Jednog dana u novembru 2020. godine, čula sam da je policija uhapsila crkvenog starešinu po imenu Džao Đun. Pošto sam donekle bila upoznata sa situacijom u njenoj crkvi, viši starešina me je zamolio da odem i saznam šta se dogodilo, kako je Džao Đun uhapšena i da se blagovremeno pobrinem za posledice. Kada sam dobila ovu dužnost, bila sam pomalo zastrašena, misleći: „S obzirom na to da je Džao Đun upravo uhapšena, biće veoma opasno za mene da sada idem u tu crkvu. Ako me uhvati policija koja motri na našu crkvu, šta će biti sa mnom? Neću li ušetati pravo u zamku?” Ali onda sam pomislila na to da je Džao Đun bila u kontaktu sa mnogim ljudima i domaćinskim porodicama i da će svi oni biti u opasnosti s obzirom na to da je Džao Đun uhapšena. Znala sam da moram da obavestim sve da odmah preduzmu mere predostrožnosti. Odlučivši se, brzo sam krenula u crkvu da obavestim braću i sestre. Sledećeg dana, saznala sam da su se dogodili incidenti s dve domaćinske porodice koje sam posetila prethodne noći. Nedugo nakon mog odlaska, izvršena je racija u kući jedne porodice, a u drugoj porodici su uhapšeni muž i žena. Da sam krenula samo malo kasnije, i ja bih bila uhapšena. U decembru je došlo do još jedne serije masovnih hapšenja u različitim crkvama. Sestra sa kojom sam sarađivala, zajedno sa više od tridesetoro braće i sestara, uključujući starešine i delatnike, uhapšeni su jedni za drugim. Ovo je bila veoma opasna situacija i bilo je od ključne važnosti da obavestim ostalu braću i sestre, koji su bili izloženi skrivenim opasnostima, da moraju da se sakriju i odnesu knjige Božjih reči drugima na čuvanje. U to vreme već smo izgubili kontakt sa određenim crkvama, nije bilo odgovarajućih domova u kojima bi se čuvale knjige Božjih reči i crkvena imovina, a neki od naše braće i sestara nisu imali pristup bezbednim domaćinskim domovima. Suočena sa tako teškom situacijom, osećala sam se prilično slabo, uplašeno i uznemireno. Činilo se kao da mogu biti uhapšena svakog trenutka. Pomislila sam u sebi: „Šta ako me uhapse i tako mladu nasmrt pretuku?” Provela sam ceo dan sa zabrinutim izrazom na licu, a dani su sporo prolazili. Stalno sam se pitala kada će se ova situacija konačno smiriti. U to vreme sam čula da je stiglo nekoliko desetina specijalaca sa pokrajinskog nivoa sa posebnim ciljem da hapse vernike. Još više sam se unervozila i uplašila, misleći: „Već me jure da me uhapse, neću li se onda, prenoseći knjige, sama nuditi policiji? Ako me policija bude pratila i uhapsi me, sigurno me neće lako pustiti. KPK može nekažnjeno da ubija vernike – ako me uhapse, hoće li me tući do smrti? Verovala sam u Boga, ostavila sam sebe i davala se toliko godina, sve samo da bih bila pretučena do smrti? Da li ću i dalje moći da dostignem spasenje? Ako ne budem mogla, neće li sve moje godine patnje biti uzalud? Ako dobijem višegodišnju kaznu, kako ću izdržati život u zatvoru?” Nisam mogla podneti da mislim na život u zatvoru, gde je bolje biti mrtav nego živeti u takvim uslovima. Živela sam u stalnom strahu i nisam smela da prebacim knjige, pa sam napisala pismo bratu Li Jiu, tražeći od njega da prenese knjige što je pre moguće. Međutim, nakon što sam mu nekoliko puta pisala, nije mi odgovorio. Prošlo je još nekoliko dana, a knjige još uvek nisu bile prebačene. Bila sam zabrinuta da će me viši starešina okriviti da sam neodgovorna u svojoj dužnosti, pa sam zamolila starešinu da dodeli nekom drugom da se pobrine za posledice. Da bih prikrila svoje lične namere i motive, rekla sam da imam mali rast, da nemam iskustva u takvim situacijama i da sam za određene aspekte rada morala da razgovaram i da se konsultujem sa još nekim. To bi navelo starešinu da misli da dajem sve od sebe da izvršim svoju dužnost i da nosim teret u radu crkve. Na taj način, čak i kada bi se pojavili problemi, starešina ne bi krivio mene. Ubrzo nakon toga, moj starešina je zadužio sestru Jun Ćing da radi sa mnom na rešavanju posledica.

