Te godine sam napunio 46 godina i prihvatio sam delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Iz Božjih reči sam naučio da je ovo poslednja faza Božjeg dela da spasi ljude, da će, na kraju, Bog odvesti u novo doba one koje je spasao. Bio sam posebno uzbuđen, odrekao sam se sebe, davao sebe i obavljao svoju dužnost sa sto puta više vere. Tada sam bio prilično mlad, imao sam mnogo energije, i kada sam izvršavao svoju dužnost sa mladom braćom i sestrama, uopšte nisam sebe doživljavao kao starca. Pevao sam i plesao, bio pun života, a ponekad bih vozio bicikl po skoro 100 km kako bih širio jevanđelje i nisam se umarao. Mislio sam da ako se tako dajem za Boga i izvršavam svoju dužnost da će to sigurno dovesti do toga da budem spasen kada se Božje delo okonča. Kada sam imao 65 godina, dobio sam tinitus u jednom uhu i ono mi je često zujalo. Kada se to pojavilo, nisam obraćao pažnju i mislio sam da će vremenom biti bolje. Ali vremenom je problem postajao sve ozbiljniji; ponekad nisam mogao da jasno čujem šta drugi ljudi govore, a kada je stanje postalo ozbiljno, imao sam vrtoglavice. Kada sam otišao u bolnicu da me pregledaju, doktor je rekao da nema ništa od mog uha i da mu nema leka. U tom trenutku sam se osećao veoma negativno, misleći: „Gotov sam. Na ovo uho sam gluv i ne mogu jasno da čujem druge ljude, što će uticati na moje obavljanje dužnosti. Od kakve ću ja, onda, biti koristi u Božjoj kući? Ako ne mogu da izvršavam svoju dužnost, da li ću imati ikakve nade da dostignem spasenje? Da li će za gluvu i dalekovidu osobu poput mene biti mesta u carstvu?“ Što sam više razmišljao o tome, to sam postajao negativniji. Molio sam se Bogu i zamolio Ga da me izbavi iz mog negativnog stanja.

Jednog dana sam pročitao sledeće u Božjim rečima: „Svi oni koji su voljni da budu usavršeni imaju priliku da budu usavršeni, tako da svi moraju da se opuste: svi ćete u budućnosti stići na odredište. Međutim, ako nisi voljan da budeš usavršen i nisi voljan da zakoračiš u divno carstvo, onda je to tvoj lični problem. (…) Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da tragaš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da si u stanju da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih vežbi od ove tri stvari. Na kraju, od čoveka se zahteva da postigne ove tri stvari, koje ako postigne, onda će biti usavršen. Međutim, iznad svega, moraš istinski da tragaš, moraš da budeš aktivan i da napreduješ a ne da budeš pasivan u tom pogledu“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta“). Iz Božjih reči uvideo sam Božju pravednost. Bog svakome daje priliku da dostigne spasenje i da bude usavršen. On ne spasava ljude vodeći se njihovim godinama niti ih usavršava na osnovu broja dužnosti koje su ispunili; umesto toga, On od ljudi zahteva da obavljaju dužnosti na osnovu svojih mogućnosti, da streme istini, da Mu budu odani i pokorni i da imaju bogobojažljivo srce – čime će osvojiti Božje odobravanje. Bez obzira na godine ili dužnost koju izvršavamo, Bog zahteva našu odanost i pokornost. Nisam razumeo Božju nameru i verovao sam da, pošto sam bio star, nagluv i što nisam mogao da izvršavam nikakvu dužnost, da ću izgubiti svaku nadu za dostizanjem spasenja – to su bile moje predstave i uobrazilja. Bog kaže da bi stariji ljudi trebalo da budu usaglašeni sa zahtevima za starije. Iako sam star i nagluv, i dalje mogu onim drugim uhom da slušam Božje reči; ako ne mogu da izvršavam neku važnu dužnost, onda mogu da izvršavam neku lakšu za koju sam sposoban. Kasnije sam širio jevanđelje zajedno sa braćom i sestrama iz crkve i bio sam prilično srećan.

