U aprilu 2023. izabrana sam za starešinu grupe za zalivanje. Pošto se polako povećavao broj pridošlica, trebalo je i da pregledam ukupan rad grupe. Činilo mi se kao da mi jedan dan nije bio dovoljan za sve to. Ponekad, kada sam proveravala rad braće i sestara, provodila bih manje vremena u zalivanju pridošlica, a ponekad, kad bi mi prioritet bio zalivanje pridošlica, ne bih dovoljno detaljno pregledala rad grupe. Nikada nisam mogla da izbalansiram sve zadatke. Zbog ove situacije sam bila uznemirena i bojala sam se da će mi nadređena reći da moja radna sposobnost nije dobra i da sam slabog kova. Posebno sam se pribojavala da će moju dužnost nadređene u grupi preneti na drugog i da u budućnosti više neću imati šanse da obavljam neku sličnu dužnost. Neka braća i sestre koje sam upoznala u prošlosti postali su starešine, a neki su postali nadzornici. Ja sam bila samo nadređena u grupi i pretila je opasnost da mi se to oduzme. Osećala sam se nekako nezadovoljno. Hoću li stvarno biti ovako prosečna celog života? Zar stvarno nisam imal kov jednog starešine ili nadzornika? Setila sam se da su braća i sestre pričali o tome kako planiranje vremena može značajno da poboljša efikasnost u obavljanju dužnosti i u srcu mi je zasijao zračak nade. Zar ne bih i ja mogla da koristim ovu metodu i poboljšam svoju radnu sposobnost? Štaviše, kada bih istrpela patnju i platila cenu u svojoj dužnosti, zar Bog ne bi pokazao naklonost prema meni i poboljšao moj kov i moju radnu sposobnost? Razmišljajući o ovome, požurila sam da to sprovedem u delo. Svakog dana sam ispisivala svoj raspored, beležila koji posao obavljam u kom satu i davala sam sve od sebe da maksimalno iskoristim svoje vreme. Posle nekog vremena, nakon napornog rada, nisam videla posebno poboljšanje u rezultatima na mojoj dužnosti. Tada sam baš bila uznemirena; zašto nisam mogla da se poboljšam? Zašto je Bog bio naklonjen drugoj braći i drugim sestrama i dao im dobar kov, kvalifikujući ih time za dužnosti poput starešine i nadzornika? Što se mene tiče, ja sam dugo radila naporno i samo to što sam bila nadređena u grupi mi je već bilo veoma naporno. Zar Bog zaista nije imao naklonosti prema meni? Posebno kada bi iskrsli problemi ili kada bi rezultati na mojoj dužnosti bili loši, osećala sam se još potištenije i negativnije. Spekulisala sam da će me vrlo brzo smeniti. U nekom trenutku je moj nadzornik saznao za moje stanje i rekao mi je: „Teret koji nosiš na srcu je preveliki. Tvoj kov i tvoja radna sposobnost se ne mogu porediti sa dobrim kovom ostalih braće i sestara, ali ti imaš svoje jake strane, kao na primer, kad naiđeš na probleme i poteškoće na dužnosti, ti si u stanju da se potpuno otvoriš i tragaš. Takođe možeš da pomogneš svakome kada se radi o život-ulasku. Sve što treba da uradiš jeste da daš potpunu slobodu svojim sposobnostima i da dobro obavljaš svoju dužnost.” Da, smatrala sam da sam vodila iscrpljujući život i da sam na sebe navlačila veliki bespotreban pritisak.

