2012. sam uhapšena jer sam izvršavala svoju dužnost i osuđena sam na 5 godina zatvora. U tom trenutku, moja majka je već imala više od 60 godina. Patila je od hemiplegije, ali je ipak došla da me poseti u zatvoru. Kada sam videla da se teško kreće i da ne može da stoji bila sam veoma uznemirena. Ona me je podizala svih tih godina, a ne samo da njeno dete nije brinulo o njoj, već je ona u poodmaklom dobu i dalje bila zabrinuta za mene. Nakon što sam izašla iz zatvora, saznala sam da je policija dolazila u moj dom i raspitivala se o meni dok sam bila u zatvoru. Snimali su moju majku i zastrašivali je. Bila je prestravljena i zdravstveno stanje joj se pogoršalo. Smatrala sam da joj dugujem i pomislila sam: „Od sada moram dobro da brinem o mami i ublažim joj patnju.” Ali moja želja se nije ispunila. Policija je i dalje istraživala i posmatrala me bez prestanka, i zbog svoje bezbednosti, otišla sam od kuće kako bih obavljala svoju dužnost.

Dve godine kasnije, čula sam da je moja majka kod moje sestre pa sam krišom otišla da je vidim. Vid joj je oslabio i nije dobro videla; šepala je i oslanjala se na štap. Bilo joj je teško da se kreće i da govori. Bilo je jako teško videti je u tom stanju. Pogotovo kada me je pitala: „Kada ćeš se vratiti?” Nisam znala šta da joj odgovorim. Pošto me je policija i dalje tražila, i ta poseta bila je rizična. Da sam otišla, ne bih znala kada ću se vratiti. Majka me je pogledala, čekajući moj odgovor, ali ja jednostavno nisam znala, pa sam je samo pomazila po ramenu i ništa nisam rekla. Nakon što sam otišla, majčino pitanje mi je odzvanjalo u ušima. Što sam više o tome razmišljala, to sam se lošije osećala. Nisam joj mogla obećati ni najprostiju stvar i činilo mi se da sam je izneverila. Nedugo zatim, čula sam da mi je sestra uhapšena. Nisam se više usuđivala da je posećujem. Kao da mi je neko zario nož u srce i okretao ga. Moja majka je bila veoma stara, ležala je nepomično u krevetu, Mogla je da premine u svakom trenutku. Kao njena ćerka, nisam čak imala ni priliku da ispunim svoju obavezu prema njoj. Nedugo zatim, izbila je korona i ljudi su umirali širom sveta. Ponovo sam počela da brinem i razmišljala sam: „Da li će se mama zaraziti virusom? Da li će moći da izbegne ovu katastrofu? Ako umre, to će značiti da nisam stigla da je vidim poslednji put.” Kasnije sam pronašla način da stupim u kontakt sa svojom porodicom. Saznala sam da je moja majka preminula skoro mesec dana pre toga. Čuvši tu vest, sela sam na stolicu, praznih misli, pokušavajući da zadržim suze. Nisam videla majku još jednom pre nego što je preminula. Da li je ona mislila da ja nemam savest? Da li je rekla da sam okrutna? Kada sam se vratila, isplakala sam se kao kiša. Svih tih godina, majka me je podizala, a ja nisam mogla da brinem o njoj dok je bila živa. Nisam uspela da je vidim poslednji put. Mučila me je savest i obuzeo me je osećaj krivice. U tom periodu, viđala sam starce kako uživaju na suncu ispred svojih kuća, sa svojim sinovima i ćerkama koji su brinuli o njima, i pomislila sam: „Nisam pravila društvo svojoj majci dok je sedela na suncu ispred kuće. Nisam joj sekla nokte niti sam je šišala.” Kada je sestra u porodici kod koje sam bila skuvala lep obrok, takođe sam pomislila: „Ja nisam mogla ovako da kuvam svojoj mami i više nikada neću imati tu priliku.” Tokom Prolećnog festivala, videla sam da svi žure nazad u svoja rodna mesta. Neki od njih su kolima sa decom odlazili u svoja rodna mesta da posete starije. Brojala sam koliko je godina prošlo od poslednjeg druženja sa majkom. U tom periodu, bila sam bez volje i cilja. Iako sam izvršavala svoju dužnost, kad god sam imala malo slobodnog vremena, razmišljala sam o svojoj majci i osećala sam da sam joj dužna. Srce nije moglo da mi se primiri dok sam čitala Božje reči i stalno sam bila pospana. Postala sam površna i samo sam otaljavala svoju dužnost. Nisam želela da pričam sa braćom i sestrama sa kojima sam sarađivala. Dok smo zajedno učili profesionalne veštine, razmišljala sam o drugim stvarima. Kada je starešina došao da se raspita o poslu, nisam čak ni želela da odgovorim, a i kada bih odgovorila, rekla bih samo nekoliko površnih reči. Nisam baš obraćala pažnju na svoju dužnost. Prepustila sam se izvitoperenosti, a moja dužnost nije davala nikakve rezultate. Čak sam želela da se zaposlim, pored svoje dužnosti, jer nisam želela da se sve vreme dajem.