Nakon toga, situacija se iz dana u dan sve više zaoštravala – izveštaji o hapšenju braće i sestara stizali su jedan za drugim, a čula sam i da je policija došla do podataka o velikom broju braće i sestara. Pisala sam pisma vođama grupa pozivajući ih da obaveste svu braću i sestre da se odmah sakriju, ali ja prosto nisam bila u stanju da se pobrinem za bezbednost braće i sestara. Osećala sam se veoma uznemireno i uplašeno, strahujući da ću uskoro i ja biti uhapšena, zbog čega nisam obavila posao temeljno i nisam obavestila ljude koji su morali da se sakriju kao što je trebalo da uradim. Kao rezultat toga, uhapšena je sestra po imenu Vang Lan. Kasnije je poslata kući i umrla je u roku od deset sati. Osećala sam veliku krivicu – da sam se malo više potrudila da ispunim svoju odgovornost i na vreme obavestim Vang Lan da bi trebalo da se sakrije, možda ne bi bila uhapšena i ne bi umrla. Bila sam odgovorna za hapšenje Vang Lan i nisam imala nikakvog opravdanja.

Nedugo nakon toga, moj viši starešina je došao do mene sa prijavom koju su braća i sestre napisali protiv mene, u kojoj otkrivaju da u najkritičnijem trenutku nisam zaštitila svoju braću i sestre, da nisam blagovremeno prebacila knjige Božjih reči, zatim da sam sebično i ogavno zaštitila sebe i da nisam zaštitila niti održavala rad crkve. Tada me je starešina smenio na licu mesta. Shvatila sam da sam u tom periodu živela kao kukavica i da nisam izvršavala stvaran posao. Zaslužila sam da budem smenjena. Usred mojih predanosti i promišljanja, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Prva osnovna stvar koju starešine i delatnici moraju da rade je da propisno nadziru razne materijalne predmete Božje kuće, da na odgovarajući način proveravaju i da paze na Božju kuću, da ne dozvole da zli ljudi oštete, protraće ili prisvoje za sebe bilo koji predmet. To je najmanje što oni treba da rade. Čim si izabran za starešinu ili delatnika, Božja kuće te smatra svojim upravnikom: ti pripadaš kategoriji rukovodilaca i zadatak kojeg si se prihvatio teži je od zadataka drugih ljudi. Nosiš veliku odgovornost. Zato se svaki tvoj stav, svaki tvoj postupak, svaki tvoj plan za bavljenje spornim pitanjima i svaki tvoj način rešavanja problema tiče interesa Božje kuće. Ako uopšte ne uzimaš u obzir interese Božje kuće i ne uzimaš ih k srcu, nepodoban si da budeš upravnik Njegove kuće. (…) Dakle, kada je reč o izboru starešina i delatnika, kada to posmatramo sa tačke gledišta ljudskosti, koja je najosnovnija stvar koju bi trebalo da poseduju? Moraju da imaju savest i osećaj za pravdu, a njihovi motivi treba da budu ispravni. Prvo njihova ljudskost treba da ispuni uslove. Ma koliku radnu sposobnost posedovali i ma koliko visokog kova bili, takvi ljudi će biti upravnici imanja u skladu sa merilom ako budu služili kao nadzornici. Biće, u najmanju ruku, u stanju da se založe za interese Božje kuće i za zajedničke interese braće i sestara. Nipošto neće izdati interese braće i sestara, niti interese Božje kuće. Kada je izvesno da će interesi Božje kuće i braće i sestara biti oštećeni ili povređeni, oni će unapred misliti na to i biće prvi koji će istupiti i sačuvati ih, čak i ako to bude uticalo na njihovu sopstvenu bezbednost ili ako zbog toga budu morali da plate cenu ili da pate. Sve su to stvari koje su ljudi sa savešću i razumom kadri da urade. Neke lažne starešine i delatnici, kada se suoče sa opasnim okolnostima, pojure da nađu bezbedno mesto da se sakriju, a kada je reč o važnim predmetima Božje kuće – knjigama Božjih reči, mobilnim telefonima, računarima i tako dalje – niti ih je briga za njih niti