U martu 2023, imao sam saobraćajnu nesreću i slomio sam levu nogu. Dok sam se oporavljao kod kuće, živeo sam u neprekidnom stanju uznemirenosti: imao sam skoro 70 godina, a moje zdravlje je već bilo loše, bez sluha sam već ostao, vid mi se pogoršavao. Sada, sa slomljenom nogom, šta sam mogao da radim u budućnosti? Prvobitno sam želeo da širim jevanđelje i pokažem svoju odanost i pripremao sam se da činim dobra dela. Nisam mogao ni da zamislim da ću slomiti nogu i da će to ko zna kada zarasti. Ako ne budem mogao da izvršavam svoju dužnost ubuduće, da li ću i dalje imati nadu za spasenjem? Što sam više razmišljao o tome, to sam postajao tužniji i počeo sam sa pritužbama, iako to nisam želeo: „Od kada verujem u Gospoda, davao sam se strastveno. Nakon što sam prihvatio Božje delo u poslednjim danima, čak sam i zatvorio svoj restoran kako bih mogao da izvršavam svoju dužnost. U nekoliko navrata sam bio zamalo uhapšen i nisam mogao da se vratim kući. Tokom više od 20 godina, jurio sam na sve strane i mnogo sam se naprezao. Mislio sam da ću primiti spasenje ako tako nastavim, ali nisam očekivao da neću biti u stanju ni da izvršavam svoju dužnost sada kada je Božje delo skoro okončano. Da li i dalje imam priliku da primim spasenje? Da sam 10 ili 20 godina mlađi, mogao bih duže da izvršavam svoju dužnost i imao bih neku nadu za spasenjem. Zašto sam rođen tada kada sam rođen? Sada sam svake godine sve stariji i moje telo više ne želi da se kreće. Kakvu nadu ću imati u budućnosti?“ Kada sam video mladu braću i sestre kako pevaju i plešu na snimcima, bio sam posebno zavidan: „Ova braća i sestra su zaista rođeni u pravoj dekadi, mladi su, njihova snaga raste i imaju dobro pamćenje, brzo uče i mogu da izvršavaju mnogo dužnosti. Sada je presudan trenutak za Boga da usavrši ljude, a kada Božje delo bude okončano, ovi mladi ljudi će svakako moći da dostignu spasenje i prežive. Da sam ja rođen 80-ih ili 90-ih, to bi bilo na vreme. Zašto sam morao da se rodim 50-ih? Božje delo je skoro okončano, ali ja sam star i ne mogu da izvršavam svoju dužnost. Kakvu nadu za spasenje ja imam? Verovatno ću uskoro umreti.“ Tokom tog perioda, bio sam posebno negativan i kada sam razmišljao o tome, moje srce se slamalo i suze su mi tekle. Posmatrao sam nevernike u svojoj porodici zaokupljene jelom, pićem i zabavljanjem; pokušavali su da me usreće, ali ja uopšte nisam mogao da se oraspoložim. Mislio sam da za mene u ovom životu nema nade. Iako sam svaki dan čitao Božje reči, otaljavao sam obaveze i moja molitva je takođe bila ritualna, pa sam osetio da mi se srce mnogo udaljilo od Boga. Shvatio sam da je moje stanje bilo pogrešno, pa sam se molio Bogu i zamolio Ga da me izbavi iz tog negativnog stanja.

Jednog dana, pročitao sam pasus Božjih reči koji me je neverovatno pogodio. Svemogući Bog kaže: „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da tragam za istinom, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ Kada razmišljaju o ovim stvarima, uzrujavaju se pri pomisli: ’Kako to da sam tek u ovim godinama počeo da verujem u Boga? Zašto nisam poput onih koji su u svojim dvadesetim ili tridesetim, ili makar poput onih koji su u petoj ili šestoj deceniji života? Kako to da sam na Božje delo naišao tek sada kada sam toliko star? Ne može se reći da imam lošu sudbinu; makar sam se sada susreo sa Božjim delom. Moja sudbina je dobra i Bog je ljubazan prema meni! Samo zbog jedne stvari nisam srećan, a to je moja duboka starost. Pamćenje mi nije najbolje, baš kao ni zdravlje, ali imam nepokolebljivu unutrašnju rešenost. Stvar je u tome da me telo izdaje, pa postajem pospan dok slušam druge tokom okupljanja. Ponekad zatvorim oči da se pomolim i onda zaspim, a misli mi odlutaju dok čitam Božje reči. Nakon kraćeg čitanja postanem pospan i zadremam, a te reči mi ne dopiru do mozga. Šta mogu da učinim? Uz ove stvarne poteškoće, jesam li i dalje u stanju da tragam za istinom i da je shvatim? Ako nisam u stanju i ako ne mogu praktično da postupam u skladu sa istina-načelima, neće li sva moja vera biti uzaludna? Zar neću propustiti da postignem spasenje? Šta mogu da učinim? Toliko sam zabrinut! (…)’ (…) Posmatraju mlade ljude koji mogu da jedu i piju, da trče i skaču, i prema njima osećaju zavist. I što više viđaju mlade ljude kako rade sve te stvari, osećaju se sve uznemirenije, razmišljajući: ’Želim da dobro obavljam svoju dužnost, da tragam za istinom i da je shvatim. Želim i da primenjujem istinu, pa zašto je to tako teško? Previše sam star i beskoristan! Zar Bog ne želi ljude koji su stari? Jesu li stari ljudi zaista beskorisni? Zar mi ne možemo da dostignemo spasenje?’ Ma koliko da razmišljaju o tome, tužni su i ne mogu da se osećaju srećno. Ne žele da propuste tako divno vreme i tako odličnu priliku, a ipak ne mogu da se, poput mladih ljudi, svim srcem i dušom daju i da obavljaju svoju dužnost. Zbog svoje starosti, ovi stariji ljudi zapadaju u duboku uznemirenost, strepnju i zabrinutost. I svaki put kada naiđu na neku poteškoću, smetnju, nedaću ili prepreku, svaljuju krivicu na svoju starost, čak preziru sebe i prema sebi nemaju nimalo simpatija. Svejedno, stvari ostaju bezuspešne, nema rešenja i za njih nema puta napred. Da li je moguće da za njih zaista nema puta napred? Postoji li ikakvo rešenje? (I stariji ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima.) Prihvatljivo je da stariji ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima, zar ne? Je li moguće da, zbog svojih godina, stariji ljudi više ne mogu da tragaju za istinom? Zar nisu u stanju da shvate istinu? (Jesu, u stanju su.) Mogu li stariji ljudi da shvate istinu? Shvataju je donekle, a čak ni mladi ne mogu da je shvate u potpunosti. Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Jesu li u pravu? (Nisu.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i saznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne smeju stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što se osećaju loše i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike. Na šta mislim kada kažem da među njima nema nikakve razlike? Nezavisno od toga da li je neko star ili mlad, njegova iskvarena narav je ista, njegovi stavovi i gledišta o najrazličitijim stvarima su isti, baš kao što su isti i njegovi uglovi posmatranja i stanovišta o najrazličitijim stvarima. (…) Dakle, nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da tragaju za istinom – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i izopačene stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako ste možda već u godinama i fizički ste relativno stari, i dalje bi trebalo da imate mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav. Ako je neko u osmoj deceniji života, a ne može da shvati istinu, onda to pokazuje da je premali rastom i da nije dorastao zadatku. Prema tome, godine života su nebitne kada je reč o istini“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (3)“). Bog zna da će se stariji ljudi naći u ovom stanju, pa je zato izrazio ove reči da im pokaže put primene. Time se pokazuje koliko Bog voli ljude. Video sam da Bog proučava ljudsko srce i da Božje reči govore o mom stanju. Kada sam video kako su vispreni umovi mlade braće i sestara, koliko im je snaga porasla, kako mogu da izvrše svaku dužnost u Božjoj kući, doboko u sebi osetio sam zavist, mislio sam da su oni došli u pravo vreme da Bog usavrši ljude, dok u mojim godinama, sa mojim lošim vidom i slabim pamćenjem, nisam mogao da se setim šta sam pročitao u Božjim rečima. Posebno sada kada mi je noga slomljena i kada nisam mogao da izvršavam svoju dužnost, mislio sam da u mom životu više nema nade i da se moje šanse da budem spasen smanjuju. Zato sam često živeo u negativnom stanju i bio pesimističan i beznadežan. Božje reči su mi ukazale na put primene: nije tačno da kada ljudi ostare i ne mogu da izvršavaju svoju dužnost više ne postoji put kojim mogu da koračaju. Ako su stari i ne mogu da idu i izvršavaju svoju dužnost, oni i dalje mogu da streme istini i razrešavaju svoju iskvarenu narav. Kao onda kada se ja nisam pokorio starosti, nego sam silom držao korak sa mladim ljudima – to je bila moja nadmena narav. Takođe, stalno sam mislio da kada ostarim neću moći da izvršavam važne dužnosti, pa sam brinuo da neću biti spasen. Stalno sam nešto zahtevao od Boga i nisam mogao da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenju – to je takođe bila moja iskvarena narav. Takođe, dok sam izvršavao svoju dužnost, neprekidno sam stremio ugledu i statusu i želeo sam da mi se ljudi dive. Trebalo je da razmislim o tim iskvarenim naravima i da ih spoznam, tragajući za istinom kako bih ih razrešio. Osim toga, nakon što sam toliko godina verovao u Boga, imao sam neko iskustvo i znanje u vezi sa Božjim rečima. Iako nisam mogao da idem i izvršavam svoju dužnost, mogao sam da ostanem kod kuće i pišem iskustvene članke kako bih svedočio o Bogu. Zar ne bi i to bilo neka vrsta izvršavanja dužnosti? Štaviše, iako mladi ljudi imaju dobro pamćenje i brzo razmišljaju, reaguju i deluju, to ne znači da oni nemaju iskvarenu narav. Poput starijih ljudi, i oni moraju da iskuse sud i grdnju Božjih reči. Iako sam bio star, i dalje mi je narav bila mnogo iskvarena i morao sam da tragam za istinom kako bih je razrešio. Trebalo je da uradim sve to.