Kasnije sam shvatila da je opasno za mene da tako nastavim i pohitala sam da se molim i čitam Božje reči. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Ako bi se tvoji roditelji razboleli, to bi već bio veliki šok za tebe, tako da bi njihova smrt bila još veći šok. Kako, onda, pre nego što se to dogodi, treba da rešiš taj neočekivani udarac koji će te zadesiti tako da on ne utiče, ne ometa i ne deluje na tvoje obavljanje dužnosti ili put kojim hodaš? Hajde prvo da pogledamo na šta se svodi umiranje, o čemu se tačno radi u smrti – zar to ne znači da osoba napušta ovaj svet? (Da.) Znači da se život koji čovek poseduje, a koji ima fizičko prisustvo, uklanja iz materijalnog sveta koji ljudi mogu da vide i on nestaje. Ta osoba zatim nastavlja da živi u drugom svetu, u drugom obliku. Odlazak života tvojih roditelja znači da se odnos koji imaš sa njima na ovom svetu raspao, nestao i okončao. Oni žive u drugom svetu, u drugim oblicima. Što se tiče toga kako će se njihovi životi odvijati u tom drugom svetu, da li će se vratiti na ovaj svet, ponovo te sresti ili imati bilo kakav telesni odnos ili emotivne veze s tobom, to Bog određuje i ti sa tim nemaš nikakve veze. Ukratko, njihova smrt znači da su njihove misije na ovom svetu završeni i na njih je stavljena tačka. Njihove misije u ovom životu i na ovom svetu su se završili, tako da se završio i tvoj odnos sa njima. (…) Smrt tvojih roditelja će samo biti poslednja vest koju ćeš čuti o njima na ovom svetu, i poslednja prepreka koju ćeš videti ili čuti kada je u pitanju njihovo iskustvo rađanja, starenja, obolevanja i umiranja u njihovim životima, to je sve. Njihova smrt ti neće ništa oduzeti niti dati, oni će naprosto umreti, njihovo ljudsko putovanje će se završiti. Dakle, kada je u pitanju njihova smrt, nije važno da li su to slučajne smrti, normalne smrti, smrti od bolesti i tako dalje, u svakom slučaju, da nije Božje neprikosnovenosti i uređenja, nijedna osoba ili sila ne bi mogla da im oduzme život. Njihova smrt samo znači kraj njihovog fizičkog života. Ako ti nedostaju i žudiš za njima, ili se stidiš zbog svojih osećanja, ne treba da osećaš ništa od toga i nije potrebno da ih osećaš. Otišli su sa ovog sveta, pa je suvišno da ti nedostaju, zar ne? Ako pomisliš: ’Da li sam nedostajao roditeljima tokom svih ovih godina? Koliko im je patnja bila veća jer nisam bio uz njih i nisam pokazivao odanost roditeljima tolike godine? Tokom svih ovih godina, uvek sam želeo da mogu da provedem nekoliko dana s njima, nikada nisam očekivao da će tako brzo umreti. Tužan sam i osećam krivicu.’ Nije potrebno da razmišljaš na taj način, njihova smrt nema nikakve veze s tobom. Zašto njihova smrt nema nikakve veze s tobom? Zato što čak i da si pokazao odanost roditeljima ili da si bio s njima, to nije obaveza niti zadatak koji ti je Bog zadao. Bog je odredio koliko sreće i koliko patnje će tvoji roditelji doživeti od tebe – to nema nikakve veze s tobom. Oni neće živeti duže zato što si ti s njima i neće živeti kraće zato što si daleko od njih i zato što nisi mogao često da budeš s njima. Bog je odredio koliko će oni dugo živeti i to nema nikakve veze s tobom. Stoga, ako čuješ vest da su ti roditelji preminuli, ne