Jednog dana, pročitala sam Božje reči. „Ti smatraš da to što si više u stanju da transcendiraš, nadilazeći opseg svog kova i sopstvenih sposobnosti, dokazuje kako je to sve više delo Božje; da ako tvoja iskrenost i volja da sarađuješ postaju sve jači, to onda znači da Bog sve više i više u tebi dela, te da su tvoj kov i tvoje sposobnosti sve veći i veći. Zar to nisu predstava i uobrazilja koje ljudi imaju? (Jesu.) Da li ste posebno skloni da razmišljate na ovaj način? (Da.) Koji je ishod takvog razmišljanja? Zar nije uvek neuspeh i odsustvo materijalizacije? Neki ljudi su čak negativni i kažu: ’Bogu sam dao svoju najveću iskrenost, zašto mi Bog ne podari bolji kov? Zašto mi Bog ne dȃ uzvišene sposobnosti? Zašto sam i dalje slab? Kov mi se nije poboljšao, ništa ne vidim jasno i postajem zbunjen kad naiđem na složene stvari. Tako je bilo ranije, zašto je i sada još uvek isto? Osim toga, u mom obavljanju dužnosti i mom rešavanju problema, zašto nikad ne mogu da prevaziđem svoje telo? Shvatam neke doktrine, ali stvari i dalje vidim nejasno, a kad je reč o rešavanju stvari, još uvek sam neodlučan. I dalje nisam dobar kao oni koji su dobrog kova; i moja sposobnost da izvršavam posao je loša, a moje obavljanje dužnosti je neefikasno. Kov mi se nimalo nije poboljšao! Šta se događa? Da li je moguće da je moja iskrenost prema Bogu nedovoljna? Ili me Bog ne voli? Šta mi nedostaje?’ Neki ljudi traže razne razloge i isprobali su brojne pristupe da promene ovu činjenicu, na primer da slušaju više propovedi, da upamte više Božjih reči, napišu više beležaka duhovnih posvećenosti, kao i da više slušaju ljude kako besede o istini i da više tragaju, ali je konačan rezultat i dalje razočaravajuć. Kov i sposobnost da izvršavaju posao isti su im kao i ranije, i nema nikakvog poboljšanja čak ni posle tri do pet godina vere u Boga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (2)”). „Ako stalno smatraš da je svrha Božjeg delanja i govora radi opskrbljivanja ljudi istinom u tome da promeni sve ove urođene osobine ljudi i misliš da se tek onda neko može smatrati potpuno preporođenom, istinski novom osobom o kojoj Bog govori, onda si u velikoj zabludi. Ovo su ljudska predstava i uobrazilja. Nakon što to shvatiš, treba da otpustiš takve predstave, uobrazilje, nagađanja ili osećanja. Odnosno, u procesu stremljenja ka istini, ne treba uvek da se oslanjaš na osećanja ili nagađanja da bi rezimirao sledeće stvari: ’Da li mi se kov poboljšao? Jesu li se moje urođene osobine promenile? Da li mi je ličnost i dalje loša kao pre? Da li su se promenile moje životne navike?’ Ne razmišljaj o tome; takvo razmišljanje je uzaludno, jer to nisu aspekti koje Bog namerava da promeni i Božje reči i delo nikad nisu ciljali na ove stvari. Božje delo nikada nije imalo za cilj da promeni kov ljudi, urođene osobine, ličnost i tome slično, niti je Bog govorio kako bi promenio ove ljudske aspekte. Drugim rečima, Božje delo opskrbljuje ljude istinom na osnovu njihovih prvobitnih stanja, sa ciljem da ljude navede da shvate istinu i da zatim istinu prihvate i pokore joj se. Bez obzira na to kakav kov imaš i bez obzira kakve urođene osobine ili ličnost imaš, ono što Bog želi jeste da uradi istinu u tebe, da promeni tvoje stare predstave i iskvarene naravi, a ne da menja tvoj prvobitni kov, urođene osobine i ličnost. Sada shvataš šta Božje delo ima za cilj da promeni, zar ne? (Božje delo ima za cilj da promeni stare predstave i iskvarene naravi u ljudima.) Sada kada razumete ovu istinu, trebalo bi da otpustite te uzvišene, nerealistične uobrazilje i predstave, i te predstave i uobrazilje ne treba da koristite da biste sebe odmeravali ili prema sebi postavljali zahteve. Umesto toga, treba da tražiš istinu i da je prihvatiš na osnovu raznih izvornih stanja koja su ti data od