da prekorevam ljude na osnovu svoje nadmene naravi, jer to ne samo da obično škodi braći i sestrama, već i prekida i ometa rad crkve i vređa Božju narav. Nakon toga, tragao sam za istinom da bih rešio taj aspekt svoje iskvarene naravi.

Tokom svog traganja, pročitao sam Božje reči: „Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da poseduju makar savest i razum i da s drugima komuniciraju, druže se i sarađuju prema načelima i merilima koja Bog nalaže ljudima. Ovo je najbolji pristup. Time se Bogu može udovoljiti. Dakle, koja su istina-načela koja nalaže Bog? Da ljudi imaju razumevanja prema drugima kada su slabi i negativni, da imaju obzira prema njihovom bolu i poteškoćama, da se zatim raspituju o ovim stvarima, da im ponude pomoć i podršku i čitaju im Božje reči kako bi im pomogli da reše svoje probleme, čime će im omogućiti da razumeju Božje namere i prestanu da budu slabi i čime će ih dovesti pred Boga. Zar ovaj način praktičnog delovanja nije u skladu sa načelima? Praktično delovanje na ovaj način jeste u skladu sa istina-načelima. Naravno, takvi odnosi su još i više u skladu sa istina-načelima. Kad vidiš da ljudi namerno izazivaju ometanja i prekide ili da namerno površno izvršavaju svoju dužnost, ako možeš da im skreneš pažnju na to, da ih prekoriš i da im pomogneš shodno načelima, onda je to u skladu sa istina-načelima. Ako zažmuriš na jedno oko ili opravdavaš njihovo ponašanje i pokrivaš ih, pa čak ideš tako daleko da govoriš lepe stvari da bi ih pohvalio i aplaudirao im, ovakav način interakcije sa ljudima, odnos prema poteškoćama i rešavanju problema su očito u suprotnosti sa istina-načelima i nemaju osnovu u Božjim rečima. Dakle, ovakvi načini interakcije sa ljudima i rešavanja problema su očito neprikladni, a to zaista nije lako otkriti ako ih detaljno ne analizirate i ne razaznate u skladu sa Božjim rečima” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). „Kako Bog postupa sa svakom osobom? Neki ljudi su nezrelog rasta; ili su mladi, ili tek kratko veruju u Boga, ili nisu loši po priroda-suštini, nisu zlonamerni, već su samo malo neuki ili su nedovoljno kvalitetnog kova. Ili su izloženi prekomernim ograničenjima i tek treba da shvate istinu, tek treba da ostvare život-ulazak, pa im je teško da se suzdrže od činjenja budalaština ili gluposti. Ali Bog se ne zadržava na prolaznim budalaštinama ljudi; On gleda samo njihova srca. Ako su rešeni da streme ka istini, onda su u pravu, a kada je to njihov cilj, onda ih Bog promatra, čeka ih i daje im vreme i prilike koje im omogućavaju da uđu. Neće ih Bog otpisati zbog jednog prestupa. To je nešto što ljudi često rade; Bog nikada ne postupa tako s ljudima. Ako Bog ne postupa tako s ljudima, zašto onda ljudi postupaju tako jedni s drugima? Zar to ne pokazuje njihovu iskvarenu narav? Upravo je to njihova iskvarena narav. Moraš da pogledaš kako se Bog odnosi prema neukim i blesavim ljudima, kako se ponaša prema onima sa nezrelim rastom, kako se ophodi prema normalnim otkrićima iskvarene naravi čovečanstva i kako se ophodi prema onima koji su zlonamerni. Bog se prema različitim ljudima ophodi na različite načine, a takođe ima i razne načine da upravlja različitim stanjima različitih ljudi. Moraš da shvatiš te istine. Kada ih jednom shvatiš, tada ćeš umeti da doživiš stvari i da se principijelno ophodiš prema ljudima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da svaka osoba ima različit kov i rast, kao i da se pozadina i okolnosti u kojima se u određenom trenutku nalaze takođe razlikuju. Baš kao i njihova stanja i poteškoće. Mada svi imaju probleme i odstupanja u obavljanju dužnosti, priroda tih problema je drugačija. Neki, koji tek počinju da praktikuju obavljanje dužnosti, možda se muče zbog nepoznavanja profesionalnih veština, i u takvim slučajevima, treba da ponudimo pomoć i razgovaramo u zajedništvu s ljubavlju, vodeći ih da razumeju Božje namere da bi imali put primene tokom obavljanja dužnosti. Što se tiče drugih, ako razumeju istinu ali je ne primenjuju, stalno su površni i prekidaju i ometaju rad crkve, onda im je potrebno orezivanje. Ako je priroda ozbiljna, možda je neophodno promeniti im dužnost ili ih smeniti u skladu s načelima. U Božjoj kući postoje načela ponašanja prema ljudima; to zavisi od njihovih okolnosti i ne može se uopštavati. Međutim, u svom odnosu prema braći i sestrama, meni je često nedostajalo načela, jer sam donosio zaključke i prekorevao ih shodno svojoj nadmenoj naravi, što je bilo krajnje nerazumno! Što se tiče sestre Suzane, iako je prema Tifani imala predrasuda, trebalo je prvo da proverim da li je njena prijava o tome da Tifani krši načela u svojoj dužnosti istina ili ne. Da sam tu situaciju posmatrao prosto kao sitničavost, bez razumevanja, to ne samo da ne bi pomoglo Suzani već bi joj i naškodilo i sputalo je. Slično tome, iako je efikasnost sestre Lorne u obavljanju dužnosti bila niska, trebalo je da razumem da li je to zbog nedostatka kova ili zato što je bila površna i ravnodušna u obavljanju dužnosti. Prvo moram sve jasno da razumem i onda da postupim u skladu s načelima. Puko osuđivanje na osnovu spoljašnosti i brzopleto donošenje zaključaka ne samo da ne pomaže drugima, već može dovesti do toga da postanu još negativniji i pasivniji. Sad kad razumem neka načela o ponašanju prema ljudima, moram u budućnosti da primenjujem ponašanje prema braći i sestrama u skladu s Božjim rečima.

U poslednje vreme, mada se nisam suočio s bilo kakvim orezivanjem, promišljanje o Vininoj grešci me je navelo da shvatim sopstvenu sklonost ka nasumičnom prekorevanju drugih. Uvideo sam da je to uzrokovano prevlašću moje nadmene naravi i takođe sam naučio načela ponašanja prema braći i sestrama, ostvarivši neke dobitke. Sad vidim da je traganje za istinom i izvlačenje pouka iz svakodnevnih situacija zaista suštinsko. Uvideo sam da ako želimo da razumemo istinu i rastemo u životu, ne moramo da čekamo ozbiljnija orezivanja, kušnje ili oplemenjivanja da bismo nešto zadobili. Ključ leži u tome da počnemo od ljudi, događaja i stvari oko sebe. Bilo to ono što vidimo, čujemo ili lično doživljavamo, treba u to da se uključimo srcem koje traga za istinom. Potom treba da tragamo za odgovarajućim Božjim rečima i da naučimo da posmatramo ljude i stvari, da se držimo i ponašamo u skladu s istinom. Na taj način, naš život može da nastavi da se razvija.