moraš da osećaš krivicu. Tom pitanju treba pristupiti na ispravan način i prihvatiti ga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Jako su me pogodile Božje reči koje sam čitala, pogotovo kada sam pročitala ovo: „Bog je odredio koliko sreće i koliko patnje će tvoji roditelji doživeti od tebe – to nema nikakve veze s tobom.” Ma kakve god da je patnje moja majka istrpela u životu i ma kako god da je na kraju preminula, to je sve odredio Bog. Čak i da sam bila blizu nje i brinula o njoj svaki dan, nikako ne bih mogla da joj olakšam u bolesti, a kamoli da je održim u životu. Rođenje, starost, bolest i smrt su zakoni postojanja koje je Bog odredio za čoveka; svako mora da se suoči sa njima, niko ih ne može prekršiti. Znam da ne bi trebalo da živim u stanju krivice. Trebalo bi da zadržim razuman stav i da prihvatim i pokorim se Božjoj suverenosti i uređenjima. Moja majka je bila veoma stara i umrla je prirodnom smrću. Preminuvši, ona je time ispunila svoj zadatak na ovom svetu. Bolovala je više od 20 godina, dok su mnogi ljudi koji su patili od iste bolesti umrli nakon samo nekoliko godina. To što je poživela toliko i što je čula reči iz Božjih usta, već je bila Božja blagodat i blagoslov. Shvativši to, moje srce se donekle oslobodilo i nisam osećala samoprekor i tegobu zbog majčine smrti.

Tokom jednog skupa, pročitala sam sledeći pasus Božjih reči: „Neki ljudi ostavljaju svoju porodicu zato što veruju u Boga i obavljaju svoje dužnosti. Zbog toga postaju slavni, pa im državni organi često pretresaju kuće i maltretiraju roditelje, pa čak i prete njihovim roditeljima da ih predaju njima. Svi u komšiluku pričaju o njima i kažu: ’Ta osoba nema ni trunke savesti. Ne mari za svoje vremešne roditelje. Ne samo da je odrođeno dete, nego i roditeljima pravi tolike probleme. Ona je odrođeno dete!’ Je li išta od ovoga u skladu sa istinom? (Nije.) Ali, zar se sve te reči ne smatraju ispravnim u očima nevernika? Među nevernicima vlada mišljenje da je ovo najlegitimniji i najrazumniji način da se na to gleda, koji je u skladu s ljudskim moralom i sa merilima ponašanja ljudi. Bez obzira na to koliko u tim merilima ima sadržaja, poput načina na koji treba pokazivati odanost roditeljima, kako brinuti o njima kad ostare, kako ih propisno sahraniti i koliko im se treba odužiti, i bez obzira na to da li su ta merila u skladu sa istinom ili nisu, u očima nevernika ona predstavljaju pozitivne stvari, pozitivnu energiju, ta merila su ispravna i sve grupacije ljudi smatraju ih besprekornim. Među nevernicima, to su merila po kojima ljudi treba da žive i ti moraš tako da postupaš ako želiš da te oni iskreno smatraju dovoljno dobrom osobom. Pre no što si poverovao u Boga i razumeo istinu, zar nisi i ti čvrsto verovao da takvo ponašanje ukazuje na dobru osobu? (Jesam.) Štaviše, pomoću tih stvari si takođe ocenjivao i ograničavao sebe, i zahtevao od sebe da budeš baš takva osoba. Ako si hteo da budeš dobra osoba, mora da si merilima svog ponašanja obuhvatao i sledeće: kako biti odan roditeljima, kako ublažiti njihovu zabrinutost, kako im doneti čast i priznanje, te kako svoje pretke ovenčati slavom. To su bila merila i smernice ponašanja koje si u svom srcu