za njih pitaju. Da brinu kako bi njihovo hapšenje uticalo na širu sliku crkvenog rada, mogli bi da pošalju druge da se bave tim stvarima – ali te lažne starešine kriju se samo zarad sopstvene bezbednosti. Nasmrt su preplašeni, pa da bi osigurali sopstvenu bezbednost, oni ne rade ono što bi mogli da urade. Stoga ima mnogo slučajeva kada nemar, nečinjenje i neodgovornost lažnih starešina dovode do toga da, kada dođe do opasnih situacija, velika crvena aždaja opljačka i uzme razne predmete Božje kuće i priloge za Boga, što prouzrokuje ozbiljne gubitke. Čim dođe do takvih situacija u crkvi, prva misao starešina i delatnika trebalo bi da bude da opremu i materijalne predmete Božje kuće sklone na odgovarajuća mesta, da ih predaju odgovarajućim ljudima na upravljanje; nipošto se ne sme velikoj crvenoj aždaji dozvoliti da ih uzme. Ali lažnim starešinama takve stvari nikada nisu na umu; oni nikada na prvo mesto ne stavljaju interese Božje kuće, već svoju bezbednost. Propust lažnih starešina da obavljaju stvaran posao često dovodi do toga da razni važni predmeti Božje kuće budu uništeni ili oštećeni. Zar to nije ozbiljno zanemarivanje odgovornosti od strane lažnih starešina?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (11)”). Božje reči su jasno opisale odgovornosti starešine. Starešina bi trebalo da ima ljudskost i osećaj za pravdu, i da bude od poverenja. U odsudnim trenucima, starešine uvek treba da štite braću i sestre i da čuvaju knjige Božjih reči, čak i ako trpe patnju i ugrožavaju svoje lične interese. Lažne starešine su neverovatno sebične i ogavne, pa čak i ako s vremena na vreme izvršavaju neki posao, to je uvek posao koji vole. Oni u svemu uzimaju u obzir sopstvene interese i nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Takvi ljudi su lošeg karaktera i Bog ih se gnuša. Uporedivši se sa njima, videla sam da se uopšte ne razlikujem od lažnih starešina koje su Božje reči razotkrile. Kada su počela hapšenja u crkvi, prepustila sam opasan posao drugim ljudima, tražeći od Li Jia da prebaci knjige, a kada nije na vreme odgovorio na moja pisma, nisam sama brzo prenela knjige, već sam napisala pismo višem starešini u kome objašnjavam da sam malog rasta i tražim da taj posao dodeli nekom drugom. Izmišljala sam izgovore da se zaštitim, a opasan posao sam prebacivala na druge kako se ne bih izlagala riziku. Kako se naše okruženje sve više pogoršavalo, jednostavno nisam želela da se bavim detaljima u rešavanju posledica, umesto toga, bila sam površna i pravila se da radim, delegirajući posao sa visine. Sav posao oko rešavanja posledica sam prebacila na vođe grupa, tako da su oni bili primorani da se pojave i sami rešavaju situacije. Kada sam čula da Vang Lan preti opasnost da bude uhapšena, trebalo je odmah da napišem pismo i da je podsetim da se sakrije. Da jesam, možda ne bi bila uhapšena i ne bi izgubila život. Ali živela sam u strahu i bojažljivosti i nisam obavestila ljude kao što je trebalo. Neka braća i sestre su postali negativni i slabi, ali nisam sa njima razgovarala u zajedništvu, niti sam im pružila podršku. Razmišljala sam o tome kako da zaštitim svoje interese u svim situacijama i nimalo nisam obraćala pažnju na rad crkve. Kako sam bila sebična i ogavna! Kao crkveni starešina, imala sam odgovornost da zaštitim Božji izabrani narod i interese Božje kuće, ali ja sam u najodsudnijim trenucima izbegavala svoju dužnost. Bila sam sebična, ogavna i brinula sam samo o sebi bez trunke savesti i razuma. Kao rezultat toga, moja sestra je bila uhapšena i mučena do smrti, a rad crkve je bio odložen. Napravila sam večni prestup.