Boga. Koji je krajnji cilj toga? On je u tome da na osnovu svojih prvobitnih stanja, shvatiš istina-načela, shvatiš svako pojedinačno istina-načelo koje treba primenjivati u različitim situacijama sa kojima se susrećeš i da možeš da posmatraš ljude i stvari – i da se ponašaš i rešavaš stvari – prema ovim istina-načelima. Postupajući tako ispunjavaš Božje zahteve” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Kada sam pročitala Božje reči, odjednom mi je sinulo da ja živim prema svojim predstavama i uobraziljom. Mislila sam da ako neko iskreno veruje u Boga, pažljivo obavlja svoju dužnost, izdržava patnju i plaća cenu, Bog će prema njemu imati naklonost, pomoći će mu da poboljša svoj kov i radne sposobnosti i omogućiće mu da rezultati njegove dužnosti prevaziđu njegov prvobitni kov i radne sposobnosti. Čak i kada bi kov te osobe bio slab, on bi i dalje mogao da obavlja dužnosti starešine i nadzora u crkvi, i postane jedan od nosećih stubova u njoj. Tako da, iako sam sporo obavljala posao i imala slabe radne sposobnosti, razmišljala sam da, sve dok obavljam svoje dužnosti pažljivo, dok trpim patnju i plaćam cenu, Bog će prema meni imati naklonost. Tako da sam htela da ispisivanjem svog dnevnog rasporeda, planiranjem svog vremena, izdržavanjem patnje i plaćanjem cene poboljšam svoj kov i radnu sposobnost. Međutim, radeći naporno izvesno vreme, moj kov i radna sposobnost se nisu poboljšali kao što sam zamišljala i postala sam negativna i potištena. Smatrala sam da mi Bog nije naklonjen niti da dela na meni. Sada, nakon što sam pročitala Božje reči, shvatam da Božje delo nije transcendentno, već praktično. Moj kov je bio proizvod Božje predodređenosti. Bog je delao kako bi pomogao ljudima da uđu u istinu, da odbace svoju iskvarenu narav i prožive svoje ljudsko obličje. On nije delao da bi promenio ljudski kov i njihove radne sposobnosti. Kada ljudi iskreno obavljaju svoje dužnosti i kada tragaju za istinom, oni mogu da dobiju prosvećenje i usmerenje Svetog Duha, kao i da probiju neke barijere u svojoj dužnosti. Međutim, sve se ovo zasniva na temelju datog ljudskog kova i predstavlja zadatak kojem bi oni mogli dorasti samo ukoliko naporno rade. Ne postoji osoba slabog kova koja je do kova starešine došla tako što je dobijala delo Svetog Duha. Sve su to bile moje predstave i moja uobrazilja. Shvatila sam da, ukoliko vernici u Boga ne bi tražili istinu i kad bi samo stremili u skladu sa svojim predstavama i svojoj uobrazilji, ne samo da ne bi mogli da shvate istinu i obavljaju svoju dužnost dobro, već bi takođe radili suprotno od Božjih zahteva.

Nešto kasnije, zbog radnih obaveza, moj nadzornik je uredio da odem u drugu crkvu i zalivam pridošlice. Sestra sa kojom sam ranije sarađivala, postala je nadređena u crkvi, dok sam ja bila samo radnik na zalivanju. Osetila sam iznenada da između mene i nje postoji ogromna distanca. I mada sam znala da se ljudski kov ne menja u Božjem delu, nisam bila voljna da to prihvatim i nisam bila zadovoljna svojim kovom. Mislila sam da su oni sa dobrim kovom ljudi koje crkva unapređuje i neguje i da su oni takođe noseći stubovi crkve. Samo su takvi ljudi imali sjajne izglede i drugi su o njima imali visoko mišljenje. Oni slabog kova, međutim, mogli su da rade samo nekakav sporedan posao. Ljudi su ih nipodaštavali i Bogu se nisu dopadali. Nisam želela da budem obeležena kao neko ko je „slabog kova”. Smatrala sam da, istog trenutka kad mi zalepe tu etiketu, ja time priznajem da sam bezvredni šljam. Ne bih imala nikakve izglede! To ne bi valjalo nikako; morala bih da nastavim da se trudim. Iako nisam uspela u velikoj meri da popravim svoj kov, bilo bi u redu da, kroz patnju i plaćanje cene na mojoj dužnosti, bar dobijem kov koji je otprilike na istom nivou sa drugima. Zato sam se onda žurno