nosio. Međutim, nakon što si odslušao Božje reči i Njegove propovedi, počeo si da menjaš stanovište i shvatio da moraš sve da napustiš kako bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, kao i da Bog od ljudi zahteva da se tako ponašaju. Pre nego što si se uverio da obavljanje dužnosti stvorenog bića predstavlja istinu, mislio si da treba da budeš odan roditeljima, ali si isto tako osećao da treba da obaviš svoju dužnost kao stvoreno biće, pa se u tebi odigravao svojevrstan unutrašnji sukob. Kako su te Božje reči neprekidno zalivale i igrale ulogu tvog pastira, postepeno si stekao razumevanje istine, pa si upravo tada shvatio da je obavljanje dužnosti stvorenog bića savršeno prirodno i opravdano” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Bog je zaista razotkrio moje misli. U mojim očima, ako su ljudi dobri prema svojim roditeljima, ako brinu o njima kada ostare i organizuju njihove sahrane, oni su onda savesni i dobri ljudi. Ako neko nije dobar prema svojim roditeljima, onda on nema savesti i nije dobar čovek. Ja sam sudio da li je osoba dobra ili loša na osnovu etike, vrlina i morala. To uopšte nije u skladu sa Božjim rečima niti sa istinom. Gledala sam na tradicionalnu kulturu kao na nešto pozitivno, misleći, pošto me je majka podigla, ja treba da brinem o njoj u starosti. Pošto nisam bila brižna ćerka dok sam obavljala svoju dužnost i pošto je ona bila uvučena u moje nevolje nakon što sam bila uhapšena i pritvorena, mislila sam da nemam savest, da nemam ljudskost. Sada sam uvidela da je moj pogled bio isti kao kod nevernika; bio je to pogled bezvernika. Pomislila sam na učenike koji su sledili Gospoda Isusa, kao i na misionare. Oni su putovali u udaljene zemlje da bi širili Božje jevanđelje. U očima ljudi, to što su oni odbacili svoje roditelje i porodice bilo je hladnokrvno i lišeno ljudskosti. Ali upravo su oni, koji su širili jevanđelje i ispunili svoju dužnost, bili ljudi koji su zaista imali savest i ljudskost. Kao što kažu Božje reči: „U odnosu prema svojim rođacima, prijateljima, ženi (ili mužu), sinovima, kćerima i roditeljima možeš biti izuzetno ljubazan i posvećen i nikada ne iskorišćavati druge, ali ako nisi u stanju da se uskladiš sa Hristom, ako nisi u stanju da skladno opštiš s Njim, čak i da potrošiš sve što imaš da pomogneš svojim komšijama ili savesno brineš o svom ocu, majci i članovima svog domaćinstva, rekao bih da si i dalje zla osoba i, povrh toga, pun lukavih smicalica” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici”). Iz Božjih reči, shvatila sam da bez obzira koliko dobro se neko brine o članovima svoje porodice, ako ne može da upražnjava istinu, da dobro izvršava svoju dužnost ili da bude usklađen sa Hristom, radi se o zloj osobi. Nakon što je moja majka preminula, neprestano sam tugovala i nisam razmišljala o tome kako da obavljam svoju dužnost dobro. Čak sam žalila što sam sve svoje vreme trošila na to. Toliko godina pre toga sam verovala u Boga, a moji pogledi na stvari su i dalje bili isti kao pogledi nevernika. Bila sam bezvernik. Bila sam veoma uznemirena i plačući, molila sam se i kajala pred Bogom, izražavajući svoju želju da promenim svoje poglede i da ne živim u tom negativnom stanju.