Kasnije sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Obavljanje dužnosti nije mala stvar; ljudi se najviše otkrivaju u obavljanju svoje dužnosti, a Bog određuje ishode ljudi na osnovu njihovog doslednog obavljanja dužnosti. Šta znači kada neko ne obavlja dobro svoju dužnost? To znači da on ne prihvata istinu ili se ne kaje istinski, i njega Bog eliminiše. Kada se otpuste lažne starešine i lažni delatnici, šta to predstavlja? To je stav Božje kuće prema takvim ljudima i, naravno, on takođe predstavlja Božji stav prema takvim ljudima. Dakle, kakav je Božji stav prema beskorisnim ljudima poput ovih? Prezrivo ih odbacuje, osuđuje i eliminiše. Dakle, da li i dalje želite da se prepustite prednostima statusa i da budete lažni starešina?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Nakon čitanja Božjih reči, suze su mi se slivale niz lice. Videla sam da je moja smena znak Božjeg gneva i imala sam osećaj da je Božja pravedna narav neuvredljiva. Razmišljajući o tome kako sam uvek prvo uzimala u obzir sopstvenu bezbednost, kako nisam štitila rad crkve niti vodila računa o bezbednosti moje braće i sestara, što je dovelo do nepovratnih posledica, strašno sam se kajala. Iako sam prošla netaknuta, nisam ispunila svoje obaveze, napravila sam prestup koji nikada ne mogu nadoknaditi i učinila sam da me Bog mrzi i da me se gnuša. Sama sam kriva što su me prijavila braća i sestre. U to vreme sam često plakala, razmišljajući o tome, i mrzela sam sebe što sam toliko žudela za životom i plašila se smrti. Svaki put kada bi se to pomenulo, osetila bih tup bol u srcu i smatrala sam da dugujem Bogu, kao i svojoj braći i sestrama. Mrzela sam sebe jer nisam bila ništa bolja od zveri i smatrala sam da za mene nijedna kazna od Boga nije bila prestroga.

Nakon toga, počela sam da tragam kako bih razumela zašto sam uvek pokušavala da se zaštitim kad se suočim sa teškim situacijama. Naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da je sotonski otrov „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” bio duboko ukorenjen u meni i da je postao moje merilo za to kako sam se ponašala kao osoba. Suočena sa opasnošću, uvek sam štitila sebe i nisam se uopšte obazirala na interese kuće Božje, već sam samo brinula o tome kako da izbegnem hapšenje i kako da prebacim opasne poslove na druge ljude. Mislila sam samo na sopstvenu bezbednost, nisam želela da radim na rešavanju posledica i nisam ispunila svoje obaveze. Interesi crkve nisu bili ugroženi samo zato što su druga braća i sestre na kraju prebacili knjige Božjih reči na vreme. Živela sam u skladu sa Sotoninim otrovima i postala sam neverovatno sebična, ogavna i lišena svake ljudskosti. Više puta sam propustila da primenim istinu i nisam bila nimalo odana svojoj dužnosti, a Bog me je mrzeo i bio je zgrožen mojim ponašanjem. Ako se ne pokajem i ne promenim, izgubiću svoju šansu za spasenje. Tada sam shvatila koliko je duboko moja narav bila iskvarena i da je ova smena bila Božji način da me spase.