bacila na posao i aktivno sam sarađivala. Kada bih nešto postigla, bila bih veoma srećna i sa radošću bih o tome pričala braći i sestrama, nadajući se da ću dobiti njihovo odobravanje. Međutim, nešto kasnije, naišla sam na neke nerešive poteškoće prilikom zalivanja pridošlica, a bilo je i nekih zadataka koje sam zanemarila. Bila sam obeshrabrena i tužna. Delovalo je da moj kov stvarno nije bio dobar. U to vreme sam već naporno radila, ali i dalje nisam dobro obavljala posao. „Zaboravi na to”, govorila sam. „Ma koliko naporno radila, ništa se neće promeniti.” Slab kov je neizlečiva bolest. Ponovo sam postala negativna i pasivna u obavljanju dužnosti, a da to nisam ni primetila. I nisam želela da razmišljam o tome kako da rešavam probleme na poslu. Čak sam želela da izbegnem i odgovornost, smatrajući da svoju dužnost obavljam loše zbog svog ograničenog kova i da tu ništa ne mogu da uradim. U tom periodu sam bila kao ošamućena i kada sam pročitala Božje reči, nisam mogla da se smirim. Kad sam se molila, nisam znala šta da kažem Bogu. Stalno sam se osećala potišteno.

Jednog dana, tokom mojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam dva pasusa Božjih reči. „Sebe ne izazivaj i ne teži tome da pomeraš sopstvene granice. Bogu je poznato kakav ti je kov i koliko si sposoban. Kakav kov i koje sposobnosti ti je Bog dao odavno su od Njega predodređeni. Stalna želja da se to prevaziđe označava nadmenost i sopstveno precenjivanje, a time se traži nevolja i to će se neizbežno završiti neuspehom. Zar takvi ljudi ne zanemaruju svoje prave zadatke? (Da.) Oni se ne ponašaju pristojno, ne drže se čvrsto svoje prave pozicije da bi ispunili dužnosti stvorenog bića, u svojim postupcima ne slede ova načela, već uvek pokušavaju da se pokažu. Postoji jedna dvodelna izreka: ’Starica stavlja ruž za usne – da biste imali u šta da gledate’. Sa kojim ciljem bi ’starica’ to radila? (Da se pokaže.) Starica želi da na sebe skrene pažnju drugih ljudi, kao da poručuje: ’Ja, kao starica, nisam obična – pokazaću ti nešto posebno.’ Ona ne želi da je gledaju s visine, već želi da joj se dive i da je duboko poštuju; želi da ospori svoje granice i da nadmaši sebe. Zar to nije posedovanje nadmene naravi? (Jeste.) Ako imaš nadmenu prirodu, onda se ne ponašaš pristojno, ne želiš da se ponašaš na način koji priliči tvom položaju. Uvek želiš da sebe izazivaš. Šta god drugi mogu da urade, isto to želiš i ti. Kad se drugi ističu, postižu rezultate ili kad doprinose, i svi ih veličaju, osećaš se neprijatno, ljubomoran si i nezadovoljan. Tada želiš da napustiš svoje trenutne zadatke da bi se bavio poslom koji će ti omogućiti da zablistaš, a uz to želiš da te visoko cene. Ipak, ti nisi u stanju da izvršavaš tako važne zadatke, pa zar to nije gubljenje vremena? Zar time ne zanemaruješ svoje prave zadatke? (Da.) Ne zanemaruj svoje prave zadatke, jer to što ih zanemaruješ na kraju neće uroditi plodom. Ne samo da time gubiš vreme i druge navodiš da te gledaju s visine, već na sebe navlačiš i Božje gnušanje, da bi na kraju postao prilično negativan” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Bog posmatra da li se ponašaš onako kako priliči tvojoj poziciji i da li si neko ko dobro izvršava dužnosti stvorenog bića. On posmatra u tvom obavljanju dužnosti da li u to ulažeš sve svoje srce i trud prema prvobitnim uslovima koje ti je Bog dao i da li postupaš prema načelima da bi postigao rezultate koje Bog želi. Ako sve ove stvari možeš da uradiš, Bog ti daje najbolje ocene. Ako stvari ne radiš u skladu s Božjim zahtevima, uprkos činjenici da se možda trudiš i da sebe ulažeš u posao, ako sve što radiš služi tome da bi se razmetao i pokazivao i ako svoju dužnost ne izvršavaš svim svojim srcem i naporom da bi Bogu udovoljio, niti to radiš prema istina-načelima, onda