Jednog dana, pročitala sam još Božjih reči. „Kada je reč o odnosu prema očekivanjima roditelja, da li je sada jasno koja načela treba slediti i koje breme treba otpustiti? (Jeste.) O kojem se tačno bremenu ovde radi, koje ljudi nose na svojim plećima? Oni moraju da slušaju svoje roditelje i moraju im omogućiti da dobro žive; pošto roditelji sve čine za dobro svoje dece, onda i deca, da bi bila odana, moraju da rade šta im roditelji kažu. Pored toga, kad odrastu, moraju da čine usluge svojim roditeljima, da im uzvraćaju zbog njihove dobrote, da im budu odani i da im prave društvo, da im ne dopuste da budu tužni ili razočarani, da ih ne iznevere i da učine sve što mogu kako bi patnju svojih roditelja umanjili ili je čak potpuno eliminisali. Ako to ne možeš da postigneš, ti si onda nezahvalno i odrođeno dete i, uopšte, jedna loša osoba, koja zaslužuje da je grom spali i da je se drugi ljudi gnušaju i da je odbace. Je li to breme koje nosiš? (Jeste.) Pošto im ove stvari predstavljaju breme, ljudi treba da prihvate istinu i da se pravilno suoče s njima. To breme i te pogrešne misli i stavovi mogu se otpustiti i promeniti jedino prihvatanjem istine. Ako ne prihvataš istinu, ima li drugog puta koji možeš odabrati? (Nema.) Prema tome, bilo da se radi o otpuštanju bremena porodice ili vlastitog tela, sve počinje od prihvatanja ispravnih misli i stavova i od prihvatanja istine. Čim počneš da prihvataš istinu, sve te pogrešne misli i stavove koje nosiš u sebi postepeno ćeš rastaviti na delove, razlučićeš ih i prozreti, da bi ih na kraju sasvim odbacio. Tokom ovog procesa rastavljanja, razlučivanja i potom otpuštanja i odbacivanja svih tih pogrešnih mišljenja i gledišta, postepeno ćeš menjati svoj stav i način pristupa pomenutim pitanjima. Sve te misli koje proizlaze iz tvoje ljudske savesti i iz tvojih osećanja, postepeno će slabiti; neće te više uznemiravati, niti će te u dubinama tvog uma sputavati, neće uticati na tvoj život ni upravljati njime, i neće te ometati u obavljanju dužnosti. Primera radi, ako si prihvatio ispravna mišljenja i gledišta i ako si prihvatio ovaj aspekt istine, kad čuješ vest o smrti svojih roditelja, samo ćeš ih oplakati i nećeš razmišljati o tome kako im tokom ovih godina nisi uzvratio dobrotu s kojom su te odgajali, kako su zbog tebe toliko propatili, kako im se nisi ni najmanje odužio ili kako im nisi omogućio da bolje žive. Nećeš više kriviti sebe za to – umesto toga, tvoji izrazi će biti normalni, proistekli iz potreba normalnih ljudskih osećanja; pustićeš neku suzu za njima i nakon toga osetiti kako ti pomalo nedostaju. Ubrzo zatim, te će stvari postati prirodne i normalne, i ti ćeš uskoro ponovo uroniti u normalan život i u obavljanje svojih dužnosti; nećeš više biti uznemiren zbog toga. Ukoliko, međutim, ne prihvataš ove istine, beskrajno ćeš plakati kad čuješ vest o smrti svojih roditelja. Biće ti ih žao, osećaćeš da im u životu nije bilo lako i da su odgojili jedno takvo odrođeno dete kao što si ti; nisi im se našao pri ruci kraj postelje kad su se razboleli, a kad su umrli, nisi zaplakao na njihovoj sahrani, niti si ih ožalio kako dolikuje; svoje si roditelje izneverio, razočarao i nisi im omogućio bolji život. Dugo će te pratiti taj osećaj krivice, a kad god pomisliš na to, ti ćeš zaplakati i osetićeš tupi bol u srcu. Emotivno ćeš reagovati pri svakom susretu sa bliskim okolnostima, ljudima, događajima i stvarima; taj osećaj krivice će te možda pratiti do kraja života. Šta je tome razlog? To što istinu i ispravna mišljenja i gledišta nikada nisi prihvatao kao svoj život; umesto toga, tvoja stara mišljenja i gledišta i dalje su vladala tobom i uticala na tvoj život. Stoga ćeš ostatak svog života provesti u bolu zbog smrti svojih roditelja. Ova neprekidna patnja imaće posledice koje daleko prevazilaze malu telesnu nelagodu; ona će uticati na tvoj život, na