Tada sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Božje reči jasno objašnjavaju šta znači biti mučenik za Boga. Apostoli i učenici Gospoda Isusa bili su odani Bogu do smrti i dali su svoje dragocene živote da bi širili Božje jevanđelje. Koristili su svoje živote da bi dali svedočanstvo o tome da je Gospod Isus Bog i da bi svedočili o Božjem delu iskupljenja ljudskog roda. U ime širenja jevanđelja Gospoda Isusa, Stefan je kamenovan do smrti, a Petar je razapet naopačke. Iako su njihova tela stradala, njihova smrt je bila smislena i časna. Bog je pohvalio to što su koristili svoje živote da svedoče o Njemu. Članovi crkve su sada suočeni sa ozbiljnim progonom i hapšenjima, a neka braća i sestre su mučeni i maltretirani nakon hapšenja, ali nisu popustili Sotoni i radije bi išli u zatvor nego da izdaju Boga. Što se tiče Vang Lan, ona je radije umrla nego da postane Juda. Nasuprot tome, ja sam u toj situaciji razmišljala samo o svojoj bezbednosti, stavila sam sopstveni život iznad svega, nisam bila nimalo odana svojoj dužnosti i nisam ispunila svoje obaveze. Iako nisam uhapšena i život mi je sačuvan, ja uopšte nisam svedočila i bilo me je sramota što sam živa. Osećala sam neverovatnu krivicu i nisam više želela da vodim tako nečastan život. Takođe sam shvatila da Bog koristi veliku crvenu aždaju u Svojoj službi kako bi otkrio ko je pravi vernik, a ko lažni vernik, ko svedoči, a ko ne, a zatim odvaja svakog prema njihovoj vrsti. Ovo je mudrost Božjeg dela. Nakon što sam to shvatila, bila sam odlučna u tome da izvršavam svoju dužnost dobro i da budem postojana u svom svedočenju o Bogu. Molila sam se Bogu, govoreći: „O Bože, bila sam previše sebična i ogavna. Zato što sam se plašila hapšenja i mučenja, nisam štitila rad crkve i napravila sam večni prestup. Od sada, bez obzira na to sa kakvom se situacijom suočim, rizikovaću svoj život kako bih sačuvala interese crkve. Neću više da vodim nečastan život. Spremna sam da stavim svoj život u Tvoje ruke i pokorim se Tvojoj suverenosti i uređenjima.”

Nekoliko meseci kasnije, ponovo sam izabrana za crkvenog starešinu. Nakon što sam obavljala svoju dužnost samo nekoliko dana, primila sam pismo od svog višeg starešine u kome kaže da je KPK dobila moju fotografiju sa snimka sigurnosne kamere. Starešina mi je savetovao da se uzdržim od pojavljivanja u javnosti, osim ako to nije apsolutno neophodno. Nakon što sam primila pismo, osećala sam se pomalo zabrinuto, ali to nije uticalo na to kako sam izvršavala svoju dužnost. Ako je posao zahtevao da izađem, samo bih se malo maskirala, a zatim bih izašla da izvršim svoju dužnost. Nedugo nakon toga, u mojoj crkvi je uhapšen veliki broj braće i sestara i morala sam opet da rešavam posledice. Shvatila sam da me Bog testira. Iako sam bila pomalo zabrinuta i uznemirena, pomislila sam na to kako sam u prošlosti bila sebična i ogavna, kako sam prebacivala opasne poslove na druge ljude i ostavila trajnu mrlju u svom dosijeu kod Boga, a kod Sotone postala predmet izrugivanja – suočena sa trenutnom situacijom, morala sam da se pokajem i prestanem da živim kao ranije. Tiho sam se molila Bogu, govoreći Mu da sam voljna da se oslonim na Njega kako bih rešila posledice što je moguće pre. Nakon toga, brzo sam napravila detaljne aranžmane sa vođama grupa kako bi se knjige Božjih reči premestile, a braća i sestre su ubrzo uspešno prebacili sve knjige. Postupajući na ovaj način, osećala sam se mnogo opuštenije i znala sam da taj spokoj potiče od Boga. Dva meseca kasnije, više od desetoro braće i sestara je uhapšeno, uključujući i bivšeg crkvenog starešinu. Suočena sa ovom situacijom, nisam se fokusirala na čuvanje sopstvene bezbednosti kao u prošlosti, već sam se oslonila na Boga kako bih rešila posledice, zaštitila moju braću i sestre i sprečila ugrožavanje interesa Božje kuće. Konsultovala sam se sa svojim saradnicima o tome koji bi bio najbolji način da se braća i sestre brzo obaveste da se sakriju i da prebace knjige. Uz saradnju braće i sestara, sve knjige su uspešno prebačene. Kada sam čula dobre vesti, bila sam tako srećna i zahvalila sam se Bogu na Njegovom vođstvu! Setila sam se kako sam u prošlosti u svakom trenutku štitila svoje interese, izbegavala svoju dužnost i bila razotkrivena kao lažni starešina. Ovog puta, konačno nisam bila sputana strahom od smrti i mogla sam da primenim istinu i ispunim svoje obaveze. Ovu promenu sam uspela da postignem samo zahvaljujući Božjim rečima.