su tvoja ispoljavanja i otkrivenja, tvoje ponašanje, Bogu odvratni. Zašto ih Bog prezire? Bog kaže da se ne usredsređuješ na prave zadatke, da nisi uložio sve svoje srce, trud ili um u obavljanje svoje dužnosti i da ne slediš ispravan put. Kov, darovi i talenti koje ti je Bog dao sami po sebi su dovoljni. Ti si taj koji je nezadovoljan, nisi odan svojoj dužnosti, nikad ne znaš svoje mesto, želeći uvek da iznosiš bombastične ideje i da se pokažeš, da bi na kraju od svojih dužnosti napravio haos. Kov, darovi i talenti koje ti je Bog dao nisu iskorišćeni u svom punom potencijalu, nije uložen pun trud i nikakvi rezultati nisu postignuti. Iako si možda prilično uposlen, Bog kaže da si poput klovna koji se šepuri, a ne osoba koja je zadovoljna i usredsređena na svoje prave zadatke. Bog ne voli takve ljude” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Kada sam pročitala Božje reči, shvatila sam da me je, u večitoj želji da promenim svoj kov, kontrolisala moja nadmena narav. Moja narav je bila vrlo nadmena i nikada nisam bila voljna da zaostajem za drugima. Želela sam da steknem poštovanje i odobravanje drugih i da se istaknem iz gomile. Verovala sam da će to doneti smisao mom životu, pa sam želela da iskoristim poboljšanje kova da postignem taj cilj. Dok sam odrastala, uvek sam bila najbolji učenik u školi. Kad bi neko dobio veću ocenu od mene na testu, ne bih prihvatala poraz i bila bih rešena da sledeći put povratim svoju prednost. Moja majka je često govorila kako sam previše takmičarski nastrojena. Pošto su mi ocene u školi bile dobre, roditelji i nastavnici su me hvalili, a nastavnici su čak od drugova iz razreda tražili da od mene uče. Veoma sam uživala u toj odlici i mislila sam da osoba treba da se istakne u odnosu na konkurenciju. Sada sam obavljala svoju dužnost sa istim žarom, sa večitom željom da budem starešina ili nadzornik. Mislila sam da su ti ljudi noseći stubovi crkve i da ih svako poštuje i odobrava, a da oni lošeg kova mogu da obavljaju samo obične dužnosti, da rade iza kulisa i da žive kao dangube. Zato, kada sam videla da je sestra sa kojom sam ranije sarađivala unapređena u starešinu crkve, dok sam ja bila samo običan radnik na zalivanju, nisam to mogla da prihvatim. Nisam želela da zauvek ostanem neko sa osrednjim sposobnostima. Odbijala sam da prihvatim ili da priznam neuspeh i nisam bila voljna da obavljam svoju dužnost stojeći čvrsto na zemlji. Stalno sam želela da poboljšavam svoj kov i da obavljam dužnosti starešinstva ili nadzora. Čak iako su Božje reči jasno govorile da Božje delo ne menja ljudski kov, i dalje sam odbijala da to priznam. Nisam prestajala da se trudim i da dajem sve od sebe kako bih poboljšala svoj kov kroz naporan rad i cenu koju plaćam. Zaista sam bila tako buntovna, tako nadmena! Bog kaže: „Kov, darovi i talenti koje ti je Bog dao sami po sebi su dovoljni. Ti si taj koji je nezadovoljan, nisi odan svojoj dužnosti, nikad ne znaš svoje mesto, želeći uvek da iznosiš bombastične ideje i da se pokažeš, da bi na kraju od svojih dužnosti napravio haos.” Radna sposobnost mi je bila loša, a i kov mi nije bio tako dobar. Nisam bila stvorena za vođu. Međutim, bila sam vešta u određenim oblastima. Na primer, govorila sam strani jezik i sa uživanjem sam razmišljala o Božjim rečima. Kada sam govorila o onome što znam o istini, takođe sam relativno jasno razmišljala. Zapravo, dužnost zalivanja koju sam tada obavljala savršeno mi je odgovarala. Međutim, nisam mogla da se držim svog mesta, uvek sam želela da poboljšam svoj položaj i da obavljam poslove nadzora. Ispostavilo se da nijedan moj pokušaj da se popravim nije promenio moj kov. Štaviše, moje stanje je postalo prilično grozno, nisam čak mogla ni svoj posao dobro da obavljam. Kad sam to shvatila, osećala sam se krivom i zaduženom.