tvoj stav prema obavljanju dužnosti, na tvoj stav prema radu crkve, na tvoj stav prema Bogu, kao i na tvoj stav prema svakoj osobi ili pitanju koje te dira u dušu. Takođe se može desiti da se rastužiš i obeshrabriš u vezi s drugim pitanjima, da postaneš malodušan i pasivan, da izgubiš veru u život, da ti ponestane elana i motivacije za sve, i tako dalje. Kako vreme bude proticalo, uticaj te patnje neće biti ograničen samo na tvoj svakodnevni život, nego će se proširiti na tvoj stav prema obavljanju dužnosti i na tvoj životni put. To je veoma opasno. Zbog posledica te opasnosti, možda nećeš moći adekvatno da obavljaš svoje dužnosti stvorenog bića, a može se čak desiti da na pola puta potpuno prekineš sa obavljanjem dužnosti ili da usvojiš raspoloženje i stav opiranja prema dužnostima koje obavljaš. Ukratko, takva situacija će se, s vremenom, neumitno pogoršavati i uzrokovati da se tvoje raspoloženje, tvoje emocije i mentalitet razvijaju u zloćudnom smeru” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Pomislila sam kako sam tokom godina verovanja u Boga uvek smatrala da su izreke poput „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Ne putuj daleko dok su ti roditelji živi” pozitivna stvar i ponašala sam se u skladu sa njima. Kada se izvršavanje moje dužnosti preklapalo sa brigom o majci, iako sam napustila dom da izvršavam dužnost, stalno sam bila zabrinuta za nju i osećala sam da sam joj dužna jer nisam brinula o njoj. Nakon što sam čula da je preminula, živela sam u samoprekoru i boli jer nisam brinula o njoj u starosti i nisam organizovala njenu sahranu. Majka me je podigla, a ja ne samo da nisam brinula o njoj, već nisam uspela ni da je vidim još jednom pre nego što je umrla. Mislila sam da nemam ni savest, ni ljudskost i da će me drugi prokleti i kritikovati. Živela sam ophrvana bolom zbog gubitka majke jer sam se prema izrekama „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Brini o svojim roditeljima u starosti i organizuj njihove sahrane” odnosila kao prema istinama kojima bi trebalo da se povinujem. Pošto nisam ispoštovala ove izreke, osećaj krivice me je izjedao, nisam mogla da oprostim sebi i bila sam pasivna prema svojoj dužnosti. Te tradicionalne predstave su me navele na pogrešan put. Čuvši da mi je majka umrla, ja nisam mogla da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenju. Živela sam u stanju melanholije, kajanja, krivila sam samu sebe, bila negativna i zabušavala u svojoj dužnosti. Bila sam, a da toga nisam bila svesna, na suprotnoj strani od Boga i postala sam neko ko je od Njega napravio neprijatelja. Nakon toga, pročitala sam još jedan pasus Božjih reči i naučila sam kako treba da se odnosim prema svojim roditeljima: Božje reči kažu: „Neki ljudi žele da obavljaju svoje dužnosti, ali im se takođe čini da moraju da pokažu odanost roditeljima, što obuhvata osećanja. Ako orezuješ samo svoja osećanja i teraš sebe da ne misliš na roditelje i porodicu, već da misliš samo na Boga i da se fokusiraš na istinu, ali pritom ipak ne možeš a da ne misliš na roditelje, na taj način nećeš moći da rešiš temeljni problem. Da bi taj problem rešio, moraš detaljno da analiziraš sve ono što si ranije smatrao ispravnim, uključujući izreke, znanja i teorije koje si nasledio i koje su u skladu s ljudskim predstavama. Pored toga, kada je reč o ophođenju prema roditeljima, odluka o tome da li ćeš ispuniti svoje detinje obaveze i brinuti o njima mora u celosti biti zasnovana na tvom ličnom stanju i na Božjim orkestracijama. Zar ovo nije savršeno objašnjenje za tu stvar? Kad napuste svoje roditelje, nekim ljudima se čini da svojim roditeljima puno toga duguju i da ništa ne čine za njih. Ali, opet, kad žive sa svojim roditeljima, oni im uopšte nisu odani, niti ispunjavaju svoje obaveze prema njima. Da li je takva osoba istinski odana svojim roditeljima? To su samo