Čitao sam još Božjih reči: „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“). „U trenutnom toku, svi oni koji istinski vole Boga imaju priliku da od Njega budu usavršeni. Bilo da su mladi ili stari, sve dok imaju srce koje Mu se pokorava i koje Ga se plaši, od Njega mogu da budu usavršeni. Bog ljude usavršava prema njihovim različitim dužnostima. Sve dok ulažeš svu svoju snagu i pokoravaš se Božjem delu, od Njega možeš biti usavršen. Trenutno, niko od vas nije savršen. Ponekad ste u stanju da obavljate jednu vrstu dužnosti, a ponekad možete da obavljate dve. Ukoliko pružate svoj maksimum da se dajete za Boga, na kraju ćete od Njega biti usavršeni“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O svima koji obavljaju svoju dužnost“). Iz Božjih reči sam shvatio da Bog ne usavršava ljude vodeći se njihovim godinama ili time koliko su patili, već na osnovu toga da li poseduju istinu i da li im se život-narav promenila. Nekada sam stalno verovao da snaga mladih ljudi raste i da su brzog uma, da brzo prihvataju nove stvari i da mogu da izvršavaju mnogo dužnosti u Božjoj kući – takve osobe mogu biti spasene. Pogotovo kada sam video da je mnogo mladih ljudi bilo unapređeno, mislio sam da stariji ljudi nisu korisni u Božjoj kući, da ih Bog ne želi i da nemaju nade za spasenje. Posmatrao sam Božju kuću kao fabriku za svet nevernika i verovao sam da će mladi ljudi ostati, ali da stariji i beskorisni ljudi neće biti poželjni – tako sam ja pogrešno razumeo Boga i to je bilo bogohuljenje protiv Njega. Zapravo, Božja kuća unapređuje ljude zbog potreba dela jevanđelja, a svako delo zahteva da razni stručnjaci sarađuju na njemu, ali to uopšte ne znači da Bog ne želi ljude kada ostare, a svakako ne znači da oni nemaju nikakvu nadu za spasenje. U Božjim očima, nije važno da li je neko mlad ili star, svi su jednaki – radi se samo o tome da se godine razlikuju i da njihova fizička stanja nisu ista, ali Bog zahteva da svi ljudi zakorače u istinu, bez razlike. Video sam da je Bog pravedan, On ne ocenjuje ljude na osnovu godina, već na osnovu toga da li mogu da streme istini i da li mogu da je zadobiju. Ako čovek ne stremi istini i ako nema načela u načinu na koji obavlja stvari, čak iako je mlad i ima kov i izvršava važnu dužnost, on se i dalje opire Bogu. Iako sam star i ne mogu da izvršim nijednu važnu dužnost, ipak i dalje mogu da razumem Božje reči i moj um i razum su i dalje normalni, tako da bi trebalo da stremim istini i cenim svaki dan što sam živ, kako bi to što radim urodilo plodom.