Kasnije sam ponovo pomislila: „Zašto uvek mislim da je to što sam slabog kova loša stvar? Zašto dozvoljavam da to utiče na obavljanje moje dužnosti?” Kada sam pročitala Božje reči koje se odnose na ovaj aspekt, moje stanje se preokrenulo. Svemogući Bog kaže: „Pošto su tvoj kov i sposobnosti ograničeni, rezultati obavljanja tvojih dužnosti su uvek osrednji, nikada ne uspevaju da dostignu nivo ili merilo koje priželjkuješ. Dakle, ti stalno, nesvesno, shvataš da nisi nikakva istaknuta, nadmoćna, niti izuzetna ličnost. Postepeno shvataš da tvoj kov nije dobar kao što si mislio, već da je čak isuviše običan. Dugoročno gledano, taj proces ti je od velike pomoći da spoznaš sebe – doživljavaš neke neuspehe i pehove na praktičan način, a posle unutrašnjeg razmišljanja postaješ precizniji u proceni svog nivoa, sposobnosti i kova. Sve više prepoznaješ da nisi osoba jakog kova, da iako možda imaš neke prednosti i talente, nešto sposobnosti prosuđivanja, ili povremeno imaš neke ideje ili planove, još uvek ne ispunjavaš istina-načela, daleko si od Božjih zahteva i standarda istine, pa čak i dalje od merila posedovanja istina-stvarnosti – ti nesvesno imaš takav sud i mišljenje o sebi. U procesu prosuđivanja i samoprocene, tvoje poznavanje sebe će postajati sve preciznije i tvoje iskvarene naravi i otkrivenje iskvarenosti će se postepeno smanjivati, postajući obuzdaniji i kontrolisaniji. Naravno, kontrolisanje iskvarene naravi nije cilj. Šta je cilj? Cilj je da u procesu kontrolisanja postepeno naučiš da tražiš istinu i da se lepo vladaš, da ne pokušavaš da stalno izbacuješ grandiozne ideje ili da se razmećeš, da ne težiš uvek da se takmičiš da budeš najbolji ili najjači i da ne pokušavaš uvek da se dokažeš. Dok se takva svest neprestano bude urezivala duboko u tvoje srce, razmišljaćeš: ’Moram da tražim koja su istina-načela za obavljanje toga i šta Bog kaže o tome.’ Ta svest će se postepeno uspostaviti duboko u tvom srcu, a ti ćeš u sve većoj meri tražiti, prepoznavati i prihvatati Božje reči i istine, što za tebe predstavlja nadu u spasenje. Što više možeš da prihvatiš istinu, to će se manje tvoja iskvarena narav otkrivati; još bolja posledica toga je da ćeš imati više prilika da koristiš Božju reč kao merilo primene. Zar to nije postepeno stupanje na put spasenja? Zar to nije dobro? (Jeste.) Ali ako su sve tvoje sposobnosti nadmoćne, savršene i izvanredne među ljudima, možeš li i dalje da tražiš istinu dok rešavaš stvari i obavljaš svoje dužnosti? To je teško reći. Da neko sa izvanrednim sposobnostima u svim oblastima priđe Bogu sa smirenim srcem ili poniznim stavom da razume sebe, da prepozna svoje nedostatke i spozna svoju iskvarenu narav, i da dostigne tačku traženja istine, prihvatanja istine, a zatim i primene istine – to je prilično teško uraditi, zar ne? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (7)”). „Većina onih koje Bog spasava nisu ljudi koji su na visokim položajima u svetu ili u društvu. Pošto su im kov i sposobnosti prosečni, ili čak loši, oni se bore da pronađu popularnost ili uspeh u svetu, često uz osećanje da je život sumoran i nepravičan. To dovodi do potrebe za verom, i na kraju, oni staju pred Boga i ulaze u Božju kuću. To je osnovni uslov koji Bog postavlja ljudima da bi ih izabrao. Samo sa tom potrebom može da se ima želja da se prihvati Božje spasenje. Da su tvoji uslovi po svim aspektima dobri i pogodni za napredovanje u svetu, a ti uvek želiš da se proslaviš, onda ne bi imao