prazne reči. Bez obzira na to šta radiš, šta misliš i šta planiraš, sve su to nevažne stvari. Ono što je važno jeste da li ti možeš da razumeš i da istinski poveruješ u to da su sva stvorena bića u Božjim rukama. Pojedini roditelji imaju taj blagoslov i takvu sudbinu da mogu da uživaju u blaženstvu porodičnog doma i u sreći koju donosi velika i napredna porodica. To je Božja suverenost i blagoslov koji im Bog daje. Neki drugi roditelji nemaju takvu sudbinu i Bog im nije uredio takvo okruženje. Oni nisu blagosloveni da uživaju u srećnoj porodici, niti da uživaju u tome da imaju svoju decu kraj sebe. To je Božja orkestracija i ljudi u tom pogledu ne mogu ništa da učine na silu. Bez obzira na sve, kada je u pitanju odanost roditeljima, ljudi naposletku moraju, u najmanju ruku, imati pokoran stav. Ako ti okruženje to dozvoljava i ako si u mogućnosti da to činiš, slobodno možeš da pokažeš svoju odanost prema roditeljima. Ali, ako ti okruženje to ne dopušta i ako ti nedostaju sredstva, nemoj pokušavati da to radiš na silu – kako se to zove? (Pokornost.) To se zove pokornost. Kako se rađa ta pokornost? Šta je osnov pokornosti? Ona se zasniva na tome da Bog uređuje sve te stvari i vlada nad njima. Iako bi ljudi možda hteli da o tome odlučuju, oni to ne mogu, jer nemaju pravo odlučivanja, te stoga treba da se pokore. Kad pomisliš da bi ljudi trebalo da se pokore i da Bog sve orkestrira, zar se u duši ne osećaš spokojnije? (Da.) Hoćeš li onda i dalje osećati grižu savesti? Nećeš više osećati konstantnu grižu savesti, a pomisao kako nisi odan svojim roditeljima neće više vladati tobom. Doduše, možda ćeš povremeno razmišljati o tome, budući da se radi o normalnim ljudskim mislima i nagonima, koje niko ne može izbeći” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Bog veoma jasno govori o načelima primene u vezi sa odnosom prema roditeljima. To bi pre svega trebalo da se zasniva na njihovim uslovima i sposobnostima. Ako uslovi neke osobe to dozvoljavaju i ako su joj sposobnosti zadovoljavajuće, ona može da ispuni svoju obavezu i bude dobra prema svojim roditeljima. S druge strane, čovek i dalje mora da se pokori Božjoj orkestraciji i uređenju. Tih godina, to što nisam mogla da brinem o svojoj majci nije značilo da nisam želela da brinem o njoj ili da nisam želela da ispunim svoju obavezu. Razlog je bio taj što me je policija stalno jurila. Nisam čak mogla da osiguram ni svoju ličnu bezbednost, pa kako sam onda mogla da brinem o svojoj majci? Nisam mrzela Komunističku partiju, čak sam krivila Boga. Uvidela sam da sam zaista pobrkala činjenice i nisam mogla da razlikujem dobro od lošeg; nisam mogla da se urazumim! Često sam smatrala da nisam brinula o svojoj majci i da joj nisam pomogla da živi srećno, da nisam vodila računa o njoj u njenoj starosti niti sam organizovala njenu sahranu, tako da sam smatrala da sam joj dužna. Mislila sam da bi uz moju brigu moja majka živela srećno. Zapravo, to je bio pogrešan pogled. Čovekova sreća potiče od Božje brige, zaštite i blagoslova. Ljudi nisu srećni samo zato što njihovi sinovi i ćerke brinu o njima kada ostare. Moja majka je bolovala od hemiplegije dugi niz godina i celo telo ju je bolelo. Ranije, kada sam kod kuće brinula o njoj, bila sam u kontaktu sa doktorom i nabavljala sam joj lekove. Iako sam pokušavala da joj organizujem lečenje i negu, to ni u kojoj meri nije umanjilo njenu bol. Količinu bola koju je moja majka morala da istrpi odredio je Bog. Moja majka je preminula, što znači da je došlo njeno vreme. Više nije bolovala. To je bila dobra stvar i trebalo je da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenju. Međutim, nisam tragala za istinom niti sam se pokorila Božjim odlukama. Bila sam negativna i otaljavala sam svoju dužnost, a suština mog ponašanja bila je u suprotnosti sa Bogom; nisam imala ni najmanje ljudskosti niti razuma!