Kasnije sam naišao na još jedan pasus Božjih reči: „Ko od vas u ovom trenutku obavlja svoju dužnost u Božjoj kući pukom slučajnošću? Kakva god bila vaša prošlost pre nego što ste došli da obavljate svoju dužnost, ništa se od toga nije desilo slučajno. Ova dužnost se ne može obavljati tako što ćete samo nasumice pronaći nekoliko vernika; to je nešto što je Bog predodredio pre početka vremena. Šta to znači da je nešto predodređeno? Šta to konkretno znači? To znači da je Bog, u Svom celokupnom planu upravljanja, odavno planirao koliko puta ćeš biti na zemlji, sa kakvim poreklom i u kojoj porodici ćeš se roditi tokom poslednjih dana, u kakvim okolnostima će tvoja porodica živeti, da li ćeš biti muškarac ili žena, šta će ti biti jače strane, koji nivo obrazovanja ćeš imati, koliko jasno ćeš se izražavati, kakvog ćeš biti kova i kako ćeš izgledati. On je isplanirao u kom ćeš dobu doći u Božju kuću i početi da obavljaš svoju dužnost, kao i kada ćeš koju dužnost obavljati. Bog je još ranije predodredio svaki tvoj korak. Dok još nisi bio rođen i prilikom tvojih dolazaka na zemlju u prethodnim životima, Bog je već uredio koju dužnost ćeš obavljati u ovoj završnoj fazi dela. To nikako nije šala! Činjenica da ovde možeš da slušaš propoved predodređena je od strane Boga. To ne bi trebalo olako uzimati!“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatio da je Bog odredio koje godine ću se roditi i kada ću početi da verujem u Njega. Što se tiče toga da li ću kasnije moći da izvršavam svoju dužnost i koju vrstu odredišta i sudbine ću imati, to je sve u Božjim rukama. Stalno sam se žalio da sam rođen u pogrešnoj dekadi – uopšte nisam bio pokoran, bio sam previše nadmen i nerazuman. Rođen sam 50-ih, ali činjenica da sam stigao baš u vreme kada se Bog pojavio i obavio delo u poslednjim danima, da sam imao dovoljno sreće da čujem Božje reči i vidim Njegovu pojavu i da prihvatim Njegovo zalivanje i pastirstvo, sledeći Boga toliko godina do danas – to već govori o Božjoj ogromnoj blagodati i oduševljenju prema meni. Što se tiče onih nevernika koji su moji vršnjaci: oni su ceo svoj život proživeli a da nisu znali zašto su došli na ovu planetu niti zašto ljudi moraju da žive. Tokom celog svog života znali su samo da zarađuju, takmiče se sa drugima i uživaju u telesnom – mučili su se u svom grehu. A ja sam mogao da stupim pred Boga i razumem neke istine, mogao sam da spoznam zašto ljudi žive, kakav život je vredan i da spoznam da Bog kontroliše ljudsku sudbinu, kao i dužnost koju bi ljudi trebalo da izvršavaju, odredište ljudskog roda, itd. Bog mi je podario tako ogromnu blagodat i blagoslove, a ja ipak nisam bio zadovoljan. Čak sam se žalio zašto mi Bog nije dozvolio da se rodim 80-ih ili 90-ih. Pokušavao sam da urazumim Boga i svađao sam se s Njim. Zaista nisam imao nimalo ljudskosti! Bog je u meni uradio toliko toga, orkestrirao je ljude, događaje i stvari kako bih ih ja iskusio, a svaki put kada sam se osećao negativno, Bog bi uredio da braća i sestre razgovaraju sa mnom, iznova me je prosvećivao i vodio kroz Svoje reči i naveo me da razumem Njegove namere i izađem iz negativnosti – zar to sve nije Božja ljubav? Kada sam razmišljao o svemu tome, osećao sam grižu savesti i verovao sam da zaista nemam savest. Tako da sam se molio Bogu, govoreći sledeće: „Bože, nisam cenio Tvoju dobrotu. Ti si se prema meni odnosio sa blagodaću, a ja sam te ipak stalno pogrešno razumeo. Sada kada mi je noga slomljena, konačno sam razmislio; u suprotnom, i dalje bih mislio da blagoslove jedino mogu da primim ako jurim naokolo i širim jevanđelje, dok živim u svojim predstavama, nesvesno Ti se opirući. Šta god da uradiš u budućnosti, kakav god da bude moj ishod, to je Tvoja pravednost – pokoravam se Tvojoj suverenosti.“ Kada sam razumeo Božje namere, moje stanje se donekle promenilo na bolje. Kasnije sam vežbao pisanje članaka kod kuće i smirio svoje srce pred Bogom, uvežbajući da razmišljam o sebi.

Nekoliko meseci kasnije, noga mi se postepeno oporavila, mogao sam ponovo da hodam i preuzmem svoju dužnost. Dok sam izvršavao svoju dužnost, takođe sam stavio akcenat na traganje za istinom i razrešavanje svoje iskvarene naravi i više se nisam osećao sputanim niti ograničenim svojim godinama. Mogao sam da se prema stvarima odnosim na ispravan način. Tokom prethodnih godina, stalno sam se osećao sputanim svojim godinama. Da nije bilo Božjih reči da me usmeravaju, nikada ne bih izašao iz toga. Božje reči su bile te koje su učinile da težak kamen padne sa mog srca, tako da više nisam brinuo niti strepeo da li ću biti spasen ili da li ću primiti dobar ishod zbog svojih godina. Moje srce je pronašlo slobodu i otpuštanje.