želju da prihvatiš Božje spasenje, niti bi čak imao priliku da primiš Božje spasenje. Iako možda imaš prosečan ili čak loš kov, još uvek si mnogo blagosloveniji od nevernika zato što imaš priliku da te Bog spase. Prema tome, posedovanje lošeg kova nije tvoj nedostatak, niti je prepreka za odbacivanje iskvarene naravi i postizanje spasenja. Na kraju krajeva, Bog je taj koji ti je dao ovaj kov. Imaš onoliko koliko ti Bog daje. Ako ti Bog da dobar kov, onda ti je kov dobar. Ako ti Bog da prosečan kov, onda ti je kov prosečan. Ako ti Bog da loš kov, onda ti je kov loš. Jednom kada to shvatiš, moraš to da prihvatiš od Boga i da budeš u stanju da se pokoriš Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima. Koja istina čini osnov za pokoravanje? Istina da takva Božja uređenja sadrže Božju dobru volju; Božje namere su pažljivo smišljene, i ljudi ne smeju da se žale, niti da pogrešno shvate Božje srce. Bog te neće visoko ceniti zbog tvog dobrog kova, niti će te zbog toga omalovažavati ili te prezirati. Šta je to što Bog prezire? Bog prezire ljude koji ne vole ili ne prihvataju istinu, ljude koji shvataju istinu, ali je ne primenjuju, ljude koji ne čine ono za šta su sposobni, ljude koji nisu u stanju da daju sve od sebe u svojim dužnostima ali uvek imaju ekstravagantne želje, uvek žele status, bore se za položaj i uvek žele nešto od Njega. To je ono što Bog smatra odvratnim i gadnim” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam prilično ganuta. Shvatila sam da mi je Bog dodelio slab kov koji je u sebi sadržao Božju dobru volju; to je bila dobra stvar. Zapravo, ja sam uvek po naravi bila nadmena. U prošlosti, pošto sam imala takvu narav i nisam obavljala svoju dužnost prema načelima, napravila sam gubitke u svom poslu i učinila prestup. Da sam bila dobrog kova i da sam davala rezultate obavljajući svoju dužnost, moja narav bi bila nadmenija i bilo bi mi još teže da slušam mišljenja braće i sestara. Ne bih mogla da budem ponizna i da tražim istina-načela. Tako bih lako činila zlo i prekidala i ometala rad crkve. I pošto sam bila nešto slabijeg kova i nisam uspevala da se nosim sa velikom količinom posla, u odnosu na pre, bila sam stabilnija i razboritija u svojoj dužnosti. Ponekad, kad bi se moje mišljenje pomalo razlikovalo od mišljenja ostalih, nisam bila toliko tvrdoglava. To je bio podsvesni oblik samozaštite kojim sam smanjila šanse da činim zlo. Razmišljala sam o sestri koju sam upoznala ranije, za koju su svi govorili da je dobrog kova, zbog čega sam bila ljubomorna na nju. Kasnije su je izabrali za starešinu i obim posla koji je ona nadgledala postao je znatno veći. Međutim, ona nije stremila ka istini, nije vodila računa o tome da jede i pije reči Božje, niti je tražila istinu da bi razrešila svoju iskvarenu narav. Na kraju, kada se suočila sa kušnjama, izdala je Boga i napustila dužnost. To mi je pokazalo da, ma koliko neko imao dobar kov i razvijenu radnu sposobnost, ono što je presudno jeste da li može da stremi ka istini i razreši iskvarenu narav. Kov neke osobe nema veze sa tim da li će ta osoba biti spasena ili neće. Biti dobrog kova nije nužno dobro, kao što ni biti slabog kova nije nužno loše. Ono što je najvažnije jeste da li neko može da se pokori Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima i da se na pravilan način odnosi prema svom kovu, da stremi ka istini stojeći čvrsto na zemlji i da dobro obavlja svoju dužnost kao stvoreno biće. Ovo je od suštinske važnosti.