Pročitala sam još jedan pasus Božjih reči, koji je dodatno razjasnio kako se treba odnositi prema roditeljima. Božje reči kažu: „Naizgled se čini da su tvoji roditelji doneli na svet tvoj telesni život i da su ti oni dali život. Ali, iz Božje perspektive i na osnovu suštine tog pitanja, telesni život ti nisu dali roditelji, jer ljudi ne mogu da stvore život. Prosto rečeno, nijedna osoba ne može da stvori čovekov dah. Razlog zašto je telo svake osobe u stanju da postane osoba je taj što ima taj dah. U tom dahu leži čovekov život i to je znak žive osobe. Ljudi imaju taj dah i život, a izvor i poreklo toga nisu njihovi roditelji. Ljudi su samo rođeni pomoću roditelja koji su ih rodili – u suštini, Bog ljudima daje te stvari. Prema tome, tvoji roditelji nisu gospodari tvog života, Gospodar tvog života je Bog. Bog je stvorio čovečanstvo, On je stvorio živote ljudi i dao je čovečanstvu dah života, koji je poreklo čovekovog života. Prema tome, zar nije lako razumeti rečenicu ’Tvoji roditelji nisu gospodari tvog života’? Dah ti nisu dali roditelji, a njegov nastavak još manje potiče od njih. Bog se brine o tebi i upravlja svakim tvojim danom. Tvoji roditelji ne mogu da odlučuju o tome kako će proteći svaki dan tvog života, da li će svaki tvoj dan biti srećan i glatko proteći, koga ćeš svakoga dana sresti i u kakvom ćeš okruženju svakodnevno živeti. Radi se samo o tome da se Bog brine o tebi preko tvojih roditelja – oni su naprosto ljudi koje je Bog poslao da se brinu o tebi. Ako ti roditelji nisu dali život kada si se rodio, da li su ti onda roditelji dali život koji si do sada proživeo? Opet nisu. Poreklo tvog života je još uvek Bog, a ne tvoji roditelji” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Božje reči su veoma jasne. Čovekov život potiče od Boga. Iako me je majka rodila, meni je život podario Bog. Bez Božjeg blagoslova i opskrbe, moja majka ne bi mogla da me podigne. Bog je iskoristio moju majku da me podigne, iskoristio ju je da me dovede pred Njega i iskoristio ju je da me oslobodi strepnje zbog problema kod kuće. Ma koliko se moja majka davala zbog mene, sve ovo potiče od onoga što mi je Bog darovao. Ali umesto toga, ja sam stvari posmatrala naopako, verovala sam da se moja majka previše davala za mene i stalno sam želela da se odužim roditeljima, pa sam ignorisala Božju suverenost i odlučnost. U stvarnosti, ma koliko se moja majka davala ona je ispunjavala svoju odgovornost kao majka, što je takođe Božje uređenje i suverenost. Onaj kome bi trebalo da se zahvalim je Bog. Takođe sam shvatila da mi je, kao stvorenom biću, zadatak da obavljam dužnost u ovom svetu, a ne da majci uzvratim dobrotu. Shvativši to, više nisam osećala krivicu i samoprekor, niti sam osećala da sam joj dužna. Mogla sam da smirim svoje srce i izvršim svoju dužnost. Božje reči su svetionik koji gori. Da nije bilo pravovremenog prosvećenja i usmeravanja Božjim rečima, i dalje ne bih mogla da razlikujem izreke „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Ne putuj daleko dok su ti roditelji živi” koje je Sotona usadio u meni, i živela bih ophrvana osećanjem da sam dužna svojoj majci, čime bi mi Sotona naneo zlo. Sada konačno jasno vidim da je tradicionalna kultura nazadna zabluda koja se opire Bogu i da te misli i pogledi lako mogu da navedu na pogrešan put. Božje reči su me izbavile od tih sotonskih zabluda i omogućile mi da se na pravilan način ophodim prema smrti svoje majke. Moje srce je bilo oslobođeno i izbavljeno! Hvala Bogu što me je spasio!