Pročitala sam zatim pasus Božjih reči i pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Ne pokušavaj da na svaki mogući način promeniš svoj kov, niti da poboljšaš svoje sposobnosti po pitanju svih aspekata, već precizno prepoznaj i ispravno pristupi svom prvobitnom kovu i sposobnostima. Ako otkriješ gde imaš manjka, što pre prouči one oblasti u kojima možeš za kratko vreme da postigneš napredak kako bi nadoknadio te nedostatke. Nemoj da se forsiraš da dosegneš oblasti koje su ti van domašaja. Prilagodi svoje postupke svom kovu i sposobnostima. Krajnje načelo je da svoju dužnost izvršavaš u skladu sa Božjom rečju, Božjim zahtevima prema ljudima i sa istina-načelima. Bez obzira na nivo svog kova, možeš da postigneš različite stepene delovanja i obavljanja svojih dužnosti u skladu sa istina-načelima; možeš da ispuniš Božja merila ili da živiš po njima. Ta istina-načela svakako nisu prazna priča; ona svakako ne prevazilaze ljudskost. Sve su to putevi primene skrojeni za stvorenu iskvarenu ljudsku narav, urođene osobine i različite sposobnosti i kov. Stoga, bez obzira na to kakav ti je kov, bez obzira na to u kojem segmentu su tvoje sposobnosti nedovoljne ili manjkave, to nije problem; ako zaista shvataš istinu i spreman si da je primenjuješ, postojaće put napred. Nedostaci koje čovek ima u određenim aspektima svog kova, kao i u sposobnostima, nikako ga ne sprečavaju da primenjuje istinu. Ako ti nedostaje sud ili neka druga sposobnost, možeš da tražiš više i da više razgovaraš u zajedništvu, kao i da tražiš smernice i savete od onih koji razumeju istinu. Kada shvatiš i dokučiš načela i puteve primene, treba da ih sprovedeš u delo svom snagom na osnovu svog rasta. Ono što treba da radiš je da prihvataš i primenjuješ” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Iz Božjih reči sam shvatila da čovek ne treba da se trudi svojski da promeni svoj kov, već da, onoliko koliko mu to kov dozvoljava, obavlja svoju dužnost svim srcem i umom i svom svojom energijom. On treba marljivo da uči i da temeljno istraži oblast tog stručnog znanja koje treba da stekne i mora da iskoristi pun potencijal datog mu kova. Što se tiče kova i radne sposobnosti, to je moguće malo poboljšati, ali ako neko nije dorastao zadatku, nema potrebe forsirati ga. Shvativši ovo, u srcu mi je postalo jasnije.

Od tada, razmišljala sam o tome kako da i srcem i snagom obavljam dužnost, a da to bude u okvirima datog kova. Shvatila sam da ne kultivišem dobro pridošlice da obavljaju svoje dužnosti, tako da sam pokušala da tražim načela u vezi sa tim i porazmislim o njima. Takođe sam ozbiljno slušala sve što su braća i sestre razmenjivali i o čemu su govorili. Ponekad, kad bih naišla na neke probleme i ne bih znala kako da ih rešim, nisam pokušavala da ih izbegnem ili da krivim Boga što me je obdario slabim kovom. Umesto toga sam se molila Bogu i uzdala sam se u Njega, istovremeno tražeći odgovore od braće i sestara i razgovarajući sa njima. Primenjujući ovaj proces, nesvesno sam došla do planova za razrešenje nekih problema. Moj kov je sada isti kao što je bio i ranije. Nije se promenio. Međutim, sada razumem kako treba pravilno da se odnosim prema sebi i moje srce je oslobođeno.